Mizesova zaostavština feminizmu

Autor: 
Vendi Mekelroj

U feminističkim krugovima koji slobodno tržište vide kao instituciju za tlačenje klase žena od klase muškaraca, retko će se čuti ime čuvenog austrijskog ekonomiste Ludviga fon Mizesa (Ludwig von Mises). Kada bi se Mizes i pojavio kao tema, politička nekorektnost njegovih shvatanja o ženskoj prirodi izazvala bi još veću odbojnost. Na primer, u delu Socialism: An Economic and Sociological Analysis on kaže: „Možda žena ima mogućnost da bira između odbacivanja najveće ženske radosti – materinstva - i muškog razvoja ličnosti kroz akciju i izazove. A možda ona nema takav izbor.“

 
Sa ovih borbenih reči Mizes je prešao na političko tumačenje samog feminističkog pokreta. Po njemu, ako feminizam teži ekonomskim i zakonskim slobodama koje omogućavaju ženi da postane nezavisna, onda on nije ništa drugo nego „struja u velikom liberalnom pokretu, koji zastupa mirnu i slobodnu evoluciju“. Sa druge strane, ako teži promeni „institucija društvenog života sa idejom da će to omogućiti uklanjanje prirodnih prepreka“, onda je feminizam „duhovno dete Socijalizma“. Uostalom, jedna od osobina socijalizma jeste pokušaj promene prirode i prirodnih zakona reformom socijalnih institucija. Primer za to je pokušaj da se ponuda i tražnja uređuju planskom ekonomijom.
 
Liberalni feminizam šezdesetih godina dvadesetog veka (takozvani „drugi talas feminizma“) ličio je, u nekim aspektima, na ono što Mizes opisuje kao „struja“ klasičnog liberalizma. Mada je pokret imao snažne predrasude u vezi sa kapitalizmom, veliki deo aktivnosti liberalnih feministkinja imao je cilj da ukloni zakonske prepreke i nejednakosti sa kojima se suočavaju žene. Apel za zakonskom jednakošću dostigao je vrhunac u martu 1978. kada je sto hiljada demonstranata marširalo na Vašington da izrazi odlučnu podršku propalom amandmanu o jednakim pravima (ERA - Equal Rights Amendment).
 
Feministkinje šezdesetih godina bile su sklone tome da muškarce posmatraju kao neposlušne partnere koje je trebalo podsećati na njihove društvene odgovornosti - od priznavanja ženske sposobnosti na radnom mestu do podele roditeljskih obaveza kod kuće. Prema današnjim standardima, međutim, to neprijateljstvo izraženo prema muškarcima u šezdesetim godinama bilo je prigušeno. U duhu priznavanja prisustva muških članova, National Organization of Women promenila je ime u National Organization for Women.
 
U međuvremenu, u pozadini je druga vrsta feminizma stvarala posebnu ideologiju koju bi Mizes smatrao u celosti “duhovnim detetom Socijalizma”. U knjizi Who Stole Feminism? autorka Kristina Hof Somers (Christina Hoff Sommers) ovu ideologiju naziva „rodni feminizam“, feminizam zasnovan na rodu, zato što posmatra žene i muškarce kao odvojene i nužno antagonističke klase. Rodne feministkinje zaključuju da sva zla koja imaju uticaja na ženu, od silovanja na sastanku, do platnih razlika, proističu iz muškog sistema dominacije nazvanog patrijarhat koji je delimično oličen u kapitalizmu. U svojoj knjizi Of Woman Born, pionirska rodna teoretičarka Edrijen Rič (Adrienne Rich) definisala je patrijarhat na sledeći način: „... moć očeva: porodični socijalni, ideološki, politički sistem u kome muškarci silom, direktnim pritiskom ili preko rituala, tradicije, zakona i jezika, običaja, pravila ponašanja, obrazovanja i podele rada...u njemu se žena uvek potčinjava muškarcu.“
 
Andrea Dvorkin (Andrea Dworkin) je pisala o emocionalnom uticaju patrijarhata u knjizi Our Blood: „U patrijarhatu, svaka žena je žrtva, prošla, sadašnja i buduća. U patrijarhatu, kćerka svake žene je žrtva, prošla, sadašnja i buduća. U patrijarhatu, sin svake žene je njen potencijalni izdajnik i takođe neizbežni silovatelj ili eksploatator druge žene“.
 
Muškarci nisu više bili samo neposlušni partneri. Rodne feministkinje su redefinisale suprotni pol u posebnu političku klasu čiji interesi su inherentno suprotstavljeni ženinim. U teoriji koja je usledila, Dvorkin je proglasila sve muškarce silovateljima. Kejt Milet (Kate Millett) je pozivala na kraj porodice. Ketrin Mekinon (Catharine MacKinnon) je proglasila brak, silovanje i prostituciju nerazdvojivim.
 
Posmatrano kroz političke naočari rodnog feminizma, muškost nije više bila biološka već kulturna i ideološka osobina. U knjizi Toward a Feminist Theory of the State, Mekinonova insistira da je „muškarac socijalni i politički koncept a ne biološka osobina.“ U Our Blood, Dvorkinova se slaže: „Da bismo zaustavili...sistematsko zlostavljanje svih nas, moramo uništiti same definicije muškosti i ženskosti, muškaraca i žena...“ Muškost nije mogla biti reformisana. Morala je da bude eliminisana.
 
Sa smrću ERA-e i razočaranjem liberalnih feministkinja koje je usledilo, ideologija rodnog feminizma izbila je u prvi plan i počela da vrši ključni uticaj na mnoga pitanja. Zaista, nije preterano tvrditi da veliki deo glavne struje današnjeg feminizma jeste zasnovan na verziji klasne analize rodnog feminizma.
 
Upravo u vezi sa ovim teorijskim pitanjem Mizes daje pronicljive uvide o modernom feminizmu.
 
 
Analiza klase i kaste
 
Klasa nije ništa drugo nego proizvoljno grupisanje jedinki koje dele zajedničke karakteristike definisane iz neke epistemološke perspektive. Ukratko, ono što definiše klasu određeno je svrhom onoga ko definiše. Na primer, istraživač koji proučava zloupotrebu droga podeliće društvo na klase korisnika droga i onih koji ne koriste droge. Možda će zatim napraviti potklase unutar korisnika droga na osnovu konkretne supstance koju koriste, učestalosti uzimanja droge, ili nekog drugog faktora koji je važan za istraživački cilj. Klase se mogu definisati skoro na osnovu bilo kog činioca koji je bitan onome ko definiše, kao što su prihod, boja kose, godine, nacionalnost, seksualne navike itd.
 
Klasna analiza je više od epistemološkog instrumenta za rodne feministkinje. Ona je pretvorena u ideološki instrument. Odnosno, članovi klase muškaraca ne dele samo identitet zasnovan na određenim fizičkim karakteristikama, oni takođe dele posebne političke i društvene interese na osnovu identiteta. Glavni interes je držanje klase žena pod kontrolom. Stoga koncept pola kao klase postaje toliko važan da predstavlja uzročni činilac, tj. on predviđa i određuje kako će se članovi klase ponašati.
 
Klasna analiza je povezana sa Karlom Marksom, koji ju je popularisao kao političko sredstvo za definisanje interesa i ponašanja - glavna politička karakteristika koja definiše pripadnost klasi pojedinca jeste njegov odnos prema sredstvima za proizvodnju, tj. da li je kapitalista ili radnik. Ovo je oblik relacione klasne analize koja opisuje klasu na osnovu njenih odnosa prema jednoj instituciji, u ovom slučaju kapitalističkom sistemu.
 
Koncept klase, međutim, ima dublju istoriju unutar individualističke misli, i ona prethodi marksizmu. Na primer, u Americi, džefersonovac Džon Tejlor (John Taylor) iz Karoline je tvrdio da njegovi savremenici koji su bili uključeni u bankarske aktivnosti čine „papirnu aristokratiju“, posebnu klasu u društvu koja profitira na račun drugih. Albert Džej Nok (Albert Jay Nock) je raširio ideju Franca Openhajmera (Franz Oppenheimer) da je ključna razlika između onih koji koriste politička sredstava za postizanje ciljeva i onih koji koriste ekonomska sredstva. Ovaj koncept klasne analize još postoji unutar individualističke misli. Klasa je definisana u odnosu na instituciju državne moći, odnosno, pitanje je da li je individua pripadnik onih koji vladaju ili onih kojima se vlada. Da li koristi politička sredstva ili je njihova žrtva?
 
Dvadesetovekovno američko društvo postavlja problem marksističkoj analizi koja veruje u nepromenljive klasne interese tj. da je radnička klasa inherentni neprijatelj kapitalista. Ipak, američko društvo je skoro definisano fluidnošću klasne strukture i interesa. Ljudi često menjaju svoje određenje pripadnosti klasama, od radnika do kapitaliste, od niže do više klase. Ranije kulture, kao što je predrevolucionarna Francuska, stvarale su jasne zakonske granice između klasa i priznavale različita prava svakoj od njih. Čak su i u osamnaestovekovnoj i devetnaestovekovnoj Americi (ponekad reklamiranoj kao „besklasno društvo“) mnogim kategorijama ljudi bile uskraćene zakonske privilegije, na primer glasanje. Kada zakon postane univerzalno primenljiv, klasne barijere padaju.
 
Fluidnost modernog američkog društva ne predstavlja nikakav teorijski problem za Mizesov pojam klase. Za njega je klasa stvar zajedničkog identiteta a ne zajedničkih interesa. Radnička klasa može deliti zajedničke ciljeve u području ekonomije, ali to ne određuje niti predviđa subjektivne vrednosti i interese njenih članova. U slobodnom tržištu sa jednakošću svih pred zakonom, očekuje se stalna promenu u klasnoj strukturi. U delu The Anti-Capitalistic Mentality Mizes definiše „tri progresivne klase društva“, tj. „one koje štede, one koje investiraju kapitalna dobra i one koje razvijaju nove metode za upotrebu kapitalnih dobara“ i objašnjava: „Svako je slobodan da se priključi redovima tri progresivne klase u kapitalističkom društvu. Ove klase nisu zatvorene kaste. Članstvo u njima nije privilegija koju pojedinac dobija od neke više instance niti ga nasleđuje od predaka. Ove klase nisu klubovi i insajderi nemaju nikakvu moć da spreče ulazak pridošlice.“
 
Mizes naziva kastama one statične klase koje funkcionišu pomoću zakonskih nejednakosti. One se stvaraju onda kada se postave zakonske barijere koje cementiraju ljude u klase i sprečavaju društvenu pokretljivost. U Socializmu Mizes proširuje značenje kaste i na pripadnike staleža: „Staleži su bili zakonske institucije a ne ekonomske činjenice. Svaki čovek je bio rođen u jednom staležu i u principu ostajao u njemu do smrti...Čovek je bio gospodar ili kmet, slobodan čovek ili rob, zemljovlasnik ili kmet vezan za zemlju, patricij ili plebejac - ne zato što je zauzimao određeni položaj u ekonomskom životu, već zato što je pripadao određenom staležu“. U suštini, kaste su zakonom određene klase koje stvaraju statično društvo.
 
U delu The Free and Prosperous Commonwealth, Mizes definiše statusno društvo kao ono koje se ne sastoji od građana sa jednakim pravima, već je podeljeno u rangove koji imaju određene dužnosti i prava...”
 
U kastinskom (a ne u klasnom) društvu su izbijali neizbežni konflikti između zakonskih kategorija ljudi koji su imali određene privilegije ili ograničenja. Stoga je kategorija „klasni rat“ pogrešna: trebalo bi reći „kastinski rat“. Štaviše, takozvani „klasni rat“ sadrži dodatnu konfuziju. Na primer, ova rečenica obično podrazumeva da postoji „jedinstvo interesa među članovima odvojenih klasa“. Ipak, kao što je Mizes objasnio u The Free and Prosperous Commonwealth, jedinstvo ne znači nužno zajedničke interese, pošto članovi klase teže da daju prioritet svojim ličnim interesima. Paradoksalno, ovo može da vodi do konkurencije među članovima klase a ne do jedinstva. Mizes piše:
 
„Upravo zbog toga što se ’klasni drugovi’ nalaze u istoj socijalnoj poziciji, nema jedinstva interesa među njima, već konkurencije. Na primer, radnik koji radi u uslovima koji su bolji od prosečnih, ima interes da isključi takmace koji bi mogli da umanje njegovu platu do nivoa prosečne...Dobro je poznato šta su učinile radničke partije u vezi sa ovim u svakoj zemlji tokom poslednjih nekoliko godina.“
 
Mizes je postavio ključna pitanja u vezi sa pojmovima kao što su „klasni interes“ i „klasni rat“. Da li zajednički interesi postoje odvojeno od skupa ličnih interesa pojedinaca? Ako postoje objektivni zajednički interesi, da li oni imaju prioritet nad subjektivnom vrednosnim sudovima svakog člana? Ako oni ne dominiraju nad individualnim preferencijama, kakva je vrednost „klasnih interesa“ u predviđanju ponašanja grupe?
 
Razmotrimo ova pitanja na primeru rodne feminističke ideologije.
 
 
Klasni konflikt u rodnom feminizmu
 
Prema ovoj ideologiji, rod je važan politički faktor koji definiše klasu (Mizes bi je nazvao kasta) u smislu njegovog odnosa prema instituciji patrijarhata. Muškarci ne samo da imaju zajednički identitet, već i političke i socijalne interese koji su u nužnom konliktu sa identitetom i interesima žena. Identitet klase može biti zasnovan na fizičkim karakteristikama, ali klasni interesi su ideološki. Uzmimo završni pasus uvoda dela Against Our Will autorke Suzan Braunmiler (Susan Brownmiller) koji govori o silovanju: „Saznanje mušakarca da njegove genitalije mogu poslužiti kao oružje koje izaziva strah mora biti tretirano kao jedno od najvažnijih otkrića preistorijskih vremena, pored pronalaska vatre...To je, ni manje ni više, svesni proces zastrašivanja kojim svi muškarci drže žene u stanju straha.”
 
Zajednički identitet zasnovan na istim genitalijama – zajednička muškost – navodi muškarce da svoje genitalije smatraju oružjem, iz čega nastaje zajednički interes da se silovanje koristi za zastrašivanje žena. Mizes bi rekao da je jedini mogući sledeći korak u ovom logičkom nizu, da muškarci kao klasa dele zajedničke genitalije. On bi snažno osporavao da svi članovi muške klase isto vrednuju ovu karakteristiku ili je koriste na kolektivan, umesto individualan način. Činjenica da se muškarci takmiče za žene nesumnjivo stvara različite seksualne pristupe, uključujući zaštitu i porodičnu privrženost.
 
Mizes je doveo u pitanje samu osnovu teorije klasnog konfikta, koja počiva na pretpostavci da ono što jednoj klasi koristi mora oštetiti drugu. Kao što je ukazao u delu Socialism „Naučni smisao koncepta proizlazi iz njegove funkcije u teorijama kojima pripada. Izvan konteksta ovih teorija, on je samo intelektualna igračka“.
 
Mizesova teorija o tome kako društvo funkcioniše zasnovana je na klasičnoj liberalnoj misli, koja kaže da se saradnja dešava samo onda kada obe strane imaju korist iz razmene. Samo shvatanje koristi jeste ono što nagoni svaku stranu da deluje. Čak i neprijateljstvo između radnika i kapitalista nestaje u situaciji jednakih individualnih prava zato što svaka grupa nema moć da iznudi saradnju od druge grupe. Grupni konfikti nužno nastaju samo ako se primeni sila u toj razmeni.
 
Rodni feminizam je zasnovan na drugačijoj teoriji: Mekinonova je ideologiju na odredila post-marksistički način, što podrazumeva usvajanje mnogih aspektata marksizma ali odbacivanje njegovog insistiranja na tome da je ekonomski, a ne polni položaj, važan faktor koji određuje klasu. Stoga rodni feminizam uključuje socijalističke ideje kao što je „višak rada“, a ona posmatra ljudsku saradnju kao proces kojim jedna grupa izvlači korist od druge grupe. Da bi se klasna nejednakost ispravila, nužno je da se učini upravo ono čega se  slobodno tržište odriče – prisilna intervencija sa namerom da se osigura „socijalno pravedan“ ishod.  Zakon mora delovati da bi osigurao korist jednoj klasi na račun ličnog interesa druge klase.
 
Konkretno, to znači da zakon mora delovati tako da donosi korist ženama koje su istorijski bile tlačene na račun muškaraca koji su bili tlačitelji. Mizesovim rečima, žene prestaju da budu klasa sa zajedničkim identitetom zasnovanim na zajedničkim karakteristikama i postaju kasta – grupa sa zakonski zaštićenim zajedničkim političkim i socijalnim interesima. Ova vrsta intervencije postoji u merama kao što su afirmativna akcija i „uporediva vrednost“.
 
 
Individualistička feministkinja sa sumnjama u klasnu teoriju
 
Feminizam koji se najviše oslanja na klasični liberalizam nesumnjivo je individualistički feminizam, koji svoj organizovan oblik dobija već u abolicionističkom pokretu u Americi. Kao individualistička feministkinja, ja dovodim u pitanje sam koncept klase unutar intelektualnog okvira individualizma. Jedan razlog je suštinski sukob koji postoji između pojma klase i drugih teorija u klasičnoj liberalnoj misli.
 
Razmotrimo subjektivnu teoriju vrednosti koju su opisali austrijski ekonomisti tvrdeći da nije moguće predvideti – čak ni na individualnom nivou – kako će bilo ko vrednovati određeni predmet ili mogućnost. Nije moguće predvideti šta će individua shvatiti kao svoj interes. Može se samo retrospektivno proceniti kako je interes bio shvaćen, istražujući kako je individua postupala prilikom svojih izbora. To je ono što se podrazumeva pod terminom “pokazane preferencije”. Čak i tada, nakon što su analizirane pokazane preferencije pojedinca, nije moguće predvideti kako će on opažati svoj lični interes u budućnosti.
 
Subjektivna teorija vrednosti tvrdi da ne postoji predodređeni interes bilo koje vrste, posebno ne nekakav koji je odvojen od subjektivne ocene individue, kakav je objektivni klasni interes. Ukratko, dva čoveka koja imaju zajedničke klasne karakteristike, recimo, penzionisani radnici fabrike Ford, mogu imati ekstremno različite percepcije ličnog interesa i tako pokazati potpuno drugačije ponašanje.
 
Ova rezervisanost u vezi sa klasnom teorijom vraća nas na pitanje koje je pokrenuo Mizesov komentar: da li uopšte ima smisla govoriti o klasnom interesu koji bi postojao odvojeno od ličnih interesa članova klase? Da li uopšte ima smisla baviti se klasom kao empirijskim entitetom različitim od članova koji ga čine, osim na epistemološkom ili kognitivnom nivou?
 
Ipak, uprkos takvim rezervama, pojam klase očigledno ima vrednost u pristupu idejama i razumevanju određenih aspekata socijalnih odnosa. Na primer, „radnička klasa” zaista opisuje određeni ekonomski položaj i razdvaja ga od drugog položaja. Pitanje koje se postavlje jeste: da li identifikovanje članova klase pruža bilo kakvu informaciju o interesima te klase kao celine?
 
Trebalo bi, bar u jednom aspektu. Marksistička i rodna feministička teorija tvrde da, pošto pripada određenoj klasi, čovek deli zajedničke interese koji određuju njegovo buduće ponašanje. Ipak, moguće je tvrditi i suprotno - pošto je grupa pokazala slične preferencije ili ponašanje, njeni članovi pripadaju istoj klasi. Ipak, klasna pripadnost koja zavisi potpuno od prethodnog ponašanja, može imati veoma malo prediktivne vrednosti za budućnost.
 
Na primer, razmotrimo vladajuću klasu koja koristi politička sredstva. Prema pokazanim preferencijama, oni možda dele isti interes, na primer, zaštitu domaće proizvodnje pomoću carina. Štaviše, zajedničke su im labave veze sa državnim institucijama koje štite i podstiču ovaj interes, kao što stranci koji koriste ekonomska sredstva mogu imati iste veze sa institucijom slobodnog tržišta. Za klasni interes vladajuće klase može se reći da je institucionalizovan u ovom smislu.
 
Ipak, sa prividno jakom strukturom klasnog interesa, ne možemo predvideti buduće preferencije koje će pokazati pripadnici vladajuće klase. Istorija je puna ljudi čije delanje je suprotno pretpostavljenim klasnim interesima. Ljudska bića delaju na osnovu savesti, poslušnosti, religijskog ubeđenja, strasti, kaprica, pijanstva...čini se da je lista uzročnih faktora koji mogu odrediti ponašanje beskonačna.
 
Možda je najvrednija funkcija klasne analize, kao metodološkog sredstva u okviru individualističke misli, razumevanje istorije a ne predviđanje budućnosti. Drugim rečima, gledajući unazad, istraživač može da vidi da je konkretna osoba bila vlasnik robova i član društva sa pravom glasa pre građanskog rata. Njegova klasna – ili u ovom slučaju, kastinska – pripadnost može obezbediti uvid u način njegovog glasanja. Ipak, čak i tada, odnos uzrok-posledica ne može biti iscrtan između njegove kastinske pripadnosti i njegovog ponašanja, pošto drugi faktori (kao što je iskreno religijsko ubeđenje) mogu imati uzročno dejstvo.
 
Ukratko, individualistička tradicija kojoj individualistički feminizam pripada, dozvoljava ograničen okvir za koncept klasne analize. Okvir je zapravo toliko ograničen da koncept klase može biti lišen svoje prediktivne i uzročne vrednosti. Za neke ovo može značiti gubitak moćnog analitičkog instrumenta.
 
Ipak, svetla strana u vezi sa navodnim klasnim ratom između muškaraca i žena, jeste da ne postoji nužni konflikt između polova. Činjenica da muškarci dele određene fizičke karakteristike ne govori ništa o njihovim individualno shvaćenim ličnim interesima, ili o tome kako će delovati u budućnosti. Čak i ako bi se moglo pokazati da su muškarci i žene, kao klase, istorijski pokazali tendenciju da se sukobljavaju, to ništa ne govori o tome da li ćemo ostati neprijatelji u budućnosti.


Literatura

Susan Brownmiller, Against Our Will: Men, Women and Rape, New York: Bantam Books, 1976.

Andrea Dworkin, Our Blood: Prophecies and Discourses on Sexual Politics, New York: Harper and Row, 1976.

Catharine A. MacKinnon, Toward a Feminist Theory of the State, Cambridge, Mass.: Harvard, 1987.

Ludwig Von Mises, The Anti-Capitalistic Mentality, Princeton, N.J.: D. Van Nostrand, 1956.

----------------, The Free and Prosperous Commonwealth: An Exposition of the Ideas of Classical Liberalism, Princeton, N.J.: D.Van Nostrand, 1962.

----------------, Socialism: An Economic and Sociological Analysis, London: J.Cape, 1951.

Adrienne Rich, Of Woman Born: Motherhood as Experience and Institution, London: Virago, 1977.

*Originalni tekst: Mises' Legacy to Feminism, The Freeman, September 1997, Vol.47, No.9, pp.558-563.

dostupno na: http://www.ifeminists.net/introduction/essays/mises.html

**Vendi Mekelroj (Wendy McElroy) je jedna važnih savremenih libertarijanskih teoretičarki i aktivistkinja, izjašnjava se kao rotbardijanka i individualistička feministkinja

 

Prevod: Suzana Ignjatović