EU pravi slow-motion od raspada

A.K.: Često kada se govori o libertarijanizmu u Srbiji, često se navodi da ste vi i Vladimir Gligorov prva generacija libertarijanaca u Srbiji, da su autori sa "Katalaksije" i "Tržišnog rešenja" druga, a "Libertarijanski klub Libek" treća. Kako vidite prošlost, odnosno budućnost libertarijanizma kod nas?

M.P.: Otprilike, ono što je postojalo pre Drugog svetskog rata, to se ili razbežalo, iselilo, ili su komunisti pobili. Tako da se prvi neki znaci obnove interesovanja za liberalizam javljaju negde sedamdesetih godina. Tada su prevedene „Dve rasprave o vladi“ i još jedan deo značajnih knjiga i tad su neki od najznačajnijih liberala bili Leon Koen, Voja Koštunica i Kosta Čavoški. Oni su ipak bili prva generacija. Oni su svi otišli nekim drugim putem, a Vlada i ja koji smo bili tik iza toga smo ostali na toj putanji. U to vreme, liberalizam je bio proskribovana reč i tamo gde je imala nekog uticaja, to su minijaturne akademske sredine. Studirajući na filozofiji, tada su izjureni marksisti Sveta Stojanović, Mihajlo Marković i tako dalje, a nama su predavali ljudi koji su se upravo vratili sa zapada, što je bila velika sreća, poput Igora Primorca koji nije bio liberal, ali nije ni mrzeo liberalizam. On se kasnije iselio u Izrael. Poput Saše Pavkovića koji je simpatisao liberalizam, a politički je bio neka mešavina konzervativca i liberala. Poput Voje Stojanovića koji se takođe iselio. Tako da, bilo je nešto liberala ovde ili ljudi koji su te ideje simpatisali, ali većina se iselila ili promenila svoja shvatanja.

A.K.: Znači, nikada nismo bili neko preterano prijateljsko okruženje za razvoj ovih ideja, ili bar pre 30 godina to nije bilo tako?

M.P.: Tada ne, neko zlatno doba liberalizma u Srbiji je bio 19. vek. Ali liberalizam tog vremena je bio jako prožet nacionalizmom, tako da su svi ovi vojvođanski liberali bili grozni nacionalisti. Kada čitate Desančića, Miletića, to je užasno prožeto nacionalizmom. Oko Liberalnestranke je bilo liberala i vrlo značajnih figura poput Čedomira Mijatovića, koji je sa 24 godine napisao veoma odličnu knjigu, koja ni u čemu ne zaostaje za Džon Stjuartom Milom, ali u nekim kasnijim artikulacijama i kod njega je kasnije bilo mnogo nacionalizma.

A.K.: Kada bismo govorili o nekim aktuelnijim temama, o kojima ste govorili i na predavanju na Akademiji liberalne politike, dolazimo do Evropske unije i krize u kojoj se ona nalazi. Da li se izlaz iz te krize uopšte nagoveštava?

M.P.: Ne da bih ja video, ono sve što se do sada uradilo je da se napravi slow-motion od raspada. Pa sa ovim ukopavanjem od preko hiljadu milijardi evra se pravi slow motion od slow motiona. Dakle, kupuje se dodatno vreme, ali ja ne vidim da oni vuku poteze koji treba da ih izvuku iz toga. Da bi izašli iz toga, oni moraju da nađu odgovor na bar tri pitanja. Pod jedan, ko će da plati dugove, kako i kada? Pod dva, kako sprečiti da se ponovo ne pojavi dužnička kriza, odnosno kako sprečiti ekscesnu potrošnju ili ekvivalentno tome kako držati disciplinu u evro zoni? I pod tri, što je i najvažnije, kako povratiti konkurentnost, jer to su zemlje koje su usvojile rđave javne politike, užasno skupe, preregulisane, i tako dalje, izgubile su konkurentnost i sada to treba povratiti da bi mogle normalno da funkcionišu. Znači, ne vidi se šta se ozbiljno radi na tim pitanjima sem što se trenutno pokrivaju dugovi.

A.K.: Ta preregulacija bi upravo mogla biti jedan od uzroka krize?

M.P.: Socijalizam je nekada bio najnetržišnija pojava i kapitalizam, odnosno svetsko tržište ga je izbacilo iz igre. Sledeća najnetržišnija pojava je socijalna država blagostanja, posebno evropska i ona je sad na udaru. Znači, nije to kriza koja je slučajna, nije to palo sa neba već je to prosto rezultat okolnosti da ta socijalna država ima prevelike troškove i da te troškove potrošači širom sveta koji kupuju jednu, drugu ili treću stvar jednostavno nemaju razloga da plaćaju.

A.K.: A ipak, nekako se čini da nemaju želju da leče uzroke te krize već posledice?

M.P.: Pa ni socijalizam kada je propadao nije lečio uzroke. Ako nemate tržište, uvedite tržište, a kako da uvedu tržište kada su oni bili protiv tržišta. Ako je neodrživ politički režim uvedite nešto demokratije, ako je bila vladavina jedne stranke ili grupe ljudi, uvedite vladavinu prava. A i kako kada je u konceptu sve bilo suprotno postavljeno kada je u pitanju komunizam. I vrlo slično je sa socijalnom državom, praktično nema političara iz EU koji je rekao: „Ljudi, ovo je problem koncepta. Koncept nam ne valja i sad za razliku od socijalizma koji je mnogo štrčao mi ne štrčimo toliko, ali trebaju velike promene.“ Ne, oni brane koncept, i zato će se završiti kao i sa socijalizmom samo što će trajati možda 10-15 godina.

A.K.: Shodno ovim činjenicama, kako bi se ova kriza reflektovala na Srbiju da je članica EU?

M.P.: Trenutno nije neka velika stvar biti član EU. Jer ako imate zemlje koje su članice i evro zone i EU i bankrotirane su i druge dve koje su de facto bankrotirane i još jedno 2-3 kandidata da im se slično desi, onda očigledno nije veliki štos, što bi deca rekla, biti član Evropske unije i verujem da kada bi Srbija sada bila unutra ništa joj lakša situacija ne bi bila nego što je sada. Drugim rečima, sada više nije bitno da li jeste član ili niste član EU, sada je bitno kakva pravila imate – kakva pravila za poslovanje, kakva je vladavina prava, kako rade sudovi i tako dalje. Tako da ne verujem da bi Srbija sada nešto profitirala da je trenutno članica EU.

A.K.: Čini se da naše političke stranke kada govore o EU, ne uzimaju ove činjenice u obzir?

M.P.: Tako su i svi dok je postojala Kominterna govorili kako treba ući u Kominternu. To je sindrom nekog kluba i neke situacije kada se odlučite da idete u taj klub i onda jednostavno ne možete da se redefinišite. Mislim da dobar deo njih i ne razume šta se trenutno dešava u EU i ono malo što razume izbegava da to nešto kaže jer je to dosta nepovoljno za tu svetu narodnu priču, idemo u EU. Druga je stvar što mi to „idemo u EU“ koristimo kao samo jedan slogan da bismo radili ovakve balkanske nestašluke. Inače, da smo hteli da budemo ozbiljni, mogla je da se tu sprovede protržišna reforma i reforma u pravcu vladavine prava i da išli ili ne išli u EU imamo mnogo bolju situaciju nego što imamo.

A.K.: Pa iako je predizborna kampanja u toku, čini se da se političari previše ne osvrću na ekonomiju i da se ne kreću mnogo dalje od debata iz nekoliko prethodnih izbornih ciklusa. Da li to znači da će na kraju sve ostati na onom „usta puna tržišta, džepovi puni države“?

M.P.: Mislim da kada su u pitanju sredstva, pare, oni nemaju rešenje. I naravno, onda pričaju koješta, pričaju neke velike cifre da bi impresionirali neke ljude koji ne razlikuju sto miliona i sto milijardi i tako neke projekte navode koji se nikada nisu realizovali i neće ni sada. Jednostavno, nema nijedna stranka nijedan protržišni, otresitiji program da može da se kaže – dobro, ovi ako bi pobedili, nešto bi se ipak promenilo i poboljšalo. I u tom opštem beznađu oni kao usnula baba, đa se dohvate ovog, đa se dohvate onog, ali bez ikakvog sistema i bez ikakvih šansi da nešto promene.

A.K: Dakle ne možemo puno da očekujemo kada su neke promene u tokovima u ekonomiji kod nas u pitanju?

M.P: Ne, apsolutno ne, jer niko nema drugačiju ideju. Prvo treba da imate drugačiju ideju, pa onda da dobijete priliku da tu ideju realizujete, da imate dovoljnu većinu i da imate koalicione partnere koji će to da podrže. Ali ako nema drugačije ideje, onda naravno da i ne može biti drugačije. Ista pravila će davati iste rezultate.

A.K.: Ko bi u budućnosti mogli biti nosioci tih promena i da li bi one mogle da se započnu na univerzitetu, u civilnom sektoru ili na trećem mestu da bi političke stranke obratile pažnju na ekonomske programe u nekoj pristojnijoj meri?

M.P.: Ne verujem da to može da se indukuje. Ja mislim da će dosta dijete i loše hrane i praznih džepova koji će doći sa  ovakvim politikama činiti da se ljudi, obični birači, posle nekoliko izbornih ciklusa ipak pitaju da li je to put kojim se dosad išlo i traže eventualno nešto drugo. Jer kada se pojavi više birača koji to budu tražili, pojaviće se i stranka koja će to nuditi, koja će prvo verovatno dobiti 5% i neće imati nikoga za partnera dok jednog dana za 50 ili 100 godina stvari ne budu stajale malo bolje. Ali ne verujem da će to krenuti sa univerziteta koji je jedna užasna, antitržišna i intelektualno uništena ustanova gde ljudi nemaju, otprilike na celom BU, na društvenim naukama, i uopšte u društvenim naukama u Srbiji, svega nekoliko ljudi koji mogu da predaju na doktorskim studijama po ovim pravilima. Ne verujem da su ovakvi ljudi za tržište. Šta više, BU konstantno vuče poteze da se zaštiti od konkurencije i ljudi koji su van univerziteta da bi predavali i od privatnih univerziteta. Što se NGO tiče, svaki od njih otprilike ima po jednu svrhu i sve ih mnogo više zanima u kakvom su odnosu sa donatorima nego kakvu emisiju u društvenom i političkom smislu emituje. Tako da ni tu ne bih rekao da je neka šansa da se nešto promeni. Naravno, neki koji popularišu neke ideje, svakako mogu kroz neki broj godina to da promene, i svakako nije destimulativno, ali ne očekujem da NGO sektor preuzme ulogu stranaka.

A.K.: Dosta se govori o problemima sa kojima se univerzitet sreće, o potrebnoj privatizaciji...

M.P.: Ko govori o potrebnoj privatizaciji? Beže od privatizacije kao đavo od krsta.

A.K.: Ipak se čini da se u studentskim krugovima makar malo više govori o potrebi za privatizacijom...

M.P.: Pa studenti mogu da budu zainteresovani, jer ono od čega oni zavise je znanje koje steknu. A ako imaju loš univerzitet onda će i znanje koje steknu biti rđavo pa će i njihova tržišna vrednost biti mala. Tako da ja mogu da razumem studente koji žele bolje obrazovanje, bar kao u Nemačkoj ili Holandiji ili nešto tome blisko, ali nisu oni ti koji odlučuju. I većina studenata je ipak opurtunistična. Kažu „daj da dobijem taj neki papir, pa videću šta ću“, a manji broj studenata shvata ovu situaciju, koji shvata koliko je ovaj državni, a ni privatni univerziteti nisu bolji, katastrofalan. Tu se stvari mogu popraviti samo povećavajući konkurenciju. A konkurencija može da se uvede samo preko vaučera. Time što država ne bi finansirala zgrade ili neke fiksne programe nego bi bio vaučer pa bi student dobio vaučer i otišao da glasa time što bi otišao da glasa na ovaj ili onaj fakultet ili univerzitet. Ovako državni i privatni fakulteti mogu da koegzistiraju sto godina i nikada se ništa neće promeniti.

A.K.: Vi ste dugo u pro-liberty pokretu, upoznali ste veliki broj teoretičara i poznatih ljudi koji su se bavili idejama slobode. Ko je na Vas ostavio poseban utisak?

M.P.: Ima mnogo ljudi koji su ostavili fantastičan utisak. Kao što su Džejms Bjukenon, kao što je Hajek, kao što je Fridman, kao što je Robert Nozik. Ima mnogo njih. Recimo, mene je fascinirao, iako nikada nije dobio Nobelovu nagradu kao ekonomista, Lari Sjastad, koji izgleda fizički kao Talični Tom, ali ima fantastičnu koncentraciju, teme. Bilo je puno tog sveta koji sam sreo, i koji je ostavio dosta dobar utisak. Moguća su naravno i obrnuta iznenađenja, ponekad se nađe i neko veliko ime, koje ostavi slabiji utisak, ali takvih par izuzetaka radije ne bih spominjao.

* Preuzeto sa sajta Libertarijanski klub - Libek. Redakcija SiP.TV se zahvaljuje "Libeku" na ljubaznoj dozvoli da prenesemo ovaj intervju.