Da li su francuski liberali bili liberalni?

Autor: 
Žan-Fransoa Revel

 
Kada se 1997. godine pojavila knjiga Lisjena Žoma (Lucien Jaume) L'Individu effacé ou Le paradoxe du libéralisme français, pročitao sam je sa mnogo interesovanja. Kao član žirija za nagradu Guizot i jedan od njegovih poštovalaca, glasao sam da mu se dodeli nagrada za ovo delo 1998. godine. Mada sam na ovaj način izrazio svoje divljenje za autora i erudiciju sa kojom je prustupio temi, imao sam neke nedoumice u vezi sa njegovim tumačenjem liberalnog francuskog nasleđa. U to sam se uverio čitajući članak Lisjena Žoma u  časopisu Esprit (broj iz juna 1998.), pod naslovom "Aux origines du libéralisme politique français" a koji je on nazvao „prezentacijom“ knjige L'Individu effacé (Izbrisana individua, prim. prev).
 
Analiza „brisanja“ Lisjena Žoma navela me je da se zapitam: zašto je Francuska uvek „brisala“ svoju liberalnu tradiciju? Lisjen Žom je čak otišao dalje od toga, pokušavajući da dokaže da naši liberali nisu bili liberalni. Lisjen Žom hoće da nas ubedi da su francuski liberali 19.veka zapravo bili statisti, odnosno  da današnji neoliberali, iskvareni austro-anglo-američkom školom, zastupnici privatizacije i deregulacije, nemaju pravo da se pozivaju na njih. Naši liberali iz doba prosvetiteljstva i 19.veka nikada nisu želeli da ukinu državu.
 
Naravno da nisu, ali postoji razlika između ukidanja države i lišavanja države onih zadataka koje obavlja loše i skupo, što je prvi veoma jasno pokazao Tirgo (Turgot). Ili, pak, Tokvil, koji nije prestajao da se žali na francuski državni centralizam i njegova nedela. Lisjen Žom se, recimo, poziva na Gizoovu (Guizot) „pohvalu“ Napoleonu I u delu Des moyens de gouvernement et d'opposition (citirano u Les Libéraux de Pierre Manent, Hachette, Pluriel, t. II, p. 162-169). Zahvaljujući Napoleonu, liberalizam „na francuski način“ podrazumeva obožavanje snažne države. Ovo je neobična simplifikacija jednog teksta koji je pre svega optužba protiv „Bonaparte“ da je transformisao Francuze u pasivne posmatrače države, da je ubio u njima princip demokratskog obrazovanja, osećaj za aktivno i odgovorno građanstvo. Napoleon ih je pretvorio u obične posmatrače jedne teatralne veličine, tj. „počinio je taj zločin da bi nas istovremeno uzdigao ioslabio (1), da bi u nama probudio u isto vreme osećaj za političku dokolicu i averziju nezadovoljstva.“ Gizo dalje kaže da Francuska ne treba „da zaboravi ovo zlo i da treba da spozna njegove uzroke. Ona treba da razotkrije sve zločine carskog sistema, da bi naučila kako da ih vidi, osudi i zamrzi.“  Dijagnostikovati u ovom tekstu pohvalnu rehabilitaciju svemoćne i sveproždiruće carske države, znači ići predaleko u slobodi interpretacije, „dekonstruisati“ klasike, što bi rekli pomodari.
 
Lisjen Žom, koga tišti anti-etatizam više nego jednog Frederika Bastijaa (Frédéric Bastiat), u svom prikazu piše sledeće: „Kod Bastijaa ne postoji vizija koja prevazilazi ideju da je država data proviđenjem.“ Ne shvatam smisao ove rečenice. Koje proviđenje? U eseju Etat (1948) Bastija je jasan da ne može jasniji biti, ni najmanje ne pribegava ideji proviđenja. Za njega je država „velika fikcija u kojoj svako živi na račun svakoga“. Lisjen Žom veoma uspešno pokazuje da su francuski kapitalisti u ogromnoj većini bili protekcionisti u 19. veku i da im je Napoleon III nametnuo slobodnu razmenu. To je uočio Bastija dvadeset godina pre imperatora. U svom članku iz 1844. De l'influence des tarifs français et anglais sur l'avenir des deux peuples (u knjizi Les Libéraux, t. II, p. 261-280, autor Pierre Manent) on iznosi tezu da je protekcija pljačka. Uzgred budi rečeno, ovaj obrazac važi u velikoj meri i za današnju zajedničku poljoprivrednu politiku Evropske unije, kao i mnoge druge politike subvencionisanja pomenute Unije. Subvencionisati nekoga znači opljačkati nekog drugog. Kao potvrda ove intelektualne konstante francuskog liberalizma može poslužiti Tirgoov tekst Contre les entraves à la liberté du commerce iz 1753. godine (videti njegove odlomke o političkoj ekonomiji).
 
Takođe, Lisjen Žom razotkriva „izvrtanje“ prema kome je Benžamen Konstan (Benjamin Constant) u svom čuvenom predavanju iz 1819. godine „potpuno suprotstavio antičku i modernu slobodu“. U stvari, Konstan kaže u svom zaključku da ova dva tipa slobode treba „naučiti kombinovati“. „Izvrtanje“ koje pominje Lisjen Žom, u stvari je izmišljeno. Konstan napada antičku slobodu (koja je za njega prvenstveno sloboda u smislu koji daju Ruso i sveštenik Mabli) zato što takva sloboda negira slobodu pojedinaca time što podržava legitimitet političke moći (2). Ovo je Lisjen Žom pripisao Konstanu (Zapravo, Konstan želi da sačuva kolektivnu grčku slobodu tako što će joj dodati slobodu pojedinaca). Veliko otkriće! Nijedan čitalac sa dobrim namerama ne bi mu učitao tako nešto. „Vlade više nemaju pravo kao nekada“, zaključuje Benžamen Konstan, „da uzurpiraju nelegitimnu moć, a legitimne vlade nemaju, kao nekada, pravo da vrše svojevoljnu vlast nad pojedincima.“ Očuvanje antičke slobode ne znači umanjivanje vrednosti liberalnog individualizma, kako to želi da prikaže Lisjen Žom, sa namerom da podrži onovnu tezu i naslov svog rada. U francuskoj političkoj tradiciji, kako desnoj tako i levoj, postoji tendencija da se demokratija prihvata samo ukoliko poništava pojedinca, počevši od uništavanja njegovih prihoda (što predstavlja najbolji način da mu se umanji moć) i ukoliko njeno kolektivno odlučivanje zameni sve one odluke koje bi normalno morale biti individualne. Čak i kada se pokaže da su državne odluke katastrofalne i rušilačke, njen kredibilitet ipak ostaje netaknut, zato što su Francuzi ubeđeni da individua i tržište uvek vode ka nepravdi i neredu. Francuska demokratija, čak i kada je reč o opštem pravu glasa, uništavanjem individualne inicijative utiče na društvo slično autoritarnim režimima. Individua – to je neprijatelj! Ovo važi za sve antiliberalne pravce, bilo da jesu ili nisu francuski. U svojoj maloj knjizi o individualizmu (3) Alen Loran (Alain Laurent) citira nekoliko tekstova u kojima je individualizam omalovažen skoro na isti način kako su to činili Karl Marks (Karl Marx), Benito Musolini (Benito Mussolini), Pjer-Žozef Prudon (Pierre-Joseph Proudhon) i Filip Peten (Philippe Pétain), a kasnije degolisti i socijalisti u Petoj republici. Brkati opšti interes sa interesom svemoćne države, interes onih koji njom vladaju i onih koji joj služe, zameniti nejednakosti koje nastaju konkurencijom među pojedincima, nejednakostima koje se veštački stvaraju distribucijom privilegija, položaja i specijalnih statusa – tako Francuzi zamišljaju jednakost. To znači da oni prihvataju nejednakosti ako su nastale dekretom vlasti ali ne ako su proizvod slobodne igre slobodnih pojedinaca. Moglo bi se reći da su liberalni Francuzi uvek bili neuspešni u periodičnim pokušajima da povrate individualnu slobodu i prekinu uzurpaciju države. No ne može im se pripisivati da su vekovima namerno priželjkivali ovaj neuspeh.
 
Lisjen Žom ima pravo kada insistira na činjenici da je francuski liberalizam prvenstveno politički liberalizam, po čemu se razlikuje od engleskog liberalizma (ili škotskog) koji je suštinski ekonomski liberalizam. U ovome prepoznajemo francusku mržnju prema tržištu. Sa jedne strane, on je u pravu, jer je liberalizam pre svega politički, ali sa druge strane greši, jer političke slobode nema bez ekonomske slobode. To tvrdi Tirgo isto koliko Adam Smit, a Bastija isto koliko Lok. Autonomija ekonomije (osim prednosti i superiornosti koje stvara u samom polju ekonomije) jeste uslov slobode građanina i osnova pravedne države, koja je prilagođena svojim ciljevima i ne zanemaruje ih da bi preuzela zadatke koji prevazilaze njene kapacitete i koje loše izvršava. Eto zašto se iza svakog odbacivanja tržišta i slobodnog preduzetništva skriva (manje ili više otvoreno) odbacivanje demokratije.
 
Zahvaljujući potcenjivanju i jako iskrivljenim tumačenjima, Ipolit Ten (Hippolyte Taine) je danas jedan od najmanje priznatih francuskih liberala. Njegovo delo Origines de la France contemporaine predstavlja knjigu koja je praktično izbačena iz modernog istorijskog shvatanja, zahvaljujući obezvređivanju koje je sa vatrenim intelektualnim nepoštenjem sprovodila jakobinsko-boljševička istorijska škola Francuske revolucije, a naročito Alfons Olar (Alphonse Aulard) i Alber Matjez (Albert Mathiez) i njihovi sledbenici u sledećoj generaciji (4). U drugom delu knjige Origines, naslovljenom "Le Régime moderne", posvećenom francuskim institucijama koje je oblikovao carski režim, nalazimo odlomke (druga knjiga, pasusi IV i V) koje bi (mada su se pojavili oko 1884. godine) potpisali Ludvig fon Mizes (Ludwig von Mises), Fridrih Hajek (Friedrich Hayek) ili Milton Fridman (Milton Friedman) - toliko njegova analiza državne hipertrofiranosti anticipira savremene kritičare. Neka mi bude oprošteno što ću citirati prilično duge odeljke, ali oni su vredni tog truda:
 
„Iz same činjenice da država upravlja pružanjem neke usluge, postoji šansa da je pokvari, čak i kada vrši tu ulogu i obezbeđuje sredstva za njeno finansiranje. Kad god vlade stave šaku na neku instituciju, čine to da bi je eksploatisale, na račun institucije i na njenu štetu. Vlade nameću svoje interese ili principe, unose svoje strasti, deformišu celu instituciju ili njene delove, lažiraju igru, remete njen mehanizam; stvaraju od institucija fiskalni, izborni ili doktrinarni motor, instrument vlasti ili stranaka (...)
 
Čak i kada vlade ne podvrgavaju interese jedne institucije svojim strastima, principima, ličnim interesima, čak i kada ne uspeju da je unakaze i izopače, čak i kada vrše svoj mandat kako najbolje umeju i prevazilaze nivo dužnosti, one to čine loše, lošije nego spontana i specijalizovana tela koja su vlade zamenile – zato što se struktura ovih tela i struktura države razlikuju. Jedinstvena u svom žanru, delujući i sa visine i iz daljine, autoritetom i prisilom, država funkcioniše na celoj teritoriji posredstvom istih zakona, posredstvom obavezujućih i razrađenih propisa, posredstvom hijerarhije poslušnih funkcionera koja se održava prema strogim pravilima. Zato je ona neprikladna za poslove koji zahtevaju resurse i metode drugačije vrste. Njena snaga, koja je po prirodi spoljašnja, nedovoljna je i suviše slaba da bi podržala i podstakla poslove koji zahtevaju unutrašnje pokretače, kao što su lični interes, lokalni patriotizam, porodična privrženost, naučna radoznalost, osećaj za dobročinstvo, religioznost. Njeno mehaničko delovanje je suviše rigidno i ograničeno da bi omogućilo funkcionisanje preduzeća koja zahtevaju od preduzetnika okretnost i sigurnost, elastičnost, osećaj za okolnosti, prilagođavanje sredstava cilju, neprestanu inventivnost, inicijativu i nezavisnost. Prema tome, država je loša kao glava porodice, loš industrijalac, poljoprivrednik i trgovac, loš poslodavac, loš menadžer proizvodnje, razmene i potrošnje, osrednji administrator pokrajina i opština, bezosećajni filantrop,  nesposobna za upravljanje umetnošću, naukom, obrazovanjem i obredima (5). U svim njenim kancelarijama radi se sporo i nespretno, rutinski i bahato, uvek skupo, sa malim učinkom i slabom poduktivnošću, uvek mimo i van realnih potreba koje navodno treba da se ispune. Ona polazi sa prevelike visine i prostire se preširoko. Pošto funkcioniše preko hijerarhijskog sistema, država se zadržava na formalnostima i zapetljava u papirologiju. Stigne li na vreme i tamo gde treba, onda primenjuje svuda isti program koji je unapred pripremljen u kabinetu, sav iz jednog komada, bez eksperimentalnog ispipavanja i potrebnih nijansi, program koji se izračunava na osnovu prosečnog i običnog, koji ne odgovara tačno ni jednom posebnom slučaju, program koji nameće stvarima statičnu uniformnost umesto prilagođavanja različitosti i promenljivosti stvari, koji se pravi od istog šnita i štofa i ima obavezujući kroj, a koji država distribuira od centra ka unutrašnjosti, u hiljadama primeraka, da se oblači i nosi, milom ili silom, u svim veličinama i za sve sezone.“
 
U Tenovom odeljku nalazimo čak jedan anticipativni opis situacije u kojoj će se naći Rusija 1991. godine, nakon raspada Sovjetskog saveza, a u kojoj su se našli ljudi onda kada je država, pošto je prodrla svuda, potpuno uništila kapacitete građanskog društva, pre nego što će potonuti u ništavilo. Kada sam pisao o ovome u Le Regain démocratique (1992), nisam se setio ovog teksta, a svakako bih ga stavio u podnaslov knjige: „Ne samo da država radi loše, veoma loše, u domenu koji joj ne pripada, praveći više troškova i manje rezultata nego spontana tela, već ona takođe ubija, parališe ova prirodna tela, ili ih sprečava da nastanu, svojim legalnim monopolom ili neizdrživom konkurencijom. Ti tako dragoceni organi će nedostajati celom telu, nakon što su rasterani, atrofirali i zakržljali. Još je gore ako ovaj režim potraje, pa ih i dalje uništava, onda ljudska zajednica gubi sposobnost da ih stvara - iščupani iz korena, oni više ne niču, njihova klica je uništena. Pojedinci više ne znaju da se međusobno udružuju, da sarađuju iz sopstvenih pobuda i na ličnu inicijativu, bez spoljašnjih i nadmoćnih ograničenja, složno i dugotrajno, zarad jednog cilja, prema utvrđenim okvirima, sa svojevoljno izabranim vođama koje će iskreno prihvatiti i verno slediti. U njima su ugušene sve one osobine srca i duha, bez kojih nijedno udruživanje nije ni efikasno ni živo - uzajamno poverenje, poštovanje zakona, lojalnost, voljno podređivanje, dalekovidost, umerenost, strpljenje, istrajnost, praktičan razum. Mirna i plodotvorna spontana saradnja, kakvu srećemo kod zdravih naroda, od sada je izvan njihovog domašaja; oni su paralizovani društvenom i političkom nesposobnošću.“
 
Postoje dva članka Armana Laferera (Armand Laferrère) o ovom pitanju, objavljena u Commentaire, prvi u proleće 1998. a drugi u leto 1998. (81. i 82. broj), sa naslovima "Droit du travail, justice de classe" i "L'argument de la justice sociale". Arman Laferer smatra da je licemeran francuski izbor „jednakost iznad slobode“. U Francuskoj ima manje slobode ali ništa manje nejednakosti nego u SAD ili Britaniji, ali ove nejednakosti se razlikuju. One potiču iz privilegija koje pružaju država ili lokalna zajednica. Francuzi osuđuju samo nejednakosti u ličnim prihodima i nasledstvu. Oni dopuštaju, čak poštuju, nejednakosti koje nastaju iz privilegija dodeljenih (i koje sebi dodeljuje) političko-administrativno-asocijacijsko-sindikalnoj klasi: automobili i stanovi, prevoz, telefon, posebni režimi penzionisanja, a koje se često dodeljuju ljudima koji su zaista korisni, ali takođe i gomili domaćih parazita koji dobijaju moć na račun tzv. „privilegovanih“ poreskih obveznika, tj. onih koji jednostavno nemaju nikakve privilegije i zarađuju novac svojim radom. Uostalom, poznata je ova inverzija smisla reči „privilegija“ u političkom rečniku i novinarstvu.
 
Tokvil (Tocqueville) je pokazao u L'Ancien régime et la Révolution da francuski otpor liberalizmu proizlazi, sa jedne strane, odatle što Francuzi stavljaju jednakost iznad slobode, a sa druge strane, iz toga što prihvataju nejednakosti ako ih stvara država umesto takmičenje u sposobnostima. Ovo se naročito potvrđuje na polju kulture, u kojoj se naši umetnici i intelektualci neumorno bore da bi dobili državna sredstva i branili „nacionalnu preferenciju“, tako dragu Le Penu, krijući se, kao levičari, pod maskom „kulturne razlike“. Ako dramaturg i režiser, koristeći privatni kapital, postave predstavu koja ostvari uspeh kod publike i ako zarade, recimo, nekoliko miliona godišnje, rizikuju da budu prezreni zbog povlađivanja prostačkoj i komercijalnoj pozorišnoj publici. Sa druge strane, ako dramaturg i režiser sa istom sumom novca, ali od vladine subvencije, naprave podjednako dobar ili loš komad koji će biti izvođen dva puta pred posetiocima i nakon toga propasti, onda su to veliki ljudi koji se žrtvuju „zahtevnoj“ (i to koliko!) ideji svoje umetnosti. Oni prvi su izdržavali celu jednu trupu, tehničare, scenografe, barmene, blagajnike, računovođe i razvodnice tokom dvanaest meseci, plaćali zakup prostora i poreze, ali oni su samo obični sitni bakalini. Ovi drugi su isisavali poreske obveznike iskorišćavajući blagonaklonost jednog ministra: njih hvali kritika i njih pozivaju 14. jula na proslavu u Jelisejsku palatu.
 
Francuzi ne mrze nejednakosti kao takve, već nejednakosti koje nije oktroisala država. Ovo najbolje ilustruje uspeh štrajkova u javnom sektoru tokom zime 1995-1996. Ovi štrajkovi su imali cilj da spreče reviziju preteranih povlastica građanskog  prava (privilegija u pravom smislu reči) koje u Francuskoj imaju radnici u javnom sektoru u odnosu na privatni sektor. Štrajkače su, međutim, pozdravili čak i radnici iz privatnog sektora, žrtve i finansijeri ovog nepravednog sistema, kao i ultra-levi sociolozi, teorijski šampioni jednakosti, koji su i sami privilegovani, nedodirljivi i koje društvo doživotno subvencioniše u zamenu za veoma malo rada.
 
Ova važna osobina francuske kulture – da su nejednakosti koje stvaraju moć i državna tela dobre, a one koje proizlaze iz razlika u delovanju pojedinaca loše – objašnjava konstantan neuspeh liberalizma u Francuskoj. No to se nikako ne podudara sa doktrinom francuskih liberala. U poglavlju iz knjige Souvenirs, gde govori o aktivnostima Ustavne komisije iz 1848. godine, Tokvil primećuje da je jedan konzervativac, npr. Vivjen (Vivien), podjednako etatista-centralista kao i Mara (Marrast), koji „pripada običnoj vrsti francuskih revolucionara koji su pod slobodom naroda uvek podrazumevali despotizam koji se vrši u ime naroda.“ Da bi pokazao kako ga ovo neočekivano slaganje jednog desničara i jednog ekstremnog levičara u idolatriji države nije nimalo iznenadilo, Tokvil dodaje: „Davno sam primetio da je jedini način da se ujedine konzervativac i radikal taj da se napadne princip moći centralne vlade, a ne njeno vršenje. Čovek je mogao biti siguran da će se ubrzo baciti jedni drugima u naručje.“
 
„Kada se oni koji su zaštićeni od revolucija pretvaraju da se ništa ne nalazi između nas, ja kažem da se varaju, i da se tu nalazi centralizacija. Samo jednu stvar ne možete stvoriti u Francuskoj: slobodnu vladu. Samo jednu instituciju ne možete uništiti u Francuskoj: centralizaciju. Kako bi ona mogla da nestane? Neprijatelji vlade je vole a državnici je neguju. Istina, s vremena na vreme priznaju da im ona donosi iznenadne i nerešive probleme, ali to im je ipak neće ogaditi. Oni podnose ove nedaće zbog zadovoljstva koje centralizacija donosi time što im dopušta da se mešaju u sve i da drže svakoga u šaci.“
 
Ova Tokvilova poruka važi do naših dana. Većina Francuza više voli državu nego slobodu. Zato liberalni mislioci više nisu imali uticaja na naš politički život, ali oni nisu zagovarali nešto suprotno svom učenju. Priznajmo im da su imali tu nesreću da uvek budu manjina, ali ne optužujmo ih da nisu bili dosledni.
 

(1) U smislu anémier (učiniti malokrvnim, beživotnim).
(2) Konstanova teza je danas osporena na istorijskom planu. Videti Morgens H. Hansen, La Démocratie athénienne, Les Belles Lettres, 1993. Ali na političkom, teorijskom i praktičnom planu, njegova razlika** je zadržala svu aktuelnost.
(3) Histoire de l'individualisme, PUF, coll. "Que sais-je ?", 1993.
(4) Za detalje o ovoj egzekuciji preporučujem moju knjigu Connaissance inutile (1988), chap. IX, p. 302-312 de l'édition Pluriel-Hachette. Novija knjiga, u Philosophie en France au XIXe siècle (PUF, coll. "Que sais-je?", 1998), Žan Lefran (Jean Lefranc) vanredni profesor na Paris-Sorbonne, optužuje Tena da je Francusku revoluciju opisao kao „kolektivnu mentalnu bolest“ i upoređuje je sa Žozefom de Mestrom (Joseph de Maistre)! Čovek ostaje zbunjen pred ovakvim netačnostima, ako se zna koliko je Ten bio oštar prema Starom režimu u delu Les Origines.
(5) Primeri iz Engleske u Essais Herberta Spensera (Herbert Spencer) naslovljeni Over-legislation et Representative Government. Primeri za Francusku iz La Liberté du travail, Šarla Dinoajea (Charles Dunoyer) iz 1845. Ovaj poslednji rad sadrži skoro sve ideje Herberta Spensera; ne nedostaju čak ni fiziološke ilustracije (Tenova primedba).

--------


 
* Tekst je nastao povodom knjige Lisjena Žoma
** Žan-Fransoa Revel (1924-2006) je bio francuski filozof i novinar, član Francuske akademije. U svojoj knjizi Ni Marx ni Jesus (Ni Marks ni Isus) iz 1970. izneo je smelu tezu da su SAD socijalna laboratorija u kojoj se „testira“ liberalna revolucija (suprotno tadašnjem trendu teoretisanja o revolucijama na liniji marksizma). Svojom pretposlednjom knjigom L’Obsession anti-américaine (Antiamerikanizam) iz 2002. godine, izazvao je velike polemike, baveći se genezom antiamerikanizma Evropljana (naročito Francuza).

Prevod: Suzana Ignjatović