Put u ropstvo: Predviđanje propasti

Autor: 
Thomas Hazlett

Intervju sa Friedrichom A. Hayekom iz 1977. godine.

Mora da je F.A. Hajek osetio nešto u atmosferi tokom mog intervjua sa njim u Los Anđelesu maja 1977. Tridesetih i četredesetih godina dvadesetog veka Hajek je bio drugi najpoznatiji ekonomista na planeti, najpoznatiji kao intelektualni sparing partner Džona Majnarda Kejnza (John Maynard Keynes). Debata oko fundamentalnih pitanja ekonomske politike u kojoj su odmerili snage profesor Hajek sa Londonske škole za ekonomiju i profesor Kejnz sa Univerziteta Kembridž, podstakla je nezaboravnu raspravu između ekonomista klasične škole i novih «makroekonomista» lord Kejnzove opšte teorije iz 1936. 

Kejnzijanci su gotovo kao metlom pomeli akademske argumente u jednoj virtualnoj igri. U stvari, Kejnzovom smrću 1945. godine Hajek (i klasična teorija ekonomskih ciklusa) ubrzo nestaje sa javne scene. Ekonomska politika je ušla u zlatno doba “upravljanja tražnjom” u kome se poslovni ciklus prikazivao kao stvar prošlosti, a Hajek se sasvim povukao sa polja ekonomske teorije. 1950. godine odlazi na čikaški univerzitet gde je predsedavao odborom za društveno teoriju, završavajući svoju karijeru na frajburškom univerzitetu (1962-68) i salzburškom univerzitetu (1968-77). Svoje glavne doprinose dao je na novim poljima poput psihologije (The Sensory Order, 1952), političke teorije (The Constitution of Libery, 1960) i prava (Law, Legislation & Liberty I-III, 1973-79). 

Bio je dovoljno pametan da se kloni ekonomije. To je činio zbog toga što cepidlačenje sa Kejnzom nije bilo jedino ponižavanje koje je pretrpeo tokom tog rafiniranog teorijskog razgovora. Austrijska kritika centralnog planiranja je podstakla čuvenu kontroverzu o socijalističkom računu. Hajek i njegov zemljak Ludvig fon Mizes (Ludwig von Mises) su od 1920. godine pa do četrdesetih godina tvrdili će socijalizam kao ekonomski sistem neminovno propasti zbog toga što samo slobodno tržište (podržano pojedincima voljnim da se ponašaju u svom sopstvenom interesu) može generisati informacije potrebne radi pametnog kordinisanja društvenog ponašanja. Drugim rečima, sloboda je neophodan sastojak prosperitetne ekonomije. Ali baš kada je elegantni Hajekov esej u kome se veliča princip tržišne cene kao pokazatelja razumne ekonomije, pozdravljen kao veliki doprinos (po svom objavljivanju u American Economic Review), lukavi socijalistički ekonomisti su, na zadovoljstvo istomišjenika, dokazivali da se centralno planiranje može tako usmeravati da, pomoću veoma jakih kompjutera, reši sam problem informacija koji je F.A. Hajek tako učeno izložio. 

Poraz u jednoj ili dve školske debate nije ono najgore što može zadesiti jednog talentovanog čoveka, ali Hajek nije bio slomljen. U godinama koje su sledile nastavio je da objavljuje izvanredne knjige. Ali nije bila tajna da je u okviru ekonomske profesije Hajek bio akademski izgnanik, izopštenik, marginalni lik čije su ideje svi razumni ljudi u tadašnjim časopisima spretno opovrgavali. 

A onda se desilo nešto bizarno. Potrebe poznog dvadesetog veka zahtevale su faktičko proveravanje onoga što su tvrdila akademska škrabala. Šezdesetih i sedamdesetih godina se posleratni prosperit razbukatao u inflatornu spiralu baš u onim zemljama koje su ranije prigrlile kenzijanizam (uglavnom Sjedinjene Države i Velika Britanija). Zaprepašćujuće za proces stručne analize, koji je u mnogim prilikama strogo dokazao suprotno, pokazano je da se puna zaposlenost ne može održati na osnovu ogoljenih kejnzijanskih fraza. Tradicionalnu teoriju – stimuliranje potrošnje i opterećenja uloga pomoću sveže infuzije u vladinu deficitarnu potrošnju– sada je procenjivao sud realnosti, a rezultati su bili «tanki». Kembridžski, harvardski, berklijevski i MIT-ovi makroekonomski modeli su se raspali, i do osamdesetih godina su se rešenja koja je Kejnz progurao, na bolan način pokazala upravo kao koren naših problema. Iznenada su se stara i dobra sredstva (poput ušteđevine, investicije, izbalansiranog budžeta, kompeticija i rasta produktivnosti) zahtevala kao ekonomski cilj dobre vlade. Čak su i političari, koji su bili toliko oduševljeni u prihvatanju Kejnzovih recepata za vladinu potrošnju, kao magičnog eliksira s kojim će se istretirati obolela ekonomija, otvoreno napustili kejnzijanizam. 

A šta je bilo sa mogućnošću racionalnog ekonomskog planiranja u socijalizmu? Pa, i taj smo eksperiment isprobali. Treći svet je pokušao pa je doživeo pad na nivo prihoda koji su poslednji put zabeleženi u epohi Plejstocena. Drugi (komunistički) svet je isto pokušao pomoću velike količine sredstava policijske države i...pa, raspao se. 

Trendovi odustajanja od kejnzijanizma na Zapadu i socijalizma u ostatku sveta počeli su tek da se afirmišu kada je Hajek – koji je bio izvan ekonomske profesije u punom smislu trideset godina – neočekivano dobio Nobelovu nagradu iz ekonomije 1974. godine. Ubrzo potom je transformisan od glupana u gurua. I to ne bez opravdanja. Do poznih sedamdesetih godina, sa laburističkim, demokratskim i socijaldemokratskim partijama (ma hajde, sećaš ih se ti: Misli malo, seti se!) još uvek na vlasti u Londonu, Vašingtonu i Bonu, Hajekova vizija je ugledala svetlost dana na horizontu i to u obliku globalnih političkih pokreta. Ogromne promene u celom svetu tokom osamdesetih godina Hajek je pažljivo anticipirao u ovom (do sada nikad objavljenom) intervjuu. Izgleda da je osetio da uskoro neće biti stvar prostog nepoštovanja ukoliko ga prozovu najvećim filozofom kapitalizma od vremena Adama Smita (Adam Smith). 

Ponekad je potrebno da se dugo poživi ne bili se pokazalo da je neko bio u pravu. Kada je Fridrih Avgust fon Hajek, rođen 1899, umro 23. marta 1992. u Frajburgu, u Nemačkoj, on je nadživeo i Kejnza i Marksa (Marx). Srećom po ljudsku rasu, to se desilo i sa njegovim idejama.

INTERVJU

Reason: O vašoj najprodavanijoj knjizi Put u ropstvo Džon Majnard Kejnz (John Maynard Keynes) je napisao: “Po mom je mišljenju to velika knjiga... U moralnom i filozofskom pogledu se gotovo u potpunosti slažem sa onim što u njoj piše: i nije reč samo o slaganju već o suštinskom slaganju.” Zašto bi Kejnz rekao ovo o knjizi koja je duboko kritička prema kejzijanskom stanovištu? 

Hajek: Zato što je on još verovao da je u temeljnom smislu klasični engleski liberal a da nije bio potpuno svestan koliko se on od toga udaljio. Njegove ideje su i dalje bile one o individualnoj slobodi. Ali, on nije dovoljno sistematično razmišljao da bi uvideo konflikte. U jednom smislu, on je podlegao političkoj nužnosti. Njegova čuvena fraza da smo “na duge staze svi mrtvi” veoma je dobra ilustracija ograničavanja na ono što je trenutno politički moguće. On je prestao da misli o onome što je na duže staze poželjno. Na osnovu toga mislim da će se ispostaviti da on nije bio kreator mišljenja na duge staze, a da su njegove ideje bile izraz mode koja, na sreću, sada prolazi. 

Reason: Da li je Kejnz promenio svoje mišljenje u svojim poznijim godinama, kako se to često govorkalo? 

Hajek: Ne naročito. On se sve vreme kolebao. Nalazio se na nekoj vrsti srednje linije i uvek je brinuo o potrebama trenutka. U mom poslednjem razgovoru sa njim (oko tri nedelje pre njegove smrti 1945. godine) pitao sam ga nije li se uznemirio povodom onog što neki od njegovih učenika rade sa njegovim idejama. A on je rekao “Ma oni su samo budale. Te ideje su bile zastrašujuće važne tridesetih, ali ukoliko ove ideje ikad postanu opasne, budite sigurni da ću preokrenuti javno mnenje samo tako.” On bi to i uradio. Siguran sam da bi u posleratnim godinama Kejnz postao jedan od najvećih boraca protiv inflacije. 

Reason: Da li je Kejnzova teza da je vladino trošenje potrebno radi podržavanja agregatne tražnje u periodima nezaposlenosti bila primenljiva? 

Hajek: Ne. Sigurno ne. Ali, naravno, ja idem mnogo dalje od toga. Smatram, da nije bilo vladinog mešanja u monetarni sistem ne bi ni imali industrijske fluktuacije i periode depresije. 

Reason: Znači da su ekonomski ciklusi prouzrokovani samo zahvaljujući vladinim monetarnim ovlašćenjima? 

Hajek: Ne tako direktno. Iz vaših postavki bi izgledalo da je to bio rezultat namernih grešaka koje je činila vladina politika. Greška je proizvod delimičnog monopola u kome vlada koristi primarni novac. Pošto sve banke izdaju sekundarni novac, koji se može razmeniti za primarni novac, imate sistem koji niko ne može stvarno kontrolisati. Stoga stvarno tom monopolu vlade na novac, pripada krajnja odgovornost. Niko ko je zadužen za takav monopol ne može delovati razumno. 

Reason: Pisali ste da će period od oko 1950. do 1975. godine biti zapamćen kao veliki napredak. Ako je Kejnzova teza netačna, čime se može objasniti ogroman ekonomski uspeh? Zašto nismo, na primer, iskusili hiperinflaciju poput one nemačke iz 1922? 

Hajek: Zbog toga što inflacija u Nemačkoj nije bila sredstvo postizanja prosperiteta već im se nametnula kao posledica finansijskih teškoća. Ako proizvodite inflaciju u cilju postizanja prosperiteta to možete učiniti po mnogo manjoj ceni. 

Prosperitet je trajao mnogo duže nego što sam ja predviđao. Uvek sam očekivao njegov krah, ali smatrao sam da će do toga doći mnogo ranije. O tome sam mislio u smislu kolapsa inflatornih bumova tokom proteklih ekonomskih ciklusa. 

Ali su se ti kolapsi desili zbog zlatnog standarda, koji je zaustavljao ekspanzije posle nekoliko godina. Nikada se nije dogodilo da je politika namernog povećanja bila ograničavana pomoću bilo kog okvira monetarnog poretka. Dospevali smo do kraja samo onda kada bi se uvidelo da ne možemo ubrzavati inflaciju toliko brzo da bismo još uvek postizali prosperitet. 

Reason: Sjedinjene Države su skresale inflaciju sa 12 procenata na 4.8 procenata, Britanija sa 30 procenata na 13 procenata – obe bez tipa posledica u vidu depresije. Ne pruža li ovo nadu da se ekonomska prilagođavanja mogu vršiti bez masivne nezaposlenosti? 

Hajek: Ne znam zašto to predlažete. To je postignuto najvećim delom kroz obimnu nezaposlenost. Mislim da je potpuno tačno da ukidanje inflacije nije trebalo da vodi ka dugoročnom periodu nezaposlenosti kao što je to bilo tridesetih godina, zbog toga što tada monetarna politika nije bila samo pogrešna tokom buma već podjednako pogrešna i tokom depresije. Prvo, oni su produžili bum i proizveli još goru depresiju, i tada su dozvolili deflaciji da se nastavi i produžili depresiju. Posle perioda inflacije, kao u proteklih 25 godina, iz nje se ne možemo izvući bez stvarne nezaposlenosti. 

Reason: Kako inflacija proizvodi nezaposlenost? 

Hajek: Tako što se ljudi guraju u poslove koji postoje samo zato što je relativna tražnja za određenim stvarima trenutno povećana a ovi poslovi moraju nestati sa smanjivanjem priliva novca. 

Reason: Ipak, ako su, na primer, Sjedinjene Države prebrodile period privremene visoke nezaposlenosti – recimo da smo udvostručili sadašnju stopu nezaposlenosti sa jedne na dve godine – ne bi li svi programi automatskih održavanja prihoda, kao što su osiguranje nezaposlenosti, blagostanje, itd., napravili toliko visok račun da bi savezna vlada, koja je već otišla u deficit od 50 milijardi dolara ili 60 milijardi dolara, bankrotirala u takozvanom periodu oporavka? 

Hajek: Da, verovatno bi. Bilo bi ogromne političke borbe oko pitanja da li treba beneficije socijalne sigurnosti prilagoditi inflaciji ili ih skresati. Ja ne mislim da se može proizvesti trajni lek bez suštinske promene sistema socijalne sigurnosti. 

Reason: Da li bi užas nastao finansiranjem ogromne birokratije blagostanja izneo podsticaj koji bi nas «šokom» uvukao u okvir mnogo racionalnije vladavine? 

Hajek: Ne. Moja istinska nada je jedino da će neka manja zemlja ili zemlje, koje će zbog raznih razloga morati da prave novi ustav, to činiti uz određenu dozu osetljivosti, i da će biti toliko uspešni da će drugi naći svoj intres da ih imitiraju. Ne mislim da će zemlje koje su poprilično ponosne na svoje ustave ikad stvarno imati potrebe da eksperimentišu sa promenama u okviru njih. Takve se reforme, recimo, mogu očekivati od Španije, koja treba da izabere novi ustav. Ona bi mogla da se pripremi da usvoji jedan osetljiviji ustav. Ne mislim da je to stvarno verovatno u Španiji, ali to je primer. A one se mogu pokazati tako uspešnima da posle svega viđenog ukažu na bolje načine organizovanja vlade od onog koji mi imamo. 

Reason: Vaš recept za izbegavanje inflacije je u zagovaranju monetarne politike koja se vodi u cilju održavanja stabilnosti u vrednosti novca. Da li je nužno poveriti političarima da upravljaju ponudom novca? Da li se tržišne snage mogu prilagoditi da isprave gradualnu deflaciju? 

Hajek: Da, povremeno to čine Ali, problem je tome što je upravo zlatni standard ono što vrši pritisak na političare u jednom mehaničkom sistemu. Čak i da se sada nominalno usvoji zlatni standard, on nikada ne bi funkcionisao zato što ljudi nisi voljni da igraju po pravilima igre. Pravila igre koje zahteva zlatni standard (npr.) jeste da ako imaš nepristrasnu ekonomsku ravnotežu, onda je tvoj ugovor tvoja valuta. To je ono što ni jedna vlada ne može da uradi – one bi se radije odrekle zlatnog standarda. Zapravo, ja sam uveren da ako bi se sada usvojio zlatni standard, u roku od šest meseci bi ga napustila prva zemlja, a da bi u okviru od tri godine potpuno nestao. 

Zlatni standard se zasnivao na onome što je u osnovi iracionalna praznoverica. Sve dok su ljudi verovali da ne postoji spasenje već zlatni standard, stvari su mogle da funkcionišu. Iluzija ili praznoverica je nestala. Od sad se mi više nikada ne možemo uspešno rukovoditi zlatnim standardom. Voleo bih da možemo. Moje promišljanje alternativa je u najvećoj meri rezultat ovoga. 

Reason: Vi ste se, u različitim vremenima, borili za monetarni sistem robnih rezervi i konkurencija u ponudi novca. Da li su ovo praktične alternative vladinom kontrolisanom centralnom bankarskom sistemu? 

Hajek: Da. Bio sam uveren da je ideja robnih rezervi, iako dobra, praktično neizvodljiva. Ideja akumuliranja trenutnih zaliha robe kao rezervi je toliko složena i nepraktična da se prosto ne može sprovesti. 

Tada sam došao do zaključka da je trenutno otkupljivanje realne robe jedino nužno ukoliko se mora nametnuti disciplina vlastima koje inače nemaju interes da održavaju stabilnost valute. Ako se izdavanje novca prepusti firmama čiji poslovi zavise od toga da li je novac koji izdaju stabilan, situacija se kompletno menja. U tom slučaju, nije nužno da njihove obaveze zavise od otkupljivanja robe: to počiva na činjenici da oni moraju tako da regulišu ponudu svog novca da će javnost prihvatiti novac zbog njegove stabilanosti. Ovo je bolje od svega ostalog. 

Reason: Kejnzijanska ekonomska formula zahteva skoro savršenu simbiozu sa političkim snagama moderne države blagostanja. Na kojoj tački se ovaj brak može rastaviti? Kako se kejnzijanci mogu politički poraziti? 

Hajek: Zaista bi trebalo da počnem sa samim Kejnzom. Dvadesetih godina je Kejnz očajavao na samu pomisao o mogućnosti da se plate ponovo učine fleksibilnim. Zaključio je da moramo prihvatiti plate takve kakve jesu i prilagoditi monetarnu politiku postojećoj platnoj strukturi. To ga je, naravno, nateralo da kaže: “Ja ne želim bilo kakvu restrikciju monetarne politike zbog toga što moram da prilagodim monetarnu politiku datoj situaciji.” 

Ali je prevideo da su baš u tom trenutku sindikati znali da je vlada bila prisiljena da koriguje efekte politike sindikata, i tako se dospelo u vrzino kolo. Sindikati su pogurali plate na gore, vlada je morala da nabavi dovoljno novca da zadrži zaposlenost sa ovakvim platama, a to je vodilo u inflatornu spiralu. Praktičnu važnost ima to da je na kratke staze ovo poteklo od Kejnzovog: ništa se ne može uraditi sa rigidnošću plata. 

U stvari, Britanci su ti koji su tokom dvadesetih bili blizu uspeha. Veoma bolan i nezgrapan proces deflacije je bio veoma blizu uspeha na kraju dvadesetih godina. Onda su se uplašili dugog perioda nezaposlenosti. Mislim da bi da su istrajali jednu ili dve godine duže verovatno uspeli. 

Reason: Gunar Mirdal (Gunnar Myrdal), vaš sadobitnik Nobelove nagrade iz 1974. godine, nedavno je objavio članak u kome se zalaže za ukidanje Nobelove nagrade za ekonomiju, očigledno reagujući na dodeljivanje te nagrade Miltonu Fridmanu (Milton Friedman) i vama. Njegova najznačajnija izjava koja se tiče vas odnosi se na vaše odsustvo brige. Posebno, da vas “izvesno nikada nisu mnogo morile epistemološke brige.” 

Ne samo da ova izjava izaziva zapanjenost, zbog vaših brojnih članaka koji se tiču samog pitanja episemologije (u ekonomiji kao i u drugim poljima), nego je i vaš govor na dodeli Nobelove nagrade, koji je dopro i do Miradlovih sopstvenih ušiju, kao svoj centralni predmet imao metodologiju ekonomije. Da li je Miradlova pogrešna izjava podstaknuta neznanjem ili malicioznošću? I, da li je ovo dobar primer za vladajuću akademsku atmosferu širom Evrope? 

Hajek: Ne, to će pre biti ekstreman slučaj kombinovan sa intelektualnom arogancijom koja je čak i među ekonomstima retka. Mirdal je bio na drugoj strani po ovim pitanjima i pre nego što se Kejnz pojavio. Njegova knjiga o monetarnoj doktrini i vrednostima i još koječemu, datira iz kasnih dvadesetih. On je imao sopstven pogled na ovaj predmet za koji ja mislim da je pogrešan. Danas se njegova knjiga ne može čak ni reizdati. Ne mislim da je on ikad bio dobar ekonomista. 

Reason: Dakle, Mirdal nije bio tipičan primer? Intelektualna i akademska sredina je u celini mnogo više naklonjena vašim idejama? 

Hajek: O da, mnogo više nego Mirdal. I, naravno, mlada generacija menja mišljenje u pravcu mog stanovišta. U jednom smislu, ja bih rekao da je problem metodološke prirode, a ne one koju je Mirdal imao na umu. Verujem da se ekonomija i uopšte nauke o složenim fenomenima, koje uključuju biologiju, psihologiju itd, ne mogu modelovati prema naukama koje se suštinski bave jednostavnim fenomenima, kao što to čini fizika. 

Nemojte se iznenaditi kada ja fiziku suštinski vezujem za jednostavne fenomene. Ono što mislim jeste da je za teorije kojima su potrebna fizička objašnjenja, potrebno svega nekoliko promenljivih. Ovo se može veoma lako proveriti ako se pogleda u dodatak sa formulama iz bilo kog udžbenika fizike, gde se može videti da ni jedna od formula koja izražava opšte zakone fizike ne sadrži više od dve do tri promenljive. 

U sferi društvenog života se ništa ne može objasniti teorijom koja se odnosi na samo dve ili tri promenljive. Rezultat je da nikada ne možemo doći do teorija koje se mogu koristiti radi efikasnog predviđanja pojedinačnog fenomena, zato što bi treblo da se u praznine formula unese toliko mnogo pojedinačnih podataka od kojih mnoge nikada ne možemo saznati. U tom smislu, naša je mogućnost kako objašnjavanja tako i predviđanja društvenih fenomena mnogo više ograničena nego što je to slučaj u fizici. 

Doduše, to ne zadovoljava ambicioznije mlade ljude. Oni žele da ostvare nauku koja podjednako daje istu tačnost predviđanja i istu moć kontrole koja se postiže u fizičkim naukama. Čak i da to znaju, oni to neće prihvatiti; oni kažu: "Mi moramo pokušati. Mi ćemo to na kraju krajeva ipak otkriti." Kada se upustimo u ovaj proces, mi želimo da postignemo upravljanje društvenim događajima analogno onom našem upravljanju fizičkim događajima. Da je zaista stvoreno društvo kojim je upravljala kolektivna volja grupe, to bi samo zaustavilo proces intelektualnog napretka. Zato što bi to zaustavilo korišćenje široko prihvaćenog mišljenja na kom naše društvo počiva i koje jedino može postojati u ovom veoma složenom procesu kojim se ne može intelektualno ovladati. 

Reason: Vi ste 1947. godine osnovali Društvo Mon Pelerin (Mont Pelerin Society), internacionalnu grupu teoretičara slobodnog tržišta. Da li ste zadovoljni njegovim napredkom? 

Hajek: O da. Rekao bih da je njegova glavna svrha u potpunosti postignuta. Bio sam veoma svestan da je svako od nas otkrivao funkcionisanje prave slobode samo na jednom malom polju a da je u skoro svemu drugom prihvatao konvencionalne doktrine. Tako sam povezao zajedno ljude različitih interesovanja. Svako malo bi neko od nas rekao “O da, ali oblast kartela zahteva vladinu regulaciju”, neko drugi bi dodao, “O ne, ja sam to proučio”. To je bio način na koji smo mi stvorili konzistentno učenje i neke internacionalne krugove komunikacije. 

Reason: U.S. News & World Report je prošle godine napravio udarnu glavnu storiju u okviru koje su intervjuisali osam vodećih društvenih naučnika iz celog sveta, uključujući i vas, o pitanju: “Da li demokratija umire?” On što je za mene bilo interesantno jeste da je izgledalo kao da je nekoliko drugih mislilaca citiralo pasuse izPuta u ropstvo (Road to Serfdom) identifikujući sadašnje krize kao rezultat mešanja države blagostanja u nekada široka područja naših privatnih života. Da li smatrate da ova teza zadobija svoje akademske pristalice? Da li sve više intelektualaca počinje da shvata, da tako kažem, fundamentalan konflikt između slobode i birokratije? 

Bez sumnje da. Te ideje se šire, nesumnjivo. Ono što ja ne mogu da procenim jeste koji je deo inteligencije zahvaćen njima. Poredeći situaciju od pre dvadeset pet godina, umesto nekoliko osoba u nekoliko centara sveta, sada srećem nekoliko desetina gde god odem. Ali ovo je samo jedan mali deo od ljudi koji kreiraju mišljenje, i ponekad imam veoma obeshrabrujuća iskustva. Bio sam veoma depresivan pre dve nedelje kada sam proveo poslepodne u Brentanovoj knjižari u Njujorku i gledao koje vrste knjiga većina ljudi čita. Izgleda da je to beznadežno; jednom kada to vidite potpuno izgubite nadu. 

Reason: Vi sada nosite baklju austrijske škole ekonomije, predstavljajući veliku tradiciju od Karla Mengera (Carl Menger) i Bem-Baverka (Bohm-Bawerk) do Ludviga fon Mizesa i vas lično. U kom najvažnijem smislu se austrijanci razlikuju od Miltona Fridmana i čikaške škole? 

Hajek: Čikaška škola suštinski razmišlja u “makroekonomskim” pojmovima. Oni pokušavaju da analiziraju stvari u terminima agregata i prosečnih vrednosti, totalne količine novca, totalnog nivoa cena, totalne zaposlenosti – sve ove statističke magnitude koje, smatram, predstavljaju veoma koristan pristup i to čak veoma impresivan. 

Uzmite u obzir Fridmanovu "teoriju kvantiteta". Pre četrdeset godina sam pisao da imam jake primedbe protiv teorije kvantiteta zato što predstavlja veoma krut pristup koji izostavlja veliki deo stvari, ali se molim bogu da javnost nikada neće prestati da veruje u nju. Zato što je to jednostavna i razumljiva formula. Žalim što je tako sofisticiran čovek poput Miltona Fridmana nije koristio kao početni pristup, nego je poverovao da ona predstavlja celu stvar. Tako se mi, u krajnjoj liniji, stvarno razlikujemo u pogledu metodoloških pitanja. 

Fridman je arhi-pozitivista koji veruje da ništa ne sme ući u naučni argument osim onoga što je empirijski dokazano. Moj argument je da pošto mi znamo toliko mnogo detalja o ekonomiji, naš zadatak je da povežemo naše znanje u uređenu celinu. Skoro da nam ne treba ni jedna nova informacija. Naš veliki problem je da preradimo ono što već znamo. Mi ne postajemo mnogo pametniji zahvaljujući statističkim informacijama osim u dobijanju informacija o posebnoj trenutnoj situaciji. Ali u teoriji, mislim da nas statističke studije ne vode nikuda. 

Reason: Pisali ste da je glavni razlog što je kejnzijansko objašnjenje nezaposlenosti bilo prihvaćeno umesto klasičnog objašnjenja, bilo to da se prvo može statistički proveravati dok drugo ne može. 

Hajek: Sa tog stanovišta, Miltonov monetarizam i kejnzijanizam imaju više zajedničkog jedan sa drugim nego što ja imam sa oba. 

Reason: Sreli ste Aleksandra Solženjicina (Alexandr Solzhenitsyn) na Nobelovoj svečanosti u Štokholmu. Kako ste ga doživeli? 

Hajek: Ja sam u velikoj meri potkrepio moje veoma visoko mišljenje o njemu. On je veoma impresivna figura kao i njegovi radovi. Ali nisam imao prilike da razgovaram sa njim zato što je on tek došao iz Rusije i njegova sposobnost verbalne komunikacije je bila veoma ograničena. 

Reason: Kakva je validnost njegove teze o propasti Zapada? 

Hajek: Mislim da je on bio preterano impresioniran izvesnim površnim karakteristikama zapadne politike. Ako veruje, kao što veruje, da je ono što naši političari rade nužna konsekvenca mišljenja koja su generalno zastupljena na Zapadu, on zaista mora doći do tog zaključka. Na sreću, mislim da ono što političari misle nije izraz dubokog verovanja inteligentnijih ljudi na zapadu, i verujem da će Solženjicin ubrzo otkriti da postoje ljudi koji mogu da vide dalje od onog što su pokazali zapadni političari. 

Reason: Vaš učitelj, Ludvig fon Mizes je napisao knjigu Socijalizam 1920 godine. Nastalo je novo poglavlje kontroverze koja još uvek traje, oko toga da li je socijalistička ekonomija logički moguća. Socijalistički ekonomisti su, naročito u istočnoj Evropi, hvalili Mizesa zbog njegovog promišljenog kriticizma i generalno se upuštali u misaono provokativni razgovor sa Mizesom, lordom Robinsonom (Lord Robbinson) i vama tokom proteklih pola veka. Kakvo je sadašnje stanje debate? 

Hajek: Uvek sam sumnjao u to da socijalisti imaju intelektualni osonac na kome bi stajali. Nekako su poboljšali svoj argument, ali kada se jednom počne shvatati da su cene instrument komunikacije i rukovođenja, koje uključuje više informacija nego što mi direktno imamo, cela ideja o tome da se može ostvariti pomenuti poredak zasnovan na podeli rada prostim usmeravanjem – propada. Slično je i sa idejom da se može omogućiti raspodela prihoda koja odgovara nekom pojmu zasluge ili potrebe. Ako su vam cene potrebne, uključujući cene rada, da biste ih usmeravali u pravcu u kome je to potrebno, ne možete imati druge raspodele osim one koja potiče od tržišnog principa. Mislim da u intelektualnom smislu nije ostalo ništa od socijalizma. 

Reason: Da li socijalističke ekonomije mogu postojati bez tehnologije, inovacija i informacija o cenama koje mogu pozajmiti od zapadnog kapitalizma i domaćih crnih tržišta? 

Hajek: Mislim da mogu postojati poput neke vrste srednjevekovnog sistema. Mogu postojati u toj formi sa brojnim umiranjima od gladi, oslobađajući se viška populacije. Sve je to pitanje toga zašto ekonomija ne bi trebalo da dalje postoji. Ali kakav god da je ekonomski napedak Rusija načinila, on je, naravno, bio postignut korišćenjem tehnologije razvijene na Zapadu. Znam da bi Rusi bili poslednji koji bi ovo poricali. 

Reason: Veoma interesantan deo vaše društvene filozofije jeste da vrednost i zasluga jesu, i da bi trebalo da budu, dva različita kvaliteta. Drugim rečima, pojedince ne bi trebalo nagrađivati u skladu ni sa jednim konceptom pravde, bilo da je u pitanju puritanska etika ili egalitarizam. Da li smatrate da mnogi zagovornici slobodnog tržišta potpadaju pod ovakavo razmišljanje, da se vrednosti i zasluge trebaju izjednačiti u ”istinski moralnom društvu”? 

Hajek: Mislim da su skorašnje male promene rezultat mog direktnog napada na pojam socijalne pravde. Sada se stvari kreću u pravcu problema da li socijalna pravda uopšte ima bilo kakvo značenje. Naravno, socijalna pravda je suštinski zasnovana na nekom konceptu zasluge. Bojim se da sam zapanjio moje najbliže prijatelje negiranjem bilo kakvog pridavanja smisla konceptu socijalne pravde. Mada me nisu ubedili da grešim. 

Reason: Pa, onda, zašto ne ne postoji takvo nešto poput socijalne pravde? 

Hajek: Zato što se pravda odnosi na pravila individualnog ponašanja. I nikakva pravila ponašanja individua ne mogu proizvesti efekat da su dobre stvari u životu raspoređene na nekakav poseban način. Ni jedno stanje stvari kao takvo nije pravedno ili nepravedno: ono je takvo samo kada mi pretpostavimo da je neko odgovoran zato što ga je proizveo. 

Mi se pak žalimo da je Bog bio nepravedan kada jedna porodica pati zbog velike smrtnosti, dok u drugoj porodici sva deca rastu u sigurnosti. Ali, mi znamo da to ne možemo uzeti za ozbiljno. Ne mislimo da je bilo ko tu bio nepravedan. 

U istom smislu, tržište koje spontano funkcioniše, gde cene imaju ulogu vodiča akcija, ne može sadržati ono što ljudi u bilo kom smislu trebaju ili zaslužuju, zato što ono stvara raspodelu koju niko nije dizajnirao, a nešto što nije bilo dizajnirano, prosto stanje stvari kao takvo, ne može biti pravedno ili nepravedno. Ideja da stvari treba da budu dizajnirane na "pravedan" način, zapravo znači da mi moramo napustiti tržište i preći na plansku ekonomiju u kojoj neko odlučuje koliko svako treba da ima, a to naravno znači da to možemo samo imati samo po cenu potpunog ukidanja lične slobode. 

Reason: Da li Britanija nepovratno ide putem u ropstvo? 

Hajek: Ne, ne neprovratno. To je jedno od nerazumevanja. Put u ropstvo je zamišljen kao upozorenje: “Ukoliko se ne popravite, otići ćete dođavola”. A uvek se možete popraviti. 

Reason: Kakva politička mera je sada moguća da bi se preokrenuo trend u Britaniji? 

Hajek: Sve dok jednom telu organizovanih interesa, naime sindikatima, dajete posebna ovlašćenja da bi koristili silu radi dobijanja većeg dela tržišta, tržište neće funkcionisati. A ovo je podržano od strane javnosti zbog verovanja da su u prošlosti sindikati učinili toliko mnogo na podizanju standarda života siromašnih da morate biti njima naklonjeni. Sve dok je ovaj pogled preovlađujući, ne mislim da ima bilo kakve nade. Ali se promena može proizvesti. Danas možemo polagati našu nadu u promenu stava. 

Bojim se da mnogi moji britanski prijatelji još uvek veruju, kao što je Kejnz verovao, da će ih postojeća engleska moralna ubeđenja zaštititi od takve sudbine. To je nonsens. Karakter ljudi u velikoj je meri proizvod institucija, kao što se institucije prave na osnovu karaktera ljudi. Sadašnje britanske institucije doprinose svemu što ide na ruku menjanju britanskog karaktera. Ne može se oslanjati na neki inherentni "britanski karakter" koji spašava britanski narod od njegove sudbine. Ali morate stvoriti institucije u kojima će stara vrsta stavova biti oživljena a koja ubrzano nestaje pod sadašnjim sistemom. 

Reason: Znači nema ničeg što bi vlada mogla da uradi pre promene u javnom mnenju? 

Hajek: Mogu se razlikovati pozitivni i negativni pomaci. Vlada bi svakako trebalo da prestane da čini mnoge stvari koje sada čini. U tom smislu, od vlade zavisi odluka da prestane da čini te stvari, a tada će to otvoriti mogućnost za druga razvijanja koja se ne mogu voditi i dirigovati. Uzmite oštu žalbu na britanske preduzetnike da su neefikasni, lenji itd. Sve to je rezultat institucija. Uskoro ćete izbaciti sve neefikasne preduzetnike ukoliko ima više kompeticije. I uskoro ćete shvatiti da bi oni radili više ukoliko bi bilo u njihovom interesu da tako rade. U pitanju je set institucija koje sada preovlađuju i koje stvaraju nove stavove koji se ne mogu uopšte upodobiti napredku.

Reason: Ako je velika administracija zaista krivac, zašto se čini da Švedska i mnoge skandinavske zemlje napreduju? 

Hajek: Pa, ne smemo generalizovati. Švedska i Švajcarska su dve zemlje koje su izbegle štete od dva rata i koje su postale riznice velikog dela kapitala Evrope. U Švajcarskoj još uvek postoji neki tradicionalni instinkt protiv vladinog mešanja. Švajcarska je čudesan primer gde, kada političari postanu previše osioni, narod održi referendum i spremno kaže “Ne!”. 

Reason: Ipak Švedska je opravdano uspešna... 

Hajek: Da. Ali možda ima više socijalnog nezadovoljstva u Švedskoj nego u gotovo bilo kojoj drugoj zemlji u kojoj sam bio. Uobičajeno osećanje da život nije vredan življenja je veoma jako u Švedskoj. Iako teško mogu da zamisle da stvari ne stoje onako kako su oni navikli, mislim da je sumnja u njihove ranije doktrine veoma jaka. 

Reason: Od 1948. godine do pre jedne decenije Zapadna Nemačka je najotovorenije težila politici slobodnog tržišta i doživela ekonomski oporavak tako vitalan da je ocenjen kao “nemačko čudo”. Ipak, socijaldemokrate su danas čvrsto na vlasti i neki američki analitičari su sugerirali da ovo ukazuje na temeljnu manjkavost filozofije ili strategije takozvane Frajburške škole, grupe ekonomista slobodnog tržišta koja je dovela do “nemačkog čuda”. Kakve su greške oni činili i šta možemo da naučimo iz njihovog iskustva? 

Hajek: Prvo, ideja da socijalistička vlada sada vlada Nemcima je prosto netačna. Sadašnji nemački kancelar priznaje – verovatno ne javno, ali u razgovoru – da on nije socijalista. Drugo, do nedavno su nemačke sindikate vodili ljudi koji su stvarno znali šta je velika inflacija. I, do nedavno je sve što je trebalo reći nemačkim sindikalistima, kada nastupe sa preteranim platnim zahtevima, bilo da će to “voditi u inflaciju” i zahtevi bi propali. 

Nemački napedak je, do veoma visokog stepena, posledica razumnosti nemačkih sindikalnih lidera koja je, zauzvrat, posledica njihovog iskustva sa velikom inflacijom. 

Reason: Drugi veliki Austrijanac, pozni Jozef Šumpeter (Joseph Schumpeter), napisao je 1942. godine Kapitalizam, socijalizam i demokratija. U toj knjizi, Šumpeter predviđa kolaps kapitalizma ne zbog svoje slabosti (kako je to Marks predviđao) već zbog svoje snage. Naročito da će ogromno ekonomsko obilje, koje će procvetati iz kapitalističke semenke proizvesti doba birokrata i službenika, uklanjajući inovatore i preduzetnike koji su to sve omogućili. Ovo će, zauzvrat, potkopati društvenu zgradu na kojoj je počivao kapitalizam: naširoko prihvatanje i poštovanje privatnog vlasništva. Kako se Šumpeterova teza o inherentnoj slabosti kapitalizma uklapa u vaše sopstvene teorije o putu u ropstvo? 

Hajek: Pa, postoji neka sličnost u prirodi ovog predviđanja. Ali, Šumpeter je stvarno uživao u ovom paradoksu. On je želeo da šokira ljude govoreći da je kapitalizam svakako bolji ali da mu neće biti dozvoljeno da traje, dok je socijalizam veoma loš ali će obavezno doći. To je bila vrsta paradoksa koji je on prosto voleo. 

Pretpostavka ovoga je ideja da su izvesni trendovi u mišljenju – koje je on ispravno posmatrao – nepovratni. Iako je tvrdio obratno, on u poslednjem pokušaju , nije verovao u snagu ovog argumenta. On je uzimao zdravo za gotovo da stanje stvari tera ljude da misle na određeni način. 

Ovo je temeljno netačno. Ne postoji jednostavno razumevanje onoga što nužno primorava ljude da, u određenim okolnostima, veruju u određene stvari. Evolucija ideja ima svoje sopstvene zakone i zavisi veoma mnogo o razvoja koji mi ne možemo predvideti. Stoga, pokušavam da pokrenem mišljenje u određenom pravcu, ali se ne bih usuđivao da predvidim u kom će se pravcu ono zaista pokrenuti. Nadam se da ga mogu bar malo izmeniti. No, Šumpeterov stav je počivao na potpunom očaju i razočarenju u pogledu moći razuma. 

Reason: Da li ste vi optimistični po pitanju budućnosti slobode? 

Hajek: Da. Kvalifikovni optimizam. Mislim da je na delu intelektualni povratak na taj put i da postoje dobre šanse da on može doći na vreme pre nego što kretanje u suprotnom pravcu postane nepovratano. Više sam optimističan nego pre dvadeset godina, kada su se skoro svi vodeći mislioci kretali u pravcu socijalizma. Ovo se posebno promenilo među mlađom generacijom. Dakle, ako promena dođe na vreme nada još uvek postoji. 

* Intervju je preuzet sa Internet lokacije: www.reason.com. Prevod intervjua je prvobitno objavljen na www.katalaksija.com

 
 
Prevod: Aleksandar Novaković