Razgovor sa Davidom Friedmanom, 7. dio: Kejnzijanizam, Čikaška škola, Austrijska škola, i Anarho-kapitalizam

Razgovor sa doktorom Davidom Friedmanom o nekim od rješenja njegove verzije anarho-kapitalizma, o potencijalnim problemima anarho-kapitalizma, kao i mogućim načinima ostvarenja slobodnog društva.  Sedmi dio: Kejnzijanizam, Čikaška škola, Austrijska škola, i Anarho-kapitalizam.

Intervjuisao Jadranko Brkic.  Hong Kong, 21. maj, 2014.

(video na dnu transkripta)

Transkript:

Freedom and Prosperity TV:

Samo želim da Vas podsjetim da su svi ovi ljudi zapravo libertarijanci i oni duboko cijene Vaš rad, ali oni na neki način samo žele da Vam postavljaju teška pitanja.

David Friedman:

To je u redu. Kada bi se svi slagali sa mnom bio bi to veoma dosadan svijet.

Freedom and Prosperity TV:

OK.

Sven Sambunjak pita: Friedman kaže da je on anarhista, ali ne i anarho-kapitalista “Austrijske” orjentacije. On takođe kaže da je, kao i njegov otac, pristalica Čikaške škole. Njegov otac je navodno rekao da je metodološki Kejnzijanac. Kako David Friedman usklađuje svoj anarhizam sa Kejnzijanskim elementima metodologije njegovog oca?

David Friedman:

Bojim se da neznam od kud je taj citat niti šta on znači. Postoji ...

Freedom and Prosperity TV:

Da li je to istina?

David Friedman:

Ne znam. Citat za koji ja znam, koji mislim da je potkraćen od strane Time magazina, je u jednom smislu da smo sada svi keynzijanci, i u drugom smislu da niko od nas nije Kejnzijanac. I Time magazine je to izvijestio da smo sada svi Kejnzijanci, a što je donekle obmanjujući citat. A mislim da je njegova poenta bila da je Keynesov rad promijenio način na koji ekonomisti razmišljaju o određenim pitanjima, ali da oni nisu došli do istih zaključaka do kojih je Keynes došao. On je imao stvarni uticaj, ali to ne znači da su se ljudi slagali sa njim. Ja ne znam šta pitalac misli šta je to Kejnzijanizam. Jer čini se da mnogi konzervativci i libertarijanci koriste Kejnzijanizam kao vrstu opšte etikete za sve ono što im se ne dopada. Pravi sadržaj Keynesove kontribucije, mislim da je bila teorija o tome zašto imamo nedobrovoljnu nezaposlenost. Zašto smo imali stvari poput Velike depresije. A ta teorija je podrazumijevala da ćete možda biti u stanju da to spriječite, tako što ćete imati fiskalnu državnu politiku u kojoj je vlada imala deficit kada je nezaposlenost bila visoka, a suficit kada je nezaposlenost bila niska. I to je, čini se, razlog zašto su mnogi protiv Kejnzijanizma. Ali ono što Čikaška škola ekonomije i Kejnzijanizam i Austrijanizam doista jesu, su dijelovi neoklasične ekonomije, skupa ideja koje su razradili Marshall u Engleskoj, Menger i Waras u Austriji, zatim ... zaboravljam ... postoji neko u Francuskoj čije ime sam sad zaboravio, a ko je razradio matematičku verziju ... Oni su svi u osnovi izradili iste vrste argumenata u različitim oblicima. Metodološki, ono što ja vidim kao metodologiju Čikago škole sastoji se od kombinacije teorije i empirijskog rada. To jest, vi koristite ekonomsku teoriju da proizvedete prihvatljiva nagađanja o stvarnom svijetu. Ali pošto je stvarni svijet dovoljno komplikovan tako da nebiste skoro nikada rigorozno mogli dokazati teoriju da nešto mora da bude istina, vi onda testirate svoje pretpostavke protiv realnih podataka u stvarnom svijetu. Neki Austrijanci, ali ja mislim da nisu svi, misle da je čista teorija ispravna metodologija. A problem je u tome što je teško zamisliti bilo kakvu prognozu o stvarnom svijetu. To nije u skladu sa ekonomskom teorijom ako imate dovoljno širok pogled na ono što bi činjenice mogle da budu.

Način na koji sam to opisao u jednoj od svojih knjiga bio je: zašto ja dubim na mojoj glavi na stolu, držeći goruću novčanicu od $1000 dolara među nožnim prstima? Zvuči kao iracionalno ponašanje. Zato što ja želim da dubim na glavi na stolu, držeći goruću novčanicu od $1000 između mojih nožnih prstiju. Time kažemo da mi neznamo šta je u funkciji korisnosti. Ako neznamo šta ljudi žele, mi ne možemo predviditi šta će oni činiti. I bilo koje ponašanje koje izgleda iracionalno u smislu onoga što očekujemo da ljudi žele, moglo bi biti racionalno u smislu nekog čudnog skupa želja. Dakle, u tom smislu, mogli biste da napravite prihvatljiva vjerovatna nagađanja, jer znamo dosta o tome kako se ljudi ponašaju, pošto smo i sami ljudska bića, ali ne možete napraviti rigorozne zaključke. Zbog toga želite da testirate svoju teoriju protiv stvarnog svijeta. Postoje dva druga razloga zašto želite da je testirate protiv stvarnog svijeta. Jedan od razloga je da ste možda napravili grešku u teoriji. To bi moglo biti da ste mislili da ste dokazali nešto kada u stvari niste, i kada vam činjenice govore da je vaš zaključak pogrešan, to vas tjera da ponovo preispitate teoriju. Ali drugi razlog je to da u mom iskustvu rješavanje problema kako da testirate svoju teoriju protiv realnog svijeta je dobar način primoravanja samog sebe da promislite kroz teoriju mnogo podrobnije. I to je bio moj zaključak iz mog prvog objavljenog žurnalskog članka, a koji je bio ekonomska teorija o veličinama i oblicima država. U kojoj sam tvrdio da objašnjavam opšte karakteristike mape Evrope od pada Rimskog carstva do sadašnjosti. To je bila veoma ambiciozna teorija. Ja sam je predao “Žurnalu političke ekonomije” i George Stigler je to odbio publicirati. On je to odbacio objašnjavajući da kao uslov da bude publicirano u njegovom žurnalu morao sam da imam neku vrstu empirijskih testova teorije. On je imao neke sugestije mogućih testova, od kojih sam zaključio da nijedan nije bio izvodljiv. Ali sam razradio neke načine na koje sam zapravo mogao da napravim predviđanja iz teorije koje sam mogao testirati. I u pokušavanju da to testiram, usavršio sam teoriju. Morao sam da promijenim iz prilično nejasnih verbalnih izjava u preciznije izjave ... govorenja šta ja mogu da kažem o stvarnom svijetu, ako je ova teorija istinita. To je način da pažljivije razmislite o tome šta vaša teorija kaže.

Freedom and Prosperity TV:

Evo zanimljivo i donekle povezano pitanje na ono što je Sven donekle aludirao, a koje glasi: zašto nema više ekonomista Čikaške škole koji su anarho-kapitalisti?

David Friedman:

To je interesantno pitanje. Ja ne znam koliko ih ima da su anarho-kapitalisti. Moj utisak je da postoje ... hoću reći da nema mnogo ekonomista koji su anarho-kapitalisti uopšte. Ali moj utisak je da postoji određeni broj ljudi koji su simpatetični prema anarho-kapitalizmu. Neki od njih kažu da bi to moglo da funkcioniše a neki od njih kažu da možda ne bi moglo da funkcioniše. Ljudi kao što su Brian Caplan i Peter Leeson koji sebe ne identifikuju kao Austrijancima, koji su koliko ja znam ... ja ne znam da li se identifikuju i kao ekonomistima Čikaške škole. Nakon svega, ni von Mises nije bio anarhista. I on je u neku ruku jedan od vodećih ekstremnih Austrijanaca, barem prema Rothbardovim riječima. Mises zaista nije bio ni tvrdokorni libertarijanac. On na raznim mjestima argumentuje u podršku vojne regrutacije. On argumentuje u podršku državne subvencije za operu. E sada, to može izgledati austrijsko, ali ne i kao oličje ekonomiste Austrijske škole. Moraću da provjerim, ali sam prilično siguran da u “Ljudskom Djelovanju”, ...znam da Ljudsko Djelovanje sadrži, barem ono izdanje koje sam ja pročitao, sadrži tvrdnju da ljudi koji su bili protiv vojne obaveze su neprijatelji slobode. To je skoro tačan citat, a ja ću morati da pogledam u knjigu da iznesem tačan citat. Ali negdje sam, prilično sam siguran da postoji argument za subvencije za operu. Ne mislim da je ... Ono što se u suštini dešava jeste da je Rotbard bio anarhista i ekstremni Austrijanac. I ljudi koji prate Rothbarda stoga imaju tendenciju da budu to isto. Sjećam se da je moj otac, komentarišući u jednom trenutku, da je on mislio da su politički pogledi Gary-ja Becker-a bili između mojih i političkih viđenja moga oca. Tako da on ne bi sebe bio nazivao anarhistom, ali ne mislim da bi on bio toliko nesimpatetičan prema tom pogledu. Jim Buchanan, ne znam tačno kako je on sebe klasifikovao. On je sebe bio smatrao filozofskim anarhistom, ali ... On je napisao veoma prijateljsku ali korisnu kritiku Mašinerije Slobode. Korisnu u tome da je ukazao na problem u mom argumentu, a sa čime sam pokušao da se bavim u novim poglavljima. Pretpostavljam da je možda dio odgovora to da svako ko je voljan da bude smatran čudakom u jednom pogledu, je voljan da bude smatran čudakom i u nekom drugom pogledu. Mislim da možemo da vidimo ovaj model na mnogim mjestima. Da je mjera u kojoj ste odbacili ono u što većina ljudi vjeruje u jednoj oblasti, bili ste tada spremniji da to uradite i u drugim oblastima. Dakle, u tom smislu, to je vjerovatno tačno da kada ste na neki način svojim čudnim pogledima sebe udaljili iz društva običnih ekonomista tako što ste Austrijanac, onda biste takođe mogli ubaciti i to da ste i anarhista. Ali dalje od toga mislim da je većina toga samo istorijski slučaj činjenice da je Rothbard bio i anarhista i prilično tvrdokorni Austrijanac.