Marej N. Rotbard: G-din Libertarijanac

Autor: 
Vendi MekElroj

Marej N. Rotbard (1926-1995) – najveći teoretičar libertarijanizma 20. veka – na sledeći način je formulisao ključno političko pitanje sa kojom se čovečanstvo suočava: “Moje viđenje istorije čoveka … na centralno mesto postavlja veliki sukob koji oduvek traje između Slobode i Sile.”1 Sloboda protiv Sile. U svom najočiglednijem obliku, sukob se manifestuje kao rat između mirnog, produktivnog pojedinca sa jedne i nasilne Države koja uzurpira njegove proizvode sa druge strane. Tenzija između slobode i vlasti teško da je nova tema za politički komentar. Ipak, Rotbard je uspevao da učini novim sve što je svojim intelektom dotakao.
 
Rotbard je bio graditelj sistema. Nezadovoljan prethodnim pokušajima stvaranja “filozofije slobode”, Rotbard se trudio da stvori multidisciplinarni misaoni sistem čija je misao-vodilja bila borba između Slobode i Sile. On je to objasnio na sledeći način: “Fragmenti slobodarskih učenja su zaista svuda oko nas. … Ali samo libertarijanizam ujedinjuje ove fragmente u moćan, logičan i konzistentan sistem.”2 Verovao je da, ako ne bi postojao takav sistematski pogled na svet, Sloboda ne bi mogla da pobedi.
 
Tokom četrdeset i pet godina akademskog života i aktivizma Rotbard je napisao više od dvadesetpet knjiga i hiljade tekstova gledajući svet očima radikalnog individualiste. Nije preterano reći da je kroz ovaj rad Rotbard stvorio moderni libertarijanski pokret.3 Preciznije rečeno, Rotbard je usavršio i ujedinio:
 
- teoriju prirodnog zakona, koristeći osnovni aristotelovski ili rendovski pristup;
 
- radikalni građanski libertarijanizam individualista-anarhista 19. veka, naročito Lisandera Spunera i Bendžamina Takera;
 
- filozofiju slobodnog tržišta austrijskih ekonomista, naročito Ludviga fon Mizesa, koju je potkrepio studijama ekonomske istorije; i
 
- spoljnu politiku stare američke desnice – izolacionizam.
 
Posledica ovog stapanja je procvat libertarijanizma tokom 60-ih godina, kao filozofije apsolutnih prava pojedinca zasnovanih na prirodnom zakonu – prava koja su u nacionalnoj ravni izražena kroz slobodno tržište a na međunarodnoj kroz nenapadanje (izolacionizam) koje omogućava slobodnu međunarodnu trgovinu. Ali i više od toga. Idući stopama svog mentora, austrijskog ekonomiste Ludviga fon Mizesa, Rotbard je utemeljio slobodu u čovekovoj prirodi. Razvijajući eksplicitnu filozofiju slobode, izučavao je istoriju tražeći nova značenja i sagledavajući u novom svetlu posledice istorijskih događaja (kakav je, na primer, bila američka revolucija). Postavio je moralne temelje slobode i na njima izgradio strategiju za dostizanje slobode. Postigao je zadivljujuću integraciju, koja je probudila ljubav prema slobodi među pripadnicima generacije akademskih građana i aktivista koji sebe ponosno nazivaju “rotbardijanci”. Sebe smatram jednom od njih.
 
Imajući u vidu da je Rotbard bio epicentar rasprave i kritičke analize, moglo bi se pomisliti da su svi aspekti njegovog rada poznati. Ipak, Rotbardu nije odato priznanje koje mu dugujemo za monumentalnu i istovremeno vrlo elegantnu integraciju. Više je razloga za ovaj previd. Jedan od njih je što se u akademskim krugovima slabo vrednuje rad na sistematizaciji, za razliku od visoko specijalizovanog rada unutar precizno definisanih disciplina.
 
Rotbard se jednom požalio: “Pitanje koje su mi tokom godina verovatno najčešće postavljali – pomalo ljutito – bilo je: 'Zašto se ne držiš ekonomije?'” Nazivajući pitanje “tužnom posledicom hiperspecijalizacije intelektualaca,” Rotbard nastavlja, “… ovaj sindrom ide tako daleko da i najmanje zanimanje za probleme političke ekonomije izaziva neodobravanje, kao nešto ponižavajuće i prljavo…”4
 
Pa ipak, primećuje Rotbard, njemu bliski ekonomisti “upravo su se zainteresovali za ekonomiju jer su ih zanimali društveni i politički problemi i jer su shvatali da se zaista teški politički problemi ne mogu rešiti bez razumevanja ekonomije.”(ix) Rotbard je jednostavno odbio da odustane od mladalačke strasti za rešavanje društvenih problema. Naprotiv, rečima Randolfa Borna pozvao je u bitku: “Tajna života je da se nikad ne izgubi taj mladalački duh… Kada su čovekove reakcije uvek tople i iskrene, otkrio je tajnu večne mladosti a večna mladost je spasenje.”5
 
Još jedan razlog što je Rotbardu uskraćen status integratora je njegov običaj da u svoje tekstove o ekonomiji i etici uključuje i ono što bi većina drugih autora smatrala “sumnjivim”. Na primer, u svom poznatom eseju “Egalitarizam je pobuna protiv prirode”, Rotbard diskutuje zaplet “britanske anti-utopije Pravedna lepota lica L.P. Hartlija.”6 Ovaj nepretenciozni prilaz idejama slobode pokazuje jaku Rotbardovu želju da ih popularizuje i da inicira akademsku respravu o strategiji. Imao je redak dar: mogao je da isto tvrđenje iznese i jezikom popularne kulture i akademskim rečnikom. Jednom je napisao “Naročito u ovo vreme galopirajućeg etatizma, klasični liberal, zagovornik slobodnog tržišta, ima obavezu da se bori na svim nivoima društva.”7
 
Iako je popularizacija ideja ključni sastojak koji Rotbardove radove čini svežim i zabavnim, čak i pri ponovljenom čitanju, ipak korišćenje naučne fantastike da se ilustruju etičke rasprave izaziva negodovanje u akademskim krugovima. Ukratko, Rotbard nije samo bežao izvan područja uske specijalnosti – nije samo zaboravljao “gde mu je mesto” – on je zaista gajio nesputanu ljubav prema idejama, bez obzira na njihove izvore. Posledica: njegove najpopularnije knjige nisu smatrane 'ozbiljnim'.
 
Može da se objasni bar jedan razlog što ljudi Rotbarda ne vide kao graditelja sistema. Njegova “filozofija slobode” je fenomenalno konzistentna celina ali onima koji je površno prelistaju bez poznavanja klasičnog liberalizma, njegov sistem može izgledati kao čudna sinteza suprotnosti. Za nekog ko je navikao na tradicionalnu levo-desnu podelu politike, njegovo insistiranje na radikalnim građanskim slobodama može izgledati potpuno nespojivo sa zagovaranjem laissez-faire kapitalizma. Njegov anarhizam može izgledati suprotstavljen individualizmu, jer takav politički stav mnogo češće izražavaju kolektivisti. 
 
Da bi se otklonile sve eventualne nejasnoće oko konzistentnosti Rotbardovog preciznog sistema, korisno je ispitati način na koji je taj sistem konstruisan.
 
Formiranje pogleda na svet
 
Rotbard je svesno gradio na temelju tradicije. A izvor njegovog žara i vizije je u tradiciji poznatoj kao Austrijska ekonomija. Mizesovo veliko delo Ljudsko delovanje (1949) smatrao je ključnim u svom intelektualnom formiranju jer je razrešilo mnoge protivrečnosti ekonomije koje su ga mučile tokom doktorskih studija na Kolumbija univerzitetu. Čuvene Mizesove seminare na Njujork univerzitetu Rotbard je zainteresovano pratio od samog početka.
 
Mizes je naglašavao ključnu ulogu ljudske psihologije i ponašanja –“delatnog” čoveka – u ekonomiji. Tvrdio je da tržište nije jednačina rešiva matematičkim proračunima. Dakle, ono nije precizna mašina, već mašina koju pokreće neizvesnost. Ono je kolektivno izražavanje ljudskih opredeljenja i sudova, i mnogi tržišni 'mehanizmi' najbolje se opisuju rečnikom psihologije. Na primer, marginalna korisnost analizira kako čovek vrednuje dobra kojih ima sve manje pa se svaka jedinična količina mora upotrebiti za najvažnije svrhe. Recimo, neću se tuširati ako vode jedva ima za piće.
 
U knjizi Čovek, ekonomija i država: rasprava o principima ekonomije (2 toma, 1962), Rotbard je primenio i proširio Mizesov opšti pristup ekonomiji. O tome Levelin Rokvel, tada direktor Instituta Ludvig fon Mizes, piše: “Počevši od filozofskih temelja, Rotbard je podigao čitavo zdanje ekonomske teorije i izveo neoboriv dokaz neophodnosti tržišta… Knjiga tretira ekonomiju kao humanističku nauku, a ne kao ogranak fizike.” I zaključuje: “…Rotbardovo veliko delo ključno je za obnovu Austrijske ekonomije nakon Mizesove smrti.”8 Uticaj knjige Čovek, ekonomija i država je bio izuzetan u određenim akademskim krugovima i nije ograničen samo na studente ekonomije. Mene lično je ovo Rotbardovo veliko delo preusmerilo sa zagovaranja ograničene vlasti na rad u tradiciji individualizma i anarhizma tokom čitavog života. Slično je iskustvo hiljada drugih ljudi, od kojih je svako reagovao na svoj način.
 
Nekoliko godina po objavljivanju knjige Čovek, ekonomija i država Rotbard je posvetio prikupljanju istorijske građe za potvrđivanje teze u prilog ekonomske slobode. U tom periodu objavio je knjige Panika 1819. godine: reakcije i politika (1962, i njegova doktorska teza), Velika američka depresija (1963), Šta je država uradila našem novcu (1964) i Ekonomske depresije: uzroci i lekovi (1969). Ova dela prikazala su i objasnila njegove stavove, koji su bili u suprotnosti sa uobičajenim načinom mišljenja o ekonomiji u to doba.
 
Prema Rokvelu, u Velikoj američkoj depresiji Rotbard je primenio Mizesovu teoriju poslovnog ciklusa da pokaže da je krah berze 1929. bio posledica ekspanzije kredita Federalnih rezervi.9
 
Pravi intelektualni nastavak knjige Čovek, ekonomija i država je ipak Sila i tržište: vlast i ekonomija (1970), u kome je ista logika primenjena da opiše razorni uticaj državne intervencije, uz poseban naglasak na razaranje izazvano porezima. Ova knjiga nudi i izazovan, mada još uvek nepotpun, model društva izvan države.
 
Rotbard je takođe bio svestan nedostataka ovih dela, u vezi postavljanja solidne osnove slobode. O tome je napisao: “Ekonomija može da obezbedi ogromnu masu podataka da podrži libertarijanski stav, ali ne može da zasnuje političku filozofiju. Budući da su politički sudovi uvek vrednosni sudovi, politička filozofija mora biti etička i zato u osnovi zalaganja za individualnu slobodu mora biti pozitivan etički sistem.”10
 
Većina kasnijih Rotbardovih tekstova ima za cilj upravo obezbeđenje neophodne “političke filozofije” koja će omogućiti procvat slobode. Etika slobode (1982) postala je tako njegova snažna moralna odbrana slobodnog društva. Egalitarizam kao pobuna protiv prirode i drugi eseji (1974) je popularnija verzija ove odbrane. Korisno je poznavanje obe knjige.
 
Popularna moralna odbrana slobode
 
Zbirka eseja pod naslovom Egalitarizam kao pobuna protiv prirode je nepravedno zanemarena a predstvlja maestralan uvod u osnove slobode pisan svakodnevnim rečnikom.
 
U predgovoru za ovu zbirku, politički komentator R. A. Čajlds mlađi komentariše tvrdnju iznetu u akademskim krugovima, naime da se teorijom anarhizma nije bavio nijedan veliki graditelj sistema. Ovom primedbom kritičari žele da kažu da nije postojao nijedan veliki mislilac koji bi izvršio sintezu celovitog pogleda anarhizma na filozofiju, istoriju, psihologiju, ekonomiju. Dakle, da anarhizmu nedostaje graditelj sistema koji bi, kao Karl Marks, proizveo ideologiju.
 
Čajlds se tome usprotivio. Anarhistički pogled na svet – preciznije, individualistički (ili libertarijanski) anarhizam – ima bar jednog velikog graditelja sistema: Mareja Rotbarda. Iako Čajlds odaje zasluženo priznanje terijskim doprinosima Spunera i Takera, za Rotbarda tvrdi da je odigrao ulogu integratora i tvorca teorije. Rotbard je obezbedio, kaže Čajlds, “celinu libertarijanskog pogleda na svet, jedinstven pogled na istoriju i događanja u svetu…”(v)
 
Eseji u Egalitarizmu, pisani popularnim stilom, izraz su ove integracije i predstavljaju potpun prikaz ni manje ni više nego čitave “naučne discipline slobode” na kojoj se zasniva moderni libertarijanizam. Uvodni esej, koji nosi isti naslov kao i knjiga, uvodi čitaoca u problem polazeći od samih osnova ljudske prirode. U njemu su prezentirani biološki dokazi raznolikosti među ljudima a na ovoj raznolikosti se zasniva individualna sloboda. Kao što Rotbard primećuje, “kad bi ljudske individue bile istovetne kao mravi, zašto bi se iko trudio da svakoj osobi omogući da razvija svoj um, svoje sposobnosti i svoju ličnost u najvećoj mogućoj meri?”(x-xi) Sledeći primer svog mentora, Mizesa, temelje “libertarijanizma u individualizmu i individualnim razlikama” tražio je u 'delajućem čoveku.' (xi) U stvari, poricanje različitosti (individualizma) za njega je poricanje “same strukture čovečnosti i univerzuma.”(s.13)
 
Najopštije rečeno, ovo je Rotbardova osnova slobode. Postojanje ljudske raznolikosti i potreba da se ta činjenica poštuje kao jedna od najosnovnijih osobina ljudske prirode predstavljaju okvir unutar koga je Rotbard izgradio pojedine delove sistema.
Sledeći esej u zbirci, pod naslovom “Levica i desnica,” prihvata se graditeljskog zadatka smeštanjem“aktuelnog pokreta i ideologije [individualizma] u kontekst odnosno tok istorije sveta…”(xi) U njemu se postavlja empirijsko pitanje: “Kakve … su šanse za slobodu?”(s.14) U optimističkom duhu, Rotbard tvrdi da “iako kratkoročno šanse za slobodu u zemlji (SAD, prim.prev.) i inostranstvu izgledaju slabe, ispravan stav za libertarijanca je nepokolebljivi optimizam na dugi rok.”(s.15) Svoj optimizam je temeljio na vrlo ubedljivoj viziji borbe između Slobode i Sile, koja nadilazi tradicionalnu političku podelu na levicu i desnicu.
 
Rotbard prati temu borbe Slobode protiv Sile kroz vekove istorije, preko radova različitih autora, od Lorda Aktona preko Karla Marksa i Džordža Bernarda Šoa, sve do Amerike nakon Prvog svetskog rata. Ni to vreme, imajući u vidu čak i nabujali socijalizam predsednika Frenklina D. Ruzvelta, za Rotbarda nije bilo beznadežno. Optuživao je vodeće individualiste tog doba, Alberta Noka i H.L. Menkena, za “veliku grešku pesimizma” i “očajanja.”(s.28) Oni jednostavno nisu razumeli da je svet sada industrijalizovan i da “samo sloboda, samo slobodno tržište može da organizuje i održava industrijsko društvo i da, sa rastom i eksplozijom populacije, raste i nasušna potreba za neometanim funkcionisanjem industrijske ekonomije.”(s.29)
 
Time je Rotbard, sa Slobodom utemeljenom u ljudskoj prirodi i sa perspektivom istorijskog optimizma, pripremio teren za samouvereni napad na najvećeg neprijatelja slobode: Državu.  Sledeći esej pod naslovom “Anatomija države” sistematski iznosi tvrdnju da je etatizam antiteza individualizma. Rečeno jezikom religije, etatizam je đavolja rabota. Esej počinje objašnjenjem “Šta država nije” (s.34-35), sledi “Šta država jeste” (s.35-37) i nastavlja sa analizom delovanja države prevashodno u cilju sopstvene zaštite i širenja. (s.37-52) U zaključku, o snazi društva protiv sile države, opisan je sukob onih koji žive od produktivnog rada (društvo) i onih koji žive prisvajanjem proizvoda drugih (država). Zatim slede osnovni principi na kojima se zasniva povećavanje i održavanje snage društva.
 
Esej “Pravda i pravo svojine” obezbeđuje “filozofsku osnovu libertarijanskog aksioma nenapadanja osoba ili svojine” i nastavlja izvođenjem teorije “pravednih prava svojine.” (xi) U tradicionalno libertarijanskom maniru, Rotbard temelji pravo svojine na dve “osnovne pretpostavke”: “(a) apsolutno pravo svojine svakog pojedinca na samog sebe, na svoje telo; pravo koje se može nazvati pravo na samo-posedovanje; i (b) apsolutno pravo na materijalnu svojinu osobe koja prva pronađe neupotrebljavani materijalni resurs i onda ga na neki način zauzme ili promeni korišćenjem svog rada. Ovo se može nazvati princip pravednog zaposedanja…”
 
U eseju se ove pretpostavke primenjuju na brojne probleme, od zemlje preko intelektualne svojine do takozvanih 'prava životinja.' Jednostavnim rečima objašnjava se kako se principi svojinskih prava ugrađuju u pravni sistem. “Ukratko: sva postojeća svojina može se podvesti pod princip pravednog zaposedanja, pod uslovom (a) da ne može postojati vlasništvo nad ljudima; (b) da sadašnji vlasnik nije ukrao svojinu; i naročito (c) da, prvobitnom pravednom vlasniku (žrtvi krađe ili njegovom nasledniku), imovina mora biti vraćena.”(s.69)
 
(Na ovom mestu u Egalitarizmu Rotbard je preskočio važan korak u razvijanju filozofije slobode, ali je ovaj propust ispravio u drugim tekstovima. Naime, Egalitarizam ni jednom rečju ne objašnjava kako nastaju i razvijaju se pravne institucije na slobodnom tržištu. Nedostaje bilo kakav plan. A bez institucionalizacije slobode kroz osnivanje anarhističkih (ne-državnih, prim.prev.) odbrambenih i bezbednosnih ustanova, mogućnosti za ostvarenje slobode jako su smanjene.)
 
U petom po redu eseju u zbirci Egalitarizam, pod naslovom “Rat, mir i država,” Rotbard eksplicitno ugrađuje izolacionističku spoljnu politiku Stare desnice u samo jezgro teorija libertarijanizma. Pošto je već izneo tvrdnju da je rat najdestruktivnija aktivnost države – kako za individualizam, tako i za moral – prihvatio se vrlo važnog zadatka: da izgradi “libertarijansku teoriju rata i mira.” Rotbard primenjuje “aksiom o nenapadanju na područje koje je većini libertarijanaca bilo najslabija tačka: na područje rata i spoljne politike.“ Beskompromisno i konzistentno sledio je princip da “je potpuno nedopustivo povrediti prava nevinih ljudi,” i zaključio da libertarijanci moraju da osude “sve ratove, nezavisno od motiva.”
 
Ostatak zbirke eseja opisuje primenu osnovnih principa iznetih u prvoj polovini knjige. Na primer, u naslovnom i najvažnijem eseju “Egalitarizam” kaže se da, “pošto zagovornici egalitarizma apriori tvrde da su svi ljudi, pa stoga i sve grupe ljudi, istovetni i jednaki, iz toga zaključuju da sve razlike u statusu, bogatstvu i moći koje postoje u društvu moraju biti posledica nepravednog 'nasilja' ili iracionalne 'diskriminacije.'" Ovu tvrdnju Rotbard kasnije diskutuje u esejima “Libertarijanizam za decu” i “Jednakost žena:o čemu se zapravo radi,” u kojima analizira dve grupe za koje se u javnosti veruje da su izložene nasilju jer su 'drugačije.'
 
Za Rotbardovu zaostavštinu kao graditelja sistema posebno su važna dva preostala eseja u zbirci Egalitarizam: “Spuner-Takerova doktrina: pogled jednog ekonomiste” i “Ludvig fon Mizes i paradigma našeg vremena.” U “Spuner-Takerovoj doktrini” Rotbard odaje priznanje dvojici velikih američkih anarhista 19. veka koji nisu samo shvatili da vlast i individualna sloboda ne mogu zajedno, već su takođe istraživali načine na koje pojedinci mogu da sarađuju bez države i da postignu Takerovo 'ugovorno društvo.'  Spuner i Taker su u suštini bili društveni utopisti isto koliko i politički teoretičari.
 
Uprkos dubokog poštovanja za američku tradiciju 19. veka, Rotbard je bio i te kako svestan grešaka svojih prethodnika. Kritikovao je ekonomsku grešku koju su obojica napravili, “time što su [Taker i Spuner] prihvatili radnu teoriju vrednosti koja ih je uverila da su renta, kamata i profit oteti od radnika eksploatacijom.”
 
Rotbardovo rešenje ovog problema, njegov pokušaj da ispravi greške prethodnog stoleća da ne bi zamagljivale pogled u 20. veku, nalazi se u poslednjem eseju Egalitarizma, pod naslovom “Ludvig fon Mizes i paradigma našeg vremena.” U njemu je objasnio da se “u korpusu znanja poznatom kao 'austrijska ekonomija' nalazi  naučno objašnjenje funkcionisanja slobodnog tržišta (kao i posledica intervencije vlasti na tržištu) koje bi anarhisti-individualisti mogli lako da uklope u svoj politički i društveni pogled na svet.” Time je pokazano da radikalne građanske slobode uključuju i slobodno tržište i postaju gotovo nerazdvojni pojmovi: ekonomske i građanske slobode postaju tačke na istoj liniji slobode.
 
Akademski moralni zahtev za slobodu – Etika slobode
 
Egalitarizam je bio pisan za laika. U predgovoru knjige Etika slobode Rotbard nastavlja da obrađuje ovu problematiku na naučnom nivou. On kaže, “Sav moj rad vezan je za centralno pitanje ljudske slobode. Moje je uverenje da su, iako svaka disciplina ima svoju samosvojnost i celovitost, u krajnjoj analizi sve nauke i naučne discipline ljudskog delovanja povezane i mogu biti ujedinjene u 'nauku' ili naučnu disciplinu slobode pojedinca.11
 
U Etici slobode – naučnom radu o političkoj filozofiji – Rotbard je postavio teorijske osnove slobode. Verovao je da je “ključno za teoriju slobode utvrđivanje prava na privatnu svojinu, jer se oblast slobodnog delovanja svakog pojedinca može očuvati samo ako su njegova prava na svojinu utvrđena i zaštićena.”
 
Iz tog razloga I deo Etike detaljno obrađuje važnost prirodnog zakona, koji se odavno smatra moralnom osnovom privatne svojine. Obuhvaćena je veza prirodnog zakona sa razumom i naukom; nespojivost prirodnog zakona sa pozitivnim zakonom; i njegova uloga kao temelja prirodnih prava.
 
II deo je logičan nastavak od prirodnog zakona ka “teoriji slobode.” Rotbard ovde koristi ono što se naziva “najprokazaniji metod klasične ekonomske teorije” – model Robinzona Krusoa. Ovaj prilaz, posmatranje izolovanog čoveka, bio je jako kritikovan najviše od Karla Marksa i njegovih sledbenika koji veruju da čovek ne može postojati kao čovek ako nije u društvu. Rotbard međutim insistira da je neophodno "izolovati čoveka suprotstavljenog prirodi i tako ga sagledati jasnije, apstrahujući na početku međuljudske odnose.” Štaviše, Rotbard je verovao da Kruso nije ništa manje čovek kada je sam. Na primer, Kruso još uvek vrednuje dobra koje poseduje – recimo kokosove orahe – u skladu sa njihovom graničnom korisnošću. I isto tako mora prvo da proizvede da bi trošio i da koristi ljudsko rasuđivanje (razum) da bi opstao.
 
Primer Krusoa omogućava jasnu, nedvosmislenu analizu. Kada je sam, kaže Rotbard, Kruso “poseduje svoje telo; njegov um je slobodan da zamisli svoje ciljeve, da koristi razum da bi otkrio koje ciljeve da izabere i da nauči kako da upotrebi sredstva koja su mu pri ruci da bi ih postigao…” (s.31) Onda se pojavljuje Petko, “da se pokaže kako pojavljivanje drugih osoba utiče na raspravu” o 'čoveku u društvu,' čoveku u odnosu sa drugim ljudskim bićima. (29) Petko se pojavljuje da bi se od diskusije ekonomskog principa proizvodnje prešlo na diskusiju principa razmene, koja je i ekonomska i psihološka. Ipak, prilika za razmenu takođe znači i priliku da Petko primeni silu na Krusoa ili obrnuto.
 
Drugim rečima, pusto ostrvo obezbeđuje potpuno neograničenu slobodu za Krusoa. U društvu, on se uvek suočava sa pretnjom mogućeg nasilja. Zašto bi prihvatio taj rizik? Za Rotbarda, odgovor je jasan: “Proces razmene omogućava čoveku da se iz primitivizma samoće uzdigne do civilizacije: njegove mogućnosti su nesagledivo porasle…” (s.36) Dalje, društvo uvećava mogućnosti Krusoovog izbora jer mnoge od njegovih odluka, među kojima i najvažnije odluke koje uopšte može da donese, zahtevaju prisustvo drugih ljudi, na primer odluka da ima dete.
 
Tako glavna čovekova briga nije kako da ostane izolovan nego kako da uredi odnose sa drugima na način koji otvara najviše mogućnosti, tj. na način pri kome je mogućnost nasilja najmanja. Prema Rotbardu, ključ je u dva suprotstavljena pojma – svojina i zločin. I zaista, Rotbard se trudi da definiše svojinu na način koji će olakšati definisanje zločina. Zločin se definiše kao povreda prava svojine odnosno otimanje nečijih mogućnosti. U 9. glavi II dela, pod naslovom “Svojina i zločin,” Rotbard zaključuje “Tako dolazimo do teorije prava svojine: Svaki čovek ima apsolutno pravo da poseduje svoje telo i da njime upravlja i takođe da koristi nekorišćenu zemlju i druge materijalne resurse koje nađe i uredi… Takođe imamo i teoriju zločina: zločinac je onaj koji napadne svojinu.” [naglašeno u originalu] (s.59)
 
Sukob između svojine i zločina, kao jedan od glavnih problema građanskog društva je poseban slučaj Rotbardovog glavnog problema – sukoba Slobode i Sile. Pošto je definisao ove pojmove kao ključne za društvo, Rotbard ih je koristio da opiše kako svojina i zločin (kriminal) utiču na važne aspekte društva: zemljišni posed, decu, prava životinja, samoodbranu i teoriju ugovora. Iza ovoga neizbežno kao nastavak sledi analiza države kao najgoreg neprijatelja slobode.
 
III deo Etike nosi naslov “Država protiv slobode” a u ovom delu nalazi se glava 22, “Priroda države.” Ova glava počinje rečenicom: “Do ovog mesta u knjizi razvili smo teoriju slobode i prava svojine i skicirali zakonske odredbe kojima bi trebalo zaštititi ta prava.” A šta je sa vlašću, sa državom? Rotbard je ukazao na mnoge za društvo neophodne funkcije koje vrši država, kao što je vatrogasna služba i pošta, ali je onda izneo sledeću tvrdnju: “Ne postoji način da se dokaže da samo država može da vrši ove funkcije, pa čak ni da se dokaže da ih sada vrši dovoljno dobro.” (s.161)
 
Time je pripremljen teren za dva zaključna poglavlja, od kojih je prvo naslovljeno “Moderne alternativne teorije slobode.” U njemu Rotbard piše: “Pošto smo izneli našu teoriju slobode i prava svojine i razmotrili ulogu države, po svojoj prirodi suprotstavljene slobodi, u ovom delu knjige ćemo diskutovati i kritikovati nekoliko modernih alternativnih teorija slobode koje su, uopšteno govoreći, u tradiciji klasičnog liberalizma i slobodnog tržišta. Koliko god ove teorije imale prednosti, pokazaće se da su nepotpuna i neodgovarajuća osnova za sistematsku teoriju slobode i prava pojedinca.” (199)
 
Poslednji deo Etike je rasprava pod naslovom “Prema teoriji strategije za slobodu”. Ovo nije isto što i kretanje ka strategiji – planu – za slobodu.  Umesto toga, ovo je diskusija metodologije koju bi trebalo koristiti pri kreiranju plana za slobodu. Za Rotbarda, “Libertarijanizam … je filozofija koja traga za politikom,” i “zadatak filozofije je da odredi strategiju.” Upravo namera da se ide “od sadašnjeg … stanja stvari ka … konzistentnoj slobodi” navela je Rotbarda da tako pažljivo izgradi teorijsku osnovu. (s.253)
 
Ipak, nakon postavljanja osnove, Rotbard ne izlaže konkretnu zamisao slobode. Na ovom mestu on pažljivo određuje granice takve zamisli. Sloboda, kaže on, nije obavezno najveća vrednost za libertarijance: ona je najveća politička vrednost … a politika je oblik etičke filozofije koji određuje ulogu nasilja u ljudskom društvu.
 
Kao i uvek, na temelju prethodnog saznanja ili argumenta, Rotbard se tada zapitao “Ako je sloboda najviši politički cilj, to znači da treba tražiti najbrži način da se do slobode stigne…” On postavlja parametre kojih se iskreni libertarijanac mora držati da bi postigao slobodu. “Ovo znači da libertarijanac mora biti radikal, odnosno da mora želeti da postigne cilj – slobodu – najbrže moguće. Prema tome, radikalizam je jedan od ključeva za libertarijansku politiku. Potpuna konzistentnost je drugi ključ. “Strategija za dostizanje slobode ne sme da uključi bilo koje sredstvo koje je u suprotnosti ili ugrožava cilj…” (s255-256) Odbacivanje argumenta probitačnosti u korist moralne osnove koju obezbeđuje prirodni zakon je takođe deo politike slobode.
Rotbardova primena “politike” libertarijanizma na konkretna pitanja je rasuta u stotinama članaka. Takođe je iznesena u snažnom delu Za novu slobodu: Libertarijanski manifest, koji je verovatno najpoznatija knjiga među libertarijancima. Može se naći i između redova četvorotomne studije američkih kolonija i revolucije u periodu 1620.-1780., pod naslovom Začeta u slobodi (1975.-1979.) Tu je prikazano kako se institucije tokom vremena menjaju i da ljudsko pregnuće može da vodi kako poštovanju, tako i zanemarivanju principa.
 
U pisanju ovog teksta, nesumnjivo je da su mnogi aspekti Rotbardovog doprinosa literaturi o slobodi samo ovlaš naznačeni. Krivica za to je Rotbardova, jer je postigao tako puno u mnogim oblastima. Da bi se stekao kompletniji uvid u njegovo zaveštanje, preporučuje se hronološki pregled. Kad je reč o njegovom zaveštanju, biće citiran sam Rotbard, a ovaj citat može se odnositi na skoro sve što je napisao. Kako je već napisano u prvoj rečenici ovog eseja:
 
“Moje viđenje istorije čoveka … na centralno mesto postavlja veliki sukob koji beskrajno traje između Slobode i Sile… Slobodu pojedinca vidim … kao neophodan uslov procvata svih drugih vrednosti koje čovečanstvo gaji: moralnu čistotu, civilizovanost, umetnost i nauku, ekonomski napredak … Istoriju vidim kao sukob između 'snage društva' – dobrovoljne stvaralačke saradnje među ljudima – i sile države.”12
 
 
Lična napomena
 
Na kraju, želim da kažem nešto što se ne može naći u knjigama o istoriji i što buduće generacije možda ne bi razumele – radi se o dubokom i pozitivnom uticaju harizme Mareja Rotbarda na studente. Iako će njegova brojna dela svedočiti o zapanjujuće širokom znanju, iz njih se ne može steći utisak o njegovom humoru, o smehu koji se mogao čuti bukvalno satima tokom završnih sesija simpozijuma ili prilikom okupljanja u njegovoj kući. Kada bi se ljudi najzad rastali od Mareja – nevoljno odlazeći iz jednog sveta u kome su ideje toliko zabavne – odlazili su u biblioteke da istražuju i sedali za svoje pisaće mašine da pišu tekstove za koje im je on bio nadahnuće. Marej Rotbard je verovao da su ideje važne i svakome bi udahnuo tu veru. Još mogu da čujem njegov glas – malo škripav – kako insistira da je neko saznanje “ključno! to je ključna stvar!,” i kako me ubeđuje da o tome pišem.  
 
Marej je imao običaj da sedi sa desnom rukom zabačenom iznad glave. Sećam se da sam jednom prilikom ušla u sobu gde je Marej razgovarao sa tri mlada čoveka koji su ga sa pažnjom slušali sedeći na kauču. Sva trojica zabacili su desnu ruku iznad glave. Ni jedan nije bio svestan toga da ga imitira. Čitava generacija teoretičara libertarijanizma želela je da bude Marej Rotbard. Kopirali smo njegov govor, njegove gestove, njegove čudne navike … nadam se da je i nešto od njegove intelektualne magije prešlo na nas.


 
Marej Rotbard, Začeta u slobodi, II tom
Marej Rotbard, Za novu slobodu: Libertarijanski manifest
Kad ovo kažem, ne želim da umanjim doprinos pionira libertarijanizma, kao što su bili Karl Hes ili Leonard Rid, koji su pokretu dali jedinstveni duh radikalizma. Želim samo da kažem da je moderni libertarijanizam sistem povezanih uverenja i da je Rotbard bio prvi teoretičar koji ih je upotpunio u celovit sistem.
Marej Rotbard, “Uvod,” Egalitarizam kao pobuna protiv prirode i drugi eseji
Ibid, Levica i desnica: Šanse za slobodu, s.33.
Ibid, Egalitarizam, s.4
Citirao Rokvel, u Marej Rotbard: Zaveštanje slobode
Levelin Rokvel mlađi,  Marej Rotbard: Zaveštanje slobode
Ibid.
“Uvod,” Egalitarizam, v.
Marej Rotbard, Etika slobode
Marej Rotbard, Začeta u slobodi, II tom
 
 
Vendi MekElroj je autor knjige Razumna žena. Više njenih radova može se naći na ifeminists.com i na njenoj ličnoj internet prezentaciji.

Prevod: Suzana Ignjatović