Doprinos Cigana napretku i razvoju kapitalizma u Bugarskoj

Autor: 
Krasen Stančev

Uvod*
 

Ključna  teškoća  pri  rešavanju  izazova  integracije Cigana  u  EU  i  Bugarskoj  jeste izostanak razmišljanja o Ciganima kao o normalnim osobama.

Na njih se u različitim državnim i briselskim programima gleda kao na, s jedne strane, „zanemarene i potlačene“ (u retorici ljudskih prava), „izolovane“, „isključene“, „izdvojene“, „diskriminisane“ ili, s druge strane – retorikom kojoj su podjednako skloni i levičarski i desničarski političari – kao na „prostake“, „lopove“, „nekulturne“, „necivilizovane“, pa čak i „nesposobnim-za-civilizovanje“, da pomenem samo par klišeizovanih oznaka u bugarskom javnom mnenju.

S obzirom na to, zahteva se da politika „prema njima“ treba da bude politika „uključivanja“, „integracije“, „rehabilitacije“, „podrške“, „edukacije“ i „zaštite“. To je vizija pomenutih programa, uključujući i one privatne i kvazi-državne, UN-a i EU „milosrđa“. Zajednički označitelj svih ovih definicija jeste interpretacija koja Cigane, ili Rome, shvata kao klasu, kao kategoriju stanovništva a ne kao individue.

Za razliku od toga, ali opet shvatajući Rome kao klasu, iako ne naročito politički korektno, većinsko javno mnenje u Bugarskoj, Češkoj Republici, Slovačkoj i u Srbiji ili na Kosovu, veruje da su Romi društveno „loši momci“, oni koji kradu, koji su per se kriminogeni, koji prosjače, korisnici društvene pomoći i, u suštini, niža klasa i društvene parije. Međutim i ovaj način razmišljanja, takođe, shvata Cigane kao grupu, etnički entitet; a osobine koje se pripisuju grupi se skoro neposredno pripisuju i svakom pojedinom Romu, kakvo god da je njegovo ili njeno zanimanje, religija ili mesto boravka.

Pominjanje Bugarske na prvom mestu ove liste nije slučajno ili samo zbog alfabetskog naziva zemalja. Bugarska ima najveće učešće Cigana u stanovništvu, moguće oko 7-8% populacije, i ima partiju koja ima svoje predstavnike u vlasti, i koja je 2005. vodila kampanju za izbore pod sloganom „Cigani – za Saturn!“, što na bugarskom zvuči kao „Cigani – za sapun!“. (Reč za „sapun“ na bugarskom je „sapun“ – što je turcizam; tako, kada se uzvikne „Saturn“ to zvuči kao „sapun“.) U stvarnosti, prema antropolozima i sociolozima – bugarski antropolozi su stvarno dobri, mereno prema bilo kojim naučnim standardima, posebno u proučavanju Cigana – Romi se veoma razlikuju: mali broj njih su nomadi, mnogi od njih su muslimani, dosta ih je, ali manje od muslimana, protestanstke (oni najčešće žive u najvećim gradovima) i/ili katoličke veroispovesti – nastanjeni su en mass u nekoliko regija, neki od njih su Grci, možda Vlasi ili dravni Romani, plavokosi su i specijalizovali su se za bavljenje ovčarstvom. Antropolozi tvrde da sveukupno postoji osam različitih grupa Roma u Bugarskoj, međusobno različitih po kulturi, običajima, religiji i izgledu.

Ovde ću da raspravljam o tome na koji način su Cigani doprinosili i doprinose ekonomskom životu i prosperitetu u Bugarskoj. Ubeđen sam da su ovi načini slični i u drugim zemljama koje sam gore pomenuo i da su problemi takozvane „integracije Roma“ neznatni i da samo služe interesima onih koji primenjuju ove programe. Glavni izvor pri pisanju ovog članka je moje lično iskustvo dok sam bio tinejdžer i student ’70-tih, moji lični susreti sa sugrađanima ciganske nacionalnosti dok sam bio član parlamenta u ranim ’90-tim i moj rad kao direktora Instituta za tržišnu ekonomiju (www.ime.bg) i ekonomiste tokom krize 1996-1997. na obezbeđivanju mikrokredita iz privatnih inicijativa za romske preduzetnike. (1)

Počeću sa pokušajem da opišem kako su predstavnici romske zejednice doprinosili prosperitetu bugarskog društva tokom komunizma, na koji način su pomogli stvaranju kapitalizma (to je uloga koja potiče iz vremena komunizma) i koja je uloga Roma bila i još uvek jeste u oblikovanju bugarske demokratije, kulture i politike. Započeću sa kasnim godinama komunizma u Bugarskoj, prikazujući neke posebne koristi koje niko drugi u zemlji osim romskih preduzetnika nije mogao da obezbedi.

CIGANI I SLOBODNO TRŽIŠTE POD KOMUNIZMOM

Polovna odeća i kooperativno zemljoradništvo

Pre 1980, zanati gradskih Roma su bili prilično tipični: kovači, čistači cipela i specijalisti za otkup predmeta od olova i gvožđa. Kakogod, nekada tipična ciganska profesija, danas je potpuno zaboravljena: stari gradski Cigani su nekad bili gotovo jedini koji su u zemlji otkupljivali polovnu odeću, lutali su vikendom ujutro po boljestojećim kvartovima, vičući: „Kupujem staru robu“.

Tih godina razmena polovne robe i odeće je funkcionisala jedino među rodbinom; uBugarskoj, gotovo kao i svuda, obično su razmenjivali dečiju i odeću za bebe. Bila su to vremena opšte namaštine. Prekrajanje odeće za odrasle je još uvek bilo na neki način popularno, ali to je bilo tržište za profesionalne krojače, ukoliko ljudi, ne samo žene već i muškarci, uključujući i mene, nisu sami znali da izvedu jednostavnije operacije krojenja, ako su kod kuće imali šivaću mašinu na kojoj bi prekrojili staru haljinu, pantalone ili džins.

Veoma staru odeću, međutim, tražili su samo Cigani; niko drugi tih ’70-tih i 80-tih godina prošlog stoleća ne bi dao pare za takvu odeću.

Devedesetih je prodaja polovne odeće postala formalizovana i čak međunarodni biznis.

Koliko mogu da se setim, u zemljoradništvu su nomadski Cigani bili dobrodošla sezonska radna snaga.(2) Potreba kooperativnih dobara da ih zaposle bila je motivisana hroničnim nedostatkom radne snage, naročito zbog toga što su „brigade“ učenika i studenata pravile više štete nego koristi na poljima i voćnjacima. Nije bilo diskriminacije: dnevnica je bila ista kao i za ostale; razlika izmađu urbanih „brigadira“ i Roma je bila u tome što su poslednji radili, i to teško, da bi prehranili porodicu.

Vesnici tržišne ekonomije

Upravljanje nezavisnim kanalima nabavke falš ili švercovane robe u vremenima oskudice, maeđutim, bilo je pravo zanimanje za gradske Cigane u kasnim ’70-tim uBugarskoj, a u glavnom gradu Sofiji posebno.

Tome je prethodila liberalizacija putovanja naroda bivše Jugoslavije (posle 1965) i spontano nastala buvlja pijaca za potrošače roba i odevnih predmeta na trgu ispred katedrale Sv. Aleksandra Nevskog u Sofiji, u samom centru grada. Jugosloveni su prodavali tu robu, muzičke ploče i magazine, erotske časopise i sve što bi neko mogao da zamisli ili poželi. Pijaca se proširila tokom trajanja Svetskog festivala komunističke omladine 1968, koji je održan dve-tri nedelje pre nego što su trupe Varšavskog pakta okupirale Čehoslovačku. Odjednom je pijaca praktično zabranjena, da bi 1972 bila premeštena na drugu lokaciju, kada su stajaišta za autobuse iz Beograda i Niša (grad u istočnoj Srbiji) bila premeštena na obode grada.

Na „crnom tržištu“ na glavnom trgu Aleksandar Nevski u Sofiji – nazivali su ga „crnim tržištem“ iako je ono bilo bukvalno jedino normalno tržište u gradu – Romi nisu predstavljali konkurenciju bugarskim spontanim trgovcima, koji su kupovali robu od Jugoslovena i preprodavali je lokalnim klijentima željnim svega; oni su ex-Jugoslovenima prodavali stvari koje su bile mnogo jeftinije (subvancionisane) uBugarskoj – mleko i mlečne proizvode, sir, itd. Romi su ex-Jugoslovenima štedeli trošak obilaženja praznih prodavnica, čekanja u redovima i drugih neprijatnosti.

Ciganska služba spoljne trgovine

Verovatno se samo malo njih seća da su u komunističkim zemljama postojale specijalizovane prodavnice gde su stranci, turisti, diplomate i privilegovano domaće stanovništvo, i slični, mogli da potroše svoju čvrstu valutu. U bugarskoj su se one zvale „Korecom“ – od „currency comerce“, što je indikovalo da je lokalni „novac“ bio sve drugo samo ne čvrsta valuta.

Nabavni kanali tih skupih stvari bili su obezbeđeni od strane romskih preduzetnika između njih i „Korecoms“-a ali i nezavisno od njih. Oni su se proširili i razvili naročito nakon liberalizacije „Korecom“-a 1977., koja se sadržala u tome da je vlada odjednom prestala da ispituje odakle stanovništvu devize. Naravno, ništa nije bilo sigurno, ali očigledno da su komunističkim planerima bili potrebni dolari, dojč-marke i bilo koji drugi upotrebljiv novac da bi finansirali svoje velike ideje i platili dugove Moskvi i zapadnim zemljama; novo pozajmljivanje nije bilo izvesno u ranim ’90-tim i vlasti nisu imale drugu opciju nego da taj novac sakupe od stanovništva.

Okolnosti su bile sledeće:

  • Strah od posećivanja tih prodavnica (3) nije nestao; kako god, mnogi ljudi su se trudili da to izbegnu;
  • Potražnja za čvrstom valutom je rasla; zvanični kurs prema US dolaru je bio 1:1, ali na slobodnom tržištu se plaćalo 3-4 za 1, često i više za Sovjetski Savez (oskudica je tamo bila mnogo teža i nepodnošljivija) i/ili za manje iznose;
  • Nastanak organizovanog ali neformalnog tržišta traženih dobara protiv potražnje deviza. 

Ciganska zajednica u Sofiji je u ovoj situaciji nudila usluge koje su zahtevale pravu veštinu:

  • Strana razmena, trgovina devizama;
  • Uvoz najtraženije robe – džinsa, odeće, kozmetike, jeftin tranzistora, kasetofona, gramofona, šivaćih mašina, skija i skijaških čižama, itd.;
  • Diversifikaciju posredništva zavisno od konjukture i potražnje robe;
  • Odlazak u prodavnicu umesto frustriranog kupca.


Tržište novca se nalazilo ispred prodavnica „Korecom“-a da bi uslužilo očajne kupce ili, još pametnije, u centru grada, ispred Glavne robne kuće – pored zgrade Centralnog komiteta i prekoputa predsedničke kancelarije. Bilo je pametnije sresti razočarane mušterije dok izlaze praznih ruku iz Glavne robne kuće i ponuditi im neko drugo mesto gde mogu da kupe ono što žele.

Preprodavac deviza bi obično pitao mušteriju koju robu nije mogao da pronađe da kupi. Ako je to bila odeća, džins ili bilo koja od gore pomenute robe, romski preduzetnik bi obično ponudio bolju cenu od one u prodavnicama „Korecom“-a, ako je kupi „na drugom mestu“. Ako su to bile skije ili nešto što bi bilo relativno teško ili rizično da se ponese, usluga bi se sastojala u tome da umesto mušterije, ali unjenom prisustvu, ode u „Korecom“ i kupi taj prilično skup predmet, oslobađajući tako mušteriju od straha da je ispituju o poreklu deviza.

To „drugo mesto“ je obično bio ciganski kvart u predgrađu, taksi (još jedna od oskudnih stvari u tim godinama) je već bio spreman i vozio je obično o trošku prodavca. Roba je obično bila uskladištena u relativno dobrostojećim kućama. Očekivalo se da kvalitet bude isti kao i u „Korecom“-u i moglo se isprobati robu koja je bila propisno spakovana i označena. Ako bi se radilo o kupovini za veću sumu s kojom bi prodavac bio zadovoljan, uštedeli biste na odlasku taksijem tamo i nazad, jer bi trgovac častio taksi. Transakcija bi bila izvršena u deviznoj valuti, što je obično bilo zabranjeno, obračunata po tržišnom kursu.

Ne znam ni za jedan slučaj prevare. U poređenju sa kupovinom u „Korecom“-u i posebno u poređenju sa zamenom deviza na ulici kod Bugara, rizik je bio nula. Policija ispred Glavne robne kuće bi posmatrala šta se dešava ali se en bi mešala. Romski prodavci bi, po pravilu, poznavali policajce.

Služenje kupcima

U sva tri slučaja, postoji veoma značajna uloga romskih preduzetnika: on (žene nisu bile uključene u ovo) je pomagao da se prevaziđe nekoliko slabosti uzrokovanih bugarskom komunističkom ekonomijom.

U oskudnim ekonomijama svedoci smo jednog veoma raširenog fenomena – potražnja za robom je dirigovala cene kao i u normalnim ekonomijama, ali sa nekim izuzecima.

Zahvaljujući kontrolisanoj i progonjenoj konkurenciji, potrošači su neka dobra cenili mnogo više iznad njihove cene kakva bi bila inače, pod normalnim uslovima. Cena koju se plaćalo je bila relativno visoka u odnosu na oportunitetne troskove ili upoređenju sa platama i zaradama.

Neki primeri: od 1977.-1979. komad džinsa je u „Korecom“-u koštao otprilike od 21-27 US dolara, što je cena koja je bila jednaka 1/5-1/4 prosečne zarade. Ali, izvan „Korecom“-a cena džinsa bi bila približno 35-40 US dolara. Kod ciganskog prodavca cena komada džinsa bi bila jednaka onoj u prodavnici ili često i nešto niža. Ista stvar je bila i sa ostalom traženom robom.

U drugim zemljama je konstelacija bila slična, ali tamo nije bilo Cigana uključenih utrgovinu. U nekim zemljama je situacija bila čak i očajnija, ali je prevazilažena inače nezamislivim posredovanjem.

U Lenjingradu, današnjem Petrovgradu, cena džinsa od 1977-1979. bila je 125 US dolara – što je skoro dve prosečne plate. U sovjetskom gradu Toljatiju mogli ste da prodate komad džinsa za 250 US dolara. To je bila cena četiri prosečne plate, ali utom gradu je to bilo dve prosečne plate, budući da se u njemu proizvodila Lada – za one koji to ne znaju, radi se o sovjetskom automobilu koji je prodavan širom zemalja Istočnog bloka. Ali, okolnosti su se mogle beskrajno razlikovati u detaljima. Iz nekog razloga, lenjingradske vlasti su 1975. zabranile finskim turistima da svojom valutom plaćaju u barovima i u sovjetskom pandanu „Korecom“-u, ograničavajući takođe količinu novca koju zakonski mogu da razmene. Jadni Finci su mogli da zamene svoj novac za ¼ tržišne vrednosti ili da rizikuju da ne kupe ništa na tom progonjenom ali inače jeftinom tržištu votke. Međutim, u finskoj valuti, koja je inače bila savršeno upotrebljiva na deviznom tržištu u Bugarskoj i drugde, komad džinsa se u stvari mogao kupiti za oko 7 US dolara i prodati ga u Lenjingradu ili Toljatiju za gore pomenutu cenu. To tržište je funkcionisalo glatko; postojao je izvestan rizik da vas uhvate sovjetske vlasti, ali nagrada za preduzeti rizik je bila zaista privlačna.

Šezdesetih i sedamdesetih godina ljudi nisu tražili samo hleb i maslac, već i nešto više, povrh ustanovljenih i planiranih bazičnih potreba.

Kako su se ciganski preduzetnici uklopili u ovu sliku? Služili su mušterijama. Mnogi bugarski studenti na sovjetskim univerzitetima, u stvari hiljade njih, živeli su godinama bolje nego obični građani Sovjetskog Saveza ili Bugarske.

Doprinos prosperitetu

Ciganski preduzetnici su godinama pomagali Bugarima snabdevajući ih čak i onim stvarima koje je sistem zabranjivao.

U tri opisana slučaja, očigledno smo suočeni sa sledećim stvarima: 

1. Istraživanje i razvijanje tržišta za stvari i usluge koje bi bile kažnjive ili moralno osuđene kad bi bile samo pokušane od strane predstavnika većinskog stanovništva, ali koje je omogućilo Ciganima da pomognu drugima da dođu do onoga što žele;

2. Ova delatnost nema nikakve veze sa društvenim sistemom blagostanja te epohe i Cigani koji su bili uključeni u te aktivnosti su pomogli sami sebi mnogo više nego što bi mogli dobiti pod tim sistemom blagostanja; 

3. Ne samo fleksibilnost zarada, nego i mobilnost radnog mesta, bili su omogućeni pod komunizmom uz pomoć Cigana. To je posebno vidljivo u zemljoradnji; 

4. Budući da je pod komunizmom biti preprodavac ili preduzetnik predstavljalo je zločin, Cigani su očigledno odlučili da deluju suprotno zabrani i da služe potrošačkim zahtevima mnogih ljudi, čija su prava kao potrošača bila sistematski ugrožavana od strane vlasti. 

Nepotrebno je reći da, u sva tri slučaja, ove delatnosti nisu obavljali samo Cigani. Važna stvar je, međutim, da su oni to radili u mnogo većoj meri i kao vrstu profesije. Ne bi bilo preterivanje reći da je u komunističkoj Bugarskoj sedamdesetih i osamdesetih postojao jedan veliki deo stanovništva koji je živeo u zaklonima slobodnog tržišta zahvaljujući kojem je izmicao totalitarnoj prisili centralnog planiranja.


CIGANI I VASKRSENJE KAPITALIZMA U BUGARSKOJ

Od društvenog sloja sa najizraženijim pro-tržišnim ponašanjem, bugarski Cigani su, posle 1989., postali ključni činilac reformi, iako ta njihova uloga nikad nije na odgovarajući način shvaćena niti objašnjena. U ovom članku bih želeo da razmotrim specifične zaklone koje se oni zauzimali u zadnjih 16-17 godina, na koji način se na njih uticalo kulturnom politikom i kako ih se motivisalo od strane spoljašnjih činilaca i inicijativama države blagostanja. Kao i u prethodnom članku, razmatraću i pokušaću da dam interpretaciju dobro poznatih činjenica i razvoja, bez pretenzije da budem empirijski krut. Ubeđen sam da bi posebno empirijsko istraživanje dalo dovoljno čvrstih činjenica za interpretaciju koju ja nudim.

Definicija  vlasničkih  prava  uz pomoć  Cigana 

Ciganski preduzetnik: bosonogi kapitalista

Na samom početku reformi kasnih osamdesetih, ciganska populacija je igrala veoma značajnu ulogu. Pre političkih reformi novembra 1989 – juna 1990 (politička kriza komunističkog režima i prvi slobodni post-komunistički izbori), režim je popustio svoj pritisak na ekonomiju, dozvoljavajući privatnim pojedincima da započnu individualni mali biznis u sferi usluga i drugim sektorima.(4)

U zemljama sa ugroženim individualnim pravima, male promene vode do značajnih nenameravanih posledica. Ciganski biznis kasnih sedamdesetih i tokom osamdesetih je dao doprinos za dva ključna opravdanja za te parcijalne reforme: pokazali su da privatna inicijativa nije stvar koja iščezava, da se ona razvija u svim društvenim slojevima i da proizvodi boljitak na svim nivoima.

U ekonomiji je osnovna manifestacija privatnih vlasničkih prava pravo da se bude potrošač, gospodar sopstvenih preferencija i izbora da se kupi ono što neko želi, od koga želi i po ceni po kojoj se slobodno dogovore. Želje potrošača su određivale ovo pravo čak i pod komunističkim uslovima. Ovaj fenomen je podrobno raspravljan uliteraturi (5) u smislu u kojem smo raspravljali o toj ulozi bugarskih Cigana uprethodnim odeljcima ovog članka.

Institucionalna strana potražnje potrošača jeste da nam ona pomaže u traženju i ustanovljavanju veze između proizvodnje i potrošnje: pod normalnim uslovima, ako potrošač ne želi neka dobra i usluge, proizvođač nema drugog rešenja nego da obustavi proitvodnju tih dobara i usluga.

Ti „normalni uslovi“ su dobro definisana individualna prava na privatnu svojinu, izbor potrošača i odsustvo prinude i pljačke. U sistemu centralnog planiranja i privatne svojine ograničene na dom i male parcele zemlje, kao što je to bila situacija uBugarskoj između 1948 i početka 1989 (6), svi oblici usluživanja potrošačkih prava bili su oblici dekonstrukcije statusa quo (tako da je privatni biznis u svim oblicima bio zabranjen pod pretnjom zatvorske kazne sve do početka 1989., kada je zabrana delimično ukinuta iz nekih oblasti). Iako su preduzetništvo i takva dekonstrukcija bili zabranjeni, ono je obavljalo sledeće važne funkcije:

  • Definisanje granica centralnog planiranja,
  • Stvaranje“ i održavanje alternativa centralnom planiranju,
  • Destrukcija centranog planiranja, budući da su potrebe potrošača motivisale pljačku sredstava u državnom vlasništvu.

U ovoj situaciji, Cigani u Bugarskoj su bili jedina društvena grupa koja je upotpunosti ispunjavala pomenute uslove za dekonstrukciju; druge grupe su to radile slučajno i sporadično. Razlog tome je što su Cigani kao grupa bili:

  • Lišeni društvenog statusa, karijere i uticaja,
  • Potpuno pauperizovani, „proletarijat bez avangarde“,
  • Grupni tržišno-ekonomski delatnik pod komunizmom.

Liberalizacija „Korecom“-a i trgovine tokom sedamdesetih, sa spontanim uplivom ciganskih zajednica iz Sofije i drugih velikih gradova, dala nam je primer stvaranja bosonogog kapitalizma. Takav kapitalizam, međutim, nije bio samo unovčavanje oskudice u visoko cenjenim dobrima kao što je džins. Pored već pomenutih specifičnih zanatlijskih zaklona i zemoljoradničkog najamništva, jedna čak mnogo važnija uloga Cigana u tržištu je bio njihov doprinos stvaranju i funkcionisanju buvljaka „Ilianci“ i „Malaševici“ tokom ranih osamdesetih.(7) Oba su bila prve zvanično prepoznate (iako neometane) alternative centralno planskom sistemu maloprodaje i distribucije. Ovi buvljaci su prvo radili samo vikendom, ali je ubrzo obim trgovine učinio nužnim njihov svakodnevni rad, sedam dana u nedelji.

Početkom 1989. a potom i posle političkih promena krajem 1989.-početkom  1990. i sa početkom ekonomskih reformi 1991., takve pijace su narasle i proširile se po celoj državi.(8)

Kasnije je uloga Cigana kao grupe skoro jedinih pijačnih prodavaca postepeno nestajala. Oni su zamenjeni drugim „strancima“, Arapima, Afganistancima, Palestincima, koji su se zaustavljali u Bugarskoj na svom putu ka Evropi, ili koji su odlučili da se ne vrate u svoje zemlje, jer im je Bugarska pružala bolju perspektivu. To je bio isti fenomen bosonogog kapitalizma, ali više internacionalnog i globalizovanog, budući da nisu samo roba već i prodavci i kupci bili iz mnogih različitih zemalja. (nakon izbijanja rata u bivšoj Jugoslaviji i podizanja embarga Makedoniji i Srbiji, 1991 a naročito 1992., ove pijace su postale međunarodno mesto trgovine.)

Od tog trenutka, počela je nova specijalizacija za pijačne ciganske prodavce.

Tokom 2000. i 2001. prof. Julian Konstantinov je kritički gledao na operacije Ciganana pijaci „Ilanci“ i na sličnom buvljaku u gradu Dimitrovgradu. On je pronašao da su na tim pijacama nuđene specijalne dodatne usluge – lažne fakture, i da je ta vrsta usluge bila potpuno držana od strane Cigana.(9) To nisu bile fakture za robu koja se kupovala na pijaci. Ta usluga je bila izdavanje faktura za poreske izveštaje na željenu količinu novca (ali nije se radilo o 5-6 hiljada US dolara) na 1% vrednosti računovodstvenih knjiga (ili od ukupne sume).

Gospodin Konstantinov se žalio da se trgovanje fakturama od strane „većinom ciganskih“ prodavaca obavljalo pred nezainteresovanim očima uličnih policajaca na pijaci, naročito u Dimitrovgradu. Na kraju krajeva, poenta je da su takve fakture bile vrlo tražene kao spas od kontraproduktivne poreske regulative: marginalna poreska stopa u 2000. i 2001. je bila 65% za preduzetnika srednje veličine a regulativni sistem je bio karakterističan po svojim maltretirajućim kontrolama privatnog preduzetništva.

Promoteri kopirajta u žestokim pićima

Zaštita kopirajta i patenata je bila jedan od ključnih problema bugarske ekonomije početkom devedesetih. Komunističko nasleđe u ovoj oblasti je bilo takvo da su ta prava bila relativno dobro utvrđena u području visoke tehnologije i nauke, ali gotovo da nisu postojala u zaštiti proizvodnje hrane, lekova, parfema i u industriji vina. Preciznije, ona su postojala na papiru, ali njihova stvarna primena i zaštita nije predstavljala problem u godinama komunizma, zahvaljujući državnom vlasništvu nad proizvodnjom i vladinom monopolu na prodaju na veliko i malo.

U godinama rane tranzicije bilo je uopšte lako ući na ta tržišta, posebno na tržište proizvodnje vina i žestokih pića.

Proizvodnja fejk alkoholnih pića od strane uglavnom ciganskih prodavaca imala je, unajmanje, tri pozitivna uticaja:

  • Oni su demolirali i eventualno prisvojili državni monopol na proizvodnju fejk alkohola, koji je godinama postojao bez problema i razvijao se kao deo centralno-planskog „vinprom“-a; značajno je naglasiti da je kvalitat vina i žestokih pića, koje su proizvodili ciganski prodavci, bio približnog kvaliteta, pa čak i bolji od kvaliteta vina državnih vinarija;
  • Ljubitelji žestokih pića i vina su za relativno nisku cenu imali mogućnost da priušte sebi uživanje koje im inače ne bi bilo dostupno;
  • Fejk proizvodnja je moguće prinudila „vinprom“ da formalno primeni sistem kontrole kvaliteta, informacije o proizvodu, kontrolu marke i da racionalizuje proizvodnju i marketing. 

Postojali su i drugi faktori koji su podržali razvoj u ovom pravcu – privatizacija industrije vina (iako ponešto odložena) i uspostavljanje samo-regulatornih tela 1999. godine zbog otvaranja maloprodajnih objekata kako bi se povećao lanac maloprodaje. Međutim, ciganski preduzetnici su bili prvi koji su prepoznali taj zaklon i poslali izazov državnom monopolu. Danas se može argumentisati da su postojali bolji i civilizovaniji načini da se ubrzaju reforme, ali ja teško mogu da zamislim bilo kakve reforme koje se pojavljuju same od sebe, imajući u vidu vladino oklevanje da privatizuje vinsku industriju, što je bilo zajedničko i drugim vladama pre 1997.

Ta industrija je smatrana „strateškom“, „suštinskom komparativnom prednošću Bugarske“, i iz ovih koncepcepata je, uglavnom socijalistička vlada, izvodila „opravdanje“ do odlaže privatizaciju sve do 1996. Stvarno neslaganje sa proizvodnjom i marketingom fejk alkoholnih pića proizlazilo je tih godina iz činjenice da je neko drugi radio isti posao kao i državne vinarije. Monopol je postojao više od četrdeset godina. „Car Kiro“ – najpoznatiji ciganski prodavac fejk alkoholnih pića, iako se radi samo o nadimku – nije bio u ovom poslu više od četiri godine.

Deo  proizvodnih  kapaciteta  je  sada  u  rukama  formalnih  proizvođača  vina,  i  oni nastavljaju da prodaju zdravo piće po niskim cenama.

Skupljači prirodnih proizvoda, korisnici „javnih dobara“ i socijalne pomoći

Definisanje i širenje vlasničkih prava kroz privatizaciju je u Bugarskoj bilo sporije nego u drugim zemljama.(10) Ta prava su ostala delimično nejasna u oblasti zemljišnih poseda (restitucija je sprovedena između 1991. i 1998. a neke institucije kolektivne upotrebe su zadržane). Uporedo s tim, redistribucionističke politike tipa „socijanog poboljšanja“ i „socijalne pomoći“ su tokom istog perioda bile naročito netransparentne i nerazumne, i u velikoj meri su čak i danas ostale nereformisane.

U tom pogledu je jedna od najvažnijih, pozitivna ali javno nepriznata, uloga bugarskihCigana u tranziciji.

Zbog kulture i zahvaljujući svom socijalnom tatusu, oni su sakupljali sve što nije bilo pravilno sakupljeno a moglo je da bude od neke koristi. To je moglo da bude drveće i divlje pečurke u šumi, stari papir, staro gvožđe, električni kablovi, ulične oznake, materinski „dodatak“, „socijalna pomoć“, pomoć u nabavci ogreva za siromšne porodice, električni računi i bilo šta drugo.

Javna „dobra“ ne postoje po sebi. Neka od njih mogu biti shvaćena kao javna tek onda i ako su pristupačna svima usled malih ili zanemarljivih oportunitetnih troškova da se isključe i kazne šverceri (free riders).

Uopšte, ono što nije zaštićeno time što pripada nekome, nema ni vrednost. Bugarska štampa i javno mnenje optužuju „Cigane“ zbog iskorišćavanja takvih javnih dobara.

Stvarna konstelacija je veoma različita a cigansko sakupljanje je:

  • Od velikog značaja za određivanje vrednosti vlasništva koje je bilo ili privatizovano ili vraćeno prvobitnim vlasnicima ali je izvesno vreme ostalo nezaštićeno; u slučajevima gde je privatno vlasništvo zakonski ponovo uspostavljeno ali je ostalo bez prave brige, ciganski sakupljači su motivisali vlasnike da budu oprezni i da sami organizuju zaštitu svoje imovine, da bi sa proširenjem te svesti ciganski sakupljači kao pokretači svega toga nestali iz slike;
  • U potpunosti normalan način ponašanja i unutar zakonskog okvira, kada se oni okoriste od inače beskorisnih vladinih programa; rasistički političari i deo javnosti obično krive „Cigane“, ali, u stvari, „nije kriv onaj koji pojede kolač, nego onaj koji mu ga da“, kao što kaže bugarska izreka. 
    - Veoma korisno za odvajanje gradskog otpada i za njegovo recikliranje; u to vreme ovo drugo nije postojala kao zajednička praksa u Bugarskoj; iz ovih razloga kvazi-industrijska separacija otpada se vrši ručno i prodaje se kompanijama za reciklažu; sa porastom industrijalizacije Cigani će biti primorani da napiste ovaj zaklon;
  • Što se tiče metalnih konstrukcija za javnu upotrebu i navodne navike Cigana da skupljaju te predmete, kao što tvrdi bugarska štampa (tj. metalne poklopce za kanalizaciju, ulične znakove i električne kablove), treba reći da je to karakteristično samo za Bugarsku iako Cigani žive i u drugim zemljama. Ključno objašnjenje je da postoji problem regulacije koji se odnosi na nadzor kupaca otpada i pogona za reciklažu: oni otkupljuju takve metalne predmete koji unormalnim okolnostima ne bi trebalo da budu predmet recikliranja;
  • Savršeno legitimna s obzirom na prirodne proizvode šuma (pečurke, drva, trave, itd.) – vlasništvo na šumama je 85% državno i slabo regulisano, dok s druge strane postoji značajna potražnja za divljim pečurkama i biljem od strane uglednih industrija u Bugarskoj i u inostranstvu.

Mislim da je očigledno da nijedan od gornjih primera ne predstavlja slučaj nasilnog prisvajanja. Postojali su sukobi između vlasnika restituisanog zemljišta i ciganskih sakupljača, ali su oni brzo nestali kada su vlasnici počeli da štite svoje vlasništvo i proizvodnju.

Pozitivna uloga Cigana

Stvarni uticaj Cigana sakuljača bio je taj da je njihovo delovanje uzrokovalo spontane napore seljaka i stražara koje su unajmili seljaci da bi zaštitili zemlju i poljoprivredne proizvode. Slična je bila priča sa zajedničkim seoskim imanjima, drvećem i poljima. Kada oni nisu bili zaštićeni, Cigani i svi drugi su mogli da poseku šumu i prodaju drva na pijaci.

Slična je priča sa „Ciganima“ kovačima, oni proizvode noževe, sekire i ostale metane predmete. Materijal za rad se gotovo u potpunosti sakuplja sa otpada. Potrebno je vreme da se obavi ovaj posao i on je daleko od prijatnog, ali nezaposlenost je visoka, troškovi za rad su veoma niski i često kovač ima porodicu i prijatelje koji vode brigu oko nabavke materijala. Ljudski kapital i veština proizvodnje tih alatki takođe dolazi iz tradicije i porodice. Novac je potreban za ugalj i gorivo. Koliko mi je poznato iz ankete za neformane kredite koju sam sproveo 1996. i 1997. godine, ovi troškovi su približno 500 US dolara godišnje. Postoje obrasci kako da se ti troškovi smanje: korišćenje državne pomoći u ogrevu, ugalj ili drvo ili oboje, sakupljanje drva u šumi onde gde je to i ako je moguće.

Kao i u slučaju sakupljanja, radi se o korišćenju resursa koji inače ne bi imali cenu niti bi bili korišćeni, i oni se stavljaju u službu nečije koristi ili se nadalje pretvara ukapital.

Nerazumevanje

Izostanak normalnog shvatanja ciganskog načina života u zadnjih šezdeset godina u Bugarskoj istoriji tipično je za bugarsku štampu, javno mnenje i novoosnovane šovinističke političke partije.

Još važnije je, međutim, da njih ne shvataju ni oni koji sprovode programe i vode politiku podrške „Ciganima“. Uobičajeno način razmišljanja u ovom pravcu je dodatna pomoć na ime davaoca pomoći. Ako Cigani povedu računa sami o sebi, kao što su godinama dokazivali da su u stanju, „pokrovitelji“ će ostati bez posla.


* Ovaj rad je pisan za diskusiju koju je organizovao Institut za otvoreno društvo uSofiji, takođe poznat kao "Soroš fond" za "otvoreno društvo", koje je 2005. osnovalo radnu grupu za integraciju Roma. Inspirisan je mojim skoro istovremenim radom na temu Vlasnička prava i ekonomske performanse na Balkanu (Opšti pregled sa osvrtom na Bugarsku), radni predložak za simpozijum Liberty Fund-a o temi "Privatna vlasnička prava i sloboda", održanom u Dalasu, od 16.-19. novembra 2006., koji je organizovao profesor u penziji Texas A&M University Steve Pejovich. Prvobitno je objavljen na engleskom u glasilu IME Economic Policy Review, Vol. 6, No 37 i 38, 2006. 

Beleške:

(1) Nakon što je prva verzija ovog članka objavljena u bugarskoj štampi (Dnevnik, 5. maj, 15, 2005), professor Petar Emil Mitev – doajen bugarske sociologije – rekao mi je da se moje razmatranje poklapa sa nalazima ankete o Ciganima koju je 1980. radio Institut mladih Centralnog komiteta Bugarske komunističke partije; takođe me je pitao da li sam imao kopije tog istraživanja, jer su one bile sakupljene i klasifikovane od strane Ministarstva unutrašnjih poslova (a on kao director institute nije imao kopije; Institut mladih je ugašen 1990. i on veruje da je arhiva izgubljena).

(2) Moji prijatelji sa Zapada možda ne znaju da su u mojoj i drugim komunističkim zemljama bukvalno sve grupe urbanog stanovništva bile primorane da “volontiraju” par dana ili sedmicu godišnje da rade u poljoprivredi; učenici i studenti su često “volontirali” najmanje mesec dana.

(3) Pored “Korecom”-ova postojao je i lanac prodavnica za one koji su posedovali denominirane kupone ruskih rubalja (oni koji su radili u Sovjetskom Savezu) iprodavnice za mornare, ali u tim prodavnicama su kupci morali da se legitimišu ili da dokažu poreklo svog novca – ne uvek ali često.

(4)Ta delimična liberalizacija je ostvarena Dekretom 56 iz 1989 (naslovljenim “O ekonomskoj inicijativi građana”) koji je propisivao način na koji firme mogu da budu registrovane i koje poreze treba da plaćaju.

(5) Vidi: Mansur Olson, Power and Prosperity, New York, Basic Books, 1998; William W. Lewis, The Power of Productivity, Chicago, Chicago University Press, 2004.

(6) U Bugarskoj je “preterano vlasništvo” nad domom (stanovi i kuće) bilo nacionalizovano (1947-1948); u stvari, sprovedena je racionalizacija ovog tipa svojine. Međutim, tokom čitavog komunističkog perioda, privatno vlasništvo nad domom je bilo prilično visoko 80-85%, urbano stanovništvo je zadržalo puno vlasništvo nad svojim kućama u ruralnim oblastima i deo zemljišta oko njih (40-50% urbanog stanovništva je imalo takvu svojinu); nominalno vlasništvo nad obradivom zemljom, šumom, itd. je ostalo privatno, ali je upotreba tog zemljišta “kolektivizovana”, manje-više u potpunosti posle 1962. kada su nacionalizovane šume. Potpuno oduzimanje svojine je izvršeno na oko 4500-5000 porodica. Jedna od ključnih reformi posle 1989. je bila restitucija svih tipova svojine - vidi: Krassen St anc hev, Denationalization in Bulgaria, u: Krassen Stanchev (urednik), Contemporary Economic Libertarianism in Bulgaria, IME, 2004, dostupno takođe i na:http://www.easibulgaria.org/.

(7) Oba su nazvana po selima koja su sedamdesetih postala delovi Sofije.

(8) Neposredno nakon polictiva=naziv za reforme 1989 i izbore u junu 1990, Bugarska je imala uspešnu tržišnu reformu, po tada najboljim centralnoevropskim standardima za takve reforme; to se dešavalo između decembra 1990 i jeseni 1991., kada su reforme nešto usporene zbog izbora i iznenada zaustavljene krajem 1992., zahvaljujući političkoj krizi, koja je vodila do izborne pobede socijalista u 1994. i njihovog pokušaja da restauriraju centralno planiranje 1995. i 1996.

(9) Julian Konstantinov, Kam forlmalisirane na sivata ikonomika v Bargaria? (Targovtzite na otkritite nazari). Dokrad of terenno prouchvane iuli-avgust 2001. - Evgenii Daynov (redactor). Sivata Ikonomika v Balgaria: prichini, sledstvia, politiki, Sofia, Tzentar za sotzialni praktikiq 2002, str. 83-84 I sl. (In Bulgarian, the English title: Julian Konstantinov, On the Formalization of the Grey Economy in Bulgaria: Open Air Bazaar Merchants, (A Report from a Field Servey), in: Evgenii Daynov (editor), The Grey Economy in Bulgaria: Reason, Consequences, Sofia, The Center for Social Practices, 2002, p. 83-84 a.f.).

(10) Za detalje vidi: Krassen Stanchev, op. cit. 


Preveo: Borislav Ristic


Dr Krasen Stančev (e-mail: stanchev@ime.bg) je izvršni direktor Instituta za tržišnu ekonomiju (od 1993) (website instituta), bivši član bugarskog parlamenta (1990-1991), jedan od najcitiranijih analitičara u Bugarskoj, dobitnik nagrade Euromoney za najbolju analizu situacije u zemlji 1996. i nominovan je 2004. za nagradu Mr. Ekonomika u Bugarskoj. Inicijator je stvaranja Balkanske mreže i ima bogato iskustvo poznavanja situacije u regionu (Bosna i Hercegovina, Makedonija i Srbija), centralnoj Evropi i zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza.

Zadnjih desetak godina napisao je više od 150 članaka i intervjua za domaću i stranu štampu i medije na temu tranzicije Bugarske i istočne Evrope ka tržišnoj ekonomiji i demokratiji.