Jozef Šumpeter: Povremeni austrijanac

Autor: 
Slaviša Tasić
Kada bi neko sproveo akademsku anketu sa pitanjem ko je najveći austrijski ekonomista, šanse su da pobednik ne bi bio ni Ludvig von Mizes ni Fridrih fon Hajek kao što to poklonici austrijske škole ekonomije priželjkuju, već Jozef Alojz Šumpeter.Hajek je dobro poznat u ekonomskim krugovima, mada ne toliko zato što ga mejnstrim ekonomisti danas čitaju, koliko zbog toga što se nalazi na spisku dobitnika Novelove nagrade za ekonomiju. Ekonomistima je mnogo manje poznato zašto je dobio Nobelovu nagradu. Hajekova dva eseja o znanju i ekonomiji iz 1937. i 1945. godine spadaju u onu vrstu radova na koje svi vole da se ovlaš pozovu, ali retko koji ekonomista koji nije istovremeno i pasionirani libertarijanac se potrudi da ih ozbiljno pročita i razume. Mizes je ikona austrijske škole i klasičnog liberalizma, ali tužna istina je da je malo današnjih ekonomista na vodećim zapadnim univerzitetima uopšte i čulo za njega. Mizesa danas u ekonomskom mejnstrimu uglavnom ignorišu, delom zbog ideološke odbojnisti prema doslednoj vrsti klasičnog liberalizma koji je zastupao, delom zbog deduktivnog i antiempirijskog metoda koji je preporučivao a koji je danas za ekonomistu kome je stalo do karijere najbolje izbegavati. Kako je ekonomska istorija i istorija ekonomske misli na modernim univerizitetima uglavnom zanemarena ili se u najboljem slučaju svodi na izborni predmet, ne može se reći ni da se Šumpeterova ekonomija previše čita. Ali njegovo ime se uvek negde provlači, pominje se i citira, i to ne samo od strane ekonomista, nego sa dobrim razlogom i političkih filozofa i sociologa. Što zbog zbog ekonomskih i političkih teorija, što zbog obilja prigodnih citata ili ličnih anegtoda, Šumpeterovo ime je danas pristutno ne samo u akademskim radovima nego možda još i više u popularnoj publicistici.

Ako sumiramo najveće ekonomske doprinose Jozefa Šumpetera, to bi bili teorija preduzetništva, konkurencije i razvoja, teorija i istorija poslovnih ciklusa i istorija ekonomske misli. Politički doprinos je ostao upamćen kao šumpeterijanska teorija demokratije, cinični ali ispravni pogled koji demokratiju vidi kao običnu borbu političkih elita za glasove koji bi ih doveli na vlast. U doba kada je demokratija sve više dobijala normativnu dimenziju i umesto načina vladanja počela da označava vrhunsku društvenu vrednost, Šumpeter je revolucionarno odbacio takav romantični pogled i zamenio ga realističkim i instrumentalnim viđenjem demokratije ne kao vrednosti, nego kao običnog metoda borbe za vlast.

Kao ličnost Šumpeter je uvek bio zanimljiv za novinare i sopstvene studente, a biografi kažu da je i sam od malena sanjao da bude neka vrsta glamurozne javne ličnosti. Bio je prvi ministar finansija Austrije posle Prvog svetskog rata, u vreme hiperinflacije (za koju mu se ne može pripisati odgovornost). Postao je milioner i bio generalni menadžer velike austrijske banke, ali kada je ona bankrotirala to je i njega dovelo u dugove koje je skoro do kraja života otplaćivao. Javno se hvalio se da ima ambiciju da postane najveći ljubavnik u Beču, najbolji konjanik u Austriji i najveći ekonomista na svetu. Kada bi ga kasnije pitali kako ide ostvarenje starih zamisli odgovarao bi: „Ne ide mi baš najbolje s konjima.“ Imao je i velike lične tragedije, iz kojih je izlaz pokušavao da nađe fanatičnim radom. Delom zbog toga je autor knjiga i članaka u ukupnom obimu od oko pedeset hiljada stranica – od teorije razvoja, preduzetništva i poslovnih ciklusa do možda najgrandioznije istorije ekonomske misli koju je jedan pojedinačni autor ikada sastavio ( „Istorija ekonomske analize”, posthumno objavljena 1950.). Osim maternjeg nemačkog i tečnog engleskog govorio je francuski, italijanski, latinski, a u noći kad je umro na noćnom stočiću su ostale Sofokleove drame u originalu na starogrčkom.

Ne bi bilo sumnje ko je najpoznatiji austrijski ekonomista i u akademiji i u javnosti, samo kada bi postojao odgovor na pitanje – da li je Šumpeter zaista bio austrijski ekonomista? Rođen u češkom delu Habsburške monarhije iz mešovitog austrijsko-češkog braka, Jozef je odrastao u Gracu i Beču, a kasnije živeo još u Egiptu, Engleskoj, Nemačkoj i SAD. Ali biografija je poznata. Pitanje na koje se ređe čuje odgovor je da li je Šumpeter bio austrijanac sa malim ‘a’ – to jest, da li se može smatrati pripadnikom tradicionalne austrijske škole ekonomije?

Robert Solow ga je jednom nazvao l’enfant terrible austrijske škole. Svojim austrijskim savremenicima je zadavao glavobolje, a današnji austrijanci ga se uglavnom prećutno odriču. Malo šta ćete naći o njemu na sajtu Mises instituta, uAustrian Economics Review i drugim časopisima pokreta, nećete čuti ništa na seminarima austrijskih ekonomista, niti imati nešto njegovo u lektiri kursa austrijske ekonomije na George Mason univerzitetu, jedinom mestu gde takav kurs formalno postoji.

Mizes, generacijski drug sa kojim su zajedno išli na časove, je navodno govorio: „Siromah Jozef, nikad nije do kraja shvatio“. Šumpeter je bio nesumnjivi pobornik slobodne tržišne privrede, ali utisak je da nije razumeo funkcionisanje tržišta na način karakterističan za prave pripadnike austrijske škole. Kako inače objasniti da jedan austrijanac, klasični liberal i vatreni zagovornik kapitalizma, u svojoj najpopularnijoj knjizi (Kapitalizam, socijalizam i demokratija, 1942.) tvrdi da kapitalizam ne može preživeti, a da socijalizam može lepo funkcionisati? Pravi austrijanci, kao što će ubrzo biti reči, skoro da su sebe definisali negativnim stavom u debati o praktičnoj mogućnosti socijalizma.

Austrijska škola ekonomije je počela sa Karlom Mengerom 1870-ih godina. Do 1930-ih godina se održavala u Beču sa ekonomistima i politički uticajnim ličnostima kao što su u prvoj generaciji posle Mengera bili Eugen Bem Baverk i Fridrih fon Vizer, u sledećoj Ludvig fon Mizes i sam Šumpeter, i na kraju Fridrih fon Hajek. Sa dolaskom nacizma 1930-ih većina njih emigrira u Englesku i Sjedinjene Države. Neki , kao Mizes, su to morali da urade zbog antisemitizma, a drugi kao Hajek i Šumpeter koji su bili katolici, zbog protivljenja nacističkom režimu i dolazećim događajima. To je praktično označilo kraj austrijske škole u Austriji i ona se onda prenosi u Sjedinjene Države, gde Mizesovi učenici Rothbard i Kirzner inspirišu novu generaciju ekonomista koja traje sve do danas.

Dok je austrijska škola počela kao geografska odrednica, prelaskom u SAD pri njenom definisanju postaje važnija metodološka dimenzija. Prelomni događaj je debata o mogućnosti centralnog planiranja u komunizmu koju su tokom 1930-ih Mizes i Hajek vodili sa tada vodećim ekonomistima neoklasičnog mejnstrima, kao što su bili Oskar Lange i Aba Lerner. Mizes i Hajek su u manjini i tvrde da centralni planer ne može da reši problem informacija i znanja o upotrebi resursa, jer takve informacije samo tržište može da generiše. Ukidanjem tržišta nastaje mrak, nema cena da signaliziraju šta, gde, kome i koliko je potrebno, i planeri jednostavno ne mogu da znaju šta treba raditi da bi se iz ograničenih resursa zadovoljile neograničene potrebe. Većina profesije nije imala razumevanja za njihov argument, austrijanci su u očima ekonomista izgubili debatu, i od tada polako počinju da budu percipirani kao posebna, drugačija škola, odvojena od neoklasičnog mejnstrima.

Vremenom mejnstrim upada dalje u kolektivizam i holizam. Počev od 1940-ih dešavaju se bar tri promene koje sve očiglednije odvajaju austrijance od neoklasičnog mejnstrima. Prvo, pod rastućim uticajem kejnzijanizma, mejnstrim ekonomisti se sve više bave makroekonomijom i operišu agegatnim veličinama kao što su društveni proizvod, investicije i štednja. Nasuprot tome, u austrijskoj školi makroekonomija praktično ne postoji – postoje samo interakcije pojedinaca, ekonomske veličine kao što su troškovi i koristi se smatraju isključivo subjektivnim ocenama, a agregiranje takvih subjektivnih ocena nema naučnog smisla. Drugo, u želji da ekonomiju učine respektabilnom po ugledu na ’prave’ nauke poput fizike, mejnstrim ekonomisti idu sve dalje u formalizam, u matematičko izražavanje argumenata. Za austrijance to je samo privid nauke, oni se protive transplantaciji metoda iz prirodnih nauka u ekonomiju kao nauku o akciji pojedinca. Austrijanci zadržavaju tekst umesto jednačina kao glavnu formu izražavanja. I na kraju, pod uticajem logičkog pozitivizma, mejnstrim sve više prihvata empirijsko testiranje hipoteza kao dominantnu metodologiju. Za austrijance ekonomija je pre svega logika, glavni metod je dedukcija, oni tvrde da su empirijski testovi u društvenim naukama nepouzdani i odbijaju da ih prihvate kao naučni dokaz.

Ako se škola definiše metodološki po ovim kriterijumima, pri pokušaju određivanja Šumpeterovog austrijanizma glavni problem je njegova nekonzistentnost kao autora.Za razliku od recimo Mizesa kao austrijanca ili Friedmana kao neoklasičara, teško je reći šta Šumpeterova prepoznatiljiva metodologija ili koji je njegov skup polaznih pretpostavki. Kod njega je to uvek nešto različito.

U svojima teorijima konkurencije, preduzetništva ili ekononomskog razvoja, Šumpeter je verovatno austrijanac čak i u najstrožijem metodološkom smislu. Ove njegove teorije su deduktivne, individualističke, i tipično austrijski nemaju u vidu ’ekonomiju’ kao celinu, nego gledaju na tržište kao na skup interakcija između pojedinaca. Dok su se mejnstrim ekonomisti već počinjali da se bave matematičkim modelima tržišne alokacije, Šumpeter je razvoj video kao spontanu evoluciju, kao proces koknukrencije i koordinacije, sa posebnom ulogom koju preduzetništvo i inovacije imaju u tome.Blizak austrijanizmu je i u svojoj teoriji demokratije, gde demokratiju vidi kao ništa više od metoda izbora vlade, i to takvog u kojem se pojedinci bore za glasove uglavnom nezainteresovanog glasačkog tela. Reč je o pristupu iz kojeg se rodila teorija javnog izbora, bliski rođak austrijske škole koji će uzeti maha dvadesetak godina kasnije.

Međutim, u pomenutoj debati o socijalizmu koja je označila konačni raskid austrijanaca sa mejnstrimom, Šumpeter, iako nesumnjivi pobornik kapitalizma, za žaljenjem zaključuje da kapitalizmu dolazi kraj, dok socijalizam sasvim sigurno može dobro funkcionisati. On nije bio direktni učesnik debate i njegovi razlozi za kraj kapitalizma su uglavnom sociološki – kapitalizam ne nestaje iz ekonomskih razloga nego zbog neobjašnjive odbojnosti ljudi prema njemu – ali sama činjenica da je zauzeo stav da socijalizam uopše može funkcionisati, upućuje da Mizesa i Hajeka nije ozbiljno shvatio. To možda i ne bi bio veliki problem kod nekog drugog pitanja, ali u debati o socijalizmu Mizesov i Hajekov argument je austrijski argument par exellance.U njemu je sažeto sve što austrijska škola ima da kaže. Ako je Šumpeter austrijanac, onda je jedini austrijanac koji se nije složio sa austrijskom stranom u ovoj debati.

U svojoj teoriji poslovnih ciklusa on se još više udaljava od austrijske škole. Ovog puta to nije zato što postoji druga, „austrijska teorija poslovnih ciklusa“ Mizesa i Hajeka koja se razlikuje od njegove, nego zato je njegov konfuzni obimni rukopis o teoriji poslovnih cklusa (Poslovni ciklusi, 1939.) možda i bliži direktnim neprijateljima austrijske škole – nemačkom istoricizmu i čak hegelijanizmu – nego austrijskom deduktivnom metodu. Svoju teoriju poslovnih ciklusa Šumpeter ne zasniva na ponašanju ljudi, institucionalnim podsticajima ili problemima cenovnih signala kao što bi tipični austrijanac uradio, već pre svega na obimnim istorijskim podacima. Da stvar bude gora, upušta se u predviđanje budućih ciklusa jer se oni navodno istorijski ponavljaju u manje više pravilnim razmacima. To je možda dobra ekonomska istorija, ali teško može da bude teorija, i posebno nije teorija u austrijskom smislu. Od samih svojih početaka austrijska škola je isticala da istorijski podaci ne govore ništa o budućim kretanjima i da se zakonitosti tržišta mogu otkriti jedino prostom dedukcijom, počev od prve premise da racionalni ljudi deluju na podsticaje. Empirijski podaci, koje je u društvenim naukama bolje nazivati istorijskim, su za predviđanje budućnosti beznačajni. Za razliku od prirodnih nauka, u ekonomiji nema kontrolisanog eksperimenta. Kada je svaka sledeća situacija različita, kao što je neminovno slučaj u ekonomiji, empirijski odnosno istorijski podaci nemaju veliku vrednost.

Nisu samo njegovi različiti tekstovi ovako protivrečni u metodološkom smislu, već je Šumpeter u izvesnom smislu bio protivrečan i kao ličnost. Reč je o ekonomisti koji je slavu stekao kao veliki narator, da bi onda pred kraj života počeo da priča a važnosti formalizma, odnosno matematičkog izražavanja u ekonomiji. Njegov izlet u empirijske metode nije bio slučajan, nego je njime bio dovoljno oduševljen da je inicirao osnivanje Društva ekonometričara. Najpoznatiji je teoretičar inovacija i preduzetništva do današnjeg dana i originalni autor ciničnog pogleda na demokratsko politikantstvo, a u praksi je, van svojih akademskih knjiga i radova, zagovarao državno prepoznavanje i podsticanje nacionalnih privrednih šampiona.

Ne samo da je pred kraj života postao fasciniran formalizmom, nego je za Šumpetera, kao velikog istoričara ekonomske misli, najbolji ekonomista svih vremena bio – Leon Valras. Ali Valras je tvorac teorije ekonomske ravnoteže, početka svega što je pogrešno u današnjoj neoklasičnoj ekonomiji. Teorija opšte ravnozeže ima posebnu ulogu u putu neoklasične ekonomije u formalizam i njenom pretvaranju u samodovoljnu igru rešavanja matematičkih problema sa malo dodira sa spoljnim svetom. Tu nije problem samo u formaliznu, jer je u Šumpeterovo vreme on nije bio ni blizu onoga što će postati do 1980-ih, nego i u samom konceptu. Austrijanci ne vole ekvilibrijume u ekonomiji. Ne samo da mehanički koncept ravnoteže ili ekvilibrijuma ništa ne objašnjava, nego čak i stvara pogrešnu sliku funkcionisanja tržišta. Unošenje koncepata iz mehanike ili prirodnih nauka u ekonomiju kao prakseologiju, u nauku o delovanju pojedinaca i interakcijama između njih, je pre svega loša nauka. Drugo, Valras je jedan od začetnika marginalističke revolucije u ekonomiji, zajedno sa Dževonsom i Mengereom. Valras, Dževons i otac austrijske škole Menger, su istovremenom ali nezavisnom spoznajom da u ekonomiji nema objektivnih ’vrednosti’ nego da su za formiranje cena na tržištu važne samo naše lične, subjektivne procene koristi, postali osnivači moderne ekonomije. Ali razlika između njih trojice je postojala u samom početku – nisu slučajno iz Valrasove škole nastali mehanicistički i matematički orijentisani Samuelson i Arrow, a iz Mengerove filozofski orijentisani Mizes i Hajek. Kako onda objasniti da je jednom austrijancu, ako je austrijanac, omiljeni ekonomista Valras?

Sve ove protivrečnosti su jedan od razloga zbog kojeg je Šumpeter ostao jedan od retkih zaista velikih ekonomista koji nema utemeljenu školu sledbenika. Posle slave koju je stekao u Evropi postao je vodeća ekonomska zvezda Harvarda, tamo predavao budućim Nobelovcima i bio jedan od najomiljenijih profesora, postao prvi stranac izabran za predsednika Američke asocijacije ekonomista. Ali sve to mu nije pomoglo za sobom ostavi bilo kakvu skupinu sledbenika. U poređenju sa Kejnsom koji ga je možda jedini za života nadmašio po uticaju, Šumpeterov uticaj je posle smrti uglavnom rastao i danas je, ukupno uzevši, Šumpeter možda i relevantniji od Kejnsa.Ali to nije zbog nekog celovitog skupa ideja kao što je slučaj sa nekim drugim ekonomistima, nego zbog pojedinačnih, izolovanih ideja u raznim oblastima i slučajnih, međusobno nepovezanih pasosa. Ne samo nikada nije bilo ‘šumpeterijanaca’, nego je iz istih razloga i njega samog, kao što vidimo, teško svrstati u bilo šta. Ekonomski pisci to najčešće izbegavaju tako što ispred njegovog imena jednostavno stave pridev „austrijski“, a čitalac neka onda razmišlja da li se to odnosi na nacionalnost ili na pripadnost školi mišljenja.

Koliko god je bio nekonzistentan ako se gleda ceo opus, Šumpeterova pojedinačna dela su ostala klasici. Čak i iz tih knjiga nije celina poruke ono što je ostalo nezaboravno, nego radije pojedinačni fragmenti koji se danas na raznim stranama citiraju kao biseri. U „Kapitalizam,socijalizam i demokratija“, postoje barem tri sasvim odvojena fragmenta koja su postala obavezna literatura na različitim katedrama: prvi je njegova uvodna kritika Marksa, drugi je rasprava o kapitalizmu kao procesu kreativne destrukcije i treći je teorija demokratije. Neko je o Džonu Kenetu Galbrajtu rekao da kada ga čitate imate utisak da je pun otrcanih fraza – sve dok ne shvatite da su to njegove originalne reči koje su onda ušle u svakodnevni govor i postale poznate fraze. Slično je sa Šumpeterom. Možda je najpoznatiji po frazi „kreativna destrukcija“, kojom je označavao proces konkurencije na tržištu kojim se inferiorne alokacije resursa kontinuirano zamenjuju efikasnijim alkoacijama. Ali postoji još jedna njegova, već odavno dovoljno čvrsto usvojena fraza da retko ko ikada pominje prvog autora. To je „metodološki individualizam“, izraz koji se prvi put može naći kod Šumpetera u Teoriji ekonomskog razvoja, knjizi koju je 1908. napisao kao mladi profesor univerziteta u Černovecu, današnjoj Ukrajini.

Na jednoj konferenciji Milton Friedman je proglasio da ne postoji ‘austrijska ekonomija’. Postoji samo, kaže Friedman, samo dobra ekonomija i loša ekonomija.Šumpeter preseca obe ove linije podele. Nekad jeste austrijanac metodološki i teorijski, a nekad ide u suprotne ekstreme, piše kao pripadnik nemačkog istoricizma i oduševljen je modernom neoklasikom. Najbolji je kad je u svojoj austrijskoj varijanti – to su teorija preduzetništva, razvoja, konkurencije, demokratije – sve ono što je i danas kod njega ostalo relevantno. U svojoj istoriji ekonomskih ideja, oblasti u kojoj je teško označiti bilo kakav teorijski pravac, recimo da je Šumpeter neutralan, mada indikativno je da se na njegovu kritiku Adama Smitha poziva čak i ekstremni austrijanac Rothbard. Sa druge strane, Šumpeterovi antiaustrijski „Poslovni ciklusi“, za koje se nadao da će postati njegov magnum opus, su jednoglasno proglašeni za fijasko. Zato konačnog odgovora nema. Kod Šumpetera treba, umesto pravljenja klasifikacija, nalaziti prave fragmente.