Braniti kapitalizam od kapitaliste

Autor: 
George Reisman

Džordž Soroš, mulitimilijarderski špekulant robom i hartijama od vrednosti napisao je esej nazvan “Kapitalistička pretnja” (The Athlantic Monthly, Februar 1997). Osnovna poruka ovog eseja je tvrdnja da danas glavnu pretnju slobodnom društvu predstavlja potpuno slobodno društvo — tj. društvo laissez-faire kapitalizma. 
 
Očigledna činjenica da je ova tvrdnja samoprotivrečna izmakla je Sorošu, jer on ne koristi termin “slobodno društvo”, već nejasan termin “otvoreno društvo”. Ipak, jasno je da kada “otvoreno društvo” smatra poželjnim, ono predstavlja slobodno društvo; kako Soroš piše: "Deklaracija nezavisnosti se može uzeti kao veoma dobra ilustracija principa otvorenog društva…”
 
Soroš koristi dva pravca argumentovanja ne bi li dokazao svoju tvrdnju. Prvi se može smatrati epistemološkim, drugi ekonomskim.
 

1. Sorošev epistemološki argument
 
U svom epistemološkom argumentu, Soroš tvrdi da postoji zajednička karakteristika laissez-faire kapitalizma i komunizma i nacizma: On piše: "Iako laissez-faire doktrine ne protivreče principima otvorenog društva kao marksizam-lenjinizam ili nacističke ideje rasne čistote, sve ove ideje imaju nešto zajedničko: sve pokušavaju da svoje pozivanje na apsolutnu istinu zasnuju na nauci.” Soroš je već postavio princip da: “Pošto je apsolutna istina nedostižna čovečanstvu, ove ideologije (ideologije koje tvrde da je poseduju) moraju da pribegnu sili, ne bi li nametnule svoju viziju društvu.” Soroš izgleda razume da se “fašizam i komunizam… oslanjaju na moć države da bi ugrozili slobodu pojedinca.” Poštolaissez-faire kapitalizam predstavlja apsolutnu slobodu individue od države, sem u primeni fizičke sile, može, svakako, izgledati zapanjujuće da je on stavljen u isti koš sa tim doktrinama. U jasnom kontrastu sa trenutnim sistemom masivne vladine intervencije, pod laissez-faire kapitalizmom aktivnosti države su ograničene na zaštitu individue od agresivnih dela, kao na primer, ubistva, pljačke, silovanja, prevare i napada od stranih agresorskih vlada. Država ne prelazi ovu jasno ograničenu funkciju.
 
Ona se ne meša u ekonomske aktivnosti ljudi; niti zalazi u njihova ubeđenja, seksualni život, ili billo koju stranu njihovih života.
 
Možda zato što mu je pomalo neprijatno zbog njegovih tvrdnji o laissez-faire kapitalizmu, Soroš još jednom pokušava da ih ublaži. Uz skromnu, uzgrednu, kvalifikaciju citiranu gore, u predstavljanju navodne važne zajedničke karakteristike, on piše: “Želim istaći, ipak, da ja ne stavljam laissez-faire kapitalizam u istu kategoriju sa nacizmom ili komunizmom. Totalitarne ideologije namerno žele da unište otvoreno društvo; laissez-faire politike ga mogu ugroziti, ali samo nenamerno.” Ipak, posle dve rečenice, on tvrdi: ”Ja smatram da je pretnja od laissez-faire kapitalizma danas snažnija od pretnje totalitarnih ideologija.” U ovoj rečenici, Soroš veoma jasno stavlja laissez-faire kapitalizam u istu kategoriju kao nacizam i komunizam, ma koliko se trudio da to porekne. Jer puko diskreditovanje komunizma i nacional-socijalizma nije dovoljno da učini laissez-faire kapitalizam većom pretnjom od totalitarnih ideologija ukoliko nema nečeg relativno zlog u njemu. Da preuzmemo analogiju iz medicine, razvoj lekova ili preventiva za oboljenje srca i raka može prouzrokovati da neko drugo oboljenje, kao šlog, postane prvorazredna pretnja ljudskom životu. Ali ovo je moguće samo zato što je šlog i bio veoma opasan.
 
Što se tiče navodnog zla koje laissez-faire kapitalizam deli sa komunizmom i nacizmom, naime, njegovog pozivanja na “apsolunu istinu”, Soroš izgleda nije svestan činjenice da su komunizam i nacizam filozofski nespojivi sa pozivanjem na bilo kakvu istinu, apsolutnu ili ne. Oba su počivala na varijantama doktrine determinizma i poricali su univerzalnu vrednost logike. Po marksizmu, nečije ideje nisu proizvod njegovih razmatranja, bila ona tačna ili ne, već su automatski određene njegovim pripadništvom klasi i predstavljaljaju ekonomske interese te klase. Tako su proleteri navodno imali jednu grupu ideja baziranih na proleterskoj logici i njihovim pretpostavljenim klasnim interesima, a njihovi klasni neprijatelji, buržoazija, navodno su imali drugu grupu ideja zasnovanih na pretpostavljenoj buržoaskoj logici i njihovim klasnim interesima. Po nacizmu, “interesi” i “logika” su zasnovani na rasnoj pripadnosti, a ne na pripadnosti ekonomskoj klasi. Tako su nacisti smatrali da su ideje Arijevca zasnovane na “arijevskoj logici” i interesima arijevske rase, dok su ideje njihovih neprijatelja, kao Jevreja, zasnovane na “jevrejskoj logici” i interesima jevrejske rase.
 
Navodna marksistička nauka, očigledno, nema utemeljenje u realnosti. U pozadini ove doktrine polilogizma i klasnog rata stoji teorija radne vrednosti, koja se tera do granice apsurda, uključujući ideju da je vrednost samog rada zasnovana na količini rada potrebnog da se proizvede rad—drugim rečima, na količini rada potrebnog da proizvede nadničareve minimalne potrebe. Na ovoj besmislenoj osnovi marksizam razvija supstancu svoje tvrdnje da su profiti zasnovani na eksploataciji rada i da pod kapitalizmom siromaštvo masa raste.
 
Isto tako, svaka naučna osnova nacizma je bez uporišta u stvarnosti. Ovako je ne samo zbog nacističkog polilogizma i doktrine neizmirljivih rasnih i nacionalnih sukoba, te zbog njegovog pogleda na ljudsku rasu iz perspektive uzgajača životinja, već i zbog njegovog socijalizma (primenjenog kroz kontrolu cena i nadnica) i usputnih tvrdnji u mogućnost nacionalnog ekonomskog planiranja, koje zahteva upravljanje ekonomskim sistemom od strane ničeg manje nego sveznajućeg božanstva (nacizam je, to ne treba zaboraviti, nacionalni socijalizam.).
 
Soroš je izgleda nesvestan svih ozbiljnih, fundamentalnih kritika marksizma i nacizma. Štaviše, sem svog negativnog pominjanja doktrine rasne čistote, jedina stvar koju pominje na tu temu je, “Jedna od Poperovih zasluga je što je pokazao da se teorija kao marksizam ne kvalifikuje kao nauka”. Kao da je Poper na to ukazao, a ne fon Mizes i Bem-Baverk. (Karl Poper je glavni filozofski uzor Soroša.)
 
Sorošu izgleda manjka poznavanje pro-kapitalističke, antisocijalističke teorije posle Adama Smita i Dejvida Rikarda. Najbliže pokazivanju takvog poznavanja on dolazi kada opisuje F.A. Hajeka kao “jednog od apostola laissez-faire-a”, u čemu, nažalost, greši, jer je Hajek bio branilac jedne od glavnih karakteristika države blagostanja, kakva je socijalno osiguranje. Nigde Soroš ne pokazuje da je pročitao išta od Ludviga fon Mizesa ili Ejn Rand, dva najznačajnija branioca laissez-faire kapitalizma 20-tog veka. Njegov manjak znanja o predmetu sopstvenog eseja čini se jasnijim zbog njegovog pokušaja da porekne naučnu zasnovanost laissez-faire kapitalizma, koju on tačno prepoznaje kao ekonomsku teoriju. On piše: “Ne može se prosto staviti znak jednakosti između tržišne i marksističke ekonomije.” Ali, u svojoj sledećoj rečenici, on ih izjednačava: “Ipak, laissez-faire ideologija, držim, isto je toliko izopačenje navodnih naučnih istina kao i marksizam-lenjinizam.”
 
Njegov osnov za ovu neverovanu tvrdnju leži u pretpostavci da je ono što utemeljuje laissez-faire ideologiju ekonomska teorija koja je zasnovana na doktrini potpune konkurencije i savršenog znanja—doktrina koje se vodeći branioci laissez-faire kapitalizma ne samo ne pridržavaju, nego je smatraju potpuno besmislenom. Na primer, glavni zaključak doktrine savršene konkurencije je da je rivalstvo suprotnost konkurenciji. (Za puno predstavljanje i kritiku ove doktrine, videti moju knjigu Kapitalizam, str. 425-437.)
 
On takođe pogrešno govori u prilog tretiranja ravnotežnih stanja kao postojećih, što je, kako tvrdi, bitno za ekonomiju kao nauku. On nije svestan činjenice da je još 1940. fon Mizes pokazao da ekonomija ne zavisi od stvarnog postojanja takvih stanja – ona su samo misaone konstrukcije, koje nam pomažu da razumemo način na koji bi se stvari razvijale u odsustvu daljih promena u osnovnim parametrima jednog tržišta, koje se, u stvari, neprekidno menja.
 
Blisko vezano s tim, Soroš tvrdi da ekonomsku teoriju potiru greške na finansijskim tržištima, koja bi trebalo da uračunaju budućnost, a mogu da sama doprinesu menjanju te budućnosti. Njemu nije jasno da ekonomska teorija pruža razumevanje efekata takvih grešaka (greške koje ono pokazuje su, uzgred, posledica od vlade podstaknutih kreditnih ekspanzija, kada se daju u velikom obimu). Na primer, kao rezultat takvih grešaka, imanje i prihod raznih investitora će biti različiti. Obim raznih industrija će biti različit. Rezultat će biti cene od kojih su neke više a neke niže, u zavisnosti od toga da li su greške povećale tražnju ili smanjile ponudu datih roba, ili su smanjile tražnju ili povećale ponudu tih roba. Soroš, u osnovi, pokušava da se otarasi naučne osnove laissez-faire kapitalizma provaljujući na otvorena vrata.
 
Reči kao “otvoreno društvo” ili “apsolutna istina” su nejasne. Njih Soroš koristi kao pežorative za sigurno znanje, jer je zasnovano na faktima i logici, i kao pretpostavke koje su proizvoljno, ali i nasilno, proglašene za istinite bez dokaza ili nasuprot dokazima. Jedino tako Soroš može da podvede pod jedan epistemološki kišobran naučno zasnovanu doktrinu laissez-faire kapitalizma i iracionalne doktrine nacizma i komunizma. On to čini jednostavnim uzimanjem reči “apsolutna istina” kao opis tvrdnji sve tri doktrine.
 
Soroš izgleda veruje da je racionalna izvesnost jednostavno nemoguća. Ovo implicitno proizlazi iz njegove tvrdnje da je suštinski element “otvorenog društva” prepoznavanje ljudske sklonosti ka greškama: “Ja vidim otvoreno društvo kao društvo otvoreno za napredak. Mi počinjemo sa prepoznavanjem naše pogrešivosti… umesto da tvrdimo da su oni principi (principi obzanjeni u Deklaraciji nezavisnosti) očigledni, mi treba da kažemo da su oni u skladu sa našom pogrešivošću… Može li prepoznavanje našeg nesavršenog razumevanja poslužiti da se uspostavi otvoreno društvo kao poželjna forma društvene organizacije? … Mi moramo promovisati veru u našu pogrešivost do statusa koji uobičajeno dajemo veri u apsolutnu istinu.
 
U jednom trenutku, Soroš ide toliko daleko da kaže: “Zašto niko nema pristup apsolutnoj istini? Odgovor je jasan: Svi mi živimo u istom univerzumu koji pokušavamo razumeti, i naše viđenje može uticati na događaje u kojima učestvujemo. Da naše misli pripadaju jednom univerzumu a njihov predmet drugom, istina bi možda bila na dohvat ruke: mogli bismo da formulišemo iskaze koji odgovaraju činjenicama, a činjenice bi služile kao pouzdan kriterijum za utvrđivanje tačnosti iskaza.”
 
Ova izjava, koja sugeriše element platonizma, izgleda, implicira da smo u pogledu sticanja znanja u boljoj poziciji povodom uslova u udaljenoj galaksiji, nego uslova koji se tiču stanja ovde na Zemlji.
 
U svom sledećem paragrafu, Soroš tvrdi: “Postoji oblast u kojoj ovi uslovi (dakle, dva sveta, jedan posmatračev, drugi posmatranog) preovlađuju: prirodne nauke. Ali…u društvenim i političkim stvarima, činjenice ne moraju neophodno da predstavljaju pouzdane kriterijume za procenu istinitosti tvrdnji.” Kasnije, on izgleda tvrdi da su takozvane društvene nauke, kao ekonomija, hronično u istom položaju kao fizika u prostoru kvantne mehanike, gde vlada Hajzenbergov princip neizvesnosti. On obznanjuje: “Teorije društvenih nauka i njihov predmet proučavanja imaju refleksivan odnos, tj., one mogu imati uticaja na događaje na način na koji prirodne nauke ne mogu. Hajzenbergov čuveni princip neizvesnosti podrazumeva da činjenica posmatranja može uticati na ponašanje kvantnih čestica; ali posmatranje stvara taj efekat, a ne sam princip neizvesnosti. U socijalnoj sferi, teorije imaju mogućnost da promene predmet na koji se odnose.”
 
Ovde je istina da se ekonomija, kao i bilo koji drugo učenje čije ideje utiču na svet u kome čovek živi, poput, pre svih, filozofije, ne razlikuju u svojoj osnovnoj epistemologiji od fizike i drugih prirodnih nauka. Ekonomija i filozofija su u poziciji da razumeju efekte ljudskih postupaka koji nastupaju kao uzroci. Što će reći, one su u stanju da razdvoje svet kakav je čovek stvorio sada, od sveta kakav bi mogao biti u budućnosti ako bi bio vođen drugačijim idejama koje stvaraju drugačije efekte.
 
Kvalitetna ekonomija, na primer, razlikuje efekte pogrešnih ideja, kao onih koje bi uzrokovale ekonomsku stagnaciju, masovnu nezaposlenost, inflaciju, kontrole cena i socijalizam, i efekte ispravnih ideja, kao onih koje bi stvorile ekonomski napredak, slobodna tržišta rada i proizvoda, pouzdan novac, i privatno vlasništvo sredstava za proizvodnju, svega što isključuje efekat loših ideja. Jednostavno, apsurdno je tvrditi da činjenica da ideje i postupci čoveka menjaju svet na bilo koji način sprečava čoveka u razumevanju sveta. On posmatra razlike u spoljnim uslovima i razlike u ubeđenjima i logički ih povezuje na osnovu principa izvedenih iz iskustva i introspekcije, kao što je u ekonomiji slučaj sa principom da, u slučaju nepromenljivosti ostalih elemenata, pojedinci više žele visok prihod od niskog prihoda, i da plaćaju po nižim a ne višim cenama.
 
U fizici i prirodnim naukama uopšte, jedini način kako se dolazi do saznanja jeste putem čovekove interakcije sa svetom, od bebinog udaranja kašikom po ivici svoje visoke stolice, do najkompleksnijih kontrolisanih laboratorijskih eksperimenata. Čovek uvek uči pronalazeći veze između svojih postupaka i njihovih efekata na spoljašnji svet i procesom uopštavanja od pojedinačnog ka univerzalnom.
 
Čovekovi fizički postupci u svetu ne menjaju zakone fizike, niti njegovi ekonomski postupci menjaju zakone ekonomije. Na primer, kontrola cena koja primorava snabdevače da obezbede robu bez profita, ili sa manjom stopom profita od tržišne, predstavlja kršenje prirodnog zakona, na sličan način kao kada zakonodavci traže od prizvođača da proizvede nešto od neupotrebljivog materijala, recimo da proizvede benzin iz peska a ne od nafte, ili da sagradi kuće od vazduha i vode, umesto od čelika i betona. Ekonomski zakon pokazuje da dobro neće biti obezbeđeno na dobrovoljan način pod takvom kontrolom cena, kao što i fizički zakon pokazuje da ono fizički ne može biti proizvedeno iz takvih materijala.
 
Nasuprot Sorošu, upravo je čovekova sposobnost da poseduje racionalnu izvesnost suštinski element slobode pojedinca. Pouzdanost razuma podvlači vrednost razuma i, na taj način, podvlači posebnu vrednost čoveka, čije je fundamentalno svojstvo, naravno, posedovanje razuma. A budući da razum poseduje individualno ljudsko biće, pouzdanost razuma uspostavlja i vrednost i pouzdanost individualnog ljudskog bića. Vrednost i sposobnost individue je osnov njenog posedovanja individualnih prava. To simboliše "zvečarka" na zastavi Američke revolucije, sa svojim upozorenjem arbitrarnoj vlasti: "Ne gazi po meni" – zato što sam ja, kao racionalno biće, biće najveće vrednosti i sposobnosti i snaga koje se treba paziti kada se moja prava krše. Princip da vlast mora da poštuje prava individue jeste, naravno, ono što utemeljuje slobodu pojedinca od države.
 
Činjenica da razum omogućava čoveku da spozna istinu sa verovatnoćom – sa sigurnošću – jeste ono što slobodu čini saveznicom razuma. Zato što razum daje čoveku moć da spozna istinu, istini nije potrebna pomoć fizičke sile. Ona ima moć razuma uz sebe. Kao glavni istorijski primer, Galileju nije trebala sila da utvrdi istinu da se Zemlja okreće oko Sunca. Utvrdio ju je putem činjenica i logike. Ali, onima koji su želeli da nastave da tvrde da se Sunce okreće oko Zemlje, trebala je fizička sila, zato što nisu imali nijedan drugi način da brane svoju tvrdnju. Racionalna sigurnost branilaca laissez-faire kapitalizma u istinitost svoje stvari samo služi da pojača njihovu posvećenost poštovanju prava i slobodi individue koje zahteva sama priroda njihovih ideja i programa.
 
Toliko o Soroševom epistemološkom argumentu protiv laissez-faire kapitalizma.
 
 “Otvoreno društvo” protiv slobodnog društva
 
Pre nego se okrenem ka njegovim ekonomskim argumentima, želim da istaknem kako je Soroševo upotrebljavanje koncepata “pogrešivosti” i “apsolutne istine” primer epistemološke netačnosti. To jest, oba ova koncepta su drugorazredni, izvedeni koncepti. Oba pretpostavljaju fundamentalniji koncept istine – istine za koju sa sigurnošću znamo da je istina. Oni ne bi bili mogući bez bazičnog koncepta istine. Uprkos tome, Soroš ih koristi da negira koncept istine.
 
Niko ne bi prepoznao primer greške, to jest, primer kada je pogrešno verovao da je u pravu kada je u stvari grešio, ako ne bi znao istinu i imao moć da je razlikuje od greške. Na primer, ja mogu da netačno saberem niz brojki ne primetivši to. Ali jedini način kako mogu da prepoznam svoju grešku jeste da tačno saberem brojke. Samo utvrđivanjem i prepoznavanjem tačnog rešenja mogu prepoznati da je moje prethodno rešenje pogrešno. Ako ne bih mogao utvrditi i prepoznati tačan odgovor, ja ne bih mogao znati kada grešim. Ne bi postojao standard o tome šta predstavlja grešku ako ne bi postojala istina i čovekova sposobnost da je prepozna sa sigurnošću.
 
Sorošev koncept “otvorenog društva” je još jedan primer iste greške. Koristeći ga, on ne samo da – tvrdeći da je glavna pretnja slobodnom društvu potpuno slobodno društvo – vrši kontradikciju koju sam opisao ranije, već negira postojanje svih sloboda. On piše da u otvorenom društvu “Ljudi moraju biti slobodni da misle i čine, ograničeni samo opštim interesima. Gde su granice treba biti utvđeno putem pokušaja i pogreške.” (podvukao autor) Tako, on otvoreno zagovara da sloboda individue treba biti ograničena od strane neodređenih opštih interesa, čija priroda, prema njemu, ne može biti pouzdano spoznata, i da se razmere ograničenja slobode određuju pokušajem i pogreškom. Standard koji Soroš nudi za razumevanje postupka pokušaja i pogreške je ovaj:
 
“Na žalost, u ljudskim odnosima činjenice ne daju pouzdane kriterijume istine, ali ipak su nam potrebni neki opšteprihvaćeni standardi po kojima se postupak pokušaja i pogreške može ocenjivati. Sve kulture i religije nude takve standarde; otvoreno društvo ne može bez njih. Inovacija u otvorenom društvu je da, dok većina kultura i religija tretira svoje vrednosti kao apsolutne, otvoreno društvo, koje je svesno mnogih kultura i religija, mora da tretira svoje vrednosti kao stvar debate i izbora. Da bi debata bila moguća, mora biti opšteg slaganja po makar jednoj stavci: otvoreno društvo je poželjna forma društvene organizacije.”
 
Iz ove izjave proizilazi da ako je naš standard procenjivanja procesa pokušaja i pogreške taj "da je otvoreno društvo poželjan način društvene organizacije", što nije nikakav standard, nama preostaje da takav standard obezbede "kulture i religije", čije će različite standarde i zajedničke vrednosti biti predmet "debate i izbora", o čemu ne odlučuje nikakav poznati pricip. Ovo znači da u Soroševoj viziji "otvorenog društva" sloboda individue može biti povređena iz bilo kakvog razloga, ako bude dovoljno ljudi koji tvrde da njihovi nedokazivi, nedefinisani i subjektivni zajednički interesi to zahtevaju.
 
Ironično, Soroš je izgleda spreman da primeni iste kolektivističke moralno-političke principe za ograničavanje slobode individue kao nacisti. Nacistički princip je: Gemeinnutz geht vor Eigennutz (Zajedničnki interes dolazi pre ličnog). Nacistički princip je praktično identičan Soroševom pricipu, sadržanom u rečima: “Ukoliko nije ublažen prepoznavanjem zajedničkog interesa, koji treba da ima primat nad ličnim, naš sadašnji sistem – koji, ma koliko on bio nesavršen, kvalifikujemo kao otvoreno društvo – podložan je raspadu.“

2. Soroševe ekonomske tvrdnje
 
Sada se okrećem različitim ekonomskim tvrdnjama koje Soroš iznosi protiv laissez-faire kapitalizma. Pored onih koje sam već uzeo u obzir prilikom bavljenja njegovim epistemološkim tvrdnjama, recimo onima koje se odnose na “potpunu konkurenciju”, nedostatka ravnoteže i greškama koje se dešavaju na finansijskim tržištima, postoje još četiri tvrdnje koje mogu da razaznam. One se tiču navodnog konflikta između ekonomske konkurencije i društvene kooperacije, navodne potrebe za preraspodelom bogatstva zbog postojanja ekonomskih nejednakosti, reklame i navodnog kvarenja vrednosti novcem i finansijske krize.

Konkurencija
 
Tvrdnja povodom konkurencije je prosto potpuno nepotvrđena pretpostavka da “[p]reviše konkurencije i premalo kooperacije mogu izazvati nepodnošljivu nejednakost i nestabilnost.” Ova izjava je, naravno, neposredni osnov, pre njegove upotrebe epistemološkog argumenta, koji Soroš daje za proširenje pretnji “otvorenom društvu” od fašizma i komunizma na laissez-faire kapitalizam. Predstavljena je rečenicom: “Ja tvrdim da otvoreno društvo može biti ugroženo iz suprotnog pravca – od preteranog individualizma.” Soroš izgleda misli da je istinitost njegove tvrdnje o konkurenciji i kooperaciji očigledna. Ovo, čini se, potiče otuda što on, kao i ogromna većina današnjih intelektualaca, uzima zdravo za gotovo da je priroda ekonomske konkurencije ista kao konkurencija u životinjskom carstvu, naime, zakon džungle i opstanka najačih. Ustvari, u svojoj kasnijoj raspravi o preraspodeli, on piše: “Argument laissez-faire kapitalizma protiv preraspodele priziva doktrinu opstanka najačih.” Njegovu potpunu konfuziju oko ovog pitanja pokazuje činjenica da u svojoj sledećoj rečenici on izgleda potpuno prihvata koncept opstanka najačih. On piše:”Argument (opstanka najačih) je potkopan činjenicom da se bogatstvo prenosi nasleđivanjem, a drugo pokoljenje je retko tako sposobno kao prvo.” Implikacija je, naravno, da ono što fali principu opstanka najačih jeste da ne može biti dovoljno primenljiv, zato što naslednici nisu dovoljno sposobni.
 
U rečenici posle ove, pak, Soroš opet obrće stvar i obznanjuje: "U svakom slučaju, ima nečeg pogrešnog u prihvatanju pricipa opstanka najjačih kao vodilje civilizovanog društva."
 
Istina je da je ekonomska konkurencija potpuno drugačija od konkurencije u životinjskom carstvu. Kao prvo, to nije konkurencija u prigrabljivanju retkih prirodnih zaliha, kao u životinjskom carstu. To je pre konkurencija u pozitivnom stvaranju novog i dodatnog bogatstva. Suprotno od lava u džungli, koji mora da se sa drugim životinjama takmiči oko ograničene količine prirodno datih potrepština, koje nema mogućnosti da umnoži, konkurencija između poslovnih firmi je konkurencija u stvaranju novih i poboljšanih proizvoda i efikasnijih načina proizvodnje. Na primer, Dženeral Motors i Tojota se nikako ne takmiče u prigrabljivanju ograničene količine prirodno datih automobila od automobilskih krda ili sa automobilskog drveća. Naprotiv, oni se takmiče u pronalaženju novih, boljih automobila, proizvedenih sve efikasnijim načinima proizvodnje. Njihovo delanje, i delatnost poslovnih firmi uopšte, tako služi povećanju snabdevanja proizvodima.
 
Kao proizvod svoje osnovne prirode, veoma daleko od toga da bude proces opstanka najačih, ekonomska konkurencija je osnova preživljavanja skoro svih, uključujući i one koji sa čisto biološke tačke gledišta uopšte nisu mnogo “sposobni”. Samo pomislite na efekte konkurencije među farmaceutskim proizvođačima, tvorcima naočari i slušnih pomagala, itd., na bolesne i ljude koji imaju loš vid ili sluh. Pomislite na efekte komkurencije među farmerima i proizvođačima opreme za farme na gladne. Zamislite efekte konkurencije među raznim vrstama proizvođača mašina na uslove svih sljudi koji bi inači bili zamoreni i iscrpljeni.
 
Dalje, kao što su Rikardo i fon Mizes pokazali, usled zakona komparativne prednosti ima mesta za sve u konkurenciji u kapitalističkom društvu, uključujući one čije su produktivne mogućnosti skromne u svakom pogledu. Ima mesta za te ljude ako se oni koncentrišu u ona područja u kojima je stepen njihove manje sposobnosti najniži, ostavljajući sposobnije ljude da se usredsrede na područja gde je stepen njihove veće sposobnosti najveći.
 
Na primer, možemo pretpostaviti da je Bil Gejts, uz njegovu izvanrednu sposobnost u vođenju i razvoju velike industrije, tako obdaren da bi mogao obavljati skoro svaki posao bolje od bilo kog drugog. Čak i tako, Gejts ni izbliza ne pokušava da radi sve te poslove. On se radije koncentriše na onaj posao gde je njegova proizvodna superiornost najviša. Iako bi mogao raditi posao svojih podpredsednika bolje i efikasnije od njih, da ne pričamo o poslu svoje sekretarice i čak svojih domara u Majkrosoftu, on ne radi sve ove poslove. Isplati mu se da ostavi ove poslove ostalima, zato što mu to ostavlja vremena da se koncentriše na područje svoje najveće prednosti, a to je upravljanje Majkrosoftom.
 
Svakako, Gejts je u stvari nadmašen od ovih manje sposobnih ljudi za posao koji uspešno obavljaju. On je nadmašen čak i od svojih domara – za posao domara. Na primer, činjenica da on može da počisti pod za pola vremena koliko je potrebno bilo kojem od njegovih domara, ne vredi ništa prema činjenici da mu upravljanje Majkrosoftom omogućuje da ima prihod koji je na hiljade puta veći od domarevog. U stvari, domar je sposoban da postigne pola posla u datom vremenu, ali po cenu koja je hiljade puta manja od one koju Gejts mora da zahteva da bi zarađivao koliko dobija upravljanjem Majkrosofta. Iako je domaru potrebno dva puta više vremena da uradi isti posao kao Gejts, on to čini za daleko manje novca, i on tako lako nadmaši Gejtsa i svakog drugog između sebe i Gejtsa, za posao domara.
 
Krenuvši dalje, zato što Gejts i mnogobrojni drugi stvaralački geniji mogu da se posvete trajnom poboljšanju proizvodnje, postaje moguće domarima ovog sveta da poseduju stvari kao što su kompjuteri i automobili, i praktično sva druga dobra koja čine moderni standard života, uključujući, naravno, rastuće obilje hrane, odeće i smeštaja.
 
Kao što je fon Mizes pokazao, ekonomska konkurencija, daleko od toga da bude u konfliktu sa društvenom kooperacijom, jeste upravo onaj mehanizam koji organizuje sistem društvene kooperacije. Ona, izborom pravih individua za prave poslove, u skladu sa principom komprativne prednosti, organizuje društvenu podelu rada, koja je osnova i srž društvene kooperacije. U isto vreme, ona određuje koji će proizvodi ići na koja tržišta i koji će metodi proizvodnje biti korišćeni za proizvodnju raznih proizvoda. Jedini element “opstanka najačih” koji je prisutan jeste opstanak najboljih proizvoda i najboljih metoda proizvodnje, radi opstanka i prosperiteta svih ljudskih bića. Ko god tvrdi da ekonomska konkurencija predstavlja “opstanak najjačih” u smislu zakona džungle, pruža najjasniji mogući dokaz svoga neznanja ekonomske nauke.
 
Ekonomska nejednakost i preraspodela bogatstva
 
Takav manjak znanja, nažalost, jednako je očigledan u Soroševom viđenju ekonomske nejednakosti i navodno sledstvene potrebe za preraspodelom bogatstva. O ovoj temi on piše: ”Bogatstvo se skuplja u rukama svojih vlasnika, i ako ne postoji mehanizam preraspodele, nejednakost može postati nepodnošljiva. `Novac je kao prljavština, ne vredi ukoliko se ne raširi.' Frensis Bejkon je bio mudar ekonomista.”
 
Ko god se drži ovakvih pogleda nesvestan je činjenice da podela rada, kapitalističko društvo, privatna svojina nad bogatstvom u obliku kapitala, rade u korist svih – ne-vlasnika kao i vlasnika. Na primer, fizički korisnici fabrika automobila nisu vlasnici nego kupci automobila. Štaviše, ovaj princip važi za sva prizvodna sredstva u privatnoj svojini koja služe tržištu – npr., za radnje i skladišta, farme i rudnike, kao i za fabrike. Fizički korisnici su kupci proizvoda, koji nemaju potrebu da poseduju niti jednu akciju u firmama koje prizvode dobra koja kupuju. Štaviše, razmera u kojoj se potrošna dobra kupuju od vlasnika i kreditora poslovnih firmi, kao od akcionara i vlasnika obveznica, od profita, kamata i dividendi, sasvim je mala prema proporciji koja je kupljena od nadnica i plata – oko deset posto ukupne potrošnje.
 
Blisko povezana s korišću kupaca proizvoda je i korist prodavaca rada od kapitala u privatnom vlasništvu. Kapital automobilskih kompanija i svih drugih poslovnih firmi je osnov potražnje za radom. Što je veći kapital, veća je potražnja za radom, a time nivo nadnica. Tako postoji dvostruka korist koju ne-vlasnici proizvodnih sredstava dobijaju od kapitala koji je u vlasništvu drugih: naime, takav kapital je izvor i ponude proizvoda koje kupuju i potražnje za radom koji prodaju.
 
Soroš i drugi redistribucionisti izgleda misle da sredstva za proizvodnju u privatnoj svojini kao da su to potrošna dobra postoje van konteksta društvene podele rada. Samo ako je sve bogatstvo vrsta potrošne robe, kao, recimo, ogromna činija špageta, ili ako se sredstva proizvodnje ne koriste za prizvodnju za tržište, nego jedino za ličnu upotrebu vlasnika i njihovih porodica, ono ne bi bilo od koristi drugima “osim ako se ne raširi.” U kontekstu podele rada kapitalističkog društva, ogromna većina bogatstva kapitalista postoje u obliku proizvodnih sredstava koja služe tržištu. Preraspodela takvog bogatstva bi samo služila da prouzrokuje trošenje takvog kapitala i sprečavanje njegove akumulacije. Ovi rezultati bi bili potpuno protiv interesa svih, uključujući veliku masu ne-vlasnika nad sredstvima za prizvodnju.
 
Ja sebe u praksi smatram ne-vlasnikom sredstava za proizvodnju, jer ja svu moju potrošnju izdržavam iz plate koju dobijam a ne iz profita, dividendi, ili kamata. Uprkos činjenici da nisam vlasnik sredstava za proizvodnju, ja bih bio na priličnom gubitku ako bi, na primer, vlada pokušala da me učini vlasnikom sredstava za proizvodnju, nacionalizujući ih i proglašavajući svakog građanina jednakim vlasnikom. Čak pored potpunog ekonomskog haosa koji bi nastao usled pratećeg gubitka sistema cena, efekat bi bio da, umesto motiva profita-ili-gubitka i slobodne konkurencije i lične inicijative, koje rade u moju korist u postupcima mojih snabdevača, ja od tada imam samo nezainteresovane vladine monopoliste i birokrate kao snabdevače.
 
Ja bih isto bio na gubitku ako bi vlada povećala poreze koje razrezuje poslovnim firmama – ili bogatim pojedincima koji puno štede i ulažu u poslovne firme – i raspodelila primanja prosečnom građaninu. Ako, na primer, vlada poveća poreze na dobit korporacija ili na lična primanja koja bi inače bila većinom upotrebljena za štednju i ulaganja, za, recimo, 100 milijardi dolara i onda da 1000 dolara godišnje meni i ostalim od 99,999,999 nevlasnika proizvodnih sredstava, ja bih imao priličan gubitak. Naravno, imao bih neke koristi od 1000 dolara koje bih lično dobio. Ali ne bih dobio ništa od 1000 dolara koje dobija svaki od drugih ne-vlasnika sredstava za proizvodnju – tj., od 99,999,999,000 dolara koje su zajedno dobili. Jer oni bi, kao i ja, sigurno potrošili skoro sve što su dobili. Istovremeno, ja bih imao priličan gubitak od povlačenja 100 milijardi dolara iz proizvodnje dobara koje kupujem i iz tražnje rada koji prodajem. Povlačenje ovih fondova bi smanjilo tražnju i za radom i za kapitalnim dobrima. Smanjenje tražnje za radom bi uzrokovalo pad nivoa plata ili povećanje nezaposlenosti. Smanjujući tražnju za kapitalnim dobrima, dok potrošnja primalaca novca uzrokuje povećanje tražnje za potrošnim dobrima, ona bi uzrokovala pad tražnje za kapitalnim dobrima u odnosu na tražnju za potrošnim dobrima, i time smanjila odnos proizvodnje kapitalnih dobara prema potrošnim dobrima. Ovo bi smanjilo stopu po kojoj bi ekonomski sistem mogao akumulirati kapitalna dobra. Dalji rezultat bi bilo smanjenje stope rasta produktivnosti rada, a time i realnih nadnica, jer ove vitalno zavise od broja kapitalnih dobara po glavi radnika. Ovi rezultati bili bi pojačani smanjenjem podstreka za poboljšanje proizvodnje koje takvo oporezivanje stvara. Ako se to tera do krajnjih granica, proces preraspodele stvara ekonomsku stagnaciju i ekonomsko nazadovanje. To je isto kao klanje vola za kilo mesa.
 
Toliko o Soroševim tvrdnjama o potrebi za preraspodelom da si se suprotstavilo navodno nepodnošljivoj situaciji u kojoj bogati vlasnici sredstava proizvodnje imaju previše bogatstva uloženog u proizvodnju dobara koje se ogromnom večinom prodaju ne-vlasnicima proizvodnih dobara, čime povećavaju tražnju za radom koji ne-vlasnici proizvodnih dobara prodaju.
 
Reklamiranje i navodno kvarenje vrednosti novcem
 
Soroš kaže da “Reklamiranje, marketing, čak i pakovanje, ciljaju na oblikovanje ljudskih preferencija, pre nego, kako tvrdi teorija laissez-faire, samo reagovanje na njih. Nesigurni u svoju vrednost, ljudi se sve više pouzdaju u novac kao merilo vrednosti. Što je skuplje smatra se boljim. Vrednost umetničkog dela se može proceniti po ceni koju dobija. Ljudi zaslužuju poštovanje i divljenje zato što su bogati. Šta je nekad bilo sredstvo razmene sada je uzurpiralo mesto osnovnih vrednosti, preokrećući odnos pretpostavljen po ekonomskoj teoriji.”
 
Soroševa izjava o reklamiranju, koliko god bila široko prihvaćena, potpuno je pogrešna. Tačno je da reklamer želi da nagovori ljude da kupe prizvod. Ali, uspešnoj reklami je obično potrebno da je, kada mušterija zbilja kupi proizvod, taj proizvod bude takav da će joj se dopasti, pa će ga ponovo kupovati i preporučiti ostalima. Reklama takvih proizvoda je sigurno ekonomski isplativa. S druge strane, reklamiranje proizvoda koji se ne dopadaju ljudima nakon što ih kupe, koje neće ponovo kupovati i za koje će govoriti drugima da ih ne kupuju, skoro sigurno će biti ekonomski neuspeh. Drugim rečima, ključ uspešne reklame je mogućnost da se ponude i reklamiraju proizvodi koji efektivno zadovoljavaju mušterijinu tražnju i potrebe.
 
Soroš je sigurno u pravu da su mnogi ljudi nesigurni u sebe. Kako bi bili sigurni pred stalnim kulturnim talambasanjem koje razglašava upravo Sorošev princip pogrešivosti i time sumnje u sebe?
 
Ipak, ma koliko to danas bilo istinito u kontekstu filozofskih i moralnih principa, još uvek je slučaj da, u sferi ličnih materijalnih zadovoljenja, ljudi skoro uvek jako dobro znaju šta se njima dopada a šta im se ne dopada. Nikakva količina reklame u korist kulinarskih vrednosti kuvanog povrća ne može naterati mnogo ljudi da preferiraju njihov ukus u odnosu na ukus čokolade ili sladoleda. Nikakva količina reklame u korist sveća i fenjera ne može uspeti da nagna mnogo ljudi da odustanu od električnog svetla. Nikakva količina relame u korist konja ili bicikala ne može uspeti u ubeđivanju mnogo ljudi da odustanu od svojih automobila.
 
Razumljivo, ljudi imaju i treba da imaju bitnu meru poštovanja i divljenja prema onima koji su bogati. Dok ljudi postaju bogati proizvodnjom i razmenom, oni postižu stvarno dobro velikih razmera, dobro za sebe i one s kojima posluju. Svakako, ima slučajeva u kojima nas poštovanje za finansijski uspeh može odvesti u krajnost i previdu inače drastičnih nedostataka. Veliko bogatstvo Dž. Soroša, na primer, može ljude navesti da primene manje stroga merila nego što je oubičajeno na stavove koje on izražava u stvarima kao što su ekonomska teorija i politička filozofija.
 
Finansijske krize
 
Soroš piše: ”Istorija je pokazala da finansijska tržišta mogu doživeti slom, stvarajući ekonomsku depresiju i društvene nemire. Slomovi su vodili nastanku centralnog bankarstva i drugih oblika regulacije. Laissez-faire ideolozi vole da tvrde da su slomovi izazvani pogrešnom regulacijom, a ne nestabilnim tržištima. Ima nečega u tim tvdnjama, jer ako je naše shvatanje inherentno nesavršeno, regulacija mora imati mana. Ali njihove tvrdnje su isprazne, jer ne objašnjavaju zašto je regulacija uopšte postavljena. Time se izbegava jedno pitanje korišćenjem druge tvrdnje: zato što su regulacije nesavršene, neregulisana tržišta su savršena.“
 
U ovom pasusu, Soroš tvrdi da su depresije i masovna nezaposlenost rezultat laissez-faire kapitalizma i da je kao odgovor na ovu činjenicu nastala vladina intervencija u novčane i bankarske tokove. On izgleda veruje da je prvo bilo laissez-faire kapitalizma, a onda su se desile depresije, čime je intervencija vlasti postala neophodna. Isti navodni sled događaja je prisutan u mnogim argumentima koji se često čine protiv kapitalizma: na primer, ima siromaštva, pa vlada mora intervenisati. Ljudi sebi ne mogu priuštiti stanarinu, pa vlada mora nametnuti kontrolu stanarina. Nadnice su niske i radno vreme dugo, pa vlada mora uvesti radno i socijalno zakonodavstvo i ohrabrivati sindikate. I tako dalje. Čudno, to Sorošu izgleda ne pada na pamet – što podvlači uticaj ideja ljudi na društvenu realnost u kojoj žive – da stvaran osnov vladine intervencije nikad nisu same činjenice već ideje koje ljudi imaju o uzrocima njihovih problema i njihovo verovanje u moć vlasti da ih reši.
 
Osnovni razlog zašto se branioci laissez-faire kapitalizma suprotstavljaju vladinom mešanju u novac i bankarstvo, i na svim drugim mestima, jeste njihovo osnovno uverenje da je sleđenje sopstvenog materijalnog interesa od strane pojedinca isključivi način na koji ljudi mogu da zaista i ostvare svoje lične interese. Svaki pojedinac je motivisan da ostvari svoje interese, i ako smisli način, on može i uspeti, ako je slobodan da to čini, slobodan od drugih koji koriste fizičku silu, uključujući, pre svega, vladu. Istovremeno, baš zato što sloboda znači odsustvo korišćenja fizičke sile, potraga za sopstvenim interesom svake individue znači da ako želi da obezbedi saradnju drugih, kao radnika, snabdevača ili kao mušterija, on mora da istovremeno služi njihovim interesima. Jer je i on sprečen u korišćenju fizičke sile, i tako može obezbediti njihovu kooperaciju samo na dobrovoljnoj bazi, što zahteva da on njihovu saradnju sa njim učini korisnom za njih, čak korisnijom od drugih mogućnosti koje mogu imati za prodaju svog rada ili dobara, ili za potrošnju svog novca.
 
Napad na slobodu, s druge strane, sprečava individuu da ostvari korist koju bi inače ostvarila za sebe i druge. Rezultat je, zavisno od toga koliko je sloboda poništena, taj da je ostvarenje koristi sprečeno. Baš iz ovih razloga su najslobodnija društva i najbogatija, a neslobodna društva su, ili postaju, siromašna društva.
 
U skladu sa gorepomenutim osnovnim principom, branioci laissez-faire kapitalizma tvrde da depresije nisu rezultat nečega inherentnog u ekonomskom sistemu. One su rezultat kreditne ekspanzije, to jest, stvaranja novog i dodatnog novca ni iz čega i njegovog ubrizgavanja u tržište putem novih i dodatnih pozajmica. Ovaj proces čini da biznismeni postaju finansijski nelikvidni, jer mogućnost lake i profitabilne pozajmice zamenjuje imanje stvarnih blagajničkih salda, i kako oni dalje upropašćuju saldo u uverenju da će rastući prihodi od prodaje, stvoreni od novog i dodatnog novca, omogućiti da lako i profitabilno pretvore inventar u gotovinu kako i kad im je to potrebno. Kad god procesu kreditne ekspanzije dođe kraj, bitno se uspori ili, čak, ne ubrza onoliko koliko to tržište možda očekuje, nastupaju »kreditna stiska« i kriza likvidnosti. Ovo stvara početak depresije. U depresiji, banke koje su stvorile velike količine novog i dodatnog novca davanjem zajmova, shvataju da je vrednost tih zajmova manja od vrednosti novca koji su stvorili. Kada njihove mušterije to saznaju, nastaje navala na banku i mnogo takvog novca prosto nestaje.
 
Istorijski, kreditna ekspanzija je praksa koja ima poreklo kod privatnih banki koje su prihvatale novac u zamenu za papirne banknote koje su izdavale ili za čekovne depozite koje su stvarale. U razmeri u kojoj su banke koristile novac tako predan njima, da pozajmljuju, da služi za podršku daljnjih izdavanja banknota ili stvaranje čekovnih depozita koji su pozajmljivani, i koji su učestvovali u procesu stvaranja novca i ekspanzije kredita. Jer, banknote i čekovni depoziti koje su izdali u zamenu za novac, mogli su biti potrošeni kao pun ekvivalent tom novcu. Kao rezultat, postalo je moguće potrošiti i ekvivalent novcu i sam novac, ili prvobitni ekvivalent i dalje ekvivalente, predstavljene u povećanju količine novca.
 
Branioci laissez-faire kapitalizma tvrde da bi kreditna ekspanzija davno bila svedena na beznačajan nivo da nije zaštićena i negovana vekovnom politikom vladine intervencije u novac i bankarstvo. Ova intervencija je uključivala takve mere kao što je ograničenje konkurencije među bankama, sprečavajući time razvoj bolje upravljanih, konzervativnijih banaka; dozvoljavanje nesolventnim bankama da suspenduju plaćanja, čime im je omogućavala da izbegnu posledice njihovih postupaka i time produžavala i ohrabrivala praksu kreditne ekspanzije; korišćenje povremenih ispitivanja banaka da bi stvorila iluziju finansijske čvrstine banaka koje primenjuju kreditnu ekspanziju, promovišući javno poverenje u takve banke i time im omogućavajući da dalje postoje. U skorije vreme intervencija vlasti je uzela oblik omogućavanja osiguranja depozita i stvaranja centralnog bankarstva i korišćenja centralne banke da opet i opet obezbeđuje i promoviše kreditnu ekspanziju kroz obezbeđivanja dodatnih monetarnih rezervi banaka. Štaviše, obezbeđenje kreditne ekspanzije je bilo vodeća politika skoro svih vlasti još od kad su saznale za tu praksu.
 
Tako je intervencija vlasti ono što je odgovorno za nastavljanje finansijskih kriza i očuvanje potencijala da se takve krize dogode u budućnosti. U razmeri u kojoj je ponavljanje velikih finansijskih kriza bilo izbegnuto u sadašnjem dobu, to je bilo po cenu stalne inflacije količine novca, koja je bila omogućena samo stavljanjem vlasti u poziciju u kojoj ona stoji izvan ekonomskog sistema i iznad građanstva sa moći da stvara svoj novac. Ova situacija je ono što je dovelo do oslobađanja od iluzije da vlast finansijski podržava narod, da je sposobna da ih zaspe besplatnim beneficijama i da ih, istovremeno, sve učini bogatim putem povećanja količine novca koji svi mogu da zarade.
 
Problem finansijskih kriza potvrđuje činjenicu da ono što je potrebno jeste baš laissez-faire kapitalizam, ne neki oblik “mešovite ekonomije. ”Pokušati da se problem finansijskih kriza reši putem intervencije vlasti jeste ono što je dovelo do toga da vlada ima ogromne moći, monetarne, finansijske, i druge, koje sada poseduje. Mogućnost vlasti da stvara novac ni iz čega i da održava inflatorni bankarski sistem, jeste ono što je dovelo do ogromnog rasta njene veličine i moći. Jer, to je ono što je omogućilo vlasti da nastupi prerušena u Deda Mraza.
 
Laissez- faire i budućnost
 
Soroš opisuje moć i uticaj laissez-faire ideologije na način koji, makar isprva, izgleda veoma čudno. On ga opisuje kao trenutno postojeću bitnu kulturnu silu. Na primer, on piše, “Ako postoji preovlađujuće gledište u našem društvu danas, onda je to verovanje u magiju tržišta. Doktrina laissez-faire kapitalizma drži da opštem dobru najbolje služi neometana potraga za ličnim interesom.”
 
Istina je, naravno, da malo ideja imaju manje uticaja u današnjem društvu od laissez-faire kapitalizma. Njegov manjak uticaja je očigledan kada neko uzme u obzir činjenice kao đto su ove: Trenutno ima 19 miliona zaposlenih u vladi SAD, koji usklađuju četrdeset hiljada stranica federalnih regulacija i neizmerne količine federalnih, državnih i lokalnih zakona, sa brojem zakona i regulacija koji raste po hiljade stranica svake godine. Nedavni podaci pokazuju da ukupna vladina potrošnja u SAD, uključujući transfere po programima kao što su socijalno osiguranje i zdravstvena zaštita, iznosi 2.5 biliona dolara od ukupnog prihoda od 6.2 biliona dolara, tj., oko 40 procenata. Uspešni pojedinac je predmet, neposredno i posredno, kombinovanih federalnih i državnih poreza na prihod preduzeća i lica u ukupnom kumulativnom nivou od oko 70 procenata. Povrh ovoga, razmera pada u dugoročnoj kupovnoj moći svih ugovora denominovanih u fiksnoj sumi dolara, i time moguće buduće osiromašenje desetina miliona građana, može biti samo predmet nagađanja, uzevši u obzir moć vlasti da poveća kvantitet novca bez ikakvog čvrstog, spolja nametnutog limita. Takve činjenice, naravno, potpuno jasno i direktno protivreče bilo kakvom stvarno postojećem, sadašnjem uticaju laissez-faire ideologije.

Jedini način kako mogu razumeti Soroševo verovanje u uticaj laissez-faire ideologije jeste pretpostavka da je on fokusiran na njen mogući budući uticaj, više nego na sadašnji, stvarni uticaj. Ono bi bilo konzistentno sa njegovim uspesima kao špekulanta. Suštinski uslov takvog uspeha je postati svestan, pre skoro svih drugih, bitnih činjenica koje pokazuju sled budućih događaja. Ja verujem da su suštinske činjenice koje ga brinu u ovom slučaju ne samo “da su komunizam i čak socijalizam potpuno diskreditovani,” već da je, kao rezultat toga, laissez-faire kapitalizam sada logična alternativa i time stvar budućnosti. Ova mogućnost ga plaši, a njegov članak je pokušaj da, nalaženjem drugačije alternative, spreči da se to dogodi.
 
Ono što je Soroš shvatio, smatram, jeste da će se, zbog potpunog neuspeha socijalizma, izazvanog njegovom fatalno manjkavom prirodom, i rastućeg prepoznavanja da su problemi koji su nastali u bazično kapitalističkim društvima rezultat socijalističkih elemenata koji su nakačeni na njih, ljudi sada, sasvim razumno, okrenuti razmatranju laissez-faire kapitalizma. Jer, to je logična i dosledna suprotnost sistemu za koji su videli da je propao, i logična i dosledna stvarna primena sistema za koji znaju da je bio uspešan – kapitalizma.
 
Nasuprot Soroševoj nameri, pretpostavka da je laissez-faire kapitalizam stvar budućnosti bitno je ojačana njegovim esejom i dobrim prijemom koji je dobio među neprijateljima laissez-faire kapitalizma.
 
Ovo je zato što njegov esej i njegov dobar prijem otkrivaju da neprijatelji laissez-faire kapitalizma nemaju ništa konkretno da kažu da bi podržali svoje protivljenje. Ja sam to sigurno dokazao u slučaju samog Soroševog članka. On je potpuno konfuzan i lišen delotvornih argumenata. Činjenica da je, uprkos ovome, popularan, govori da oni koji se dive Soroševom eseju nemaju više znanja o pravoj prirodi laissez-faire kapitalizma od njega. Oni znaju toliko malo, da veruju da njegovi argumenti imaju vrednosti. Uz to, oni uzimaju da činjenica da je Soroš veoma uspešni kapitalista znači da on govori sa autoritetom nekoga ko, tako reći, poznaje sistem iznutra. Tako, ako njegova ocena laissez-faire kapitalizma odgovara njihovoj, onda oni veruju da sigurno moraju biti u pravu u vezi svoje ocene, jer on sigurno mora znati šta ne valja kod laissez-faire kapitalizma. Na njihovu nesreću, on to ne zna.
 
Ovo sve implicira da kada i ako bude dovoljan broj inteligentnih ljudi koji odluče da dobiju stvarno znanje o laissez-faire kapitalizmu, neće biti ničega da zaustavi njegovo napredovanje – to sigurno neće biti argumenti Dž. Soroša i onih koji veruju u iste.

Izbor da se steknu znanja predstavlja, naravno, veliko “ako”. Ljudi, čak i ono najinteligentniji, mogu izabrati da ne misle i da ne ulože napor potreban za sticanje znanja. Štaviše, takav negativan izbor ohrabruje epistemološka doktrina koju Dž. Soroš brani, naime, da je naša primarna intelektualna osobina da smo pogrešivi i time nesposobni da uopšte stignemo do pouzdanog znanja.
 
Ipak, ako Dž. Soroš i oni koji se slažu sa njegovim esejom, preduzmu ozbiljan napor da saznaju nešto o laissez-faire kapitalizmu, čitajući i proučavajući knjige njegovih vodećih branilaca, oni bi mogli saznati da, umesto da strepe od njega, treba da njegovo uspostavljanje dočekaju dobrodošlicom, i da se pridruže poslu uspostavljanja društva laissez-faire kapitalizma.
 
 
*George Reisman je jedan od vodećih američkih liberalnih ekonomista. U svom radu kombinuje uticaje klasične britanske i austrijske ekonomske škole. Predstavlja jednog od najznačajnijih američkih učenika i nastavljača Ludwiga von Mises-a. Među njegovim brojnim delima, izdvaja se monumentalna studija Capitalism, koja predstavlja možda najznačajniji pokušaj u poslednjim decenijama filozofske i ekonomske odbrane načela laissez-faire kapitalizma. Kod nas je od Reismanovih knjiga, do sada prevedena Government against the Economy, u izdanju Global Book-a, pod naslovom Politika protiv privrede (1998).
 
Prevod: Andreja Vražalić 

* Prevod preuzet sa sajta www.katalaksija.com