Riznica Slobode

Kolekcija važnih publikacija libertarijanskih/slobodno-tržišnih stručnjaka širom svijeta.

u navigaciji odaberite temu koja vas zanima ...

Anatomija države

Autor: 
Marej N. Rotbard

 

Šta država nije

Shvatanje države kao socijalne ustanove je vrlo rašireno. Neki teoretičari slave državu kao način uzdizanja društva do statusa božanstva. Neki misle da je dobronamerna, mada ne uvek i efikasna organizacija za dostizanje društvenih ciljeva. Ali skoro svi smatraju da je država neophodno sredstvo za ostvarenje ciljeva čovečanstva, sredstvo koje treba suprotstaviti “privatnom sektoru” i koje često odnosi pobedu u borbi za resurse. Sa jačanjem demokratije, izjednačavanje države i društva je još potpunije, pa se danas često izražavaju osećanja protivna zdravom razumu kao na primer: “državna vlast – to smo svi mi”. Korisna zamenica u množini, “mi”, omogućuje ideološko prikrivanje realnosti političkog života. Ako kažemo “državna vlast – to smo svi mi”, onda šta god da ta vlast učini čoveku ne samo da je pravedno, ne samo da nikako ne može biti govora o tiraniji, već je to i “dobrovoljno” prihvaćeno od strane dotičnog. Ako je vlast napravila ogroman javni dug, koji se mora vratiti tako što će teret poreza podneti samo neki članovi društva u korist svih drugih (ili buduće generacije u korist sadašnje, prim. prev.), realnost ovog opterećenja prikrivena je kada se kaže “mi to u stvari dugujemo nama samima”. Ako vlast prisilno mobiliše čoveka ili ga zatvori zbog disidentskih pogleda, tada on to u suštini “radi sam sebi” i prema tome - sve je u redu. Kada se ovako razmišlja, Jevreji koje je ubila nacistička vlast nisu bili ubijeni. Oni su u stvari “izvršili samoubistvo”, jer su oni bili (demokratski izabrana) vlast, pa prema tome šta god da im je vlast učinila, oni su to dobrovoljno prihvatili. Čovek ne bi očekivao da o ovome uopšte treba raspravljati, pa ipak, ogroman broj ljudi veruje u tu laž u manjoj ili većoj meri.

 
Moramo stoga da naglasimo da “mi” nismo vlast. Vlast – to nismo mi. Vlast ni u jednom preciznom smislu ne “predstavlja” većinu ljudi.[1] Čak i kada bi to bio slučaj, ako bi 70 procenata ljudi odlučilo da ubije preostalih 30 procenata, to bi i dalje bilo ubistvo a nikako dobrovoljno samoubistvo ubijene manjine.[2] Nikakva organicistička metafora, nikakvo beslovesno trabunjanje kako smo “svi mi deo jedan drugog” ne sme da zamagli tu činjenicu.
 
Ali, ako država nismo “mi”, ako država nije “porodica” koja se sastaje da razreši međusobne nesuglasice, ako nije sastanak članova nekakvog kluba - šta je onda država? Ukratko, država je jedna od organizacija u društvu koja pokušava da zadrži monopol na korišćenje sile odnosno nasilja na određenoj teritoriji. Preciznije, država je jedina organizacija u društvu koja svoje prihode ne obezbeđuje iz dobrovoljnih priloga ili dobrovoljnog plaćanja njenih proizvoda ili usluga već prinudom. Dok druge organizacije i pojedinci stiču svoj dohodak proizvodnjom dobara ili usluga, kao i miroljubivom i dobrovoljnom prodajom ovih dobara ili usluga, država stiče prihode korišćenjem prinude. To znači – zatvorom ili bajonetom ili pretnjom da će ih upotrebiti.[3] Pošto iskoristi silu da obezbedi prihode, država najčešće ide dalje, reguliše i diktira i mnoge druge odluke svojih podanika. Čovek bi mogao da pomisli da bi i površan pogled na sve države u istoriji sveta trebalo da bude dovoljan dokaz ove tvrdnje. Međutim, mit je tako dugo prekrivao aktivnosti države da je neophodno da ih detaljnije opišemo.

 

Šta država jeste

Čovek na svet dolazi nezaštićen i mora da koristi svoj um da nauči kako da uzme resurse koje nalazi u prirodi i kako da ih transformiše (na primer, ulaganjem “kapitala”) u oblik koji može da koristi za zadovoljenje svojih potreba i poboljšanje uslova života. Jedini način na koji to može da postigne je da koristi svoj um i energiju da transformiše resurse (“proizvodnja”) i da svoje proizvode razmenjuje za proizvode drugih ljudi. Čovek je pritom otkrio da, kroz proces dobrovoljne međusobne razmene, produktivnost i standard života svih učesnika u razmeni mogu da se povećaju u ogromnoj meri. Jedini “prirodan” način da čovek opstane i stekne bogatstvo je, prema tome, da koristi svoj um i energiju da se uključi u proces proizvodnje i razmene. On ovo čini tako što prvo nalazi prirodne resurse a onda ih transformiše (tako što “pomeša svoj rad” sa njima, kako kaže Džon Lok) i time ih pretvara u privatnu svojinu koju zatim razmenjuje za svojinu drugih stečenu na sličan način. Organizacija društva koju zahteva čovekova priroda je zasnovana na “pravima svojine” i na “slobodnom tržištu” na kome se ta prava poklanjaju ili dobrovoljno razmenjuju. Ljudi su naučili da u borbi za oskudne resurse izbegnu metode “džungle”, u kojoj jedan čovek može da ih ima samo ako ih uzme od drugog i da umesto toga mnogostruko uvećaju količinu raspoloživih resursa kroz miroljubivu i harmoničnu proizvodnju i razmenu.
 
Nemački sociolog Franc Openhajmer ukazao je na dva međusobno isključiva načina sticanja bogatstva. Jedan uključuje gorepomenutu proizvodnju i razmenu, koje je nazvao “ekonomska sredstva”. Drugi način je jednostavniji jer ne zahteva produktivnost. To je otimanje nečijih dobara i usluga korišćenjem sile odnosno nasilja. To je metod konfiskacije, pljačke svojine drugih ljudi. Ovaj metod Openhajmer je nazvao “političkim sredstvima” sticanja bogatstva. Trebalo bi da bude jasno da je miroljubivo korišćenje razuma i energije za proizvodnju “prirodan” put za čoveka - sredstvo njegovog opstanka i napretka u životu. Takođe bi trebalo da bude jasno da su prinuda i otimanje protivni zakonu prirode. To je parazitizam koji guši proizvodnju (umesto da je poveća). “Političkim sredstvima” prenose se rezultati proizvodnje na parazitskog i destruktivnog pojedinca ili grupu. Tako se istovremeno smanjuje broj proizvođača i umanjuje podsticaj za preostale proizvođače da proizvode išta više nego što je minimum njihovih potreba. Dugoročno gledano, pljačkaš ugrožava i svoj opstanak jer slabi ili uništava izvor koji ga hrani. Ali ne samo to. Čak i kratkoročno, kao grabljivac on se ponaša suprotno svojoj pravoj prirodi - prirodi čoveka.
 
Sada smo u mogućnosti da potpunije odgovorimo na pitanje - šta je država? Država je, kaže Openhajmer, “organizacija političkih sredstava”. Država je sistematizacija procesa otimanja na datoj teritoriji.[4] Za razliku od države, zločin je u najboljem slučaju povremen i nesiguran. Ta vrsta parazitizma je prolazna i taj prinudni i parazitski način života može u svakom trenutku biti ugrožen otporom žrtava. Država obezbeđuje zakonski, uređen, sistematski način otimanja privatne svojine. Država je siguran, bezbedan i relativno “miran” način da se podmire potrebe parazitske kaste u društvu.[5] A pošto proizvodnja mora da se odigra pre otimanja, slobodno tržište prethodi državi. Država nikada nije stvarena nekakvim “društvenim ugovorom”. Država uvek nastaje osvajanjem i iskorišćavanjem. Klasičan je obrazac osvajačkog plemena koje u pauzi dugotrajnog pljačkanja i ubijanja okupiranog plemena shvati da bi haranje bilo trajnije i sigurnije, a cela situacija mnogo prijatnija ukoliko bi okupiranom plemenu bilo dopušteno da nastavi da živi i proizvodi, dok bi se osvajači naselili među njima kao vladari koji ubiraju redovni godišnji danak.[6]
 
Jedan način nastajanja države može se ilustrovati na sledeći način. U brdima južne “Ruritanije” grupa bandita uspeva da zaposedne teritoriju i uskoro se glavni bandit proglašava za “kralja suverene i nezavisne južne Ruritanije”. Ako on i njegovi ljudi imaju snage da vladaju teritorijom izvesno vreme - gle čuda! - nova država pridružuje se “društvu naroda” i šef bandita preobraćen je u plemenitog vladara svog legitimnog domena.

 

Kako država opstaje

 
Kada se država uspostavi, glavni problem vladajuće grupe ili “kaste” postaje kako da očuva svoju vlast.[7] Iako je sila njihov modus operandi, njihov osnovni i dugoročni problem je ideološki. Jer, da bi se održala, svaka vlast (a ne samo “demokratska” vlast) mora imati podršku većine svojih podanika. Ova podrška, to treba podvući, ne mora da bude aktivna. Dovoljno je da bude pasivno prihvatanje, kao da je to nepromenljivi zakon prirode. Ali podrške u smislu nekog oblika prihvatanja mora biti. U suprotnom, manjina državnih vladara biće pre ili kasnije nadjačana aktivnim otporom većine. Pošto je svakodnevno praktikovanje otimanja zavisno od postojanja viška proizvoda, proizilazi da klasa od koje se država sastoji – birokratija (i plemstvo) – mora biti prilično malobrojna manjina u zemlji. Oni naravno mogu da kupe saveznike među uticajnim grupama stanovništva. Stoga je glavni zadatak vladara da osiguraju da ih većina građana aktivno ili pasivno prihvata. [8] ,[9]
 
Jedan od načina da se obezbedi podrška je stvaranje stečenog ekonomskog interesa. Kralj ne može da vlada sam. On mora da ima poprilično brojnu grupu lojalnih sledbenika koji uživaju udobnosti vladanja, kao što su pripadnici državnog aparata, državna birokratija ili plemstvo.[10] Ali ovo još uvek obezbeđuje samo manjinu vernih sledbenika. Čak i neizbežno kupovanje podrške subvencijama i drugim privilegijama još uvek ne obezbeđuje podršku većine. Za ovu ključnu podršku, većina se ideologijom mora pridobiti i ubediti da je njihova vlast dobra, mudra i u najmanju ruku neizbežna, a svakako bolja od bilo koje zamislive alternative. Širenje ove ideologije među ljudima je najvažniji društveni zadatak “intelektualaca”. Mase (ljudi) ne stvaraju svoje sopstvene ideje, niti ih promišljaju samostalno. Ljudi pasivno prihvataju ideje koje usvoje i propagiraju intelektualci. Prema tome, intelektualci “oblikuju javno mnenje” u društvu. A pošto je upravo oblikovanje javnog mnenja ono što državi očajnički treba, razlozi vekovnog savezništva između države i intelektualaca postaju sasvim jasni.
 
Očigledno je da su državi potrebni intelektualci. Nije baš toliko očigledno zašto je intelektualcima potrebna država. Jednostavno rečeno, prihodi intelektualca na slobodnom tržištu nikad nisu previše sigurni. To je stoga što intelektualac tada zavisi od ukusa i izbora njegovih sugrađana, a upravo je karakteristično da su ljudi uglavnom malo zainteresovani za intelektualno. Država je, za razliku od tržišta, voljna da intelektualcima ponudi sigurno i stalno mesto u državnom aparatu sa kojim ide i siguran prihod, beneficije i prestižni status. Intelektualci će biti izdašno nagrađeni za vrlo važnu funkciju koju obavljaju za državne vladaoce. I oni sami (intelektualci) sada postaju deo te grupe.[11]
 
Savez između države i intelektualaca bio je svojevremeno otvoreno demonstriran žarkom željom profesora Berlinskog univerziteta da budu “intelektualna telesna straža kuće Hoencolern”. A u naše vreme, zapazimo interesantan komentar eminentnog marksiste u vezi kritičke studije orijentalnog despotizma profesora Vitfogela: “Civilizacija koju profesor Vitfogel tako oštro napada bila je kadra da na državne funkcije postavlja pesnike i naučnike”.[12] Od bezbrojnih primera, pomenimo skorašnji razvoj “nauke” o strategiji, u službi glavne mašinerije sile vlasti – vojske.[13] Još jedan primer je visoko cenjena institucija zvaničnog ili “dvorskog” istoričara, čiji je zadatak da dokumentuje gledišta vladara na ono što on radi ili ono što su njegovi preci uradili.[14]
 
Država i njeni intelektualci na mnogo različitih načina navode svoje podanike da podrže državnu vlast. Ipak, različite tvrdnje koje pritom iznose bi se mogle sažeto izneti na sledeći način: (a) vladari države su veliki i mudri ljudi (oni “vladaju po božanskom pravu”, oni su “plemeniti ljudi”, oni su “veliki naučnici”), mnogo veći i mudriji nego dobri ali ipak prosti podanici, i (b) vladavina sadašnje vlasti je neizbežna, apsolutno neophodna i mnogo, mnogo bolja nego neopisivo zlo koje bi moglo nastupiti po njihovom uklanjanju. Savez između crkve i države je jedan od najstarijih i najdelotvornijih ideoloških metoda. Vladar je ili bio poslat od Boga ili kao u slučaju mnogih orijentalnih despotija, bio sam Bog. Stoga bi svaki otpor njegovoj vladavini bio svetogrđe. Državno sveštenstvo obavljalo je osnovnu funkciju intelektualaca, obezbeđenje široke podrške, pa čak i obožavanje vladara.[15]
 
Još jedan uspešan metod bio je uterivanje straha od drugačijih sistema vladanja ili od odsustva vladanja. Sadašnji vladari, kaže priča, obezbeđuju građanima nešto što je izuzetno važno, uslugu za koju bi trebalo da su bezgranično zahvalni - zaštitu od razbojništva i pljačke. Naravno, da bi obezbedila sopstveni monopol na otimanje, država se zaista trudi da privatni (ne-državni) kriminal svede na minimum. Država uvek ljubomorno brani svoj zabran. Država je, posebno u poslednjih nekoliko stoleća, posebno uspešno izazivala strah od vladara drugih država. Kako je površina Zemlje isparcelisana između pojedinih država, jedna od osnovnih doktrina države je da se identifikuje sa teritorijom na kojoj vlada. A pošto ljudi uglavnom vole svoju domovinu, izjednačavanje zemlje i stanovnika sa državom je način da država iskoristi prirodni patriotizam ljudi. Ako je “Valdavija” napala “Ruritaniju”, prvi zadatak države i njenih intelektualaca je da ubede narod Ruritanije da su zapravo oni napadnuti a ne samo vladajuća kasta. Na ovaj način, rat između vladara postao je rat između naroda, gde i jedan i drugi narod brani svoje vladare u pogrešnom ubeđenju da se vladari bore da zaštite njih. Ovaj metod, “nacionalizam”, vrlo je uspešan u zapadnoj civilizaciji u poslednjih nekoliko stoleća. Ne tako davno, mase podanika smatrale su ratove između različitih aristokratskih grupa potpuno irelevantnim.
 
Država je kroz vekove koristila mnoga suptilna ideološka oružja. Jedno odlično oružje je tradicija. Što se duže održala vlast države, to je ovo oružje bilo jače. Tada su iza dinastije X ili države Y stajali vekovi tradicije.[16] Poštovanje sopstvenih predaka tada postaje osnova za poštovanje starih vladara države. Najveća opasnost za državu je kritika nezavisnog intelektualca. I nema boljeg načina da se ućutka takva kritika nego da se napadne svaki usamljeni glas, svaki disident, kao prostak koji ne poštuje mudrost predaka. Drugi snažan ideološki pristup je omalovažavanje pojedinca i veličanje kolektiviteta društva. Pošto svaka vlast zavisi od podrške većine, ideološka opasnost za tu vlast može nastati samo kada jedan pojedinac ili nekoliko pojedinaca samostalno razmišljaju. Svaka nova ideja, pogotovo svaka nova kritička ideja mora nastati kao manjinsko mišljenje, i to jedne u početku vrlo malobrojne grupe. Zato država mora da uništi ovo mišljenje vrlo rano, ismevajući svaki pogled koji odstupa od stavova mase. Saveti kao “slušaj svoju braću” ili “živi u skladu sa društvom” su ideološko oružje za slamanje individualnog nezavisnog mišljenja.[17] Na taj način sprečava se da masa ikada spozna da carevo novo odelo u stvari uopšte ne postoji.[18] Takođe je važno da se vladavina države podanicima čini neizbežnom. Čak i kada je omražena biće pasivno trpljena kao u izreci o neizbežnosti umiranja i poreza. Jedan metod je da se propagira istorijski determinizam nasuprot slobodnoj volji pojedinca. Priča ide otprilike ovako: Nad nama vlada dinastija X, zato što su neumoljivi zakoni istorije (ili božanska volja, ili apsolut, ili materijalne proizvodne snage) tako odredili i jadni pojedinci ne mogu ništa da urade da promene neizbežno. Takođe je važno da država u svojim podanicima izazove averziju prema istorijskim “teorijama zavere”. To je zbog toga što potraga za “zaverama” predstavlja potragu za motivima i pripisivanje odgovornosti za učinjena zlodela. Ako pak tiraniju koju sprovodi država ili potkupljivost ili osvajački rat nisu izazvali vladari te države nego misteriozne i tajanstvene “sile društva” ili nesavršenost našeg sveta ili ako smo na neki način svi odgovorni (“svi smo mi ubice” glasi jedan slogan), onda nema smisla da ljudi budu ozlojeđeni ili da se pobune protiv takvih zlodela. Štaviše, napadanje “teorija zavere” ima za cilj da podanici lakše poveruju u razloge “opšteg dobra” koje država uvek navodi kada objašnjava svoje nasilne postupke. “Teorije zavere” destabilišu sistem jer izazivaju sumnju u državnu ideološku propagandu.
 
Još jedan oprobani metod za potčinjavanje podanika državnoj volji je izazivanje osećaja krivice. Svako povećanje privatnog komfora napada se kao “nerazumna pohlepa”, “materijalizam” ili “prekomerno bogatstvo”, profitabilno poslovanje kao “eksploatacija” ili “zelenašenje”, obostrano korisna razmena kao “sebičnost” i nekako se uvek izvuče zaključak da više dobara mora da se prenese iz privatnog u “javni sektor”. Tako izazvani osećaj krivice priprema javnost da se upravo to i uradi. Jer, dok se individue optužuju za “sebičnu pohlepu”, to što državni vladari ne učestvuju u dobrovoljnoj razmeni na tržištu treba da pokaže njihovu posvećenost višim i plemenitijim ciljevima – kao da je parazitsko otimanje moralnije i lepše nego miroljubiv, produktivan rad i dobrovoljna razmena.
 
U današnje vreme sekularizma, božanskom pravu države dodato je pozivanje na novo božanstvo – nauku. Sada se vladavina države proklamuje kao ultranaučna, što znači da eksperti sve planiraju. Ali, iako se “razum” spominje mnogo češće nego u prethodnim stolećima, ovo nije pravi razum - razum pojedinca i korišćenje njegove slobodne volje. Još uvek je kolektivistički i deterministički, još podrazumeva sveopštu masovnost i prisilnu manipulaciju pasivnih podanika od strane njihovih vladalaca.
 
Sve veće korišćenje naučnog žargona omogućilo je da državni intelektualci nastave da šire kvazi-naučnu apologiju državne vlasti kakvu bi javnost otvoreno ismejala u neko jednostavnije vreme. Lopov koji bi pokušao da svoju pljačku opravda govoreći da je u stvari pomogao svojim žrtvama tako što će njegovo trošenje da poveća poslovnu aktivnost u trgovačkoj delatnosti malo koga bi ubedio. Ali kada se ova teorija zaodene u kejnzijanske jednačine i impresivno pozivanje na “efekat multiplikatora”, na žalost deluje ubedljivije. I tako se napad na zdrav razum nastavlja na način koji odgovara duhu vremena.
 
Budući da je ideološka podrška od životne važnosti, država mora neprestano da ubeđuje javnost u svoj “legitimitet”, to jest da pokaže da se njene aktivnosti razlikuju od aktivnosti običnih razbojnika. Nije slučajno to što država ne odustaje od svog napada na zdrav razum jer, kao što to Menken slikovito kaže
 
Prosečan čovek, sa svim svojim nedostacima, bar sasvim jasno vidi da je vlast nešto što je izvan njega i izvan običnih ljudi oko njega – da je vlast zasebna, nezavisna i neprijateljska moć, samo delimično pod njegovom kontrolom i istovremeno sposobna da mu nanese veliku štetu. Da li je sasvim bez značaja to što se krađa od vlasti svuda smatra manjim zločinom nego krađa od pojedinca ili čak i od preduzeća? … Mislim da je iza svega toga duboko osećanje temeljne suprotstavljenosti vlasti i ljudi nad kojima vlada. Državnu vlast ljudi ne vide kao grupu građana izabranu da brine o zajedničkim poslovima za svo stanovništvo, već kao odvojeno i nezavisno preduzeće, uglavnom zauzeto iskorišćavanjem stanovništva u korist svojih članova. …  Kada je opljačkan građanin, od poštenog čoveka oteti su rezultati njegovog truda i štednje. Kada je opljačkana državna vlast, najgore što može da se dogodi je da neke hulje i nitkovi imaju manje para da troše nego što su imali pre toga. Niko i nikada ne pomišlja da su oni zaradili taj novac. To niko normalan ne bi pomislio.[19]

 

Kako se država širi preko svojih granica


Kao što je to primetio Bertran de Žuvenel, ljudi su kroz vekove razvili načine koji treba da ograniče državnu vladavinu. A država je uz pomoć svojih intelektualnih saveznika uspela da ove načine, jedan po jedan, pretvori u lažne simbole legitimnosti i vrline koji krase sve državne objave i dela. Koncept božanskog suvereniteta, nastao u Zapadnoj Evropi, izvorno je značio da kraljevi mogu vladati samo u skladu sa božanskim zakonom. A monarsi su ovaj koncept krivotvorili u automatski božanski blagoslov za sve što kralj radi. Koncept parlamentarne demokratije nastao je kao javna kontrola apsolutne vlasti monarha. Sada je parlament najvažniji deo države i suverenitetu njegove vladavine nema granica. De Žuvenel zaključuje:
 
Tvorci teorija suvereniteta razvili su … ove kontrolne mehanizme. Ali pre ili kasnije su svi mehanizmi do jednog izgubili svoju prvobitnu namenu i pretvorili se u put do moći. Svaki mehanizam je na početku obezbedio snažnu podršku nevidljivog vladaoca, a posle izvesnog vremena doveo do toga da se vlast uspešno poistoveti sa njim.[20]
 
Slično se dogodilo i sa konkretnijim doktrinama. “Prirodna prava” pojedinca slavljena u Povelji o pravima (Bill of Rights) i tekstovima Džona Loka, svela su se na (na primer) etatističko “pravo na zaposlenje”. Utilitarizam je zahteve za slobodu pretvorio u zahteve da se državi dozvoli da ograniči slobodu.
 
Svakako najambiciozniji pokušaj da se država ograniči bila je Povelja o pravima i druga ograničenja u američkom ustavu, čija su pisana ograničenja vlasti postala temeljni zakon koji treba da tumači sudska vlast nezavisna od ostalih institucija vlasti. Svima nam je poznat proces kojim su ustavna ograničenja neprestano uklanjana tokom prethodnog stoleća. Ipak, mali broj ljudi je proces sagledao tako jasno kao profesor Čarls Blek, koji pokazuje kako da se rasprava ustavnog suda o predlogu nekog zakona od mehanizma za ograničenje pretvori u još jedan način za obezbeđenje ideološkog legitimiteta za postupke državne vlasti. Kao što je sudska presuda o “neustavnosti” moćno ograničenje vlasti, tako implicitna ili eksplicitna presuda o “ustavnosti” predstavlja moćno oružje za obezbeđenje javne podrške uvećanju moći državne vlasti.
 
Profesor Blek započinje svoju analizu naglašavanjem neophodnosti da svaka vlast bude “legitimna” da bi opstala, što znači da vlast i njene postupke mora da odobrava većina.[21] Prihvatanje vlasti kao legitimne poseban je problem u zemlji u kojoj “postoje značajna ograničenja ugrađena u teorijske osnove vlasti”, kao što je to slučaj u SAD. Postoji potreba, dodaje profesor, za načinom da državna vlast uveri javnost da su njena rastuća ovlašćenja “u skladu sa ustavom”. Ovo je, po njemu, najvažnija svrha rasprave (ustavnog suda) o ustavnosti.
 
Blek ilustruje problem na sledeći način:
 
Najveći rizik [za državnu vlast] je gubitak podrške, otpor u širokim slojevima stanovništva i gubitak moralnog autoriteta vlasti, koliko god da sile inercije ili nedostatak privlačne i raspoložive zamene mogu da odlože njen pad. Skoro svaki podanik ograničene vlasti mora pre ili kasnije biti podvrgnut nekom postupku vlasti koji smatra zloupotrebom moći ili činom koji je nedopustiv za državnu vlast. Čoveka mobilišu iako u ustavu ništa ne piše o mobilizaciji. … Zemljoradniku naređuju koliko žita sme da proizvede. On smatra, a otkriva da i neki poznati pravnici takođe smatraju da vlada nema prava da mu govori koliko žita može da proizvede, kao što nema prava da njegovoj kćeri kaže za koga da se uda. Ili čoveka zatvore zbog nečega što je rekao a onda, dok šeta po zatvorskoj ćeliji on ponavlja: … “Kongres ne sme doneti zakone koji ograničavaju slobodu govora”. … Ili poslovnom čoveku naređuju koja je najniža i najviša cena po kojoj može da prodaje svoj proizvod.

 
Postoji stvarna opasnost da će svaki od gore pomenutih ljudi (a ima li neko ko se nije među njima prepoznao?) da uporedi koncept ograničene vlasti sa realnošću (kako je on vidi) flagrantnog kršenja ograničenja i da izvuče očigledan zaključak u vezi legitimnosti.[22]
 
Ova opasnost otklanja se tako što država propagira doktrinu da jedan određeni organ mora imati moć da donese konačnu odluku o ustavnosti i da ovaj organ mora biti deo državne vlasti.[23] Jer dok je prividna nezavisnost sudstva izuzetno važna da bi presude za većinu ljudi bile dostojne poštovanja skoro kao Sveto pismo, ipak je neoboriva činjenica da je sudstvo integralni deo državnog aparata i da su sudije postavljene od strane izvršne i zakonodavne vlasti. Blek priznaje da ovo praktično znači da je država sama sebi sudija, čime se narušava osnovni pravni princip da se teži pravičnoj presudi. On odmah oštro odriče mogućnost bilo kakvog drugačijeg aranžmana.[24]
 
I dodaje:
 
Zadatak je, prema tome, da se razviju državni mehanizmi odlučivanja koji bi mogli da na prihvatljiv minimum svedu primedbu da je vlast sama sebi sudija. Ako se ovo postigne, može se očekivati da ova primedba, iako je teorija još uvek podržava [kurziv Rodbardov], praktično dovoljno oslabi da rad ustavnog suda kao ustanove koja državnoj vlasti obezbeđuje legitimitet ipak zadobije podršku javnosti.[25]
 

U konačnoj analizi, profesor Blek nalazi da je postizanje pravde i legitimiteta u situaciji kada država uvek sudi samoj sebi “na neki način čudesno”.[26]

Primenjujući svoju tezu na poznati sukob Vrhovnog suda (ustavni sud SAD) i Nju dila, profesor Blek strogo grdi svoje kolege i zagovornike Nju dila zbog kratkovidosti kada optužuju Vrhovni sud za opstrukciju:
 
uobičajena verzija priče o Nju dilu i Vrhovnom sudu, iako na svoj način tačna, ipak naglasak stavlja na pogrešno mesto. …  Koncentriše se na teškoće. I skoro u potpunosti izostavlja ishod cele stvari. Posledica svega je [i to je ono što ja želim da naglasim] da je posle otprilike dve godine odupiranja … Vrhovni sud bez ijedne promene zakona o njegovom konstituisanju, pa čak i bez ijedne personalne promene, proglasio Nju dil legitimnim a sa njim i potpuno novu koncepciju vlasti u Americi.[27]  

Na taj način, Vrhovni sud ućutkao je veliku grupu amerikanaca koji su Nju dil smatrali neustavnim. Blek kaže:
 
Naravno, nisu svi bili zadovoljni. Poneki vatreni zagovornik ustavom zaštićenog laissez-faire još uspeva da ugreje srca nerealnih zelota. Ali u javnosti više ne postoji ni značajna ni opasna sumnja u opravdanost ustavnog ovlašćenja kongresa da radi ono što hoće sa nacionalnom ekonomijom.(…) Nismo imali nijedno drugo sredstvo do samog Vrhovnog suda da obezbedimo legitimitet Nju dilu.[28]
 

Kako i Blek priznaje, Džon Kalhun je politički teoretičar koji je još mnogo ranije prepoznao ogroman nedostatak ustavnog ograničenja državne vlasti napravljen kada je Vrhovnom sudu dato ovlašćenje da tumači ustav. Kalhun nije bio zadovoljan “čudesnim”, već je obavio opsežnu analizu ustavnog problema. U svom delu Studija (Disquisition), Kalhun je ukazao na nastojanje države (svojstveno njenoj prirodi) da prekorači ustavna ograničenja:
 
Pisani ustav ima brojne i značajne prednosti, ali je velika greška očekivati da će odredbe koje ograničavaju moć državne vlasti, ako se onima za čiju zaštitu se odredbe unose ne daju i sredstva da spreče zloupotrebu [kurziv Rotbardov] biti dovoljne da spreče jaku i uticajnu stranu da zloupotrebi svoju moć. Strana koja je na vlasti, pošto se sastoji od ljudi čija je priroda takva da zahteva ustavnu zaštitu društva, biće saglasna sa pravima koje joj ustav daje a protiviće se ograničenjima koje joj ustav nameće. ... Manjina ili slabija strana ponašaće se suprotno i smatraće ograničenja neophodnim za sopstvenu zaštitu od dominantne strane. Ako ne postoje sredstva kojima bi mogli da primoraju većinu da poštuje ograničenja, jedino što im je preostalo je da zahtevaju strogo tumačenje ustava. … Ovome bi većinska strana suprotstavila slobodnije tumačenje. … Tako bi došlo do sukoba dva tumačenja – jednog koji bi ograničavao i drugog koji bi povećavao ovlašćenja državne vlasti. Ali šta manjinskoj strani vredi stroga interpretacija ustava kad većinska ima svu moć državne vlasti da sprovede u delo ono što želi i što je prema slobodnijem shvatanju ustava dozvoljeno, kada je manjinska strana lišena svih mogućnosti da u delo sprovede ustav onako kako ga oni shvataju? U tako neravnopravnoj borbi ne može biti sumnje kakav će ishod biti. Strana koja je za ustavna ograničenja biće nadjačana. … Na kraju će ustav biti izigran … ograničenja će biti uklonjena i država će imati neograničenu moć.[29]
 
Jedan od malobrojnih politikologa koji su bili svesni vrednosti Kalhunove analize ustava bio je profesor Alen Smit. Smit primećuje da su u ustav ugrađeni mehanizmi zaštite i kontrole da ograniče moć vlasti a onda je ipak Vrhovnom sudu dat monopol na tumačenje ustava. Ako je uloga federalne vlasti (SAD) da spreči narušavanje slobode pojedinca od strane pojedinih saveznih država, ko onda kontroliše federalnu vlast? Smit smatra da se u ideji mehanizama zaštite i kontrole implicitno sadrži i stav da nijedan deo aparata državne vlasti ne sme dobiti potpunu i konačnu moć tumačenja ustava: “Stav je da državnom aparatu ne sme biti dozvoljeno da određuje granice svojih ovlašćenja, jer bi to značilo da je državna vlast najviši autoritet a ne ustav”.[30]
 
Rešenje koje je ponudio Kalhun (a u ovom veku podržalo više autora, na primer Smit) bila je, naravno, poznata doktrina “istovremene većine”. Ukoliko bi se pojavila relativno brojna manjina, na primer stanovnici jedne savezne države, koja veruje da federalna vlast prekoračuje svoja ustavna ovlašćenja i ugrožava je, manjina ima pravo veta na ovo korišćenje moći kao protivustavno. Primenjeno na vlasti saveznih država, teorija daje pravo “anuliranja” federalnog zakona ili propisa unutar jurisdikcije savezne države.
 
U teoriji, ustavni sistem nastao na taj način osigurao bi da federalna vlast kontroliše eventualna ugrožavanja prava pojedinca od strane saveznih država, dok bi savezne države kontrolisale preteranu moć federalne vlasti nad pojedincem. Pa ipak, dok bi ograničenja nesumnjivo bila efektivnija nego što su sada, ima i dosta teškoća i problema u Kalhunovom rešenju. Ako bi, zaista, manjine imale pravo da vetom brane svoje interese, zašto stati na nivou savezne države? Zašto ne dati pravo veta okruzima, gradovima, kvartovima? Dalje, interesi se ne moraju posmatrati samo teritorijalno, oni su takođe strukovni, društveni, itd. Šta je sa pekarima, taksistima ili sa bilo kojim drugim zanimanjem? Zar i oni ne bi trebalo da imaju pravo veta u stvarima koje se tiču njihovih života? Ovo nas dovodi do važnog shvatanja da teorija anuliranja ograničava svoje mehanizme kontrole samo na organe vlasti. Ne smemo da gubimo iz vida da su i federalna vlast i vlasti saveznih država kao i njihovi ogranci, još uvek države koje vodi njihov sopstveni, državni interes, a ne interesi građana. Šta bi sprečilo da Kalhunov sistem radi naopako, da savezne države tiranišu svoje građane a koriste veto samo da spreče federalnu vlast u pokušaju da zaustavi njihovu tiraniju? Ili da savezne države podrže tiraniju federalne vlasti? Šta bi sprečilo da federalna vlast i vlasti saveznih država formiraju profitabilno savezništvo za zajedničku eksploataciju građanstva? Čak i u slučaju kada bi privatna strukovna udruženja na neki “funkcionalan” način bila predstavljena u vlasti, šta bi ih sprečilo da to iskoriste da obezbede subvencije ili druge posebne privilegije za sebe ili da nametnu obaveznu kartelizaciju svojim članovima?
 
Ukratko, Kalhun ne ide dovoljno daleko u svom pionirskom radu na razvijanju teorije istovremenosti: ne spušta ga do nivoa samog pojedinca. Ako je naposletku pojedinac taj čija prava treba štititi, onda bi konzistentna teorija „istovremenosti“ trebalo da daje pravo veta svakom pojedincu. To je neka vrsta "principa jednoglasnosti." Kada je pisao da bi trebalo da bude “nemoguće da vlast započne ili nastavi neku aktivnost bez istovremenog pristanka svih”, Kalhun je, možda i nesvesno nagovestio upravo taj zaključak.[31] Ipak, ovakvo razmišljanje udaljava nas od naše teme jer dolazimo do političkih sistema koje bi teško uopšte mogli nazvati “države”.[32] Recimo još samo da, baš kao što pravo anuliranja za državu logički znači pravo na secesiju, tako pravo pojedinca na anuliranje znači pravo na “secesiju” bilo kog pojedinca od države pod čijom vlašću živi.[33]
 
Ovim je pokazano da je država izuzetno nadarena sposobnošću da svoju moć povećava preko svih granica koje su joj nametnute. Pošto svaka država opstaje isključivo nasilnim prisvajanjem privatnog kapitala i pošto njeno širenje obavezno uključuje sve veće ugrožavanje pojedinaca i privatnih preduzeća, moramo da tvrdimo da je država inherentno i duboko antikapitalistička. U određenom smislu naš je pogled suprotan od marksističkog tvrđenja - osude po kojoj je država “upravni odbor” današnje vladajuće klase, znači kapitalista. U stvari, država – organizacija političkih sredstava – jeste “vladajuća klasa” (vladajuća kasta, pre nego klasa) i uvek je suprotstavljena istinski privatnom kapitalu.  Možemo se stoga složiti sa de Žuvenelom:
 
Samo oni koji ne poznaju ni jedno drugo vreme izuzev svog sopstvenog, koji ne znaju ništa o tome kako sila funkcioniše milenijumima, mogu da pomisle da su nacionalizacija, porezi i slični metodi rezultat određenog skupa načela. U suštini oni se ne razlikuju od uobičajenih manifestacija sile i ni u čemu se njihova priroda ne razlikuje od konfiskacije manastira od strane Henrija VIII. Na delu  je isti princip - želja za moć, žeđ za resursima. U svakoj prilici ponavljaju se iste karakteristike, uključujući i brzi uspon onih koji prigrabe plen. Bila socijalistička ili ne, sila uvek ratuje sa kapitalistima i otima im akumulirano bogatstvo. To je u skladu sa njenom prirodom
.[34]

 

 

Čega se država boji

 
Ono čega se država najviše boji, naravno, to je svaka pretnja njenoj moći i postojanju. Država može da nestane na dva osnovna načina: (a) osvajanjem od strane druge države, ili (b) kroz revolucionarnu pobunu njenih podanika – ukratko, ratom ili revolucijom. Rat i revolucija, kao dve osnovne pretnje, uvek podstiču vladare na najveće napore i najjaču propagandu prema građanima. Kao što je ranije rečeno, na svaki način treba mobilisati ljude da brane državu verujući da brane same sebe. Obmana postaje očigledna kada se vrši regrutovanje i onih koji odbijaju da se „brane“ i koji su prema tome prisiljeni da se pridruže državnoj vojničkoj družini. Podrazumeva se da njima nije dozvoljena „odbrana“ od „njihove sopstvene“ države.
 
Sila države dostiže svoj maksimum u ratu. Pod parolama “odbrane” i “vanrednog stanja” uvodi se tiranija kojoj bi se građani otvoreno suprotstavili u doba mira. Rat tako ima mnoge prednosti za državu i zaista svi moderni ratovi ostavili su zaraćenim narodima u nasledstvo povećani teret države na društvo. Dalje, rat državi nudi primamljive šanse da zauzme novu teritoriju na kojoj može da sprovodi monopol sile. Randolf Born je svakako bio u pravu kada je pisao “rat je zdrav za državu”, iako bilo koju konkretnu državu rat može da dovede kako do zdravlja tako i do smrtonosnih povreda.[35]
 
Možemo da testiramo hipotezu da je država mnogo više zainteresovana da zaštiti samu sebe nego svoje podanike tako što ćemo postaviti sledeće pitanje: Koju vrstu zločina država više progoni i kažnjava – one protiv pojedinih građana ili one protiv sebe? Najteži zločini u skoro svakoj državi nisu napadi na građane i njihovu imovinu, već ugrožavanje same države, na primer izdaja, dezertiranje, izbegavanje mobilizacije, subverzija i zavera, atentat, kao i ekonomski zločini kao što su falsifikovanje novca i izbegavanje plaćanja poreza. Uporedimo žestinu sa kojom se progoni čovek koji napadne policajca sa pažnjom koju država poklanja napadu na običnog građanina. Pa ipak, to što država stavlja najveći prioritet na sopstvenu zaštitu od građana, iz nekog nepoznatog razloga malom broju ljudi izgleda nespojivo sa pretpostavljnim raison d'etre države.[36]

 


Kako se države odnose međusobno


Pošto je zemljina površina podeljena između država, međudržavni odnosi svakako troše značajan deo raspoloživog vremena i energije države. Prirodna sklonost države je da širi svoju moć, a izvan države ovo širenje znači osvajanje nove teritorije. Izuzev u slučaju da na toj teritoriji nema države ili stanovništva, takvo širenje uključuje i sukob interesa vladara dotičnih država. U jednom trenutku, samo jedna vlast može imati monopol sile na jednoj teritoriji. Potpunu kontrolu nad jednom teritorijom država X može steći samo ako iz nje prethodno odstrani državu Y. Iako je rat rizičan, države će mu u svako doba biti sklone, osim za vreme kratkih perioda mira i pregrupisanja saveza i koalicija između država.
 
Videli smo da je pokušaj da se država ograniči na “unutrašnjem” ili “domaćem” planu, između XVII i XIX veka dostigao svoj najrazvijeniji oblik u konstitucionalizmu. Pandan ovome na “spoljnom” ili “međunarodnom” planu je razvoj “međunarodnog prava”, naročito u formi “pravila rata” i “prava neutralnih zemalja”.[37] U vreme nastanka, delovi međunarodnog prava bili su potpuno privatni, nastali iz potrebe trgovaca da svuda zaštite svoju imovinu i sudski rešavaju sukobe. Primeri su Zakon admiraliteta i Trgovački zakon. Ali čak i državna pravila nastala su i primenjivana dobrovoljno, bez potrebe za međunarodnom super-državom. Namera “zakona rata” bila je da razaranje, kao posledicu međudržavnog sukoba ograniči na sam državni aparat i da tako zaštiti nedužnu “civilnu” javnost od ratnog uništenja i klanice. Razvoj prava neutralnih zemalja imao je za cilj da zaštiti privatno civilno međunarodno poslovanje, čak i sa “neprijateljskim” zemljama, od konfiskacije od strane jedne od zaraćenih strana. Glavni cilj, prema tome, bio je da se postave granice svakom ratu i naročito da se ograniči razorni uticaj na građane neutralnih, pa čak i zaraćenih država.
 
Pravnik F.J.P. Vil bajkovito opisuje “civilizovano ratovanje” koje je upražnjavano u Italiji u XV veku:
 
bogati građani i trgovci srednjevekovne Italije bili su previše zauzeti zarađivanjem i uživanjem u životu da bi oni sami podnosili teškoće i opasnosti ratovanja. Zato su ustanovili praksu unajmljivanja plaćenika da za njih ratuju, a pošto su bili štedljivi poslovni ljudi, otpuštali su svoje plaćenike onog trenutka kada im njihove usluge više nisu bile potrebne. Dakle, za svaku ratnu kampanju trebalo je uvek iznova angažovati ljude i stvoriti armiju. … Prvi put u istoriji, vojna služba je postala razumno i relativno bezopasno zanimanje. Generali tog doba su komandovali pokretima svojih vojski, često sa izuzetnom veštinom, ali kada bi jedan stekao prednost, njegov protivnik se ili povlačio ili predavao. Poštovano je pravilo da se grad može pustošiti samo ukoliko je pružio otpor. Imunitet se uvek mogao kupiti plaćanjem otkupa. … Prirodna posledica bila je da se nijedan grad nije branio, jer je bilo očigledno da je gradska vlast koja nije u stanju da odbrani svoje građane sama sebe lišila njihove pokornosti. Civili nisu imali razloga da se boje rata, koji je bio briga samo profesionalnih vojnika.[38]
 
Skoro potpunu zaštićenost civila od ratova koje je vodila država u Evropi XVII veka ovako opisuje Nef:
 
Čak i poštanske pošiljke nisu mogle zadugo biti zaustavljane tokom rata. Pisma su putovala bez cenzure, sa slobodom koja zadivljuje um dvadesetog veka. …  Građani zaraćenih nacija razgovarali su kada se sretnu, a kada se nisu mogli sresti, razmenjivali su pisma, ne kao protivnici već kao prijatelji. Skoro da uopšte nije postojala savremena zamisao da … su građani neprijateljske države delimično odgovorni za agresivne postupke njihovih vladara. Ni sukobljeni vladari nisu pokazivali nikakvu čvrstu nameru da prekinu komunikacije sa podanicima neprijatelja. Stara inkvizitorska praksa špijuniranja u vezi sa religijom nestajala je i nije bilo ni pomisli o sličnom nadgledanju političkih ili ekonomskih komunikacija. Pasoši su nastali kao način da se obezbedi sigurnost u doba rata. Tokom većeg dela XVIII veka Evopljanin je retko odlučivao da otkaže put u stranu zemlju s kojom je njegova bila u ratu.[39]

 
A trgovina je smatrana korisnom za obe strane koje u njoj učestvuju. U XVIII veku ratovanje je velikim delom bilo u ravnoteži sa “trgovinom sa neprijateljem”.[40]
 
Meru u kojoj su države prekršile pravila civilizovanog ratovanja u XX veku ne treba opširno opisivati. U savremeno doba totalnog rata kombinovanog sa tehnologijom potpunog uništenja, sama ideja ograničavanja rata na pripadnike državnog aparata zvuči slabije i zastarelije nego originalni ustav SAD.
 
Kada države nisu u ratu, sporazumi su često neophodni da bi se sukobi održali na minimumu. Jedno učenje koje je začudo steklo široko odobravanje je navodna “nepovredivost sporazuma”. Ovaj pojam tretira se kao pandan “nepovredivosti ugovora”. U stvari, sporazum i pravi ugovor nemaju ništa zajedničko. Ugovor prenosi, na precizan način, prava na privatnu svojinu. Pošto vlast ni u kom preciznom smislu ne “poseduje” svoju teritoriju, nikakav sporazum koji sklopi ne prenosi prava na svojinu. Ako, na primer g. Džons proda ili pokloni svoju zemlju g. Smitu, Džonsov naslednik ne može legitimno da napadne Smitovog naslednika i da tvrdi da je zemlja po pravdi njegova. Pravo na svojinu je već preneseno. Ugovor Džonsa starijeg automatski važi i za Džonsa mlađeg, jer je stariji već preneo svojinu. Džons mlađi stoga ne može polagati pravo svojine. Džons mlađi može da poseduje samo ono što nasledi od Džonsa starijeg, a Džons stariji može mu zaveštati samo svojinu koju još uvek poseduje. Međutim ako u jednom trenutku državna vlast recimo Ruritanije bude naterana ili čak podmićena od strane državne vlasti Valdavije da preda deo svoje teritorije, apsurdna je tvrdnja da vlasti ili stanovnici dve zemlje nikada neće moći da zahtevaju ponovno ujedinjenje Ruritanije na temelju nepovredivosti sporazuma. Ni ljude ni zemlju severozapadne Ruritanije ne poseduje ni jedna ni druga vlast. Posledica je da jedna vlast svakako ne može nečim iz prošlosti – nekakvim sporazumom - obavezati neku kasniju vlast. Revolucionarna vlast koja svrgne kralja Ruritanije tešlo da bi mogla biti smatrana odgovornom za njegova dela ili dugove, jer vlast, za razliku od deteta, nije “naslednik” svojine prethodnika.

 

 

Istorija kao borba između sile države i sile društva

 
Kao što su dva osnovna i međusobno isključiva odnosa između ljudi miroljubiva saradnja i nasilno iskorišćavanje, proizvodnja i otimačina, tako se istorija ljudske vrste, posebno ekonomska istorija, može sagledati kao sukob ova dva principa. S jedne strane je kreativna proizvodnja, miroljubiva razmena i saradnja. S druge su nasilje i otimačina. Albert Džej Nok izabrao je odgovarajuća imena za sukobljene sile: “sila društva” i “sila države”.[41] Sila društva je čovekova moć nad prirodom, saradnja u transformaciji prirodnih resursa i saznanje o zakonima prirode, na korist svih učesnika. Sila društva je pobeda nad prirodom, kvalitet života koji postižu ljudi koji učestvuju u međusobnoj razmeni. Sila države, kao što smo videli, to je nasilno i parazitsko otimanje proizvedenog – iscrpljivanje društva u korist neproduktivnih (u stvari kontraproduktivnih) vladara. Dok je sila društva moć nad prirodom, sila države je sila nad čovekom. Kroz istoriju, čovekova produktivna i kreativna moć uvek je iznova pronalazila nove načine da transformiše prirodu na dobrobit čoveka. U takvim vremenima sila društva nadjačavala je silu države i uticaj države na društvo značajno je smanjivan. Ali pre ili kasnije, država je jačala i širila se, iznova sakatila i prisvajala silu društva.[42] Ako je period od XVII do XIX veka u mnogim zapadnim zemljama vreme jačanja sile društva i posledičnog napretka slobode, mira i materijalnog blagostanja, dvadeseti vek bio je pre svega vreme narastajuće sile države – i posledičnog povratka u ropstvo, rat i razaranje.[43]
 
U ovo naše vreme ljudska rasa ponovo se suočava sa rastućom moći države – sada naoružane rezultatima čovekove kreativnosti, prisvojenim i deformisanim za svoje svrhe. U prethodnim stolećima ljudi su pokušali da postave ustavna i druga ograničenja države, ali su svi pokušaji propali. Nijedan od brojnih oblika koje je država uzela tokom stoleća, nijedan od isprobanih koncepata i institucija nije uspeo da zadrži vlast pod kontrolom. Problem države očigledno je još uvek daleko od rešenja. Ako će se ikada doći do konačnog rešenja pitanja države, možda treba krenuti sasvim novim pravcem istraživanja.
[44]
 
 
 
 
* Egalitarizam kao pobuna protiv prirode i drugi ogledi, Marej Rotbard (Egalitarianism as a Revolt Against Nature and Other Essays by Murray N. Rothbard, Auburn: Mises Institute, 2000 [1974]) str. 55-88.
 
[1] Ne možemo na ovom mestu detaljno obuhvatiti sve probleme i obmane “demokratije”. Reći ćemo samo da je nečiji pravi “predstavnik” uvek mora da se potčinjava naredbama tog nekog, da može biti otpušten u svakom trenutku i da ne može da deluje nasuprot interesa ili želja svog gazde. Potpuno je jasno da u demokratiji “predstavnik” nikada ne može da vrši funkciju predstavljanja na način koji odgovara libertarijanskom društvu.
[2] Socijal-demokrate obično na ovo odgovaraju da demokratija – većinski izbor vladara – ima za logičnu posledicu obavezu većine da manjini ostavi određene slobode, jer ta manjina može jednog dana postati većina. Uz druge nedostatke, ovo tvrđenje očigledno ne stoji u situaciji kada manjina ne može nikada postati većina, na primer kada se manjina od većine razlikuje rasno ili etnički.
[3] Jozef Šumpeter, Kapitalizam, socijalizam i demokratija (Joseph A. Schumpeter, Capitalism, Socialism, and Democracy, New York: Harper and Bros., 1942) str. 198.
Sukob između privatne i javne sfere pogoršavao se od samog početka, od činjenice da … je država živela od prihoda koji je proizveden u privatnoj sferi, za privatne svrhe a potom morao da bude preusmeren silom politike.  Teorija koja tumači poreze po analogiji sa plaćanjem članarine u nekakvom klubu ili plaćanjem usluga, recimo lekaru, samo pokazuje koliko je ovaj deo društvenih nauka daleko od naučnog metoda.
Videti i Marej Rotbard, “Obmana zvana 'javni sektor'” (Murray N. Rothbard, "The Fallacy of the 'Public Sector,"' New Individualist Review, Summer, 1961) 3ff.
[4] Franc Openhajmer, Država (Franz Oppenheimer, The State, New York: Vanguard Press, 1926) str. 24–27:
Postoje dva principijelno suprotstavljena načina na koje čovek može da obezbedi sredstva neophodna za zadovoljenje osnovnih potreba. Ta dva načina su rad ili pljačka, odnosno njegov sopstveni trud ili nasilno otimanje plodova tuđeg rada. … U diskusiji koja sledi, rad jednog čoveka i razmenu sopstvenog rada za ekvivalentnu količinu rada drugih ljudi nazvaću “ekonomska sredstva” za zadovoljenje potreba, dok će neplaćeno prisvajanje rada drugih ljudi biti nazvano “politička sredstva”. … Država je organizacija koja koristi politička sredstva. Prema tome, država ne može postojati pre nego što ekonomska sredstva proizvedu određenu količinu objekata za zadovoljenje potreba, koji se onda mogu oteti ili prisvojiti ratobornom pljačkom.
[5] Albert Džej Nok objašnjava kako
država prisvaja i sprovodi monopol na zločin. … Država zabranjuje privatno ubijanje a sama organizuje ubijanje kolosalnih razmera. Država kažnjava privatnu krađu a sama beskrupulozno pljačka sve što poželi, bila to imovina njenog građanina ili stranca.
Nok, Uraditi pravu stvar i drugi ogledi (Nock, On Doing the Right Thing, and Other Essays, New York: Harper and Bros., 1929) str. 143; citirano u Džek Švarcman, “Albert Džej Nok – Suvišni čovek”, Vera i sloboda (Jack Schwartzman, "Albert Jay Nock—A Superfluous Man," Faith and Freedom, Decembar 1953) str. 11.
[6] Openhajmer, Država, (Oppenheimer, The State) str. 15:
Šta je onda država kao sociološki pojam? Država je, po samom svom nastanku … društvena institucija, koju pobednička grupa ljudi nameće pobeđenoj grupi, sa jedinom svrhom da reguliše dominaciju pobednika nad pobeđenima i da se osigura od pobune iznutra i od napada spolja. Teleološki, dominacija nema drugi smisao do ekonomskog iskorišćavanja poraženih od strane pobednika.
A de Žuvenel je napisao: “država je u suštini rezultat uspeha koji banda nitkova postigne u nametanju svoje volje društvu”. Bertran de Žuvenel, O Moći (Bertrand de Jouvenel, On Power, New York: Viking Press, 1949) str. 100–01.
[7] O ključnoj razlici između “kaste”, grupe koja ima privilegije ili obaveze nasilno dodeljene ili nametnute od države, i marksističkog pojma “klase” u društvu, videti Ludvig fon Mizes, Teorija i istorija (Ludwig von Mises, Theory and History, New Haven, Conn.: Yale University Press, 1957) str. 112ff.
[8] Takvo prihvatanje naravno ne znači da je prihvatanje vladavine države postalo “dobrovoljno”; čak i kada je podrška većine aktivna, ova podrška nije jednoglasna, odnosno ne daje je svaki pojedinac.
[9] Da svaka vlast nad pojedincem, bez obzira koliko je “diktatorska”, mora da obezbedi ovu vrstu podrške, pokazali su veliki politički teoretičari – Etjen de la Boatje, Dejvid Hjum i Ludvig fon Mizes. Videti Dejvid Hjum, “O osnovama državne vlasti”, u Ogledi, književni, moralni i politički (David Hume, "Of the First Principles of Government," in Essays, Literary, Moral and Political, London: Ward, Locke, and Taylor, n.d.) str. 23; Etjen de la Boatje, Anti-diktator (Étienne de la Boétie, Anti-Dictator, New York: Columbia University Press, 1942) str. 8–9; Ludvig fon Mizes, Ljudsko delovanje (Ludwig von Mises, Human Action, Auburn, Ala.: Mises Institute, 1998) str. 188ff. Za dalje priloge la Boatjea analizi države, videti Oskar Jazi i Džon Luis, Protiv tiranina (Oscar Jaszi and John D. Lewis, Against the Tyrant, Glencoe, Ill.: The Free Press, 1957) str. 55–57.
[10] La Boatje, Anti-diktator (La Boétie, Anti-Dictator) str. 43-44.
Uvek kada vladar postane diktator … svi oni iskvareni prevelikom ambicijom ili izuzetnom smelošću, svi oni okupe se oko njega i podržavaju ga da bi učestvovali u podeli plena i da bi postali sitni šefovi u službi velikog tiranina.
[11] Ovo nikako ne znači da se svi intelektualci stavljaju u službu države. O oblicima savezništva intelektualaca i države videti Bertran de Žuvenel, “Stav intelektualaca prema tržišnom društvu” (Bertrand de Jouvenel, "The Attitude of the Intellectuals to the Market Society," The Owl, Januar 1951) str. 19–27; takođe, “Kako intelektualci sa Kontinenta tretiraju kapitalizam” u F.A. Hajek, ured., Kapitalizam i istoričari ("The Treatment of Capitalism by Continental Intellectuals," u F.A. Hayek, ed., Capitalism and the Historians, Chicago: University of Chicago Press, 1954) str. 93–123; reprintovano u Džorž B. de Husar, Intelektualci (George B. de Huszar, The Intellectuals, Glencoe, Ill.: The Free Press, 1960) str. 385–99; i Šumpeter, Imperijalizam i društvene klase (Schumpeter, Imperialism and Social Classes, New York: Meridian Books, 1975) str. 143–55.
[12] Džozef Nidam, “Pregled knjige Orijentalni despotizam Karla A. Vitfogela” (Joseph Needham, "Review of Karl A. Wittfogel, Oriental Despotism," Science and Society, 1958) str. 65. Nidam takođe piše kako su “(kineske) careve u svim epohama služili brojni duboko humani i nepristrasni naučnici”, str 61. Vitfogel beleži konfučijansko učenje da je slava vladajuće klase zavisila od gospode zvaničnika, školovanih birokrata, predodređenih da kao profesionalni vladari upravljaju masama stanovništva. Karl Vitfogel, Orijentalni despotizam (Karl A. Wittfogel, Oriental Despotism, New Haven, Conn.: Yale University Press, 1957) str. 320–21. Za gledište suprotno Nidamovom, videti Džon Lukač, “Klasa intelektualaca ili profesija intelektualac?” (John Lukacs, "Intellectual Class or Intellectual Profession?") u de Husar, Intelektualci (de Huszar, The Intellectuals) str. 521–22.
[13] Džin Ribs, “Ratni planeri” (Jeanne Ribs, "The War Plotters," Liberation, August, 1961) str. 13). “stratezi insistiraju da njihova profesija zaslužuje 'dostojanstvo akademskog pandana vojne profesije'”. Videti i Markus Raskin  Intelektualci nuklearnog holokausta (Marcus Raskin, "The Megadeath Intellectuals," New York Review of Books, November 14, 1963) str. 6–7.
[14] Tako je istoričar Konjers Rid, u svom predsedničkom govoru, zagovarao potiskivanje istorijskih činjenica u službi “demokratskih” i nacionalnih vrednosti.  Rid objavljuje da “totalni rat, bilo da je vreo ili hladan, mobiliše svakoga i svakoga poziva da izvrši svoju dužnost. Istoričar nije ništa manje obavezan nego fizičar”. Rid, “Društvena odgovornost istoričara” (Read, "The Social Responsibilities of the Historian," American Historical Review, 1951) str. 283ff. Za kritiku Rida i druge aspekte dvorske istorije, videti Hauard K. Bil, “Profesionalni istoričar: njegova teorija i praksa” (Howard K. Beale, "The Professional Historian: His Theory and Practice," The Pacific Historical Review, August, 1953) str. 227–55.  Takođe videti Herbert Baterfild, “Zvanična istorija: njene zamke i kriterijumi” (Herbert Butterfield, "Official History: Its Pitfalls and Criteria," History and Human Relations, New York: Macmillan, 1952) str. 182–224; i Hari Elmer Barns, Dvorski istoričari protiv revizionizma (Harry Elmer Barnes, The Court Historians Versus Revisionism, n.d.) str. 2ff.
[15] Videti Vitfogel, Orijentalni despotizam (Wittfogel, Oriental Despotism), str. 87–100. O ulozi religije države u davnoj Kini i Japanu, videti Norman Džejkobs, Poreklo modernog kapitalizma i istočna Azija (Norman Jacobs, The Origin of Modern Capitalism and Eastern Asia, Hong Kong: Hong Kong University Press, 1958) str. 161-94.
[16] De Žuvenel, O moći (De Jouvenel, On Power) str. 2:
Ključni razlog za poslušnost je da je postala navika ljudske vrste. … Sila je za nas prirodna pojava. Od najranijih dana pisane istorije sila je uvek upravljala ljudskim sudbinama … vlasti koje su gubile privilegiju upravljanja (društvom) nisu nestajale a da je svojim naslednicima ne zaveštaju; u umovima ljudi su ostajala sećanja čiji su efekti kumulativni. Niz državnih vlasti koje, tokom više vekova vladaju jednim društvom mogu se posmatrati kao jedna vlast koja uzima uvek nove oblike.
[17] O takvom korišćenju religije u Kini, videti Norman Džejkobs.
[18] H.L Menken, Menkenov izbor (H.L. Mencken, A Mencken Chrestomathy, New York: Knopf, 1949) str. 145:
Sve što vlast vidi u originalnoj ideji je moguća promena, pa prema tome i napad na njene povlastice. Najopasniji čovek, za svaku vlast, je čovek koji je sposoban da samostalno razmišlja, ne obazirući se na popularna sujeverja i tabue. On gotovo neizbežno dolazi do zaključka da je vlast pod kojom živi nepoštena, suluda i nepodnošljiva pa, ukoliko je romantik, pokušava da je promeni. A čak i kada on lično nije romantik, vrlo je verovatno da će raširiti nezadovoljstvo među onima koji jesu.
[19] Isto, str. 146-47.
[20] De Žuvenel, O moći (De Jouvenel, On Power) str. 27ff.
[21] Čarls Blek mlađi, Narod i dvor (Charles L. Black. Jr., The People and the Court, New York: Macmillan, 1960) str. 35ff.
[22] Isto, str. 42-43.
[23] Isto, str. 52:
Glavna i najbitnija funkcija [ustavnog] suda bila je da proglasi ustavnim a ne neustavnim. Ono što je ograničenoj vlasti potrebno, od početka pa zauvek, je neki način da ubedi ljude da je pokušala sve što je u ljudskoj moći da ostane u okviru ograničenja. Ovo je uslov njene legitimnosti, a njena legitimnost je, dugoročno, neophodan uslov za njen opstanak. I tako je sud, tokom istorije, činio vlast legitimnom.
[24] Za Bleka je ovo “rešenje”, iako paradoksalno, sasvim očigledno:
moć države … zaustavlja se tamo gde je zakon zaustavi. A ko će postaviti granicu, ko će zaustaviti najmoćniju silu? Pa ko drugi nego sama država, preko svojih sudija i svojih zakona. Ko da ograničava suzdržane? Ko da podučava mudre? (Isto, str. 32-33)
i:
Kad god je u pitanju moć vlasti suverene države, nije moguće izabrati sudiju izvan te vlasti. Svaka državna vlast, dokle god je vlast, mora doneti konačnu odluku o svojoj sopstvenoj moći. (Isto, str. 48-49)
[25] Isto, str. 49.
[26] Pripisivanje čudesnih moći državnoj vlasti podseća na Džejmsa Barnama i njegovo mistično i iracionalno opravdanje vlasti:
U davna vremena, pre no što su naučne iluzije okaljale mudrost tradicije, znalo se da su osnivači gradova bogovi ili polubogovi. … Ni ishodište, ni opravdanje vlasti ne mogu se naći u racionalnom … zašto bih prihvatio bilo nasledni, bilo demokratski ili bilo koji drugi princip legitimnosti? Zašto bi neki princip opravdao vladavinu tog čoveka nadamnom? … Ja prihvatam princip zato što … pa, zato što ga prihvatam, jer je tako uvek bilo i biće.
Džejms Barnam, Kongres i američka tradicija (James Burnham, Congress and the American Tradition, Chicago: Regnery, 1959) str. 3-8. Ali šta ako neko ne prihvata princip? Kako će onda biti?
[27] Blek, Narod i sud (Black, The People and the Court) str. 64.
[28] Isto, str. 65.
[29] Džon Kalhun, Studija o državnoj vlasti, (John C. Calhoun, A Disquisition on Government, New York: Liberal Arts Press, 1953) str. 25-27. Videti i Marej Rotbard, “Konzervativizam i sloboda: libertarijanski komentar” (Murray N. Rothbard, "Conservatism and Freedom: A Libertarian Comment," Modern Age, Spring, 1961) str. 219.
[30] J. Alen Smit, Rast i dekadencija ustavne vlasti (J. Allen Smith, The Growth and Decadence of Constitutional Government, New York: Henry Holt, 1930) str. 88. Smit dodaje:
očigledno je da tamo gde je odredba Ustava smišljena da ograniči moć organa vlasti, ona može biti praktično anulirana ukoliko je njeno tumačenje i sprovođenje u nadležnosti upravo onoga koga je trebalo da ograniči. Jasno je da zdrav razum zahteva da nijedan organ vlasti ne može da određuje kolike su njegove moći.
Jasno je da zdrav razum i “čudesa” predstavljaju vrlo različita viđenja vlasti (str. 87).
[31] Kalhun, Studija o državnoj vlasti, str. 20-21.
[32] U bliskoj prošlosti, princip jednoglasnosti oživljen je u prilično razvodnjenom obliku, naročito u tekstovima profesora Džejmsa Bjukenena. Uvođenje jednoglasnosti u sadašnju situaciju i primenjujući je samo na promene, ali ne i na postojeće zakone, može da dovede samo do još jedne transformacije ograničenja države u njena ovlašćenja. Ako će princip jednoglasnosti biti primenjen samo na promene zakona i ukaza, jedino je važna priroda početnog “nultog stanja”. Videti Džejms Bjukenen i Gordon Talok, Matematika pristanka (James Buchanan and Gordon Tullock, The Calculus of Consent, Ann Arbor: University of Michigan Press, 1962).
[33] Videti Herbert Spenser, “Pravo na ignorisanje države”, u Društvena statika (Herbert Spencer, "The Right to Ignore the State," Social Statics, New York: D. Appleton, 1890) str. 229–39.
[34] De Žuvenel, O vlasti (De Jouvenel, On Power) str. 171.
[35] Videli smo da je za državu ključna podrška intelektualaca - podrška državi protiv dve akutne pretnje. U tom smislu, o ulozi američkih intelektualaca u ulasku Amerike u Prvi svetski rat, videti Randolf Born, “Rat i intelektualci” (Randolph Bourne, "The War and the Intellectuals," in The History of a Literary Radical and Other Papers, New York: S.A. Russell, 1956) str. 205–22. Prema Bornu, uobičajeni način na koji intelektualci pridobijaju podršku građana za postupke države je da svaku diskusiju kanališu unutar granica osnovne državne politike i da obeshrabre svaku temeljnu ili opštu kritiku ove osnovne matrice.
[36] Kao što to Menken kaže svojim originalnim stilom:
Ova banda (“izrabljivači od kojih se vlast sastoji”) je takoreći vakcinisana protiv kazne. Ni njene najveće pljačke, čak i kada je očigledno da je jedini motiv privatna dobit, ne moraju biti kažnjene po zakonu. Još od prvih dana Republike, manje od nekoliko desetina njenih članova bili su oterani sa vlasti a svega nekoliko opskurnih pomagača je oterano u zatvor. Broj zatvorenika u zatvoru u Atlanti i Levenvortu osuđenih zbog pobune protiv malverzacija vlasti je uvek deset puta veći nego broj državnih službenika osuđenih zbog nasilja nad poreskim obveznicima radi sticanja lične koristi. Menken, Menkenov izbor (Mencken, A Mencken Chrestomathy) str. 147–48.
Za rečit i zabavan opis nedostatka zaštite pojedinca od narušavanja njegove slobode od strane njegovih “zaštitnika”, videti Menken, “Priroda slobode” (H.L. Mencken, "The Nature of Liberty," in Prejudices: A Selection, New York: Vintage Books, 1958) str. 138–43.
[37] Ovo treba razlikovati od savremenog međunarodnog prava, koje naglasak stavlja na najveće moguće širenje rata kroz konstrukcije kao što je “kolektivna bezbednost”.
[38] Vil, Napredak u varvarstvo (F.J.P. Veale, Advance to Barbarism, Appleton, Wis.: C.C. Nelson, 1953) str. 63. Slično tome, profesor Nef piše o Don Karlosovom ratu vođenom u Italiji između Francuske, Španije i Sardinije s jedne i Austrije s druge strane, u XVIII veku:
tokom opsade Milana od strane saveznika, kao i nekoliko nedelja kasnije kod Parme … sukobljene armije vodile su žestoke bitke izvan gradova. Nigde stanovništvo nije podržavalo ni jednu ni drugu stranu. Jedino su se plašili prodora vojnika u grad i pljačke. Pokazalo se da je strah bez osnova. U Parmi su se građani popeli na zidine da posmatraju bitku na otvorenom prostoru izvan grada. Džon Nef, Rat i napredak ljudi (John U. Nef, War and Human Progress, Cambridge, Mass.: Harvard University Press, 1950) str. 158. Takođe videti Hofman Nikerson, Može li se ograničiti rat? (Hoffman Nickerson, Can We Limit War?, New York: Frederick A. Stoke, 1934)
[39] Nef, Rat i napredak ljudi (Nef, War and Human Progress) str. 162.
[40] Isto, str. 161. O liderima američke revolucije i njihovom zagovaranju trgovine sa neprijateljem, videti Džozef Dorfman, Ekonomski um u američkoj civilizaciji (Joseph Dorfman, The Economic Mind in American Civilization, New York: Viking Press, 1946, vol. 1) str. 210–11.
[41] O pojmovima sile države i sile društva videti Albert Nok, Država, naš neprijatelj (Albert J. Nock, Our Enemy the State, Caldwell, Idaho: Caxton Printers, 1946). Takođe videti Nok, Sećanja suvišnog čoveka (Albert J. Nock, Memoirs of a Superfluous Man, New York: Harpers, 1943) i Frank Hodorov, Uspon i pad društva (Frank Chodorov, The Rise and Fall of Society, New York: Devin-Adair, 1959).
[42] Tokom neprekidnog širenja ili sužavanja, država uvek osigurava kontrolu nad određenim ključnim “komandnim mestima” u privredi i društvu. Ova komandna mesta obuhvataju monopol na silu, monopol na konačnu sudsku moć, komunikacione i saobraćajne kanale (pošta, putevi, reke, vazdušni koridori), vodu za navodnjavanje u orijentalnim despotijama i obrazovanje – da bi se oblikovala uverenja budućih građana. U modernoj privredi, novac je kritično komandno mesto.
[43] Karl Marks skoro otvoreno zagovara ovaj parazitski proces “narastanja”, kada kaže da se socijalizam mora utemeljiti preotimanjem kapitala prethodno akumuliranog u kapitalizmu.
[44] Neophodni sastojak rešenja mora biti raskidanje saveza između intelektualaca i države, stvaranjem centara intelektualnog istraživanja i obrazovanja nezavisnih od države. Kristofer Doson primećuje da su veliki intelektualni pokreti renesanse i prosvetiteljstva postignuti radom izvan a ponekad i protiv etabliranih univerziteta. Nezavisni univerziteti bili su rasadnici novih ideja. Videti Kristofer Doson, Kriza zapadnog obrazovanja (Christopher Dawson, The Crisis of Western Education, New York: Sheed and Ward, 1961).

Preveo: Andrej Stanimirović

Tekst je prvobitno objavljen na sajtu "Katalaksija" (www.katalaksija.com).

Argument za radikalni idealizam

Autor: 
Marej N. Rodbard

Svako “radikalno” uverenje je bilo optuživano za “utopizam”, a libertarijanski pokret tu nije izuzetak. Čak i neki libertarijanci smatraju da ne bismo trebali plašiti ljude svojim “radikalizmom”, te da bi stoga puna libertarijanska ideologija i program trebalo da budu držani dalje od pogleda javnosti. Ti ljudi preporučuju “fabijanski” graduelistički program, samo što se oni zalažu za postepeno smanjenje državne moći. Jedan primer iz oblasti poreske politike: umesto zalaganja za “radikalnu” meru ukidanja svih poreza, ili čak ukidanja poreza na dohodak, trebalo bi da se zadovoljimo apelima za mala poboljšanja; recimo, za smanjenje poreza na dohodak za dva procenta. 

 

U oblasti strateškog razmišljanja, ukazuje se potreba da libertarijanci izvuku pouku od marksista, budući da su oni duže od bilo koje druge grupe razmišljali o strategiji radikalne društvene promene. U tom smislu, marksisti uviđaju dve kritično važne strateške greške koje su bile uzrok “odstupanju” od pravog puta: jedno nazivaju “levim skretanjem”; drugo odstupanje, nasuprot tome, jeste “desničarski oportunizam”. Kritičari libertarijanskih “ekstremističkih” principa predstavljaju analogon marksističkim “desničarskim oportunistima”. 

 

Glavni problem sa oportunistima je u tome što ih zadovoljavanje strogo graduelnim i “praktičnim” programima, programima koji imaju dobre izglede da budu odmah usvojeni, dovodi u veliku opasnost da u potpunosti izgube iz vida ključnu stvar, libertarijanski cilj. Onaj ko se zadovoljava apelima za smanjenje poreza za dva procenta, doprinosi uništenju krajnjeg cilja ukidanja svih poreza. Koncentrisanjem na neposredna sredstva, on radi u prilog likvidaciji krajnjeg cilja, a samim tim i razloga zbog kojeg je postao libertarijanac. Ako libertarijanci neće da drže visoko podignutu zastavu čistog principa, zastavu vrhovnog cilja – ko će? Odgovor je – niko; stoga je drugi glavni izvor odstupanja od čistote cilja u nedavnoj prošlosti bilo skretanje na pogrešan put oportunizma. 

 

Slučaj za primer skretanja oportunističkim putem predstavljaće neko koga ćemo nazvati “Robert”, koji je ranih 50-tih postao odlučni i militantni libertarijanac. Opredeljujući se ubrzo za aktivizam i ostvarivanje neposrednih ciljeva, Robert je zaključio da je ispravan strateški pristup da ublaži sve priče o libertarijanskom cilju, a posebno da ublaži libetarijansko neprijateljstvo prema državi. Njegov cilj je bio da stavlja naglasak samo na ono “pozitivno” i na ciljeve koje ljudi mogu ostvariti dobrovoljnom delatnošću. 

 

Kako je njegova karijera napredovala, Robert je na beskompromisne libertarijance počeo da gleda kao na smetnju; stoga je počeo sistematsku borbu brotiv svih u svojoj organizaciji koje je uhvatio da se “negativno” izjašnjavaju o državi. Nije trebalo mnogo vremena da Robert počne da libertarijansku ideologiju otvoreno i eksplicitno odbacuje i da apeluje na “partnerstvo” između države i privatnog preduzetništva – između prinude i dobrovoljnosti – ukratko, da se otvoreno preporučuje za mesto u državnoj službi. Ipak, u svojim predasima, Robert će još uvek o sebi govoriti kao o “anarhisti”, ali samo u jednom apstraktnom, maglovitom smislu, potpuno nevezanom sa značenjem same reči. 

 

Free market ekonomista, F. A. Hajek (F. A. Hayek), za koga se nikako ne može reći da je bio “ekstremista”, elokventno je pisao o vitalnom značaju koji za uspeh slobode ima pridržavanje čiste i “ekstremne” ideologije kao večnog uverenja. Hajek tu piše da je veliku privlačnu snagu socijalizmu uvek davalo stalno naglašavanje njegovog “idealnog” cilja, ideala koji je prožimao, informisao i rukovodio delovanjima svih onih koji su nastojali da ga ostvare. Hajek potom dodaje: 

 

“Mi moramo izgradnju slobodnog društva ponovo učiniti intelektualnom pustolovinom, činom hrabrosti. Ono što nam nedostaje jeste liberalna Utopija, program koji ne bi predstavljao ni puku odbranu postojećeg, niti razvodnjenu vrstu socijalizma, već istinski liberalni radikalizam koji se ne bi susprezao pred moćnicima (uključujući i sindikate), koji ne bi bio strogo praktičaki usmeren i koji se ne bi zadovoljavao onim što se danas čini politički mogućim. Potrebne su nam intelektualne vođe spremne da se odupru slatkorečivosti moćnika i uticajnih ljudi, spremne da rade za ideal, ma kako mali bili izgledi za njegovu skorašnju realizaciju. To moraju biti ljudi spremni da se drže principa i da se bore za njihovo potpuno ostvarenje, ma koliko ono bilo daleko... Slobodna trgovina i jednakost šansi su još uvek ideali koji mogu da raspale maštu velikog broja ljudi; međutim, puka “razumna sloboda trgovine” ili puko “popuštanje kontrole” nemaju ni intelektualni ugled, niti su sposobni da pobude bilo kakav entuzijazam. Glavna lekcija koju istinski liberali moraju da nauče od uspeha socijalističkog pokreta jeste da je njihova hrabrost da budu utopisti bilo ono što im je obezbedilo podršku intelektualaca, a samim tim i uticaj na javno mnenje, koje obnoć čini mogućim ono što se koliko juče činilo potpuno udaljenim ciljem. Oni koji se isključivo brinu za ono što im se u postojećoj klimi javnog mnenja čini praktički izvodljivim, stalno otkrivaju da je čak i to, usled promena nastalih u javnom mnenju, koje oni nisu ni pokušali da usmere u drugom pravcu, odjednom postalo politički nemoguće. Sve dok filozofsko zasnivanje slobodnog društva ne budemo ponovo učinili živom intelektualnim temom, a njenu implementaciju zadatkom koji predstavlja izazov za genijalnost i imaginaciju naših najpronicljivijih umova, izgledi za slobodu biće zaista mračni. Ali ako bismo ponovo zadobili poverenje u moć ideja, što je bilo obeležje liberalizma u njegovim najboljim danima, bitka ne bi bila izgubljena."

 

Hajek je ovde podvukao jednu značajnu istinu i važan razlog za insistiranje na vrhovnom cilju: ushićenje i entuzijazam koji može da pobudi logički konzistentan sistem. Ko bi još jurišao na barikade zbog smanjenja poreza za dva posto? 

 

Postoji još jedan vitalan taktički razlog za vernost čistom principu. Tačno je da svakodnevni društveni i politički događaji predstavljaju rezultantu mnogih pritisaka, često nezadovoljavajućih ishoda nadgornjavanja suprotstavljenih ideologija i interesa. Ali, samo i iz tog razloga za libertarijanca je važno da se pridržava prethodno rečenog. Poziv za dvoprocentnim smanjenjem poreza može ostvariti samo malo ispravljanje projektovanog povećanja poreske stope; apel za drastičnim smanjenjem poreza može zaista i da ostvari suštinsko smanjenje. A, dugoročno gledano, strateška uloga “ekstremista” jeste da sve više i više vrše pritisak na matricu svakodnevnih aktivnosti u svom pravcu. 

 

Socijalisti su u neku ruku bili pristalice ove strategije. Ako pogledamo u socijalistički program izložen pre šezdeset, ili čak pre trideset godina, postaće nam jasno da su mere koje su pre samo generaciju-dve smatrane opasnim, danas prihvaćene kao nužan deo “mejnstrim” američkog nasleđa. Posmatrano na ovaj način, svakodnevni kompromisi navodno "praktične" politike neminovno vodi u kolektivističkom pravcu. Ne postoji razlog zašto libertarijanci ne bi ostvarili isto. U stvari, jedan od razloga zbog čega je konzervativna opozicija kolektivizmu toliko slaba jeste taj što konzervativizam, po samoj svojoj prirodi, ne nudi nikakvu konzistentnu političku filozofiju, već samo "praktičnu" odbranu postojećeg statusa quo, obožavanog kao otelovljenje američke "tradicije". Kako se, pak, etatizam sve više širio i počeo da prožima sve pore društva, on je, po definiciji, postajao sve prihvaćeniji i, stoga, deo "tradicije"; to je razlog zbog čega konzervativizam ne može da pronađe intelektualno oružje kojim bi ga porazio. 

 

Odanost principu znači nešto više od pukog visokog vrednovanja i neprotivrečenja vrhovnom libertarijanskom idealu. Ona takođe znači i nastojanje da se taj vrhovni cilj dosegne onoliko brzo koliko je to fizički moguće. Ukratko, libertarijanac nikada ne sme da zastupa ili daje prednost postepenom nasuprot neposrednom i brzom pristupu ostvarenju njegovog cilja. Naime, postupajući na taj način, on potkopava neuporediv značaj svojih vlastitih ciljeva i principa. A ako on sam tako omalovažava sopstvene ciljeve, kako da ih onda drugi poštuju? 

 

Ukratko, ukoliko zaista teži ostvarenju slobode, libertarijanac mora želeti njeno ostvarenje najdelotvornijim i najbržim dostupnim sredstvima. U tom duhu je postupio klasični liberal, Leonard Rid (Leonard E. Reed), kada je, zalažući se nakon II Svetskog rata za neposredno i potpuno ukidanje kontrole cena i nadnica, izjavio u jednom svom govoru: “Kada bi na ovoj govornici bilo dugme, pritiskom na koje bi u istom trenutku bile ukinute kontrole svih cena i nadnica, ja bih stavio svoj prst na njega i pritisnuo bih to dugme!” 

 

Libertarijanac bi, stoga, trebalo da bude osoba koja bi pritisnula dugme, kada bi ono postojalo, za trenutno ukidanje svih nasrtaja na slobodu. On, naravno, zna da takvo magično dugme ne postoji, ali je sveukupna njegova strateška orijentacija obojena i definisana tim njegovim prioritetnim ciljem. 

 

Ta “abolicionistička” orijentacija, opet, ne znači da libertarijanac ima nerealističnu procenu o tome koliko brzo će, u stvari, njegov cilj biti ostvaren. U tom smislu ni libertarijanski zagovornik ukidanja ropstva, Vilijam Lojd Gerison (William Lloyd Garrison) nije bio “nerealističan” kada je 1830. prvi podigao slavni barjak hitnog oslobađanja robova. Njegov cilj je bio moralno ispravan, a njegov strateški realizam se potvrdio u tome što on nije očekivao da će njegov cilj biti brzo ostvaren. U prvom poglavlju smo videli da je sam Gerison pravio tu razliku: “Hitno i neposredno ukidanje ropstva koje zahtevamo, biće na kraju, avaj, postepeno ostvareno. Nikada nismo rekli da će ropstvo biti srušeno jednim udarcem; uvek smo tvrdili da je to ono što bi trebalo da se desi.” Inače, Gerison je jednom pronicljivo upozirio: “Zagovaranje graduelizma u teoriji znači praktično otezanje u nedogled.”

 

Graduelizam u teoriji zaista potkopava sam cilj prihvatanjem da on mora da zauzme drugo ili treće mesto u odnosu na druge, nelibertrijanske ili antilibertarijanske obzire. Jer, naklonost ka graduelizmu znači da su ti drugi razlozi važniji od slobode. Pretpostavite, tako, da zagovornik ukidanja ropstva kaže: “Ja zastupam okončanje ropstva – ali tek za deset godina”. To bi, međutim, podrazumevalo da bi njegovo ukidanje kroz osam ili devet godina, ili a fortiori odmah, bilo pogrešno, i da je bolje da ropstvo potraje još neko vreme. Ali, to bi značilo da odbacujemo poštovanje prema pravdi i da za abolicioniste (ili libertarijance) cilj po sebi ne predstavlja više najvišu vrednost. U stvari, i za abolicioniste i za libertarijance bi ovo značilo da zastupaju nastavljanje zločina i nepravde. 

 

Iako je za libertarijance od vitalnog značaja da visoko postavljaju svoj vrhovni i “ekstremistički” ideal, to ga, nasuprot Hajeku, još uvak ne čini “utopijskim”. Istinski utopista je čovek koji zagovara sistem koji je u suprotnosti sa prirodnim pravom ljudi i stvarnog sveta. Utopijski sistem ne bi mogao da funkcioniše čak ni kada bismo uspeli da sve ubedimo da rade na njegovom ostvarenju. Utopijski sistem ne može da funkcioniše, tj. ne može da opstane kao funkcionalan sistem. Levičarski utopijski cilj: komunizam – ukidanje podele rada i prihvatanje uniformnosti – ne bi mogao da funkcioniše čak ni kada bi odmah svi hteli da ga prihvate. On ne bi funkcionisao zato što predstavlja nasilje nad samom prirodom čoveka i sveta, posebno nad jedinstvenošću i individualnošću svake osobe, njenih sposobnosti i interesa, i zbog toga što bi njegovo prihvatanje značilo drastično smanjenje u proizvodnji bogatstva, u toj meri da bi to značilo osuditi najveći deo ljudske rase na gladovanje i izumiranje u vrlo kratkom roku. 

 

Ukratko, popularna upotreba termina “utopijski” ne pravi razliku između dve vrste problema koji stoje na putu programu radikalne izmene statusa quo. Kod prve je problem u tome što zahteva nasilje nad ljudskom prirodom i prirodom sveta, te stoga ne može da funkcioniše kada taj program pokušamo da sprovedemo. To je komunistički utopizam. Kod druge je teškoća u ubeđivanju dovoljnog broja ljudi da taj program treba da bude usvojen. Prva od njih je loša teorija zbog toga što predstavlja nasilje nad ljudskom prirodom; kod druge je problem jednostavno u ljudskoj volji, u ubeđivanju dovoljnog broja ljudi u ispravnost doktrine. Termin “utopijski” u svojoj uobičajenoj pežorativnoj upotrebi pristaje jedino prvoj. 

 

Libertarijanizam u svom najdubljem smislu, stoga, nije utopijsko, već eminentno realističko učenje, zbog toga što je to jedina teorija koja je u istinskom skladu sa prirodom čoveka i sveta. Libertarijanac ne poriče raznolikost i različitost među ljudima, on ih obožava i traga za načinom da toj raznolikosti omogući da dođe do svog punog izraza u potpuno slobodnom svetu. Pri svemu tome on, takođe, vodi računa o izuzetnom povećanju produktivnosti i životnog standarda svih ljudi, o jednom eminentno “praktičnom” aspektu stvari koji inače istinski utopisti s prezirom odbacuju kao zlo “materijalizma”. 

 

Libertarijanac je takođe izuzetno realističan, jer jedino on u potpunosti shvata prirodu države i njenu žeđ za moći. On je očigledno mnogo realističniji od konzervativca koji veruje u “ograničenu državu”, što je zaista nepraktično utopijsko verovanje. Taj konzervativac neprestano ponavlja svoju mantru da centralna vlast treba da bude snažno ograničena ustavom. Pa ipak, dok hudi na izopačenje izvornog Ustava i širenje federalne moći od 1789. godine, konzervativac istovremeno propušta da izvuče pravu pouku iz te degeneracije. 

 

Ideja strogo ograničene konstitucionalne države je bio plemenit pokušaj koji je, čak i pod mnogo povoljnijim i srećnijim okolnostima, propao. Ako je tada propao, zašto bi danas sličan pokušaj prošao iole bolje? Ali ne, to je konzervativni zastupnik laissez-faire sistema, čovek koji prvo sve oružje i svu moć odlučivanja da u ruke centralnoj vladi, pa onda kaže: “Ograničite se”; on je taj koji je istinski nepraktični utopista. 

 

Postoji još jedan dubok razlog zbog kojeg libertarijanci osećaju prezir prema obuhvatnom levičarskom utopizmu. Levi utopisti bezizuzetno zahtevaju drastičnu promenu ljudske prirode; po levičarima, čovek nema prirodu. Pretpostavlja se da pojedinac može da bude neograničeno oblikovan institucijama koje je stvorio, pa je tako komunistički ideal (ili ideal prelaznog socijalističkog sistema) stvaranje Novog Komunističkog Čoveka. Libertarijanac veruje da, u krajnjoj analizi, svaki pojedinac poseduje slobodnu volju i oblikuje samog sebe; stoga je glupo nadati se jedinstvenoj i drastičnoj promeni koju bi ostvario pretpostavljeni Novi Poredak. Libertarijanci bivoleli da vide moralno poboljšanje kod svih ljudi, iako njegovi moralni ciljevi imaju malo šta zajedničko sa ciljevima socijalista. On bi, na primer, bio presrećan da vidi da svaka želja za nasiljem jednog čoveka nad drugim nestane sa lica zemlje. Ali, on je previše realista da bi svoje nade uložio u ovu vrstu promene. Umesto toga, libertarijanski sistem je takav sistem koji će, pod bilo kojim datim ljudskim vrednostima i stavovima, istovremeno biti i moralniji i mnogo bolje funkcionisati nego bilo koji drugi. Naravno, što bude bilo manje želje za nasiljem, to će bilo koji društveni sistem, uključujući i libertarijanski, bolje funkcionisati; tada bi, na primer, bilo manje potrebe za postojanjem policije i sudova. Libertarijanski sistem, međutim, ne polaže nikakve nade u bilo kakvu promenu te vrste. 

 

Ako, dakle, libertarijanac mora da zagovara neposredno ostvarenje slobode i ukidanje etatizma, i ako je graduelizam u teoriji u suprotnosti sa tim krajnjim ciljem, koju onda stratešku poziciju u današnjem svetu treba da zauzme libertarijanac? Mora li nužno da se vezuje isključivo za zagovaranje hitnog ukidanja države? Da li su “tranzicioni zahtevi”, koraci ka praktičnom ostvarenju slobode, nužno nelegitimni? Ne, jer bi to značilo padanje u drugu samopobijajuću stratešku zamku “levičarkog sektaštva”. Naime, dok su libertarijanci isuviše često postajali oportunisti koji su izgubili viziju svog krajnjeg cilja i potkopavali ga, neki su evoluirali u suprotnom pravcu: bojali su se i osuđivali bilo kakav napor u pravcu ostvarenja ideje kao neminovnog izneveravanja samog cilja. Tragedija je u tome da su ovi sektaši, osuđujući svaki napor oko nečega što nije sam cilj, doprinosili tome da briga o samom cilju učini besmislenom i uzaludnom nadom. Jer, koliko god bismo svi mi bili presrećni kada bi stizanje do apsolutne slobode bilo moguće u jednom skoku, realistički izgledi za takav jedan odlučan skok su prilično mali. Ako društvene promene nisu uvek male i postepene, to ne znači da se one obično dešavaju u jednom skoku. Odbacivanjem svakog tranzicionog pristupa cilju, dakle, ti libertarijanski sektaši onemogućuju da sam cilj ikada bude ostvaren. Na taj način, sektaši mogu konačno biti isto takvi “likvidatori” samog cilja kao i sami oportunisti. 

 

Neretko će jedna ista osoba od prihvatanja jedne od ove dve suprotstavljene pogreške otići ka prihvatanju one druge, oba puta promašujući ispravan strateški pristup. Pa se tako, razočaran godinama uzaludnog zagovaranja čistote cilja bez ostvarenja ikakvog napretka u stvarnom svetu, levi sektaš, u potrazi za bilo kakvim brzim napretkom, čak i po cenu napuštanja svog krajnjeg cilja, može odazvati omamljujućem zovu desničarskog oportunizma. Ili će desničarski oportunista, zgađen sopstvenim kompromisima i kompromisima svojih kolega u pogledu očuvanja svog intelektualnog integriteta i krajnjih ciljeva, otići u levo sektaštvo i osuđivati bilo kakvo postavljanje strateških prioriteta na putu ostvarenja tih krajnjih ciljeva. Tako posmatrano, ta dva suprotstavljena skretanja se hrane i zavise jedno od drugog, a oba su destruktivna po glavni zadatak delotvornog ostvarenja libertarijanskog cilja. 

 

Kako onda uopšte možemo znati kada neka polovična mera ili tranzicioni zahtev treba da budu pozdravljeni kao korak u pravom smeru ili odbačeni kao oportunistička izdaja cilja? Da bismo odgovorili na to krucijalno pitanje treba da imamo u vidu dva kriterijuma od vitalnog značaja: (1) da, ma o kakvom se tranzicionom zahtevu radilo, krajnji cilj slobode mora uvek biti držan ispred kao željeni cilj; i (2) da niti jedan korak ili sredstvo nikada ne smeju, ni implicitno ni eksplicitno, biti u suprotnosti sa tim krajnjim ciljem. Kratkoročni zahtevi možda ne sežu onoliko daleko koliko bismo hteli, ali uvek moraju biti u saglasnosti sa krajnjim ciljem; ako to nisu, kratkoročni ciljevi će raditi protiv dugoročne svrhe, pa ćemo imati na delu oportunističku likvidaciju libertarijanskog principa. 

 

Jedan primer takve kontraproduktivne i oportunističke strategije možmo uzeti iz poreskog sistema. Libertarijanac se nada mogućem ukidanju svih poreza. Za njega je savršeno legitimno da, kao stratešku meru u željenom pravcu, vrši pritisak za drastičnim smanjenjem ili ukidanjem poreza na dohodak. Ali, libertarijanac nikad ne sme da da svoju podršku bilo kom novom porezu ili povećanju postojećih poreza. Na primer, on ne sme da, zalažući se na jednoj strani za veliko smanjenje poreza na dohodak, istovremeno poziva da se oni zamene porezom na promet ili nekom drugom vrstom poreza. Smanjenje, ili bolje, ukidanje poreza, uvek je u skladu sa smanjenjem državne moći i značajan korak u pravcu slobode, ali njihovo zamenjivanje novim ili većim porezima na drugoj strani, znači upravo suprotno, jer ono predstavlja novo ili dodatno nastupanje države na nekom drugom frontu. Nametanje novih ili viših poreza je naprosto u kontradikciji i predstavlja podrivanje samog libertarijanskog cilja. 

 

Slično tome, u ovoj eri stalnih deficita federalne vlade, često smo suočeni sa praktičnim problemom: da li treba da se složimo sa smanjenjima poreza, iako će ta smanjenje rezultovati u povećanju budžetskog deficita? Konzervativci, koji iz svoje posebne perspektive pretpostavljaju balansiranje budžeta smanjenju poreza, neumorno se protive bilo kom smanjenju koje odmah i striktno propraćeno ekvivalentnim ili još većim smanjenjem državnih izdataka. Ali, pošto je oporezivanje nelegitimni akt agresije, bilo koje odbijanje da se pozdravi smanjenje poreza – bilo koje smanjenje poreza – snažno potkopava libertarijanski cilj i protivreči mu. Vreme za protivljenje vladinim izdacima je kada se raspravlja ili glasa o budžetu; tada libertarijanac takođe treba da zahteva drastična smanjenja izdataka. Ukratko, obim vladine aktivnosti mora da bude smanjivan u svakoj prilici: bilo kakvo protivljenje poreskim smanjenjima ili kresanjima državne potrošnje je nedopustivo, jer protivreči libertarijanskim principima i libertarijanskom cilju. 

 

Posebno opasno iskušenje oportunističke prakse jeste tendencija nekih libertarijanaca, posebno u Libertarijanskoj stranci, da budu "odgovorni" i "realni" istupajući sa nekom vrstom "četvorogodišnjeg plana" deetatizacije. Važna stvar ovde nije broj godina u planu, već ideja uspostavljanja neke vrste sveobuhvatnog i planskog programa tranzicije ka cilju potpune slobode. Na primer, u prvoj godini, zakon A treba ukinuti, zakon B modifikovati, porez C smanjiti za 10%, itd.; u drugoj godini treba ukinuti zakon D, porez C smanjiti za dodatnih 10% itd. Veliki problem sa ovakvim planom jeste to što on, nasuprot libertarijanskim principima, snažno implicira da recimo porez D ne treba da bude ukinut do kraja druge godine planiranog programa. Stoga se padanje u zamku graduelizma dešava na širokoj skali. Potencijalni libertarijanski planeri će pasti u zamku da se protive bilo kom bržem putu ka slobodi od onog koji je sadržan u njihovom sopstvenom planu; i zaista, ne postoji nijedan razlog u prilog sporijem a ne bržem putu; potpuno suprotno. 

 

Postoji još jedna teška greška u samoj ideji planskog programa za ostvarenje slobode. Jer sama brižljivost i studioznost izvođenja, sama sveobuhvatnost prirode programa, implicira da država zaista nije zajednički neprijatelj ljudske vrste, da je moguće i poželjno koristiti državu za izvođenje planiranih i izmerenih koraka ka slobodi. Uviđanje da je država glavni neprijatelj čovečanstva, s druge strane, vodi do potpuno različite strateške perspektive: naime, libertarijanci bi trebalo da vrše pritisak i da sa oduševljenjem prihvataju svako smanjenje državne moći ili delatnosti u bilo kojoj oblasti. Svako takvo smanjenje u bilo koje vreme treba biti pozdravljeno kao doprinos smanjenju zločina i nasilja. U tom smislu, libertarijanska briga ne sme da bude korišćenje države za kretanje u smeru deetatizacije, već da se on ili ona bore protiv bilo kojih i svih manifestacija etatizma, u bilo koje vreme i na bilo kom mestu... 

 

Tako, libertarijanac nikad ne sme da dozvoli sebi da bude uhvaćen u zamku bilo kakvog predlaganja “pozitivne” vladine akcije; prema njegovom viđenju, jedina uloga vlade treba da bude da se ukloni iz svih sfera društva onoliko brzo koliko je možemo naterati da to uradi. 

 

Ne treba da bude ni nikakve retoričke protivrečnosti. Libertarijanac se ne zadovoljava nikakvom retorikom, pogotovo ne političkim preporukama, koje bi mogle biti usmerene protiv njegovog cilja. Pretpostavite, tako, da libertarijanca pitaju da da svoje mišljenje o nekom poreskom smanjenju. Čak i ako oseća da u tom trenutku ne može glasno pozivati na ukidanje svih poreza, ono što on ne sme da uradi jeste svoju podršku smanjenju poreza dopuni neprincipijelnom retorikom, kao što je: “Pa naravno,neki porezi su od suštinskog značaja…”, itd. Krajnji cilj može da ugrozi jedino cvetanje retorike koja zbunjuje javno mnenje i u suprotnosti je sa principima i nad njima vrši nasilje. 

----------------

Murray N. Rothbard (1926–1995) je bio potpredsednik Mizes Instituta i dekan Austrijske škole u Auburnu. Tekst koji donosimo je prevod odlomka iz drugog dela knjige Za novu slobodu (For A New Liberty).

 

Prevod: Borislav Ristić

Braniti kapitalizam od kapitaliste

Autor: 
George Reisman

Džordž Soroš, mulitimilijarderski špekulant robom i hartijama od vrednosti napisao je esej nazvan “Kapitalistička pretnja” (The Athlantic Monthly, Februar 1997). Osnovna poruka ovog eseja je tvrdnja da danas glavnu pretnju slobodnom društvu predstavlja potpuno slobodno društvo — tj. društvo laissez-faire kapitalizma. 
 
Očigledna činjenica da je ova tvrdnja samoprotivrečna izmakla je Sorošu, jer on ne koristi termin “slobodno društvo”, već nejasan termin “otvoreno društvo”. Ipak, jasno je da kada “otvoreno društvo” smatra poželjnim, ono predstavlja slobodno društvo; kako Soroš piše: "Deklaracija nezavisnosti se može uzeti kao veoma dobra ilustracija principa otvorenog društva…”
 
Soroš koristi dva pravca argumentovanja ne bi li dokazao svoju tvrdnju. Prvi se može smatrati epistemološkim, drugi ekonomskim.
 

1. Sorošev epistemološki argument
 
U svom epistemološkom argumentu, Soroš tvrdi da postoji zajednička karakteristika laissez-faire kapitalizma i komunizma i nacizma: On piše: "Iako laissez-faire doktrine ne protivreče principima otvorenog društva kao marksizam-lenjinizam ili nacističke ideje rasne čistote, sve ove ideje imaju nešto zajedničko: sve pokušavaju da svoje pozivanje na apsolutnu istinu zasnuju na nauci.” Soroš je već postavio princip da: “Pošto je apsolutna istina nedostižna čovečanstvu, ove ideologije (ideologije koje tvrde da je poseduju) moraju da pribegnu sili, ne bi li nametnule svoju viziju društvu.” Soroš izgleda razume da se “fašizam i komunizam… oslanjaju na moć države da bi ugrozili slobodu pojedinca.” Poštolaissez-faire kapitalizam predstavlja apsolutnu slobodu individue od države, sem u primeni fizičke sile, može, svakako, izgledati zapanjujuće da je on stavljen u isti koš sa tim doktrinama. U jasnom kontrastu sa trenutnim sistemom masivne vladine intervencije, pod laissez-faire kapitalizmom aktivnosti države su ograničene na zaštitu individue od agresivnih dela, kao na primer, ubistva, pljačke, silovanja, prevare i napada od stranih agresorskih vlada. Država ne prelazi ovu jasno ograničenu funkciju.
 
Ona se ne meša u ekonomske aktivnosti ljudi; niti zalazi u njihova ubeđenja, seksualni život, ili billo koju stranu njihovih života.
 
Možda zato što mu je pomalo neprijatno zbog njegovih tvrdnji o laissez-faire kapitalizmu, Soroš još jednom pokušava da ih ublaži. Uz skromnu, uzgrednu, kvalifikaciju citiranu gore, u predstavljanju navodne važne zajedničke karakteristike, on piše: “Želim istaći, ipak, da ja ne stavljam laissez-faire kapitalizam u istu kategoriju sa nacizmom ili komunizmom. Totalitarne ideologije namerno žele da unište otvoreno društvo; laissez-faire politike ga mogu ugroziti, ali samo nenamerno.” Ipak, posle dve rečenice, on tvrdi: ”Ja smatram da je pretnja od laissez-faire kapitalizma danas snažnija od pretnje totalitarnih ideologija.” U ovoj rečenici, Soroš veoma jasno stavlja laissez-faire kapitalizam u istu kategoriju kao nacizam i komunizam, ma koliko se trudio da to porekne. Jer puko diskreditovanje komunizma i nacional-socijalizma nije dovoljno da učini laissez-faire kapitalizam većom pretnjom od totalitarnih ideologija ukoliko nema nečeg relativno zlog u njemu. Da preuzmemo analogiju iz medicine, razvoj lekova ili preventiva za oboljenje srca i raka može prouzrokovati da neko drugo oboljenje, kao šlog, postane prvorazredna pretnja ljudskom životu. Ali ovo je moguće samo zato što je šlog i bio veoma opasan.
 
Što se tiče navodnog zla koje laissez-faire kapitalizam deli sa komunizmom i nacizmom, naime, njegovog pozivanja na “apsolunu istinu”, Soroš izgleda nije svestan činjenice da su komunizam i nacizam filozofski nespojivi sa pozivanjem na bilo kakvu istinu, apsolutnu ili ne. Oba su počivala na varijantama doktrine determinizma i poricali su univerzalnu vrednost logike. Po marksizmu, nečije ideje nisu proizvod njegovih razmatranja, bila ona tačna ili ne, već su automatski određene njegovim pripadništvom klasi i predstavljaljaju ekonomske interese te klase. Tako su proleteri navodno imali jednu grupu ideja baziranih na proleterskoj logici i njihovim pretpostavljenim klasnim interesima, a njihovi klasni neprijatelji, buržoazija, navodno su imali drugu grupu ideja zasnovanih na pretpostavljenoj buržoaskoj logici i njihovim klasnim interesima. Po nacizmu, “interesi” i “logika” su zasnovani na rasnoj pripadnosti, a ne na pripadnosti ekonomskoj klasi. Tako su nacisti smatrali da su ideje Arijevca zasnovane na “arijevskoj logici” i interesima arijevske rase, dok su ideje njihovih neprijatelja, kao Jevreja, zasnovane na “jevrejskoj logici” i interesima jevrejske rase.
 
Navodna marksistička nauka, očigledno, nema utemeljenje u realnosti. U pozadini ove doktrine polilogizma i klasnog rata stoji teorija radne vrednosti, koja se tera do granice apsurda, uključujući ideju da je vrednost samog rada zasnovana na količini rada potrebnog da se proizvede rad—drugim rečima, na količini rada potrebnog da proizvede nadničareve minimalne potrebe. Na ovoj besmislenoj osnovi marksizam razvija supstancu svoje tvrdnje da su profiti zasnovani na eksploataciji rada i da pod kapitalizmom siromaštvo masa raste.
 
Isto tako, svaka naučna osnova nacizma je bez uporišta u stvarnosti. Ovako je ne samo zbog nacističkog polilogizma i doktrine neizmirljivih rasnih i nacionalnih sukoba, te zbog njegovog pogleda na ljudsku rasu iz perspektive uzgajača životinja, već i zbog njegovog socijalizma (primenjenog kroz kontrolu cena i nadnica) i usputnih tvrdnji u mogućnost nacionalnog ekonomskog planiranja, koje zahteva upravljanje ekonomskim sistemom od strane ničeg manje nego sveznajućeg božanstva (nacizam je, to ne treba zaboraviti, nacionalni socijalizam.).
 
Soroš je izgleda nesvestan svih ozbiljnih, fundamentalnih kritika marksizma i nacizma. Štaviše, sem svog negativnog pominjanja doktrine rasne čistote, jedina stvar koju pominje na tu temu je, “Jedna od Poperovih zasluga je što je pokazao da se teorija kao marksizam ne kvalifikuje kao nauka”. Kao da je Poper na to ukazao, a ne fon Mizes i Bem-Baverk. (Karl Poper je glavni filozofski uzor Soroša.)
 
Sorošu izgleda manjka poznavanje pro-kapitalističke, antisocijalističke teorije posle Adama Smita i Dejvida Rikarda. Najbliže pokazivanju takvog poznavanja on dolazi kada opisuje F.A. Hajeka kao “jednog od apostola laissez-faire-a”, u čemu, nažalost, greši, jer je Hajek bio branilac jedne od glavnih karakteristika države blagostanja, kakva je socijalno osiguranje. Nigde Soroš ne pokazuje da je pročitao išta od Ludviga fon Mizesa ili Ejn Rand, dva najznačajnija branioca laissez-faire kapitalizma 20-tog veka. Njegov manjak znanja o predmetu sopstvenog eseja čini se jasnijim zbog njegovog pokušaja da porekne naučnu zasnovanost laissez-faire kapitalizma, koju on tačno prepoznaje kao ekonomsku teoriju. On piše: “Ne može se prosto staviti znak jednakosti između tržišne i marksističke ekonomije.” Ali, u svojoj sledećoj rečenici, on ih izjednačava: “Ipak, laissez-faire ideologija, držim, isto je toliko izopačenje navodnih naučnih istina kao i marksizam-lenjinizam.”
 
Njegov osnov za ovu neverovanu tvrdnju leži u pretpostavci da je ono što utemeljuje laissez-faire ideologiju ekonomska teorija koja je zasnovana na doktrini potpune konkurencije i savršenog znanja—doktrina koje se vodeći branioci laissez-faire kapitalizma ne samo ne pridržavaju, nego je smatraju potpuno besmislenom. Na primer, glavni zaključak doktrine savršene konkurencije je da je rivalstvo suprotnost konkurenciji. (Za puno predstavljanje i kritiku ove doktrine, videti moju knjigu Kapitalizam, str. 425-437.)
 
On takođe pogrešno govori u prilog tretiranja ravnotežnih stanja kao postojećih, što je, kako tvrdi, bitno za ekonomiju kao nauku. On nije svestan činjenice da je još 1940. fon Mizes pokazao da ekonomija ne zavisi od stvarnog postojanja takvih stanja – ona su samo misaone konstrukcije, koje nam pomažu da razumemo način na koji bi se stvari razvijale u odsustvu daljih promena u osnovnim parametrima jednog tržišta, koje se, u stvari, neprekidno menja.
 
Blisko vezano s tim, Soroš tvrdi da ekonomsku teoriju potiru greške na finansijskim tržištima, koja bi trebalo da uračunaju budućnost, a mogu da sama doprinesu menjanju te budućnosti. Njemu nije jasno da ekonomska teorija pruža razumevanje efekata takvih grešaka (greške koje ono pokazuje su, uzgred, posledica od vlade podstaknutih kreditnih ekspanzija, kada se daju u velikom obimu). Na primer, kao rezultat takvih grešaka, imanje i prihod raznih investitora će biti različiti. Obim raznih industrija će biti različit. Rezultat će biti cene od kojih su neke više a neke niže, u zavisnosti od toga da li su greške povećale tražnju ili smanjile ponudu datih roba, ili su smanjile tražnju ili povećale ponudu tih roba. Soroš, u osnovi, pokušava da se otarasi naučne osnove laissez-faire kapitalizma provaljujući na otvorena vrata.
 
Reči kao “otvoreno društvo” ili “apsolutna istina” su nejasne. Njih Soroš koristi kao pežorative za sigurno znanje, jer je zasnovano na faktima i logici, i kao pretpostavke koje su proizvoljno, ali i nasilno, proglašene za istinite bez dokaza ili nasuprot dokazima. Jedino tako Soroš može da podvede pod jedan epistemološki kišobran naučno zasnovanu doktrinu laissez-faire kapitalizma i iracionalne doktrine nacizma i komunizma. On to čini jednostavnim uzimanjem reči “apsolutna istina” kao opis tvrdnji sve tri doktrine.
 
Soroš izgleda veruje da je racionalna izvesnost jednostavno nemoguća. Ovo implicitno proizlazi iz njegove tvrdnje da je suštinski element “otvorenog društva” prepoznavanje ljudske sklonosti ka greškama: “Ja vidim otvoreno društvo kao društvo otvoreno za napredak. Mi počinjemo sa prepoznavanjem naše pogrešivosti… umesto da tvrdimo da su oni principi (principi obzanjeni u Deklaraciji nezavisnosti) očigledni, mi treba da kažemo da su oni u skladu sa našom pogrešivošću… Može li prepoznavanje našeg nesavršenog razumevanja poslužiti da se uspostavi otvoreno društvo kao poželjna forma društvene organizacije? … Mi moramo promovisati veru u našu pogrešivost do statusa koji uobičajeno dajemo veri u apsolutnu istinu.
 
U jednom trenutku, Soroš ide toliko daleko da kaže: “Zašto niko nema pristup apsolutnoj istini? Odgovor je jasan: Svi mi živimo u istom univerzumu koji pokušavamo razumeti, i naše viđenje može uticati na događaje u kojima učestvujemo. Da naše misli pripadaju jednom univerzumu a njihov predmet drugom, istina bi možda bila na dohvat ruke: mogli bismo da formulišemo iskaze koji odgovaraju činjenicama, a činjenice bi služile kao pouzdan kriterijum za utvrđivanje tačnosti iskaza.”
 
Ova izjava, koja sugeriše element platonizma, izgleda, implicira da smo u pogledu sticanja znanja u boljoj poziciji povodom uslova u udaljenoj galaksiji, nego uslova koji se tiču stanja ovde na Zemlji.
 
U svom sledećem paragrafu, Soroš tvrdi: “Postoji oblast u kojoj ovi uslovi (dakle, dva sveta, jedan posmatračev, drugi posmatranog) preovlađuju: prirodne nauke. Ali…u društvenim i političkim stvarima, činjenice ne moraju neophodno da predstavljaju pouzdane kriterijume za procenu istinitosti tvrdnji.” Kasnije, on izgleda tvrdi da su takozvane društvene nauke, kao ekonomija, hronično u istom položaju kao fizika u prostoru kvantne mehanike, gde vlada Hajzenbergov princip neizvesnosti. On obznanjuje: “Teorije društvenih nauka i njihov predmet proučavanja imaju refleksivan odnos, tj., one mogu imati uticaja na događaje na način na koji prirodne nauke ne mogu. Hajzenbergov čuveni princip neizvesnosti podrazumeva da činjenica posmatranja može uticati na ponašanje kvantnih čestica; ali posmatranje stvara taj efekat, a ne sam princip neizvesnosti. U socijalnoj sferi, teorije imaju mogućnost da promene predmet na koji se odnose.”
 
Ovde je istina da se ekonomija, kao i bilo koji drugo učenje čije ideje utiču na svet u kome čovek živi, poput, pre svih, filozofije, ne razlikuju u svojoj osnovnoj epistemologiji od fizike i drugih prirodnih nauka. Ekonomija i filozofija su u poziciji da razumeju efekte ljudskih postupaka koji nastupaju kao uzroci. Što će reći, one su u stanju da razdvoje svet kakav je čovek stvorio sada, od sveta kakav bi mogao biti u budućnosti ako bi bio vođen drugačijim idejama koje stvaraju drugačije efekte.
 
Kvalitetna ekonomija, na primer, razlikuje efekte pogrešnih ideja, kao onih koje bi uzrokovale ekonomsku stagnaciju, masovnu nezaposlenost, inflaciju, kontrole cena i socijalizam, i efekte ispravnih ideja, kao onih koje bi stvorile ekonomski napredak, slobodna tržišta rada i proizvoda, pouzdan novac, i privatno vlasništvo sredstava za proizvodnju, svega što isključuje efekat loših ideja. Jednostavno, apsurdno je tvrditi da činjenica da ideje i postupci čoveka menjaju svet na bilo koji način sprečava čoveka u razumevanju sveta. On posmatra razlike u spoljnim uslovima i razlike u ubeđenjima i logički ih povezuje na osnovu principa izvedenih iz iskustva i introspekcije, kao što je u ekonomiji slučaj sa principom da, u slučaju nepromenljivosti ostalih elemenata, pojedinci više žele visok prihod od niskog prihoda, i da plaćaju po nižim a ne višim cenama.
 
U fizici i prirodnim naukama uopšte, jedini način kako se dolazi do saznanja jeste putem čovekove interakcije sa svetom, od bebinog udaranja kašikom po ivici svoje visoke stolice, do najkompleksnijih kontrolisanih laboratorijskih eksperimenata. Čovek uvek uči pronalazeći veze između svojih postupaka i njihovih efekata na spoljašnji svet i procesom uopštavanja od pojedinačnog ka univerzalnom.
 
Čovekovi fizički postupci u svetu ne menjaju zakone fizike, niti njegovi ekonomski postupci menjaju zakone ekonomije. Na primer, kontrola cena koja primorava snabdevače da obezbede robu bez profita, ili sa manjom stopom profita od tržišne, predstavlja kršenje prirodnog zakona, na sličan način kao kada zakonodavci traže od prizvođača da proizvede nešto od neupotrebljivog materijala, recimo da proizvede benzin iz peska a ne od nafte, ili da sagradi kuće od vazduha i vode, umesto od čelika i betona. Ekonomski zakon pokazuje da dobro neće biti obezbeđeno na dobrovoljan način pod takvom kontrolom cena, kao što i fizički zakon pokazuje da ono fizički ne može biti proizvedeno iz takvih materijala.
 
Nasuprot Sorošu, upravo je čovekova sposobnost da poseduje racionalnu izvesnost suštinski element slobode pojedinca. Pouzdanost razuma podvlači vrednost razuma i, na taj način, podvlači posebnu vrednost čoveka, čije je fundamentalno svojstvo, naravno, posedovanje razuma. A budući da razum poseduje individualno ljudsko biće, pouzdanost razuma uspostavlja i vrednost i pouzdanost individualnog ljudskog bića. Vrednost i sposobnost individue je osnov njenog posedovanja individualnih prava. To simboliše "zvečarka" na zastavi Američke revolucije, sa svojim upozorenjem arbitrarnoj vlasti: "Ne gazi po meni" – zato što sam ja, kao racionalno biće, biće najveće vrednosti i sposobnosti i snaga koje se treba paziti kada se moja prava krše. Princip da vlast mora da poštuje prava individue jeste, naravno, ono što utemeljuje slobodu pojedinca od države.
 
Činjenica da razum omogućava čoveku da spozna istinu sa verovatnoćom – sa sigurnošću – jeste ono što slobodu čini saveznicom razuma. Zato što razum daje čoveku moć da spozna istinu, istini nije potrebna pomoć fizičke sile. Ona ima moć razuma uz sebe. Kao glavni istorijski primer, Galileju nije trebala sila da utvrdi istinu da se Zemlja okreće oko Sunca. Utvrdio ju je putem činjenica i logike. Ali, onima koji su želeli da nastave da tvrde da se Sunce okreće oko Zemlje, trebala je fizička sila, zato što nisu imali nijedan drugi način da brane svoju tvrdnju. Racionalna sigurnost branilaca laissez-faire kapitalizma u istinitost svoje stvari samo služi da pojača njihovu posvećenost poštovanju prava i slobodi individue koje zahteva sama priroda njihovih ideja i programa.
 
Toliko o Soroševom epistemološkom argumentu protiv laissez-faire kapitalizma.
 
 “Otvoreno društvo” protiv slobodnog društva
 
Pre nego se okrenem ka njegovim ekonomskim argumentima, želim da istaknem kako je Soroševo upotrebljavanje koncepata “pogrešivosti” i “apsolutne istine” primer epistemološke netačnosti. To jest, oba ova koncepta su drugorazredni, izvedeni koncepti. Oba pretpostavljaju fundamentalniji koncept istine – istine za koju sa sigurnošću znamo da je istina. Oni ne bi bili mogući bez bazičnog koncepta istine. Uprkos tome, Soroš ih koristi da negira koncept istine.
 
Niko ne bi prepoznao primer greške, to jest, primer kada je pogrešno verovao da je u pravu kada je u stvari grešio, ako ne bi znao istinu i imao moć da je razlikuje od greške. Na primer, ja mogu da netačno saberem niz brojki ne primetivši to. Ali jedini način kako mogu da prepoznam svoju grešku jeste da tačno saberem brojke. Samo utvrđivanjem i prepoznavanjem tačnog rešenja mogu prepoznati da je moje prethodno rešenje pogrešno. Ako ne bih mogao utvrditi i prepoznati tačan odgovor, ja ne bih mogao znati kada grešim. Ne bi postojao standard o tome šta predstavlja grešku ako ne bi postojala istina i čovekova sposobnost da je prepozna sa sigurnošću.
 
Sorošev koncept “otvorenog društva” je još jedan primer iste greške. Koristeći ga, on ne samo da – tvrdeći da je glavna pretnja slobodnom društvu potpuno slobodno društvo – vrši kontradikciju koju sam opisao ranije, već negira postojanje svih sloboda. On piše da u otvorenom društvu “Ljudi moraju biti slobodni da misle i čine, ograničeni samo opštim interesima. Gde su granice treba biti utvđeno putem pokušaja i pogreške.” (podvukao autor) Tako, on otvoreno zagovara da sloboda individue treba biti ograničena od strane neodređenih opštih interesa, čija priroda, prema njemu, ne može biti pouzdano spoznata, i da se razmere ograničenja slobode određuju pokušajem i pogreškom. Standard koji Soroš nudi za razumevanje postupka pokušaja i pogreške je ovaj:
 
“Na žalost, u ljudskim odnosima činjenice ne daju pouzdane kriterijume istine, ali ipak su nam potrebni neki opšteprihvaćeni standardi po kojima se postupak pokušaja i pogreške može ocenjivati. Sve kulture i religije nude takve standarde; otvoreno društvo ne može bez njih. Inovacija u otvorenom društvu je da, dok većina kultura i religija tretira svoje vrednosti kao apsolutne, otvoreno društvo, koje je svesno mnogih kultura i religija, mora da tretira svoje vrednosti kao stvar debate i izbora. Da bi debata bila moguća, mora biti opšteg slaganja po makar jednoj stavci: otvoreno društvo je poželjna forma društvene organizacije.”
 
Iz ove izjave proizilazi da ako je naš standard procenjivanja procesa pokušaja i pogreške taj "da je otvoreno društvo poželjan način društvene organizacije", što nije nikakav standard, nama preostaje da takav standard obezbede "kulture i religije", čije će različite standarde i zajedničke vrednosti biti predmet "debate i izbora", o čemu ne odlučuje nikakav poznati pricip. Ovo znači da u Soroševoj viziji "otvorenog društva" sloboda individue može biti povređena iz bilo kakvog razloga, ako bude dovoljno ljudi koji tvrde da njihovi nedokazivi, nedefinisani i subjektivni zajednički interesi to zahtevaju.
 
Ironično, Soroš je izgleda spreman da primeni iste kolektivističke moralno-političke principe za ograničavanje slobode individue kao nacisti. Nacistički princip je: Gemeinnutz geht vor Eigennutz (Zajedničnki interes dolazi pre ličnog). Nacistički princip je praktično identičan Soroševom pricipu, sadržanom u rečima: “Ukoliko nije ublažen prepoznavanjem zajedničkog interesa, koji treba da ima primat nad ličnim, naš sadašnji sistem – koji, ma koliko on bio nesavršen, kvalifikujemo kao otvoreno društvo – podložan je raspadu.“

2. Soroševe ekonomske tvrdnje
 
Sada se okrećem različitim ekonomskim tvrdnjama koje Soroš iznosi protiv laissez-faire kapitalizma. Pored onih koje sam već uzeo u obzir prilikom bavljenja njegovim epistemološkim tvrdnjama, recimo onima koje se odnose na “potpunu konkurenciju”, nedostatka ravnoteže i greškama koje se dešavaju na finansijskim tržištima, postoje još četiri tvrdnje koje mogu da razaznam. One se tiču navodnog konflikta između ekonomske konkurencije i društvene kooperacije, navodne potrebe za preraspodelom bogatstva zbog postojanja ekonomskih nejednakosti, reklame i navodnog kvarenja vrednosti novcem i finansijske krize.

Konkurencija
 
Tvrdnja povodom konkurencije je prosto potpuno nepotvrđena pretpostavka da “[p]reviše konkurencije i premalo kooperacije mogu izazvati nepodnošljivu nejednakost i nestabilnost.” Ova izjava je, naravno, neposredni osnov, pre njegove upotrebe epistemološkog argumenta, koji Soroš daje za proširenje pretnji “otvorenom društvu” od fašizma i komunizma na laissez-faire kapitalizam. Predstavljena je rečenicom: “Ja tvrdim da otvoreno društvo može biti ugroženo iz suprotnog pravca – od preteranog individualizma.” Soroš izgleda misli da je istinitost njegove tvrdnje o konkurenciji i kooperaciji očigledna. Ovo, čini se, potiče otuda što on, kao i ogromna većina današnjih intelektualaca, uzima zdravo za gotovo da je priroda ekonomske konkurencije ista kao konkurencija u životinjskom carstvu, naime, zakon džungle i opstanka najačih. Ustvari, u svojoj kasnijoj raspravi o preraspodeli, on piše: “Argument laissez-faire kapitalizma protiv preraspodele priziva doktrinu opstanka najačih.” Njegovu potpunu konfuziju oko ovog pitanja pokazuje činjenica da u svojoj sledećoj rečenici on izgleda potpuno prihvata koncept opstanka najačih. On piše:”Argument (opstanka najačih) je potkopan činjenicom da se bogatstvo prenosi nasleđivanjem, a drugo pokoljenje je retko tako sposobno kao prvo.” Implikacija je, naravno, da ono što fali principu opstanka najačih jeste da ne može biti dovoljno primenljiv, zato što naslednici nisu dovoljno sposobni.
 
U rečenici posle ove, pak, Soroš opet obrće stvar i obznanjuje: "U svakom slučaju, ima nečeg pogrešnog u prihvatanju pricipa opstanka najjačih kao vodilje civilizovanog društva."
 
Istina je da je ekonomska konkurencija potpuno drugačija od konkurencije u životinjskom carstvu. Kao prvo, to nije konkurencija u prigrabljivanju retkih prirodnih zaliha, kao u životinjskom carstu. To je pre konkurencija u pozitivnom stvaranju novog i dodatnog bogatstva. Suprotno od lava u džungli, koji mora da se sa drugim životinjama takmiči oko ograničene količine prirodno datih potrepština, koje nema mogućnosti da umnoži, konkurencija između poslovnih firmi je konkurencija u stvaranju novih i poboljšanih proizvoda i efikasnijih načina proizvodnje. Na primer, Dženeral Motors i Tojota se nikako ne takmiče u prigrabljivanju ograničene količine prirodno datih automobila od automobilskih krda ili sa automobilskog drveća. Naprotiv, oni se takmiče u pronalaženju novih, boljih automobila, proizvedenih sve efikasnijim načinima proizvodnje. Njihovo delanje, i delatnost poslovnih firmi uopšte, tako služi povećanju snabdevanja proizvodima.
 
Kao proizvod svoje osnovne prirode, veoma daleko od toga da bude proces opstanka najačih, ekonomska konkurencija je osnova preživljavanja skoro svih, uključujući i one koji sa čisto biološke tačke gledišta uopšte nisu mnogo “sposobni”. Samo pomislite na efekte konkurencije među farmaceutskim proizvođačima, tvorcima naočari i slušnih pomagala, itd., na bolesne i ljude koji imaju loš vid ili sluh. Pomislite na efekte komkurencije među farmerima i proizvođačima opreme za farme na gladne. Zamislite efekte konkurencije među raznim vrstama proizvođača mašina na uslove svih sljudi koji bi inači bili zamoreni i iscrpljeni.
 
Dalje, kao što su Rikardo i fon Mizes pokazali, usled zakona komparativne prednosti ima mesta za sve u konkurenciji u kapitalističkom društvu, uključujući one čije su produktivne mogućnosti skromne u svakom pogledu. Ima mesta za te ljude ako se oni koncentrišu u ona područja u kojima je stepen njihove manje sposobnosti najniži, ostavljajući sposobnije ljude da se usredsrede na područja gde je stepen njihove veće sposobnosti najveći.
 
Na primer, možemo pretpostaviti da je Bil Gejts, uz njegovu izvanrednu sposobnost u vođenju i razvoju velike industrije, tako obdaren da bi mogao obavljati skoro svaki posao bolje od bilo kog drugog. Čak i tako, Gejts ni izbliza ne pokušava da radi sve te poslove. On se radije koncentriše na onaj posao gde je njegova proizvodna superiornost najviša. Iako bi mogao raditi posao svojih podpredsednika bolje i efikasnije od njih, da ne pričamo o poslu svoje sekretarice i čak svojih domara u Majkrosoftu, on ne radi sve ove poslove. Isplati mu se da ostavi ove poslove ostalima, zato što mu to ostavlja vremena da se koncentriše na područje svoje najveće prednosti, a to je upravljanje Majkrosoftom.
 
Svakako, Gejts je u stvari nadmašen od ovih manje sposobnih ljudi za posao koji uspešno obavljaju. On je nadmašen čak i od svojih domara – za posao domara. Na primer, činjenica da on može da počisti pod za pola vremena koliko je potrebno bilo kojem od njegovih domara, ne vredi ništa prema činjenici da mu upravljanje Majkrosoftom omogućuje da ima prihod koji je na hiljade puta veći od domarevog. U stvari, domar je sposoban da postigne pola posla u datom vremenu, ali po cenu koja je hiljade puta manja od one koju Gejts mora da zahteva da bi zarađivao koliko dobija upravljanjem Majkrosofta. Iako je domaru potrebno dva puta više vremena da uradi isti posao kao Gejts, on to čini za daleko manje novca, i on tako lako nadmaši Gejtsa i svakog drugog između sebe i Gejtsa, za posao domara.
 
Krenuvši dalje, zato što Gejts i mnogobrojni drugi stvaralački geniji mogu da se posvete trajnom poboljšanju proizvodnje, postaje moguće domarima ovog sveta da poseduju stvari kao što su kompjuteri i automobili, i praktično sva druga dobra koja čine moderni standard života, uključujući, naravno, rastuće obilje hrane, odeće i smeštaja.
 
Kao što je fon Mizes pokazao, ekonomska konkurencija, daleko od toga da bude u konfliktu sa društvenom kooperacijom, jeste upravo onaj mehanizam koji organizuje sistem društvene kooperacije. Ona, izborom pravih individua za prave poslove, u skladu sa principom komprativne prednosti, organizuje društvenu podelu rada, koja je osnova i srž društvene kooperacije. U isto vreme, ona određuje koji će proizvodi ići na koja tržišta i koji će metodi proizvodnje biti korišćeni za proizvodnju raznih proizvoda. Jedini element “opstanka najačih” koji je prisutan jeste opstanak najboljih proizvoda i najboljih metoda proizvodnje, radi opstanka i prosperiteta svih ljudskih bića. Ko god tvrdi da ekonomska konkurencija predstavlja “opstanak najjačih” u smislu zakona džungle, pruža najjasniji mogući dokaz svoga neznanja ekonomske nauke.
 
Ekonomska nejednakost i preraspodela bogatstva
 
Takav manjak znanja, nažalost, jednako je očigledan u Soroševom viđenju ekonomske nejednakosti i navodno sledstvene potrebe za preraspodelom bogatstva. O ovoj temi on piše: ”Bogatstvo se skuplja u rukama svojih vlasnika, i ako ne postoji mehanizam preraspodele, nejednakost može postati nepodnošljiva. `Novac je kao prljavština, ne vredi ukoliko se ne raširi.' Frensis Bejkon je bio mudar ekonomista.”
 
Ko god se drži ovakvih pogleda nesvestan je činjenice da podela rada, kapitalističko društvo, privatna svojina nad bogatstvom u obliku kapitala, rade u korist svih – ne-vlasnika kao i vlasnika. Na primer, fizički korisnici fabrika automobila nisu vlasnici nego kupci automobila. Štaviše, ovaj princip važi za sva prizvodna sredstva u privatnoj svojini koja služe tržištu – npr., za radnje i skladišta, farme i rudnike, kao i za fabrike. Fizički korisnici su kupci proizvoda, koji nemaju potrebu da poseduju niti jednu akciju u firmama koje prizvode dobra koja kupuju. Štaviše, razmera u kojoj se potrošna dobra kupuju od vlasnika i kreditora poslovnih firmi, kao od akcionara i vlasnika obveznica, od profita, kamata i dividendi, sasvim je mala prema proporciji koja je kupljena od nadnica i plata – oko deset posto ukupne potrošnje.
 
Blisko povezana s korišću kupaca proizvoda je i korist prodavaca rada od kapitala u privatnom vlasništvu. Kapital automobilskih kompanija i svih drugih poslovnih firmi je osnov potražnje za radom. Što je veći kapital, veća je potražnja za radom, a time nivo nadnica. Tako postoji dvostruka korist koju ne-vlasnici proizvodnih sredstava dobijaju od kapitala koji je u vlasništvu drugih: naime, takav kapital je izvor i ponude proizvoda koje kupuju i potražnje za radom koji prodaju.
 
Soroš i drugi redistribucionisti izgleda misle da sredstva za proizvodnju u privatnoj svojini kao da su to potrošna dobra postoje van konteksta društvene podele rada. Samo ako je sve bogatstvo vrsta potrošne robe, kao, recimo, ogromna činija špageta, ili ako se sredstva proizvodnje ne koriste za prizvodnju za tržište, nego jedino za ličnu upotrebu vlasnika i njihovih porodica, ono ne bi bilo od koristi drugima “osim ako se ne raširi.” U kontekstu podele rada kapitalističkog društva, ogromna većina bogatstva kapitalista postoje u obliku proizvodnih sredstava koja služe tržištu. Preraspodela takvog bogatstva bi samo služila da prouzrokuje trošenje takvog kapitala i sprečavanje njegove akumulacije. Ovi rezultati bi bili potpuno protiv interesa svih, uključujući veliku masu ne-vlasnika nad sredstvima za prizvodnju.
 
Ja sebe u praksi smatram ne-vlasnikom sredstava za proizvodnju, jer ja svu moju potrošnju izdržavam iz plate koju dobijam a ne iz profita, dividendi, ili kamata. Uprkos činjenici da nisam vlasnik sredstava za proizvodnju, ja bih bio na priličnom gubitku ako bi, na primer, vlada pokušala da me učini vlasnikom sredstava za proizvodnju, nacionalizujući ih i proglašavajući svakog građanina jednakim vlasnikom. Čak pored potpunog ekonomskog haosa koji bi nastao usled pratećeg gubitka sistema cena, efekat bi bio da, umesto motiva profita-ili-gubitka i slobodne konkurencije i lične inicijative, koje rade u moju korist u postupcima mojih snabdevača, ja od tada imam samo nezainteresovane vladine monopoliste i birokrate kao snabdevače.
 
Ja bih isto bio na gubitku ako bi vlada povećala poreze koje razrezuje poslovnim firmama – ili bogatim pojedincima koji puno štede i ulažu u poslovne firme – i raspodelila primanja prosečnom građaninu. Ako, na primer, vlada poveća poreze na dobit korporacija ili na lična primanja koja bi inače bila većinom upotrebljena za štednju i ulaganja, za, recimo, 100 milijardi dolara i onda da 1000 dolara godišnje meni i ostalim od 99,999,999 nevlasnika proizvodnih sredstava, ja bih imao priličan gubitak. Naravno, imao bih neke koristi od 1000 dolara koje bih lično dobio. Ali ne bih dobio ništa od 1000 dolara koje dobija svaki od drugih ne-vlasnika sredstava za proizvodnju – tj., od 99,999,999,000 dolara koje su zajedno dobili. Jer oni bi, kao i ja, sigurno potrošili skoro sve što su dobili. Istovremeno, ja bih imao priličan gubitak od povlačenja 100 milijardi dolara iz proizvodnje dobara koje kupujem i iz tražnje rada koji prodajem. Povlačenje ovih fondova bi smanjilo tražnju i za radom i za kapitalnim dobrima. Smanjenje tražnje za radom bi uzrokovalo pad nivoa plata ili povećanje nezaposlenosti. Smanjujući tražnju za kapitalnim dobrima, dok potrošnja primalaca novca uzrokuje povećanje tražnje za potrošnim dobrima, ona bi uzrokovala pad tražnje za kapitalnim dobrima u odnosu na tražnju za potrošnim dobrima, i time smanjila odnos proizvodnje kapitalnih dobara prema potrošnim dobrima. Ovo bi smanjilo stopu po kojoj bi ekonomski sistem mogao akumulirati kapitalna dobra. Dalji rezultat bi bilo smanjenje stope rasta produktivnosti rada, a time i realnih nadnica, jer ove vitalno zavise od broja kapitalnih dobara po glavi radnika. Ovi rezultati bili bi pojačani smanjenjem podstreka za poboljšanje proizvodnje koje takvo oporezivanje stvara. Ako se to tera do krajnjih granica, proces preraspodele stvara ekonomsku stagnaciju i ekonomsko nazadovanje. To je isto kao klanje vola za kilo mesa.
 
Toliko o Soroševim tvrdnjama o potrebi za preraspodelom da si se suprotstavilo navodno nepodnošljivoj situaciji u kojoj bogati vlasnici sredstava proizvodnje imaju previše bogatstva uloženog u proizvodnju dobara koje se ogromnom večinom prodaju ne-vlasnicima proizvodnih dobara, čime povećavaju tražnju za radom koji ne-vlasnici proizvodnih dobara prodaju.
 
Reklamiranje i navodno kvarenje vrednosti novcem
 
Soroš kaže da “Reklamiranje, marketing, čak i pakovanje, ciljaju na oblikovanje ljudskih preferencija, pre nego, kako tvrdi teorija laissez-faire, samo reagovanje na njih. Nesigurni u svoju vrednost, ljudi se sve više pouzdaju u novac kao merilo vrednosti. Što je skuplje smatra se boljim. Vrednost umetničkog dela se može proceniti po ceni koju dobija. Ljudi zaslužuju poštovanje i divljenje zato što su bogati. Šta je nekad bilo sredstvo razmene sada je uzurpiralo mesto osnovnih vrednosti, preokrećući odnos pretpostavljen po ekonomskoj teoriji.”
 
Soroševa izjava o reklamiranju, koliko god bila široko prihvaćena, potpuno je pogrešna. Tačno je da reklamer želi da nagovori ljude da kupe prizvod. Ali, uspešnoj reklami je obično potrebno da je, kada mušterija zbilja kupi proizvod, taj proizvod bude takav da će joj se dopasti, pa će ga ponovo kupovati i preporučiti ostalima. Reklama takvih proizvoda je sigurno ekonomski isplativa. S druge strane, reklamiranje proizvoda koji se ne dopadaju ljudima nakon što ih kupe, koje neće ponovo kupovati i za koje će govoriti drugima da ih ne kupuju, skoro sigurno će biti ekonomski neuspeh. Drugim rečima, ključ uspešne reklame je mogućnost da se ponude i reklamiraju proizvodi koji efektivno zadovoljavaju mušterijinu tražnju i potrebe.
 
Soroš je sigurno u pravu da su mnogi ljudi nesigurni u sebe. Kako bi bili sigurni pred stalnim kulturnim talambasanjem koje razglašava upravo Sorošev princip pogrešivosti i time sumnje u sebe?
 
Ipak, ma koliko to danas bilo istinito u kontekstu filozofskih i moralnih principa, još uvek je slučaj da, u sferi ličnih materijalnih zadovoljenja, ljudi skoro uvek jako dobro znaju šta se njima dopada a šta im se ne dopada. Nikakva količina reklame u korist kulinarskih vrednosti kuvanog povrća ne može naterati mnogo ljudi da preferiraju njihov ukus u odnosu na ukus čokolade ili sladoleda. Nikakva količina reklame u korist sveća i fenjera ne može uspeti da nagna mnogo ljudi da odustanu od električnog svetla. Nikakva količina relame u korist konja ili bicikala ne može uspeti u ubeđivanju mnogo ljudi da odustanu od svojih automobila.
 
Razumljivo, ljudi imaju i treba da imaju bitnu meru poštovanja i divljenja prema onima koji su bogati. Dok ljudi postaju bogati proizvodnjom i razmenom, oni postižu stvarno dobro velikih razmera, dobro za sebe i one s kojima posluju. Svakako, ima slučajeva u kojima nas poštovanje za finansijski uspeh može odvesti u krajnost i previdu inače drastičnih nedostataka. Veliko bogatstvo Dž. Soroša, na primer, može ljude navesti da primene manje stroga merila nego što je oubičajeno na stavove koje on izražava u stvarima kao što su ekonomska teorija i politička filozofija.
 
Finansijske krize
 
Soroš piše: ”Istorija je pokazala da finansijska tržišta mogu doživeti slom, stvarajući ekonomsku depresiju i društvene nemire. Slomovi su vodili nastanku centralnog bankarstva i drugih oblika regulacije. Laissez-faire ideolozi vole da tvrde da su slomovi izazvani pogrešnom regulacijom, a ne nestabilnim tržištima. Ima nečega u tim tvdnjama, jer ako je naše shvatanje inherentno nesavršeno, regulacija mora imati mana. Ali njihove tvrdnje su isprazne, jer ne objašnjavaju zašto je regulacija uopšte postavljena. Time se izbegava jedno pitanje korišćenjem druge tvrdnje: zato što su regulacije nesavršene, neregulisana tržišta su savršena.“
 
U ovom pasusu, Soroš tvrdi da su depresije i masovna nezaposlenost rezultat laissez-faire kapitalizma i da je kao odgovor na ovu činjenicu nastala vladina intervencija u novčane i bankarske tokove. On izgleda veruje da je prvo bilo laissez-faire kapitalizma, a onda su se desile depresije, čime je intervencija vlasti postala neophodna. Isti navodni sled događaja je prisutan u mnogim argumentima koji se često čine protiv kapitalizma: na primer, ima siromaštva, pa vlada mora intervenisati. Ljudi sebi ne mogu priuštiti stanarinu, pa vlada mora nametnuti kontrolu stanarina. Nadnice su niske i radno vreme dugo, pa vlada mora uvesti radno i socijalno zakonodavstvo i ohrabrivati sindikate. I tako dalje. Čudno, to Sorošu izgleda ne pada na pamet – što podvlači uticaj ideja ljudi na društvenu realnost u kojoj žive – da stvaran osnov vladine intervencije nikad nisu same činjenice već ideje koje ljudi imaju o uzrocima njihovih problema i njihovo verovanje u moć vlasti da ih reši.
 
Osnovni razlog zašto se branioci laissez-faire kapitalizma suprotstavljaju vladinom mešanju u novac i bankarstvo, i na svim drugim mestima, jeste njihovo osnovno uverenje da je sleđenje sopstvenog materijalnog interesa od strane pojedinca isključivi način na koji ljudi mogu da zaista i ostvare svoje lične interese. Svaki pojedinac je motivisan da ostvari svoje interese, i ako smisli način, on može i uspeti, ako je slobodan da to čini, slobodan od drugih koji koriste fizičku silu, uključujući, pre svega, vladu. Istovremeno, baš zato što sloboda znači odsustvo korišćenja fizičke sile, potraga za sopstvenim interesom svake individue znači da ako želi da obezbedi saradnju drugih, kao radnika, snabdevača ili kao mušterija, on mora da istovremeno služi njihovim interesima. Jer je i on sprečen u korišćenju fizičke sile, i tako može obezbediti njihovu kooperaciju samo na dobrovoljnoj bazi, što zahteva da on njihovu saradnju sa njim učini korisnom za njih, čak korisnijom od drugih mogućnosti koje mogu imati za prodaju svog rada ili dobara, ili za potrošnju svog novca.
 
Napad na slobodu, s druge strane, sprečava individuu da ostvari korist koju bi inače ostvarila za sebe i druge. Rezultat je, zavisno od toga koliko je sloboda poništena, taj da je ostvarenje koristi sprečeno. Baš iz ovih razloga su najslobodnija društva i najbogatija, a neslobodna društva su, ili postaju, siromašna društva.
 
U skladu sa gorepomenutim osnovnim principom, branioci laissez-faire kapitalizma tvrde da depresije nisu rezultat nečega inherentnog u ekonomskom sistemu. One su rezultat kreditne ekspanzije, to jest, stvaranja novog i dodatnog novca ni iz čega i njegovog ubrizgavanja u tržište putem novih i dodatnih pozajmica. Ovaj proces čini da biznismeni postaju finansijski nelikvidni, jer mogućnost lake i profitabilne pozajmice zamenjuje imanje stvarnih blagajničkih salda, i kako oni dalje upropašćuju saldo u uverenju da će rastući prihodi od prodaje, stvoreni od novog i dodatnog novca, omogućiti da lako i profitabilno pretvore inventar u gotovinu kako i kad im je to potrebno. Kad god procesu kreditne ekspanzije dođe kraj, bitno se uspori ili, čak, ne ubrza onoliko koliko to tržište možda očekuje, nastupaju »kreditna stiska« i kriza likvidnosti. Ovo stvara početak depresije. U depresiji, banke koje su stvorile velike količine novog i dodatnog novca davanjem zajmova, shvataju da je vrednost tih zajmova manja od vrednosti novca koji su stvorili. Kada njihove mušterije to saznaju, nastaje navala na banku i mnogo takvog novca prosto nestaje.
 
Istorijski, kreditna ekspanzija je praksa koja ima poreklo kod privatnih banki koje su prihvatale novac u zamenu za papirne banknote koje su izdavale ili za čekovne depozite koje su stvarale. U razmeri u kojoj su banke koristile novac tako predan njima, da pozajmljuju, da služi za podršku daljnjih izdavanja banknota ili stvaranje čekovnih depozita koji su pozajmljivani, i koji su učestvovali u procesu stvaranja novca i ekspanzije kredita. Jer, banknote i čekovni depoziti koje su izdali u zamenu za novac, mogli su biti potrošeni kao pun ekvivalent tom novcu. Kao rezultat, postalo je moguće potrošiti i ekvivalent novcu i sam novac, ili prvobitni ekvivalent i dalje ekvivalente, predstavljene u povećanju količine novca.
 
Branioci laissez-faire kapitalizma tvrde da bi kreditna ekspanzija davno bila svedena na beznačajan nivo da nije zaštićena i negovana vekovnom politikom vladine intervencije u novac i bankarstvo. Ova intervencija je uključivala takve mere kao što je ograničenje konkurencije među bankama, sprečavajući time razvoj bolje upravljanih, konzervativnijih banaka; dozvoljavanje nesolventnim bankama da suspenduju plaćanja, čime im je omogućavala da izbegnu posledice njihovih postupaka i time produžavala i ohrabrivala praksu kreditne ekspanzije; korišćenje povremenih ispitivanja banaka da bi stvorila iluziju finansijske čvrstine banaka koje primenjuju kreditnu ekspanziju, promovišući javno poverenje u takve banke i time im omogućavajući da dalje postoje. U skorije vreme intervencija vlasti je uzela oblik omogućavanja osiguranja depozita i stvaranja centralnog bankarstva i korišćenja centralne banke da opet i opet obezbeđuje i promoviše kreditnu ekspanziju kroz obezbeđivanja dodatnih monetarnih rezervi banaka. Štaviše, obezbeđenje kreditne ekspanzije je bilo vodeća politika skoro svih vlasti još od kad su saznale za tu praksu.
 
Tako je intervencija vlasti ono što je odgovorno za nastavljanje finansijskih kriza i očuvanje potencijala da se takve krize dogode u budućnosti. U razmeri u kojoj je ponavljanje velikih finansijskih kriza bilo izbegnuto u sadašnjem dobu, to je bilo po cenu stalne inflacije količine novca, koja je bila omogućena samo stavljanjem vlasti u poziciju u kojoj ona stoji izvan ekonomskog sistema i iznad građanstva sa moći da stvara svoj novac. Ova situacija je ono što je dovelo do oslobađanja od iluzije da vlast finansijski podržava narod, da je sposobna da ih zaspe besplatnim beneficijama i da ih, istovremeno, sve učini bogatim putem povećanja količine novca koji svi mogu da zarade.
 
Problem finansijskih kriza potvrđuje činjenicu da ono što je potrebno jeste baš laissez-faire kapitalizam, ne neki oblik “mešovite ekonomije. ”Pokušati da se problem finansijskih kriza reši putem intervencije vlasti jeste ono što je dovelo do toga da vlada ima ogromne moći, monetarne, finansijske, i druge, koje sada poseduje. Mogućnost vlasti da stvara novac ni iz čega i da održava inflatorni bankarski sistem, jeste ono što je dovelo do ogromnog rasta njene veličine i moći. Jer, to je ono što je omogućilo vlasti da nastupi prerušena u Deda Mraza.
 
Laissez- faire i budućnost
 
Soroš opisuje moć i uticaj laissez-faire ideologije na način koji, makar isprva, izgleda veoma čudno. On ga opisuje kao trenutno postojeću bitnu kulturnu silu. Na primer, on piše, “Ako postoji preovlađujuće gledište u našem društvu danas, onda je to verovanje u magiju tržišta. Doktrina laissez-faire kapitalizma drži da opštem dobru najbolje služi neometana potraga za ličnim interesom.”
 
Istina je, naravno, da malo ideja imaju manje uticaja u današnjem društvu od laissez-faire kapitalizma. Njegov manjak uticaja je očigledan kada neko uzme u obzir činjenice kao đto su ove: Trenutno ima 19 miliona zaposlenih u vladi SAD, koji usklađuju četrdeset hiljada stranica federalnih regulacija i neizmerne količine federalnih, državnih i lokalnih zakona, sa brojem zakona i regulacija koji raste po hiljade stranica svake godine. Nedavni podaci pokazuju da ukupna vladina potrošnja u SAD, uključujući transfere po programima kao što su socijalno osiguranje i zdravstvena zaštita, iznosi 2.5 biliona dolara od ukupnog prihoda od 6.2 biliona dolara, tj., oko 40 procenata. Uspešni pojedinac je predmet, neposredno i posredno, kombinovanih federalnih i državnih poreza na prihod preduzeća i lica u ukupnom kumulativnom nivou od oko 70 procenata. Povrh ovoga, razmera pada u dugoročnoj kupovnoj moći svih ugovora denominovanih u fiksnoj sumi dolara, i time moguće buduće osiromašenje desetina miliona građana, može biti samo predmet nagađanja, uzevši u obzir moć vlasti da poveća kvantitet novca bez ikakvog čvrstog, spolja nametnutog limita. Takve činjenice, naravno, potpuno jasno i direktno protivreče bilo kakvom stvarno postojećem, sadašnjem uticaju laissez-faire ideologije.

Jedini način kako mogu razumeti Soroševo verovanje u uticaj laissez-faire ideologije jeste pretpostavka da je on fokusiran na njen mogući budući uticaj, više nego na sadašnji, stvarni uticaj. Ono bi bilo konzistentno sa njegovim uspesima kao špekulanta. Suštinski uslov takvog uspeha je postati svestan, pre skoro svih drugih, bitnih činjenica koje pokazuju sled budućih događaja. Ja verujem da su suštinske činjenice koje ga brinu u ovom slučaju ne samo “da su komunizam i čak socijalizam potpuno diskreditovani,” već da je, kao rezultat toga, laissez-faire kapitalizam sada logična alternativa i time stvar budućnosti. Ova mogućnost ga plaši, a njegov članak je pokušaj da, nalaženjem drugačije alternative, spreči da se to dogodi.
 
Ono što je Soroš shvatio, smatram, jeste da će se, zbog potpunog neuspeha socijalizma, izazvanog njegovom fatalno manjkavom prirodom, i rastućeg prepoznavanja da su problemi koji su nastali u bazično kapitalističkim društvima rezultat socijalističkih elemenata koji su nakačeni na njih, ljudi sada, sasvim razumno, okrenuti razmatranju laissez-faire kapitalizma. Jer, to je logična i dosledna suprotnost sistemu za koji su videli da je propao, i logična i dosledna stvarna primena sistema za koji znaju da je bio uspešan – kapitalizma.
 
Nasuprot Soroševoj nameri, pretpostavka da je laissez-faire kapitalizam stvar budućnosti bitno je ojačana njegovim esejom i dobrim prijemom koji je dobio među neprijateljima laissez-faire kapitalizma.
 
Ovo je zato što njegov esej i njegov dobar prijem otkrivaju da neprijatelji laissez-faire kapitalizma nemaju ništa konkretno da kažu da bi podržali svoje protivljenje. Ja sam to sigurno dokazao u slučaju samog Soroševog članka. On je potpuno konfuzan i lišen delotvornih argumenata. Činjenica da je, uprkos ovome, popularan, govori da oni koji se dive Soroševom eseju nemaju više znanja o pravoj prirodi laissez-faire kapitalizma od njega. Oni znaju toliko malo, da veruju da njegovi argumenti imaju vrednosti. Uz to, oni uzimaju da činjenica da je Soroš veoma uspešni kapitalista znači da on govori sa autoritetom nekoga ko, tako reći, poznaje sistem iznutra. Tako, ako njegova ocena laissez-faire kapitalizma odgovara njihovoj, onda oni veruju da sigurno moraju biti u pravu u vezi svoje ocene, jer on sigurno mora znati šta ne valja kod laissez-faire kapitalizma. Na njihovu nesreću, on to ne zna.
 
Ovo sve implicira da kada i ako bude dovoljan broj inteligentnih ljudi koji odluče da dobiju stvarno znanje o laissez-faire kapitalizmu, neće biti ničega da zaustavi njegovo napredovanje – to sigurno neće biti argumenti Dž. Soroša i onih koji veruju u iste.

Izbor da se steknu znanja predstavlja, naravno, veliko “ako”. Ljudi, čak i ono najinteligentniji, mogu izabrati da ne misle i da ne ulože napor potreban za sticanje znanja. Štaviše, takav negativan izbor ohrabruje epistemološka doktrina koju Dž. Soroš brani, naime, da je naša primarna intelektualna osobina da smo pogrešivi i time nesposobni da uopšte stignemo do pouzdanog znanja.
 
Ipak, ako Dž. Soroš i oni koji se slažu sa njegovim esejom, preduzmu ozbiljan napor da saznaju nešto o laissez-faire kapitalizmu, čitajući i proučavajući knjige njegovih vodećih branilaca, oni bi mogli saznati da, umesto da strepe od njega, treba da njegovo uspostavljanje dočekaju dobrodošlicom, i da se pridruže poslu uspostavljanja društva laissez-faire kapitalizma.
 
 
*George Reisman je jedan od vodećih američkih liberalnih ekonomista. U svom radu kombinuje uticaje klasične britanske i austrijske ekonomske škole. Predstavlja jednog od najznačajnijih američkih učenika i nastavljača Ludwiga von Mises-a. Među njegovim brojnim delima, izdvaja se monumentalna studija Capitalism, koja predstavlja možda najznačajniji pokušaj u poslednjim decenijama filozofske i ekonomske odbrane načela laissez-faire kapitalizma. Kod nas je od Reismanovih knjiga, do sada prevedena Government against the Economy, u izdanju Global Book-a, pod naslovom Politika protiv privrede (1998).
 
Prevod: Andreja Vražalić 

* Prevod preuzet sa sajta www.katalaksija.com

Teaser thumbnail sadržaja: 

Budućnost liberalizma – pledoaje za novi radikalizam

Autor: 
Hans Hermann Hoppe


Klasični liberalizam je bio u opadanju više od jednog veka. Počev negde od druge polovine devetnaestog veka, kulturno-politička sfera je bila pod sve jačim uticajem socijalističkih ideja: komunizma, fašizma, nacional-socijalizma i najduže – socijaldemokratije (američki liberalizam i neo-konzervativizam).

 

Socijalistička pobeda je zaista bila toliko potpuna da danas neki neo-konzervativci trabunjaju o "kraju istorije" i dolasku "poslednjeg čoveka", tj. poslednjeg milenijuma globalne socijaldemokratije pod nadzorom SAD-a.

 

U toj situaciji, liberali mogu da reaguju na dva načina. Mogu se držati stava da je liberalizam ispravna doktrina, a da je javnost odbacuje uprkos njene istinitosti. Ili mogu – a to je ono ću ja uraditi – to odbacivanje smatrati indikacijom greške u samoj doktrini.

 

Centralna greška liberalizma leži u njegovoj teoriji države.

 

Liberalizam – kako ga je personifikovao Lok a izložio Džeferson u Deklaraciji o nezavisnosti – počiva na pojmovima samoposedovanja (self-ownership), prvobitnog prisvajanja prirodno datih resursa, svojini i ugovoru kao univerzalnim ljudskim pravima. Vis-a-vis princeza i kraljeva, ova emfaza univerzalnih prava je liberale smestila u radikalnu opoziciju prema svakoj ustanovljenoj vladavini. Za liberala je svaki čovek, bio on kralj ili geak, adresat istih univerzalnih principa pravde, a država može svoje opravdanje izvesti iz ugovora koji sklapaju vlasnici privatne svojine ili ga uopšte ne može izvesti. Može li se, međutim, to desiti?

 

Liberalni odgovor polazi od istinitog stava da će uvek postojati ubice, pljačkaši, lopovi, siledžije, prevaranti, itd., i da će život u društvu biti nemoguć ukoliko oni ne budu podvrgnuti fizičkom kažnjavanju. Da bi se očuvao liberalni poredak, neophodna je ta vrsta prinude, putem pretnje primene nasilja, nad bilo kim ko ne poštuje život i svojinu drugih. Polazeći od ove premise, liberali izvode zaključak da ovaj zadatak očuvanja prava i poretka predstavlja jedinstvenu funkciju države.

 

Da li je ovaj zaključak ispravan ili ne, zavisi od definicije države. On je ispravan ako država naprosto označava bilo kog pojedinca ili firmu koji obezbeđuju usluge zaštite klijenteli koja im za to dobrovoljno plaća. Ali, to nije definicija koju su usvojili liberali. Za liberala, država nije neka specijalizovana firma. Ona poseduje dve jedinstvene karakteristike. Ona drži monopol prinude na teritoriji na kojoj ima vlast (vrhovnu moć odlučivanja) i ima pravo na oporezivanje. Ukoliko, pak, prihvatimo ovu definiciju države, liberalni zaključak je očigledno lažan.

 

Nepojmljivo je, u suštini, kako bi vlasnici privatne svojine uopšte mogli prihvatiti ugovor koji ovlašćuje nekog agenta da bilo koga na datoj teritoriji prisili na to da jedino on ima ekskluzivno pravo da štiti i donosi pravosnažne odluke. Takav monopolski ugovor bi podrazumevao da svi vlasnici privatne svojine svoje pravo na donošenje konačne odluke u pogledu svoje ličnosti i svojine prepuste nekom drugom. U stvarnosti, on bi se podvrgao ropstvu. Niko, međutim, ne bi mogao, ili pre, hteo, da pristane na to da svoju ličnost i svojinu prepusti situaciji stalne nezaštićenosti od delatnosti nekog drugog. Podjednako je nepojmljivo da bi iko svom monopolskom zaštitniku dobrovoljno dao pravo da oporezuje. Niko ne bi pristupio ugovoru koji bi zaštitiku dozvolio da jednostrano, bez pristanka njegovih štićnika, zaključi da štićenici moraju platiti za usluge zaštite.

 

Liberali su ovu unutrašnju protivrečnost pokušali da reše dovijanjem o nekakvim "prećutnim" ili "nepisanim" sporazumima, ugovorima i ustavima. Ipak, svi ovi pokušaji su samo išli u prilog istom neizbežnom zaključku: Nemoguće je iz eksplicitnih ugovora izvesti opravdanje države.

 

Pogrešno prihvatanje države od strane liberalizma kao nečega što je u skladu sa principima samoposedovanja, privatne svojine i ugovora, vodilo je njegovom sopstvenom uništenju.

 

To je, pre svega, sledilo iz inicijalne zablude liberalnog rešenja problema bezbednosti – konstitucionalno ograničene države – kao protivrečnog ideala.

 

Kada jednom prihvatimo princip države, iluzoran je bilo koji pojam ograničenja državne moći. Čak i ako država, kao što to pretpostavljaju liberali, ograniči svoje delatnosti na zaštitu postojećih prava privatne svojine, postaviće se pitanje koliko sigurnosti je potrebno. Motivisani ličnim interesom i potcenjivanjem rada, ali sa moći da razrezuju porez, državni zastupnici će uvek davati isti odgovor: Maksimizovati potrošnju i minimizovati proizvodnju. Što više novca možemo da trošimo i što manje moramo da radimo, to bolje za nas.

 

Pravni monopol je, štaviše, snizio kvalitet zaštite. Ako se za pravdu možemo obratiti jedino državi, pravda će se izopačiti u državnu pravdu, bez obzira na postojanje ustavnih garantija. Ustavi i vrhovni sudovi su državni ustavi i službe, i bilo koja ograničenja da sadrže ili otkriju, predstavljaće tvorevinu zastupnika same institucije o kojoj se radi. Predvidljivo je da će definicije svojine i zaštite biti izmenjene, a proširenje pravnog ovlašćenja ići u korist države.

Na drugom mestu, to je bila posledica pogrešnog shvatanja moralnog statusa države, po kojem je stara liberalna sklonost ka lokalnim – decentralizovanim i malim – vladama bila nedosledna.

 

Kada jednom prihvatimo da je, radi sprovođenja miroljubive saradnje dva pojedinca, A i B, opravdano imati pravnog monopolistu X, sledi dvostruki zaključak. Ako postoji više monopolista X, Y i Z, onda sledi da, kao što bez X-a ne može biti ostvaren mir između A i B, isto tako, sve dok ostaju u "stanju anarhije", ne može biti ostvaren mir ni između monopolista X, Y i Z. Da bismo, dakle, ostvarili liberalnu potrebu (desideratum) za univerzalnim mirom, neophodna je sveukupna centralizacija političkog života i jedinstvena vrhovna svetska vlada.

 

Naposletku, to je sledilo iz greške prihvatanja države uopšte, koje je unelo zbrku u staru ideju univerzalnosti ljudskih prava i transformisalo je, pod lozinkom "jednakosti pred zakonom", u rasadnik egalitarizma.

 

Kada jednom pitanje pravedne i nasledne vladavine kraljeva isključimo kao nespojivo sa idejom univerzalnih ljudskih prava, pojavljuje se pitanje kako da pomirimo državu sa idejom univerzalnosti ljudskih prava. Liberalni odgovor je bio da svima pod jednakim uslovima dozvolimo slobodan pristup vladavini via demokratije. Svakom je – a ne samo naslednoj klasi plemstva – dozvoljeno da obnaša bilo koju državnu funkciju. Pa ipak se ova demokratska jednakost veoma razlikuje od ideje jedinstvenog univerzalnog zakona, koji jednako vredi za sve, bilo gde da se nalaze i u bilo koje vreme. U stvari, stari spor između višeg prava kraljeva i nižeg prava podanika je u demokratiji sačuvan u podeli na javno i privatno pravo i nadređenosti prvoga drugome. U svakom slučaju, funkcionalne privilegije i privilegovane funkcije i dalje postoje. Kada deluju u zvaničnom svojstvu, državni zvaničnici vladaju i štite pod autoritetom javnog prava, uzurpirajući tako privilegovanu poziciju vis-a-vis osoba koje deluju pod autoritetom privatnog prava. Privilegije i zakonska diskriminacija nisu nestale. Naprotiv. Umesto da budu ograničene na kraljeve i plemstvo, privilegije, protekcija i zakonska diskriminacija postale su svima dostupne.

 

Predvidivo, pod demokratskim uslovima, tendencija ka svakoj vrsti monopolskog ponašanja – da se povećaju cene i smanji kvalitet – biće još izraženija. Umesto jednog kralja koji zemlju smatra svojom privatnom svojinom, o zemlji vodi računa privremeni službenik. On nije vlasnik zemlje, nego dok je na vlasti ima mogućnost da je koristi u svoju i u korist svojih štićenika. On poseduje njenu tekuću vrednost – uživa njene plodove – ali ne i udeo u njenom akcionarskom kapitalu. To neće eliminisati eksploataciju. Naprotiv, to će eksploataciju učiniti manje proračunljivom i sa malo ili nimalo obzira prema udelu akcionarskog kapitala, tj. kratkovidom. Štaviše, izopačenje pravde će se sada nastaviti sa još većom brzinom. Umesto zaštite prethodno postojećih privatnih vlasničkih prava, demokratska država postaje mašinerija za redistribuciju postojećih vlasničkih prava u ime iluzorne "socijalne sigurnosti".

 

U svetlu toga možemo sagledati i odgovor na pitanje o budućnosti liberalizma.

 

U pogledu svog pogrešnog shvatanja moralnog statusa države, liberalizam treba da svoj aktuelni doprinos svemu što je imao preokrene u njihovo očuvanje i zaštitu: sloboda i svojina. Liberalizam, stoga, u svom sadašnjem obliku nema budućnost. Odnosno, tačnije, njegova budućnost je socijaldemokratija.

 

Ako liberalizam treba da ima bilo kakvu budućnost, on mora da ispravi svoje greške. Liberali moraju da shvate da nijedna država ne može da bude ugovorno opravdana i da je svaka država destruktivna po ono što oni žele da očuvaju. A to znači da liberalizam mora da se transformiše u privatno-sopstvenički anarhizam (ili privatno-pravno društvo), kako ga je pre 150 godina skicirao Gustav de Molinari a u naše vreme razradio Marej Rodbard.

 

To bi imalo dvostruki efekat. Kao prvo, vodilo bi ka pročišćenju liberalnog pokreta. Socijaldemokrate u liberalnim odelima i mnogi državni funkcioneri bi se ogradili od tog novog pokreta. S druge strane, ta transformacija bi vodila do radikalizacije tog pokreta. Za one stare liberale, koji se još uvek drže klasičnog pojma univerzalnih ljudskih prava i samoposedovanje i privatnu svojinu smatraju primarnijim od države, ta tranzicija bi predstavljala samo mali korak. Privatno-sopstvenički anarhizam je naprosto dosledni liberalizam; odnosno, liberalizam vraćen svojoj prvobitnoj intenciji. Ipak, ovaj mali korak bi imao monumentalne posledice.

 

Preduzimajući ga liberali bi otkazali lojalnost demokratskoj državi kao nelegitimnoj i zahtevali svoje pravo na samozaštitu. Politički, oni bi se vratili počecima liberalizma kao svojoj revolucionarnoj veri. Poričući ispravnost naslednim privilegijama, klasični liberali su se pozicionirali kao suštinska opzicija svim ustanovljenim oblicima vladavine. Najveći trijumf liberalizma – Američka revolucija – bio je proizvod secesionističkog rata. A u Deklaraciji o nezavisnosti Džeferson je zastupao ideju da, "kad god bilo koja vladavina postane razorna za život, slobodu i traganje za srećom, narod ima pravo da je zameni ili ukine". Privatno-sopstvenički anarhisti bi samo reafirmisali klasično liberalno pravo da "zbace takvu vladavinu i da obezbede nove garantije za svoju buduću sigurnost".

 

Naravno, obnovljeni radikalizam liberalnog pokreta, sam po sebi, bio bi od male praktične važnosti. Umesto toga, on predstavlja inspirišuću viziju alternative postojećem poretku, koja proističe iz ovog novog radikalizma, koji će, ako ništa drugo, razbucati socijaldemokratsku mašineriju. Umesto nadnacionalne političke integracije, svetske vlade, ustava, sudova, banaka i novca, anarho-liberali predlažu demontiranje nacionalne države. Kao i njihovi klasični prethodnici, novi liberali ne teže tome da osvoje vlast. Oni ignorišu vladu i žele da ih ona ostavi na miru, i takođe žele da izvrše secesiju od njene jurisdikcije da bi organizovali svoju sopstvenu zaštitu. Za razliku od njihovih prethodnika koji su težili samo tome da veću vladu zamene manjom, novi liberali dovode logiku secesije do njenog konsekventnog dovršenja. Oni predlažu neograničenu secesiju, tj. neograničenu proliferaciju nezavisnih slobodnih teritorija, sve dok sama državna jurisdikcija kao takva potpuno ne nestane. Za ostvarenje ovog cilja – i u potpunoj kontradikciji sa projektima "evropskih integracija" i "Novog svetskog poretka" – oni promovišu viziju sveta sastavljenog od desetina hiljada slobodnih zemalja, regiona i kantona, stotina hiljada slobodnih gradova, poput današnjih izuzetaka kao što su Monako, Andora, San Marino, Lihtenštajn, Hong Kong (ranije) i Singapur – i još većeg broja slobodnih kvartova i krajeva, ekonomski integrisanih putem slobodne trgovine (što manja teritorija, veći je ekonomski pritisak da se prihvati slobodna trgovina!) i integralnog međunarodnog sistema zlatnog standarda novca.

 

Kada i ako ova vizija stekne ugled u javnom mnenju, doći će kraj socijaldemokratskog "kraja istorije" i liberalna renesansa će moći da počne.

--------------------------------

Govor održan na zasedanju Mont Pelerin društva u Barseloni 1997.

 

Prevod: Borislav Ristić


Da li su francuski liberali bili liberalni?

Autor: 
Žan-Fransoa Revel

 
Kada se 1997. godine pojavila knjiga Lisjena Žoma (Lucien Jaume) L'Individu effacé ou Le paradoxe du libéralisme français, pročitao sam je sa mnogo interesovanja. Kao član žirija za nagradu Guizot i jedan od njegovih poštovalaca, glasao sam da mu se dodeli nagrada za ovo delo 1998. godine. Mada sam na ovaj način izrazio svoje divljenje za autora i erudiciju sa kojom je prustupio temi, imao sam neke nedoumice u vezi sa njegovim tumačenjem liberalnog francuskog nasleđa. U to sam se uverio čitajući članak Lisjena Žoma u  časopisu Esprit (broj iz juna 1998.), pod naslovom "Aux origines du libéralisme politique français" a koji je on nazvao „prezentacijom“ knjige L'Individu effacé (Izbrisana individua, prim. prev).
 
Analiza „brisanja“ Lisjena Žoma navela me je da se zapitam: zašto je Francuska uvek „brisala“ svoju liberalnu tradiciju? Lisjen Žom je čak otišao dalje od toga, pokušavajući da dokaže da naši liberali nisu bili liberalni. Lisjen Žom hoće da nas ubedi da su francuski liberali 19.veka zapravo bili statisti, odnosno  da današnji neoliberali, iskvareni austro-anglo-američkom školom, zastupnici privatizacije i deregulacije, nemaju pravo da se pozivaju na njih. Naši liberali iz doba prosvetiteljstva i 19.veka nikada nisu želeli da ukinu državu.
 
Naravno da nisu, ali postoji razlika između ukidanja države i lišavanja države onih zadataka koje obavlja loše i skupo, što je prvi veoma jasno pokazao Tirgo (Turgot). Ili, pak, Tokvil, koji nije prestajao da se žali na francuski državni centralizam i njegova nedela. Lisjen Žom se, recimo, poziva na Gizoovu (Guizot) „pohvalu“ Napoleonu I u delu Des moyens de gouvernement et d'opposition (citirano u Les Libéraux de Pierre Manent, Hachette, Pluriel, t. II, p. 162-169). Zahvaljujući Napoleonu, liberalizam „na francuski način“ podrazumeva obožavanje snažne države. Ovo je neobična simplifikacija jednog teksta koji je pre svega optužba protiv „Bonaparte“ da je transformisao Francuze u pasivne posmatrače države, da je ubio u njima princip demokratskog obrazovanja, osećaj za aktivno i odgovorno građanstvo. Napoleon ih je pretvorio u obične posmatrače jedne teatralne veličine, tj. „počinio je taj zločin da bi nas istovremeno uzdigao ioslabio (1), da bi u nama probudio u isto vreme osećaj za političku dokolicu i averziju nezadovoljstva.“ Gizo dalje kaže da Francuska ne treba „da zaboravi ovo zlo i da treba da spozna njegove uzroke. Ona treba da razotkrije sve zločine carskog sistema, da bi naučila kako da ih vidi, osudi i zamrzi.“  Dijagnostikovati u ovom tekstu pohvalnu rehabilitaciju svemoćne i sveproždiruće carske države, znači ići predaleko u slobodi interpretacije, „dekonstruisati“ klasike, što bi rekli pomodari.
 
Lisjen Žom, koga tišti anti-etatizam više nego jednog Frederika Bastijaa (Frédéric Bastiat), u svom prikazu piše sledeće: „Kod Bastijaa ne postoji vizija koja prevazilazi ideju da je država data proviđenjem.“ Ne shvatam smisao ove rečenice. Koje proviđenje? U eseju Etat (1948) Bastija je jasan da ne može jasniji biti, ni najmanje ne pribegava ideji proviđenja. Za njega je država „velika fikcija u kojoj svako živi na račun svakoga“. Lisjen Žom veoma uspešno pokazuje da su francuski kapitalisti u ogromnoj većini bili protekcionisti u 19. veku i da im je Napoleon III nametnuo slobodnu razmenu. To je uočio Bastija dvadeset godina pre imperatora. U svom članku iz 1844. De l'influence des tarifs français et anglais sur l'avenir des deux peuples (u knjizi Les Libéraux, t. II, p. 261-280, autor Pierre Manent) on iznosi tezu da je protekcija pljačka. Uzgred budi rečeno, ovaj obrazac važi u velikoj meri i za današnju zajedničku poljoprivrednu politiku Evropske unije, kao i mnoge druge politike subvencionisanja pomenute Unije. Subvencionisati nekoga znači opljačkati nekog drugog. Kao potvrda ove intelektualne konstante francuskog liberalizma može poslužiti Tirgoov tekst Contre les entraves à la liberté du commerce iz 1753. godine (videti njegove odlomke o političkoj ekonomiji).
 
Takođe, Lisjen Žom razotkriva „izvrtanje“ prema kome je Benžamen Konstan (Benjamin Constant) u svom čuvenom predavanju iz 1819. godine „potpuno suprotstavio antičku i modernu slobodu“. U stvari, Konstan kaže u svom zaključku da ova dva tipa slobode treba „naučiti kombinovati“. „Izvrtanje“ koje pominje Lisjen Žom, u stvari je izmišljeno. Konstan napada antičku slobodu (koja je za njega prvenstveno sloboda u smislu koji daju Ruso i sveštenik Mabli) zato što takva sloboda negira slobodu pojedinaca time što podržava legitimitet političke moći (2). Ovo je Lisjen Žom pripisao Konstanu (Zapravo, Konstan želi da sačuva kolektivnu grčku slobodu tako što će joj dodati slobodu pojedinaca). Veliko otkriće! Nijedan čitalac sa dobrim namerama ne bi mu učitao tako nešto. „Vlade više nemaju pravo kao nekada“, zaključuje Benžamen Konstan, „da uzurpiraju nelegitimnu moć, a legitimne vlade nemaju, kao nekada, pravo da vrše svojevoljnu vlast nad pojedincima.“ Očuvanje antičke slobode ne znači umanjivanje vrednosti liberalnog individualizma, kako to želi da prikaže Lisjen Žom, sa namerom da podrži onovnu tezu i naslov svog rada. U francuskoj političkoj tradiciji, kako desnoj tako i levoj, postoji tendencija da se demokratija prihvata samo ukoliko poništava pojedinca, počevši od uništavanja njegovih prihoda (što predstavlja najbolji način da mu se umanji moć) i ukoliko njeno kolektivno odlučivanje zameni sve one odluke koje bi normalno morale biti individualne. Čak i kada se pokaže da su državne odluke katastrofalne i rušilačke, njen kredibilitet ipak ostaje netaknut, zato što su Francuzi ubeđeni da individua i tržište uvek vode ka nepravdi i neredu. Francuska demokratija, čak i kada je reč o opštem pravu glasa, uništavanjem individualne inicijative utiče na društvo slično autoritarnim režimima. Individua – to je neprijatelj! Ovo važi za sve antiliberalne pravce, bilo da jesu ili nisu francuski. U svojoj maloj knjizi o individualizmu (3) Alen Loran (Alain Laurent) citira nekoliko tekstova u kojima je individualizam omalovažen skoro na isti način kako su to činili Karl Marks (Karl Marx), Benito Musolini (Benito Mussolini), Pjer-Žozef Prudon (Pierre-Joseph Proudhon) i Filip Peten (Philippe Pétain), a kasnije degolisti i socijalisti u Petoj republici. Brkati opšti interes sa interesom svemoćne države, interes onih koji njom vladaju i onih koji joj služe, zameniti nejednakosti koje nastaju konkurencijom među pojedincima, nejednakostima koje se veštački stvaraju distribucijom privilegija, položaja i specijalnih statusa – tako Francuzi zamišljaju jednakost. To znači da oni prihvataju nejednakosti ako su nastale dekretom vlasti ali ne ako su proizvod slobodne igre slobodnih pojedinaca. Moglo bi se reći da su liberalni Francuzi uvek bili neuspešni u periodičnim pokušajima da povrate individualnu slobodu i prekinu uzurpaciju države. No ne može im se pripisivati da su vekovima namerno priželjkivali ovaj neuspeh.
 
Lisjen Žom ima pravo kada insistira na činjenici da je francuski liberalizam prvenstveno politički liberalizam, po čemu se razlikuje od engleskog liberalizma (ili škotskog) koji je suštinski ekonomski liberalizam. U ovome prepoznajemo francusku mržnju prema tržištu. Sa jedne strane, on je u pravu, jer je liberalizam pre svega politički, ali sa druge strane greši, jer političke slobode nema bez ekonomske slobode. To tvrdi Tirgo isto koliko Adam Smit, a Bastija isto koliko Lok. Autonomija ekonomije (osim prednosti i superiornosti koje stvara u samom polju ekonomije) jeste uslov slobode građanina i osnova pravedne države, koja je prilagođena svojim ciljevima i ne zanemaruje ih da bi preuzela zadatke koji prevazilaze njene kapacitete i koje loše izvršava. Eto zašto se iza svakog odbacivanja tržišta i slobodnog preduzetništva skriva (manje ili više otvoreno) odbacivanje demokratije.
 
Zahvaljujući potcenjivanju i jako iskrivljenim tumačenjima, Ipolit Ten (Hippolyte Taine) je danas jedan od najmanje priznatih francuskih liberala. Njegovo delo Origines de la France contemporaine predstavlja knjigu koja je praktično izbačena iz modernog istorijskog shvatanja, zahvaljujući obezvređivanju koje je sa vatrenim intelektualnim nepoštenjem sprovodila jakobinsko-boljševička istorijska škola Francuske revolucije, a naročito Alfons Olar (Alphonse Aulard) i Alber Matjez (Albert Mathiez) i njihovi sledbenici u sledećoj generaciji (4). U drugom delu knjige Origines, naslovljenom "Le Régime moderne", posvećenom francuskim institucijama koje je oblikovao carski režim, nalazimo odlomke (druga knjiga, pasusi IV i V) koje bi (mada su se pojavili oko 1884. godine) potpisali Ludvig fon Mizes (Ludwig von Mises), Fridrih Hajek (Friedrich Hayek) ili Milton Fridman (Milton Friedman) - toliko njegova analiza državne hipertrofiranosti anticipira savremene kritičare. Neka mi bude oprošteno što ću citirati prilično duge odeljke, ali oni su vredni tog truda:
 
„Iz same činjenice da država upravlja pružanjem neke usluge, postoji šansa da je pokvari, čak i kada vrši tu ulogu i obezbeđuje sredstva za njeno finansiranje. Kad god vlade stave šaku na neku instituciju, čine to da bi je eksploatisale, na račun institucije i na njenu štetu. Vlade nameću svoje interese ili principe, unose svoje strasti, deformišu celu instituciju ili njene delove, lažiraju igru, remete njen mehanizam; stvaraju od institucija fiskalni, izborni ili doktrinarni motor, instrument vlasti ili stranaka (...)
 
Čak i kada vlade ne podvrgavaju interese jedne institucije svojim strastima, principima, ličnim interesima, čak i kada ne uspeju da je unakaze i izopače, čak i kada vrše svoj mandat kako najbolje umeju i prevazilaze nivo dužnosti, one to čine loše, lošije nego spontana i specijalizovana tela koja su vlade zamenile – zato što se struktura ovih tela i struktura države razlikuju. Jedinstvena u svom žanru, delujući i sa visine i iz daljine, autoritetom i prisilom, država funkcioniše na celoj teritoriji posredstvom istih zakona, posredstvom obavezujućih i razrađenih propisa, posredstvom hijerarhije poslušnih funkcionera koja se održava prema strogim pravilima. Zato je ona neprikladna za poslove koji zahtevaju resurse i metode drugačije vrste. Njena snaga, koja je po prirodi spoljašnja, nedovoljna je i suviše slaba da bi podržala i podstakla poslove koji zahtevaju unutrašnje pokretače, kao što su lični interes, lokalni patriotizam, porodična privrženost, naučna radoznalost, osećaj za dobročinstvo, religioznost. Njeno mehaničko delovanje je suviše rigidno i ograničeno da bi omogućilo funkcionisanje preduzeća koja zahtevaju od preduzetnika okretnost i sigurnost, elastičnost, osećaj za okolnosti, prilagođavanje sredstava cilju, neprestanu inventivnost, inicijativu i nezavisnost. Prema tome, država je loša kao glava porodice, loš industrijalac, poljoprivrednik i trgovac, loš poslodavac, loš menadžer proizvodnje, razmene i potrošnje, osrednji administrator pokrajina i opština, bezosećajni filantrop,  nesposobna za upravljanje umetnošću, naukom, obrazovanjem i obredima (5). U svim njenim kancelarijama radi se sporo i nespretno, rutinski i bahato, uvek skupo, sa malim učinkom i slabom poduktivnošću, uvek mimo i van realnih potreba koje navodno treba da se ispune. Ona polazi sa prevelike visine i prostire se preširoko. Pošto funkcioniše preko hijerarhijskog sistema, država se zadržava na formalnostima i zapetljava u papirologiju. Stigne li na vreme i tamo gde treba, onda primenjuje svuda isti program koji je unapred pripremljen u kabinetu, sav iz jednog komada, bez eksperimentalnog ispipavanja i potrebnih nijansi, program koji se izračunava na osnovu prosečnog i običnog, koji ne odgovara tačno ni jednom posebnom slučaju, program koji nameće stvarima statičnu uniformnost umesto prilagođavanja različitosti i promenljivosti stvari, koji se pravi od istog šnita i štofa i ima obavezujući kroj, a koji država distribuira od centra ka unutrašnjosti, u hiljadama primeraka, da se oblači i nosi, milom ili silom, u svim veličinama i za sve sezone.“
 
U Tenovom odeljku nalazimo čak jedan anticipativni opis situacije u kojoj će se naći Rusija 1991. godine, nakon raspada Sovjetskog saveza, a u kojoj su se našli ljudi onda kada je država, pošto je prodrla svuda, potpuno uništila kapacitete građanskog društva, pre nego što će potonuti u ništavilo. Kada sam pisao o ovome u Le Regain démocratique (1992), nisam se setio ovog teksta, a svakako bih ga stavio u podnaslov knjige: „Ne samo da država radi loše, veoma loše, u domenu koji joj ne pripada, praveći više troškova i manje rezultata nego spontana tela, već ona takođe ubija, parališe ova prirodna tela, ili ih sprečava da nastanu, svojim legalnim monopolom ili neizdrživom konkurencijom. Ti tako dragoceni organi će nedostajati celom telu, nakon što su rasterani, atrofirali i zakržljali. Još je gore ako ovaj režim potraje, pa ih i dalje uništava, onda ljudska zajednica gubi sposobnost da ih stvara - iščupani iz korena, oni više ne niču, njihova klica je uništena. Pojedinci više ne znaju da se međusobno udružuju, da sarađuju iz sopstvenih pobuda i na ličnu inicijativu, bez spoljašnjih i nadmoćnih ograničenja, složno i dugotrajno, zarad jednog cilja, prema utvrđenim okvirima, sa svojevoljno izabranim vođama koje će iskreno prihvatiti i verno slediti. U njima su ugušene sve one osobine srca i duha, bez kojih nijedno udruživanje nije ni efikasno ni živo - uzajamno poverenje, poštovanje zakona, lojalnost, voljno podređivanje, dalekovidost, umerenost, strpljenje, istrajnost, praktičan razum. Mirna i plodotvorna spontana saradnja, kakvu srećemo kod zdravih naroda, od sada je izvan njihovog domašaja; oni su paralizovani društvenom i političkom nesposobnošću.“
 
Postoje dva članka Armana Laferera (Armand Laferrère) o ovom pitanju, objavljena u Commentaire, prvi u proleće 1998. a drugi u leto 1998. (81. i 82. broj), sa naslovima "Droit du travail, justice de classe" i "L'argument de la justice sociale". Arman Laferer smatra da je licemeran francuski izbor „jednakost iznad slobode“. U Francuskoj ima manje slobode ali ništa manje nejednakosti nego u SAD ili Britaniji, ali ove nejednakosti se razlikuju. One potiču iz privilegija koje pružaju država ili lokalna zajednica. Francuzi osuđuju samo nejednakosti u ličnim prihodima i nasledstvu. Oni dopuštaju, čak poštuju, nejednakosti koje nastaju iz privilegija dodeljenih (i koje sebi dodeljuje) političko-administrativno-asocijacijsko-sindikalnoj klasi: automobili i stanovi, prevoz, telefon, posebni režimi penzionisanja, a koje se često dodeljuju ljudima koji su zaista korisni, ali takođe i gomili domaćih parazita koji dobijaju moć na račun tzv. „privilegovanih“ poreskih obveznika, tj. onih koji jednostavno nemaju nikakve privilegije i zarađuju novac svojim radom. Uostalom, poznata je ova inverzija smisla reči „privilegija“ u političkom rečniku i novinarstvu.
 
Tokvil (Tocqueville) je pokazao u L'Ancien régime et la Révolution da francuski otpor liberalizmu proizlazi, sa jedne strane, odatle što Francuzi stavljaju jednakost iznad slobode, a sa druge strane, iz toga što prihvataju nejednakosti ako ih stvara država umesto takmičenje u sposobnostima. Ovo se naročito potvrđuje na polju kulture, u kojoj se naši umetnici i intelektualci neumorno bore da bi dobili državna sredstva i branili „nacionalnu preferenciju“, tako dragu Le Penu, krijući se, kao levičari, pod maskom „kulturne razlike“. Ako dramaturg i režiser, koristeći privatni kapital, postave predstavu koja ostvari uspeh kod publike i ako zarade, recimo, nekoliko miliona godišnje, rizikuju da budu prezreni zbog povlađivanja prostačkoj i komercijalnoj pozorišnoj publici. Sa druge strane, ako dramaturg i režiser sa istom sumom novca, ali od vladine subvencije, naprave podjednako dobar ili loš komad koji će biti izvođen dva puta pred posetiocima i nakon toga propasti, onda su to veliki ljudi koji se žrtvuju „zahtevnoj“ (i to koliko!) ideji svoje umetnosti. Oni prvi su izdržavali celu jednu trupu, tehničare, scenografe, barmene, blagajnike, računovođe i razvodnice tokom dvanaest meseci, plaćali zakup prostora i poreze, ali oni su samo obični sitni bakalini. Ovi drugi su isisavali poreske obveznike iskorišćavajući blagonaklonost jednog ministra: njih hvali kritika i njih pozivaju 14. jula na proslavu u Jelisejsku palatu.
 
Francuzi ne mrze nejednakosti kao takve, već nejednakosti koje nije oktroisala država. Ovo najbolje ilustruje uspeh štrajkova u javnom sektoru tokom zime 1995-1996. Ovi štrajkovi su imali cilj da spreče reviziju preteranih povlastica građanskog  prava (privilegija u pravom smislu reči) koje u Francuskoj imaju radnici u javnom sektoru u odnosu na privatni sektor. Štrajkače su, međutim, pozdravili čak i radnici iz privatnog sektora, žrtve i finansijeri ovog nepravednog sistema, kao i ultra-levi sociolozi, teorijski šampioni jednakosti, koji su i sami privilegovani, nedodirljivi i koje društvo doživotno subvencioniše u zamenu za veoma malo rada.
 
Ova važna osobina francuske kulture – da su nejednakosti koje stvaraju moć i državna tela dobre, a one koje proizlaze iz razlika u delovanju pojedinaca loše – objašnjava konstantan neuspeh liberalizma u Francuskoj. No to se nikako ne podudara sa doktrinom francuskih liberala. U poglavlju iz knjige Souvenirs, gde govori o aktivnostima Ustavne komisije iz 1848. godine, Tokvil primećuje da je jedan konzervativac, npr. Vivjen (Vivien), podjednako etatista-centralista kao i Mara (Marrast), koji „pripada običnoj vrsti francuskih revolucionara koji su pod slobodom naroda uvek podrazumevali despotizam koji se vrši u ime naroda.“ Da bi pokazao kako ga ovo neočekivano slaganje jednog desničara i jednog ekstremnog levičara u idolatriji države nije nimalo iznenadilo, Tokvil dodaje: „Davno sam primetio da je jedini način da se ujedine konzervativac i radikal taj da se napadne princip moći centralne vlade, a ne njeno vršenje. Čovek je mogao biti siguran da će se ubrzo baciti jedni drugima u naručje.“
 
„Kada se oni koji su zaštićeni od revolucija pretvaraju da se ništa ne nalazi između nas, ja kažem da se varaju, i da se tu nalazi centralizacija. Samo jednu stvar ne možete stvoriti u Francuskoj: slobodnu vladu. Samo jednu instituciju ne možete uništiti u Francuskoj: centralizaciju. Kako bi ona mogla da nestane? Neprijatelji vlade je vole a državnici je neguju. Istina, s vremena na vreme priznaju da im ona donosi iznenadne i nerešive probleme, ali to im je ipak neće ogaditi. Oni podnose ove nedaće zbog zadovoljstva koje centralizacija donosi time što im dopušta da se mešaju u sve i da drže svakoga u šaci.“
 
Ova Tokvilova poruka važi do naših dana. Većina Francuza više voli državu nego slobodu. Zato liberalni mislioci više nisu imali uticaja na naš politički život, ali oni nisu zagovarali nešto suprotno svom učenju. Priznajmo im da su imali tu nesreću da uvek budu manjina, ali ne optužujmo ih da nisu bili dosledni.
 

(1) U smislu anémier (učiniti malokrvnim, beživotnim).
(2) Konstanova teza je danas osporena na istorijskom planu. Videti Morgens H. Hansen, La Démocratie athénienne, Les Belles Lettres, 1993. Ali na političkom, teorijskom i praktičnom planu, njegova razlika** je zadržala svu aktuelnost.
(3) Histoire de l'individualisme, PUF, coll. "Que sais-je ?", 1993.
(4) Za detalje o ovoj egzekuciji preporučujem moju knjigu Connaissance inutile (1988), chap. IX, p. 302-312 de l'édition Pluriel-Hachette. Novija knjiga, u Philosophie en France au XIXe siècle (PUF, coll. "Que sais-je?", 1998), Žan Lefran (Jean Lefranc) vanredni profesor na Paris-Sorbonne, optužuje Tena da je Francusku revoluciju opisao kao „kolektivnu mentalnu bolest“ i upoređuje je sa Žozefom de Mestrom (Joseph de Maistre)! Čovek ostaje zbunjen pred ovakvim netačnostima, ako se zna koliko je Ten bio oštar prema Starom režimu u delu Les Origines.
(5) Primeri iz Engleske u Essais Herberta Spensera (Herbert Spencer) naslovljeni Over-legislation et Representative Government. Primeri za Francusku iz La Liberté du travail, Šarla Dinoajea (Charles Dunoyer) iz 1845. Ovaj poslednji rad sadrži skoro sve ideje Herberta Spensera; ne nedostaju čak ni fiziološke ilustracije (Tenova primedba).

--------


 
* Tekst je nastao povodom knjige Lisjena Žoma
** Žan-Fransoa Revel (1924-2006) je bio francuski filozof i novinar, član Francuske akademije. U svojoj knjizi Ni Marx ni Jesus (Ni Marks ni Isus) iz 1970. izneo je smelu tezu da su SAD socijalna laboratorija u kojoj se „testira“ liberalna revolucija (suprotno tadašnjem trendu teoretisanja o revolucijama na liniji marksizma). Svojom pretposlednjom knjigom L’Obsession anti-américaine (Antiamerikanizam) iz 2002. godine, izazvao je velike polemike, baveći se genezom antiamerikanizma Evropljana (naročito Francuza).

Prevod: Suzana Ignjatović

Doprinos Cigana napretku i razvoju kapitalizma u Bugarskoj

Autor: 
Krasen Stančev

Uvod*
 

Ključna  teškoća  pri  rešavanju  izazova  integracije Cigana  u  EU  i  Bugarskoj  jeste izostanak razmišljanja o Ciganima kao o normalnim osobama.

Na njih se u različitim državnim i briselskim programima gleda kao na, s jedne strane, „zanemarene i potlačene“ (u retorici ljudskih prava), „izolovane“, „isključene“, „izdvojene“, „diskriminisane“ ili, s druge strane – retorikom kojoj su podjednako skloni i levičarski i desničarski političari – kao na „prostake“, „lopove“, „nekulturne“, „necivilizovane“, pa čak i „nesposobnim-za-civilizovanje“, da pomenem samo par klišeizovanih oznaka u bugarskom javnom mnenju.

S obzirom na to, zahteva se da politika „prema njima“ treba da bude politika „uključivanja“, „integracije“, „rehabilitacije“, „podrške“, „edukacije“ i „zaštite“. To je vizija pomenutih programa, uključujući i one privatne i kvazi-državne, UN-a i EU „milosrđa“. Zajednički označitelj svih ovih definicija jeste interpretacija koja Cigane, ili Rome, shvata kao klasu, kao kategoriju stanovništva a ne kao individue.

Za razliku od toga, ali opet shvatajući Rome kao klasu, iako ne naročito politički korektno, većinsko javno mnenje u Bugarskoj, Češkoj Republici, Slovačkoj i u Srbiji ili na Kosovu, veruje da su Romi društveno „loši momci“, oni koji kradu, koji su per se kriminogeni, koji prosjače, korisnici društvene pomoći i, u suštini, niža klasa i društvene parije. Međutim i ovaj način razmišljanja, takođe, shvata Cigane kao grupu, etnički entitet; a osobine koje se pripisuju grupi se skoro neposredno pripisuju i svakom pojedinom Romu, kakvo god da je njegovo ili njeno zanimanje, religija ili mesto boravka.

Pominjanje Bugarske na prvom mestu ove liste nije slučajno ili samo zbog alfabetskog naziva zemalja. Bugarska ima najveće učešće Cigana u stanovništvu, moguće oko 7-8% populacije, i ima partiju koja ima svoje predstavnike u vlasti, i koja je 2005. vodila kampanju za izbore pod sloganom „Cigani – za Saturn!“, što na bugarskom zvuči kao „Cigani – za sapun!“. (Reč za „sapun“ na bugarskom je „sapun“ – što je turcizam; tako, kada se uzvikne „Saturn“ to zvuči kao „sapun“.) U stvarnosti, prema antropolozima i sociolozima – bugarski antropolozi su stvarno dobri, mereno prema bilo kojim naučnim standardima, posebno u proučavanju Cigana – Romi se veoma razlikuju: mali broj njih su nomadi, mnogi od njih su muslimani, dosta ih je, ali manje od muslimana, protestanstke (oni najčešće žive u najvećim gradovima) i/ili katoličke veroispovesti – nastanjeni su en mass u nekoliko regija, neki od njih su Grci, možda Vlasi ili dravni Romani, plavokosi su i specijalizovali su se za bavljenje ovčarstvom. Antropolozi tvrde da sveukupno postoji osam različitih grupa Roma u Bugarskoj, međusobno različitih po kulturi, običajima, religiji i izgledu.

Ovde ću da raspravljam o tome na koji način su Cigani doprinosili i doprinose ekonomskom životu i prosperitetu u Bugarskoj. Ubeđen sam da su ovi načini slični i u drugim zemljama koje sam gore pomenuo i da su problemi takozvane „integracije Roma“ neznatni i da samo služe interesima onih koji primenjuju ove programe. Glavni izvor pri pisanju ovog članka je moje lično iskustvo dok sam bio tinejdžer i student ’70-tih, moji lični susreti sa sugrađanima ciganske nacionalnosti dok sam bio član parlamenta u ranim ’90-tim i moj rad kao direktora Instituta za tržišnu ekonomiju (www.ime.bg) i ekonomiste tokom krize 1996-1997. na obezbeđivanju mikrokredita iz privatnih inicijativa za romske preduzetnike. (1)

Počeću sa pokušajem da opišem kako su predstavnici romske zejednice doprinosili prosperitetu bugarskog društva tokom komunizma, na koji način su pomogli stvaranju kapitalizma (to je uloga koja potiče iz vremena komunizma) i koja je uloga Roma bila i još uvek jeste u oblikovanju bugarske demokratije, kulture i politike. Započeću sa kasnim godinama komunizma u Bugarskoj, prikazujući neke posebne koristi koje niko drugi u zemlji osim romskih preduzetnika nije mogao da obezbedi.

CIGANI I SLOBODNO TRŽIŠTE POD KOMUNIZMOM

Polovna odeća i kooperativno zemljoradništvo

Pre 1980, zanati gradskih Roma su bili prilično tipični: kovači, čistači cipela i specijalisti za otkup predmeta od olova i gvožđa. Kakogod, nekada tipična ciganska profesija, danas je potpuno zaboravljena: stari gradski Cigani su nekad bili gotovo jedini koji su u zemlji otkupljivali polovnu odeću, lutali su vikendom ujutro po boljestojećim kvartovima, vičući: „Kupujem staru robu“.

Tih godina razmena polovne robe i odeće je funkcionisala jedino među rodbinom; uBugarskoj, gotovo kao i svuda, obično su razmenjivali dečiju i odeću za bebe. Bila su to vremena opšte namaštine. Prekrajanje odeće za odrasle je još uvek bilo na neki način popularno, ali to je bilo tržište za profesionalne krojače, ukoliko ljudi, ne samo žene već i muškarci, uključujući i mene, nisu sami znali da izvedu jednostavnije operacije krojenja, ako su kod kuće imali šivaću mašinu na kojoj bi prekrojili staru haljinu, pantalone ili džins.

Veoma staru odeću, međutim, tražili su samo Cigani; niko drugi tih ’70-tih i 80-tih godina prošlog stoleća ne bi dao pare za takvu odeću.

Devedesetih je prodaja polovne odeće postala formalizovana i čak međunarodni biznis.

Koliko mogu da se setim, u zemljoradništvu su nomadski Cigani bili dobrodošla sezonska radna snaga.(2) Potreba kooperativnih dobara da ih zaposle bila je motivisana hroničnim nedostatkom radne snage, naročito zbog toga što su „brigade“ učenika i studenata pravile više štete nego koristi na poljima i voćnjacima. Nije bilo diskriminacije: dnevnica je bila ista kao i za ostale; razlika izmađu urbanih „brigadira“ i Roma je bila u tome što su poslednji radili, i to teško, da bi prehranili porodicu.

Vesnici tržišne ekonomije

Upravljanje nezavisnim kanalima nabavke falš ili švercovane robe u vremenima oskudice, maeđutim, bilo je pravo zanimanje za gradske Cigane u kasnim ’70-tim uBugarskoj, a u glavnom gradu Sofiji posebno.

Tome je prethodila liberalizacija putovanja naroda bivše Jugoslavije (posle 1965) i spontano nastala buvlja pijaca za potrošače roba i odevnih predmeta na trgu ispred katedrale Sv. Aleksandra Nevskog u Sofiji, u samom centru grada. Jugosloveni su prodavali tu robu, muzičke ploče i magazine, erotske časopise i sve što bi neko mogao da zamisli ili poželi. Pijaca se proširila tokom trajanja Svetskog festivala komunističke omladine 1968, koji je održan dve-tri nedelje pre nego što su trupe Varšavskog pakta okupirale Čehoslovačku. Odjednom je pijaca praktično zabranjena, da bi 1972 bila premeštena na drugu lokaciju, kada su stajaišta za autobuse iz Beograda i Niša (grad u istočnoj Srbiji) bila premeštena na obode grada.

Na „crnom tržištu“ na glavnom trgu Aleksandar Nevski u Sofiji – nazivali su ga „crnim tržištem“ iako je ono bilo bukvalno jedino normalno tržište u gradu – Romi nisu predstavljali konkurenciju bugarskim spontanim trgovcima, koji su kupovali robu od Jugoslovena i preprodavali je lokalnim klijentima željnim svega; oni su ex-Jugoslovenima prodavali stvari koje su bile mnogo jeftinije (subvancionisane) uBugarskoj – mleko i mlečne proizvode, sir, itd. Romi su ex-Jugoslovenima štedeli trošak obilaženja praznih prodavnica, čekanja u redovima i drugih neprijatnosti.

Ciganska služba spoljne trgovine

Verovatno se samo malo njih seća da su u komunističkim zemljama postojale specijalizovane prodavnice gde su stranci, turisti, diplomate i privilegovano domaće stanovništvo, i slični, mogli da potroše svoju čvrstu valutu. U bugarskoj su se one zvale „Korecom“ – od „currency comerce“, što je indikovalo da je lokalni „novac“ bio sve drugo samo ne čvrsta valuta.

Nabavni kanali tih skupih stvari bili su obezbeđeni od strane romskih preduzetnika između njih i „Korecoms“-a ali i nezavisno od njih. Oni su se proširili i razvili naročito nakon liberalizacije „Korecom“-a 1977., koja se sadržala u tome da je vlada odjednom prestala da ispituje odakle stanovništvu devize. Naravno, ništa nije bilo sigurno, ali očigledno da su komunističkim planerima bili potrebni dolari, dojč-marke i bilo koji drugi upotrebljiv novac da bi finansirali svoje velike ideje i platili dugove Moskvi i zapadnim zemljama; novo pozajmljivanje nije bilo izvesno u ranim ’90-tim i vlasti nisu imale drugu opciju nego da taj novac sakupe od stanovništva.

Okolnosti su bile sledeće:

Ciganska zajednica u Sofiji je u ovoj situaciji nudila usluge koje su zahtevale pravu veštinu:


Tržište novca se nalazilo ispred prodavnica „Korecom“-a da bi uslužilo očajne kupce ili, još pametnije, u centru grada, ispred Glavne robne kuće – pored zgrade Centralnog komiteta i prekoputa predsedničke kancelarije. Bilo je pametnije sresti razočarane mušterije dok izlaze praznih ruku iz Glavne robne kuće i ponuditi im neko drugo mesto gde mogu da kupe ono što žele.

Preprodavac deviza bi obično pitao mušteriju koju robu nije mogao da pronađe da kupi. Ako je to bila odeća, džins ili bilo koja od gore pomenute robe, romski preduzetnik bi obično ponudio bolju cenu od one u prodavnicama „Korecom“-a, ako je kupi „na drugom mestu“. Ako su to bile skije ili nešto što bi bilo relativno teško ili rizično da se ponese, usluga bi se sastojala u tome da umesto mušterije, ali unjenom prisustvu, ode u „Korecom“ i kupi taj prilično skup predmet, oslobađajući tako mušteriju od straha da je ispituju o poreklu deviza.

To „drugo mesto“ je obično bio ciganski kvart u predgrađu, taksi (još jedna od oskudnih stvari u tim godinama) je već bio spreman i vozio je obično o trošku prodavca. Roba je obično bila uskladištena u relativno dobrostojećim kućama. Očekivalo se da kvalitet bude isti kao i u „Korecom“-u i moglo se isprobati robu koja je bila propisno spakovana i označena. Ako bi se radilo o kupovini za veću sumu s kojom bi prodavac bio zadovoljan, uštedeli biste na odlasku taksijem tamo i nazad, jer bi trgovac častio taksi. Transakcija bi bila izvršena u deviznoj valuti, što je obično bilo zabranjeno, obračunata po tržišnom kursu.

Ne znam ni za jedan slučaj prevare. U poređenju sa kupovinom u „Korecom“-u i posebno u poređenju sa zamenom deviza na ulici kod Bugara, rizik je bio nula. Policija ispred Glavne robne kuće bi posmatrala šta se dešava ali se en bi mešala. Romski prodavci bi, po pravilu, poznavali policajce.

Služenje kupcima

U sva tri slučaja, postoji veoma značajna uloga romskih preduzetnika: on (žene nisu bile uključene u ovo) je pomagao da se prevaziđe nekoliko slabosti uzrokovanih bugarskom komunističkom ekonomijom.

U oskudnim ekonomijama svedoci smo jednog veoma raširenog fenomena – potražnja za robom je dirigovala cene kao i u normalnim ekonomijama, ali sa nekim izuzecima.

Zahvaljujući kontrolisanoj i progonjenoj konkurenciji, potrošači su neka dobra cenili mnogo više iznad njihove cene kakva bi bila inače, pod normalnim uslovima. Cena koju se plaćalo je bila relativno visoka u odnosu na oportunitetne troskove ili upoređenju sa platama i zaradama.

Neki primeri: od 1977.-1979. komad džinsa je u „Korecom“-u koštao otprilike od 21-27 US dolara, što je cena koja je bila jednaka 1/5-1/4 prosečne zarade. Ali, izvan „Korecom“-a cena džinsa bi bila približno 35-40 US dolara. Kod ciganskog prodavca cena komada džinsa bi bila jednaka onoj u prodavnici ili često i nešto niža. Ista stvar je bila i sa ostalom traženom robom.

U drugim zemljama je konstelacija bila slična, ali tamo nije bilo Cigana uključenih utrgovinu. U nekim zemljama je situacija bila čak i očajnija, ali je prevazilažena inače nezamislivim posredovanjem.

U Lenjingradu, današnjem Petrovgradu, cena džinsa od 1977-1979. bila je 125 US dolara – što je skoro dve prosečne plate. U sovjetskom gradu Toljatiju mogli ste da prodate komad džinsa za 250 US dolara. To je bila cena četiri prosečne plate, ali utom gradu je to bilo dve prosečne plate, budući da se u njemu proizvodila Lada – za one koji to ne znaju, radi se o sovjetskom automobilu koji je prodavan širom zemalja Istočnog bloka. Ali, okolnosti su se mogle beskrajno razlikovati u detaljima. Iz nekog razloga, lenjingradske vlasti su 1975. zabranile finskim turistima da svojom valutom plaćaju u barovima i u sovjetskom pandanu „Korecom“-u, ograničavajući takođe količinu novca koju zakonski mogu da razmene. Jadni Finci su mogli da zamene svoj novac za ¼ tržišne vrednosti ili da rizikuju da ne kupe ništa na tom progonjenom ali inače jeftinom tržištu votke. Međutim, u finskoj valuti, koja je inače bila savršeno upotrebljiva na deviznom tržištu u Bugarskoj i drugde, komad džinsa se u stvari mogao kupiti za oko 7 US dolara i prodati ga u Lenjingradu ili Toljatiju za gore pomenutu cenu. To tržište je funkcionisalo glatko; postojao je izvestan rizik da vas uhvate sovjetske vlasti, ali nagrada za preduzeti rizik je bila zaista privlačna.

Šezdesetih i sedamdesetih godina ljudi nisu tražili samo hleb i maslac, već i nešto više, povrh ustanovljenih i planiranih bazičnih potreba.

Kako su se ciganski preduzetnici uklopili u ovu sliku? Služili su mušterijama. Mnogi bugarski studenti na sovjetskim univerzitetima, u stvari hiljade njih, živeli su godinama bolje nego obični građani Sovjetskog Saveza ili Bugarske.

Doprinos prosperitetu

Ciganski preduzetnici su godinama pomagali Bugarima snabdevajući ih čak i onim stvarima koje je sistem zabranjivao.

U tri opisana slučaja, očigledno smo suočeni sa sledećim stvarima: 

1. Istraživanje i razvijanje tržišta za stvari i usluge koje bi bile kažnjive ili moralno osuđene kad bi bile samo pokušane od strane predstavnika većinskog stanovništva, ali koje je omogućilo Ciganima da pomognu drugima da dođu do onoga što žele;

2. Ova delatnost nema nikakve veze sa društvenim sistemom blagostanja te epohe i Cigani koji su bili uključeni u te aktivnosti su pomogli sami sebi mnogo više nego što bi mogli dobiti pod tim sistemom blagostanja; 

3. Ne samo fleksibilnost zarada, nego i mobilnost radnog mesta, bili su omogućeni pod komunizmom uz pomoć Cigana. To je posebno vidljivo u zemljoradnji; 

4. Budući da je pod komunizmom biti preprodavac ili preduzetnik predstavljalo je zločin, Cigani su očigledno odlučili da deluju suprotno zabrani i da služe potrošačkim zahtevima mnogih ljudi, čija su prava kao potrošača bila sistematski ugrožavana od strane vlasti. 

Nepotrebno je reći da, u sva tri slučaja, ove delatnosti nisu obavljali samo Cigani. Važna stvar je, međutim, da su oni to radili u mnogo većoj meri i kao vrstu profesije. Ne bi bilo preterivanje reći da je u komunističkoj Bugarskoj sedamdesetih i osamdesetih postojao jedan veliki deo stanovništva koji je živeo u zaklonima slobodnog tržišta zahvaljujući kojem je izmicao totalitarnoj prisili centralnog planiranja.


CIGANI I VASKRSENJE KAPITALIZMA U BUGARSKOJ

Od društvenog sloja sa najizraženijim pro-tržišnim ponašanjem, bugarski Cigani su, posle 1989., postali ključni činilac reformi, iako ta njihova uloga nikad nije na odgovarajući način shvaćena niti objašnjena. U ovom članku bih želeo da razmotrim specifične zaklone koje se oni zauzimali u zadnjih 16-17 godina, na koji način se na njih uticalo kulturnom politikom i kako ih se motivisalo od strane spoljašnjih činilaca i inicijativama države blagostanja. Kao i u prethodnom članku, razmatraću i pokušaću da dam interpretaciju dobro poznatih činjenica i razvoja, bez pretenzije da budem empirijski krut. Ubeđen sam da bi posebno empirijsko istraživanje dalo dovoljno čvrstih činjenica za interpretaciju koju ja nudim.

Definicija  vlasničkih  prava  uz pomoć  Cigana 

Ciganski preduzetnik: bosonogi kapitalista

Na samom početku reformi kasnih osamdesetih, ciganska populacija je igrala veoma značajnu ulogu. Pre političkih reformi novembra 1989 – juna 1990 (politička kriza komunističkog režima i prvi slobodni post-komunistički izbori), režim je popustio svoj pritisak na ekonomiju, dozvoljavajući privatnim pojedincima da započnu individualni mali biznis u sferi usluga i drugim sektorima.(4)

U zemljama sa ugroženim individualnim pravima, male promene vode do značajnih nenameravanih posledica. Ciganski biznis kasnih sedamdesetih i tokom osamdesetih je dao doprinos za dva ključna opravdanja za te parcijalne reforme: pokazali su da privatna inicijativa nije stvar koja iščezava, da se ona razvija u svim društvenim slojevima i da proizvodi boljitak na svim nivoima.

U ekonomiji je osnovna manifestacija privatnih vlasničkih prava pravo da se bude potrošač, gospodar sopstvenih preferencija i izbora da se kupi ono što neko želi, od koga želi i po ceni po kojoj se slobodno dogovore. Želje potrošača su određivale ovo pravo čak i pod komunističkim uslovima. Ovaj fenomen je podrobno raspravljan uliteraturi (5) u smislu u kojem smo raspravljali o toj ulozi bugarskih Cigana uprethodnim odeljcima ovog članka.

Institucionalna strana potražnje potrošača jeste da nam ona pomaže u traženju i ustanovljavanju veze između proizvodnje i potrošnje: pod normalnim uslovima, ako potrošač ne želi neka dobra i usluge, proizvođač nema drugog rešenja nego da obustavi proitvodnju tih dobara i usluga.

Ti „normalni uslovi“ su dobro definisana individualna prava na privatnu svojinu, izbor potrošača i odsustvo prinude i pljačke. U sistemu centralnog planiranja i privatne svojine ograničene na dom i male parcele zemlje, kao što je to bila situacija uBugarskoj između 1948 i početka 1989 (6), svi oblici usluživanja potrošačkih prava bili su oblici dekonstrukcije statusa quo (tako da je privatni biznis u svim oblicima bio zabranjen pod pretnjom zatvorske kazne sve do početka 1989., kada je zabrana delimično ukinuta iz nekih oblasti). Iako su preduzetništvo i takva dekonstrukcija bili zabranjeni, ono je obavljalo sledeće važne funkcije:

U ovoj situaciji, Cigani u Bugarskoj su bili jedina društvena grupa koja je upotpunosti ispunjavala pomenute uslove za dekonstrukciju; druge grupe su to radile slučajno i sporadično. Razlog tome je što su Cigani kao grupa bili:

Liberalizacija „Korecom“-a i trgovine tokom sedamdesetih, sa spontanim uplivom ciganskih zajednica iz Sofije i drugih velikih gradova, dala nam je primer stvaranja bosonogog kapitalizma. Takav kapitalizam, međutim, nije bio samo unovčavanje oskudice u visoko cenjenim dobrima kao što je džins. Pored već pomenutih specifičnih zanatlijskih zaklona i zemoljoradničkog najamništva, jedna čak mnogo važnija uloga Cigana u tržištu je bio njihov doprinos stvaranju i funkcionisanju buvljaka „Ilianci“ i „Malaševici“ tokom ranih osamdesetih.(7) Oba su bila prve zvanično prepoznate (iako neometane) alternative centralno planskom sistemu maloprodaje i distribucije. Ovi buvljaci su prvo radili samo vikendom, ali je ubrzo obim trgovine učinio nužnim njihov svakodnevni rad, sedam dana u nedelji.

Početkom 1989. a potom i posle političkih promena krajem 1989.-početkom  1990. i sa početkom ekonomskih reformi 1991., takve pijace su narasle i proširile se po celoj državi.(8)

Kasnije je uloga Cigana kao grupe skoro jedinih pijačnih prodavaca postepeno nestajala. Oni su zamenjeni drugim „strancima“, Arapima, Afganistancima, Palestincima, koji su se zaustavljali u Bugarskoj na svom putu ka Evropi, ili koji su odlučili da se ne vrate u svoje zemlje, jer im je Bugarska pružala bolju perspektivu. To je bio isti fenomen bosonogog kapitalizma, ali više internacionalnog i globalizovanog, budući da nisu samo roba već i prodavci i kupci bili iz mnogih različitih zemalja. (nakon izbijanja rata u bivšoj Jugoslaviji i podizanja embarga Makedoniji i Srbiji, 1991 a naročito 1992., ove pijace su postale međunarodno mesto trgovine.)

Od tog trenutka, počela je nova specijalizacija za pijačne ciganske prodavce.

Tokom 2000. i 2001. prof. Julian Konstantinov je kritički gledao na operacije Ciganana pijaci „Ilanci“ i na sličnom buvljaku u gradu Dimitrovgradu. On je pronašao da su na tim pijacama nuđene specijalne dodatne usluge – lažne fakture, i da je ta vrsta usluge bila potpuno držana od strane Cigana.(9) To nisu bile fakture za robu koja se kupovala na pijaci. Ta usluga je bila izdavanje faktura za poreske izveštaje na željenu količinu novca (ali nije se radilo o 5-6 hiljada US dolara) na 1% vrednosti računovodstvenih knjiga (ili od ukupne sume).

Gospodin Konstantinov se žalio da se trgovanje fakturama od strane „većinom ciganskih“ prodavaca obavljalo pred nezainteresovanim očima uličnih policajaca na pijaci, naročito u Dimitrovgradu. Na kraju krajeva, poenta je da su takve fakture bile vrlo tražene kao spas od kontraproduktivne poreske regulative: marginalna poreska stopa u 2000. i 2001. je bila 65% za preduzetnika srednje veličine a regulativni sistem je bio karakterističan po svojim maltretirajućim kontrolama privatnog preduzetništva.

Promoteri kopirajta u žestokim pićima

Zaštita kopirajta i patenata je bila jedan od ključnih problema bugarske ekonomije početkom devedesetih. Komunističko nasleđe u ovoj oblasti je bilo takvo da su ta prava bila relativno dobro utvrđena u području visoke tehnologije i nauke, ali gotovo da nisu postojala u zaštiti proizvodnje hrane, lekova, parfema i u industriji vina. Preciznije, ona su postojala na papiru, ali njihova stvarna primena i zaštita nije predstavljala problem u godinama komunizma, zahvaljujući državnom vlasništvu nad proizvodnjom i vladinom monopolu na prodaju na veliko i malo.

U godinama rane tranzicije bilo je uopšte lako ući na ta tržišta, posebno na tržište proizvodnje vina i žestokih pića.

Proizvodnja fejk alkoholnih pića od strane uglavnom ciganskih prodavaca imala je, unajmanje, tri pozitivna uticaja:

Postojali su i drugi faktori koji su podržali razvoj u ovom pravcu – privatizacija industrije vina (iako ponešto odložena) i uspostavljanje samo-regulatornih tela 1999. godine zbog otvaranja maloprodajnih objekata kako bi se povećao lanac maloprodaje. Međutim, ciganski preduzetnici su bili prvi koji su prepoznali taj zaklon i poslali izazov državnom monopolu. Danas se može argumentisati da su postojali bolji i civilizovaniji načini da se ubrzaju reforme, ali ja teško mogu da zamislim bilo kakve reforme koje se pojavljuju same od sebe, imajući u vidu vladino oklevanje da privatizuje vinsku industriju, što je bilo zajedničko i drugim vladama pre 1997.

Ta industrija je smatrana „strateškom“, „suštinskom komparativnom prednošću Bugarske“, i iz ovih koncepcepata je, uglavnom socijalistička vlada, izvodila „opravdanje“ do odlaže privatizaciju sve do 1996. Stvarno neslaganje sa proizvodnjom i marketingom fejk alkoholnih pića proizlazilo je tih godina iz činjenice da je neko drugi radio isti posao kao i državne vinarije. Monopol je postojao više od četrdeset godina. „Car Kiro“ – najpoznatiji ciganski prodavac fejk alkoholnih pića, iako se radi samo o nadimku – nije bio u ovom poslu više od četiri godine.

Deo  proizvodnih  kapaciteta  je  sada  u  rukama  formalnih  proizvođača  vina,  i  oni nastavljaju da prodaju zdravo piće po niskim cenama.

Skupljači prirodnih proizvoda, korisnici „javnih dobara“ i socijalne pomoći

Definisanje i širenje vlasničkih prava kroz privatizaciju je u Bugarskoj bilo sporije nego u drugim zemljama.(10) Ta prava su ostala delimično nejasna u oblasti zemljišnih poseda (restitucija je sprovedena između 1991. i 1998. a neke institucije kolektivne upotrebe su zadržane). Uporedo s tim, redistribucionističke politike tipa „socijanog poboljšanja“ i „socijalne pomoći“ su tokom istog perioda bile naročito netransparentne i nerazumne, i u velikoj meri su čak i danas ostale nereformisane.

U tom pogledu je jedna od najvažnijih, pozitivna ali javno nepriznata, uloga bugarskihCigana u tranziciji.

Zbog kulture i zahvaljujući svom socijalnom tatusu, oni su sakupljali sve što nije bilo pravilno sakupljeno a moglo je da bude od neke koristi. To je moglo da bude drveće i divlje pečurke u šumi, stari papir, staro gvožđe, električni kablovi, ulične oznake, materinski „dodatak“, „socijalna pomoć“, pomoć u nabavci ogreva za siromšne porodice, električni računi i bilo šta drugo.

Javna „dobra“ ne postoje po sebi. Neka od njih mogu biti shvaćena kao javna tek onda i ako su pristupačna svima usled malih ili zanemarljivih oportunitetnih troškova da se isključe i kazne šverceri (free riders).

Uopšte, ono što nije zaštićeno time što pripada nekome, nema ni vrednost. Bugarska štampa i javno mnenje optužuju „Cigane“ zbog iskorišćavanja takvih javnih dobara.

Stvarna konstelacija je veoma različita a cigansko sakupljanje je:

Mislim da je očigledno da nijedan od gornjih primera ne predstavlja slučaj nasilnog prisvajanja. Postojali su sukobi između vlasnika restituisanog zemljišta i ciganskih sakupljača, ali su oni brzo nestali kada su vlasnici počeli da štite svoje vlasništvo i proizvodnju.

Pozitivna uloga Cigana

Stvarni uticaj Cigana sakuljača bio je taj da je njihovo delovanje uzrokovalo spontane napore seljaka i stražara koje su unajmili seljaci da bi zaštitili zemlju i poljoprivredne proizvode. Slična je bila priča sa zajedničkim seoskim imanjima, drvećem i poljima. Kada oni nisu bili zaštićeni, Cigani i svi drugi su mogli da poseku šumu i prodaju drva na pijaci.

Slična je priča sa „Ciganima“ kovačima, oni proizvode noževe, sekire i ostale metane predmete. Materijal za rad se gotovo u potpunosti sakuplja sa otpada. Potrebno je vreme da se obavi ovaj posao i on je daleko od prijatnog, ali nezaposlenost je visoka, troškovi za rad su veoma niski i često kovač ima porodicu i prijatelje koji vode brigu oko nabavke materijala. Ljudski kapital i veština proizvodnje tih alatki takođe dolazi iz tradicije i porodice. Novac je potreban za ugalj i gorivo. Koliko mi je poznato iz ankete za neformane kredite koju sam sproveo 1996. i 1997. godine, ovi troškovi su približno 500 US dolara godišnje. Postoje obrasci kako da se ti troškovi smanje: korišćenje državne pomoći u ogrevu, ugalj ili drvo ili oboje, sakupljanje drva u šumi onde gde je to i ako je moguće.

Kao i u slučaju sakupljanja, radi se o korišćenju resursa koji inače ne bi imali cenu niti bi bili korišćeni, i oni se stavljaju u službu nečije koristi ili se nadalje pretvara ukapital.

Nerazumevanje

Izostanak normalnog shvatanja ciganskog načina života u zadnjih šezdeset godina u Bugarskoj istoriji tipično je za bugarsku štampu, javno mnenje i novoosnovane šovinističke političke partije.

Još važnije je, međutim, da njih ne shvataju ni oni koji sprovode programe i vode politiku podrške „Ciganima“. Uobičajeno način razmišljanja u ovom pravcu je dodatna pomoć na ime davaoca pomoći. Ako Cigani povedu računa sami o sebi, kao što su godinama dokazivali da su u stanju, „pokrovitelji“ će ostati bez posla.


* Ovaj rad je pisan za diskusiju koju je organizovao Institut za otvoreno društvo uSofiji, takođe poznat kao "Soroš fond" za "otvoreno društvo", koje je 2005. osnovalo radnu grupu za integraciju Roma. Inspirisan je mojim skoro istovremenim radom na temu Vlasnička prava i ekonomske performanse na Balkanu (Opšti pregled sa osvrtom na Bugarsku), radni predložak za simpozijum Liberty Fund-a o temi "Privatna vlasnička prava i sloboda", održanom u Dalasu, od 16.-19. novembra 2006., koji je organizovao profesor u penziji Texas A&M University Steve Pejovich. Prvobitno je objavljen na engleskom u glasilu IME Economic Policy Review, Vol. 6, No 37 i 38, 2006. 

Beleške:

(1) Nakon što je prva verzija ovog članka objavljena u bugarskoj štampi (Dnevnik, 5. maj, 15, 2005), professor Petar Emil Mitev – doajen bugarske sociologije – rekao mi je da se moje razmatranje poklapa sa nalazima ankete o Ciganima koju je 1980. radio Institut mladih Centralnog komiteta Bugarske komunističke partije; takođe me je pitao da li sam imao kopije tog istraživanja, jer su one bile sakupljene i klasifikovane od strane Ministarstva unutrašnjih poslova (a on kao director institute nije imao kopije; Institut mladih je ugašen 1990. i on veruje da je arhiva izgubljena).

(2) Moji prijatelji sa Zapada možda ne znaju da su u mojoj i drugim komunističkim zemljama bukvalno sve grupe urbanog stanovništva bile primorane da “volontiraju” par dana ili sedmicu godišnje da rade u poljoprivredi; učenici i studenti su često “volontirali” najmanje mesec dana.

(3) Pored “Korecom”-ova postojao je i lanac prodavnica za one koji su posedovali denominirane kupone ruskih rubalja (oni koji su radili u Sovjetskom Savezu) iprodavnice za mornare, ali u tim prodavnicama su kupci morali da se legitimišu ili da dokažu poreklo svog novca – ne uvek ali često.

(4)Ta delimična liberalizacija je ostvarena Dekretom 56 iz 1989 (naslovljenim “O ekonomskoj inicijativi građana”) koji je propisivao način na koji firme mogu da budu registrovane i koje poreze treba da plaćaju.

(5) Vidi: Mansur Olson, Power and Prosperity, New York, Basic Books, 1998; William W. Lewis, The Power of Productivity, Chicago, Chicago University Press, 2004.

(6) U Bugarskoj je “preterano vlasništvo” nad domom (stanovi i kuće) bilo nacionalizovano (1947-1948); u stvari, sprovedena je racionalizacija ovog tipa svojine. Međutim, tokom čitavog komunističkog perioda, privatno vlasništvo nad domom je bilo prilično visoko 80-85%, urbano stanovništvo je zadržalo puno vlasništvo nad svojim kućama u ruralnim oblastima i deo zemljišta oko njih (40-50% urbanog stanovništva je imalo takvu svojinu); nominalno vlasništvo nad obradivom zemljom, šumom, itd. je ostalo privatno, ali je upotreba tog zemljišta “kolektivizovana”, manje-više u potpunosti posle 1962. kada su nacionalizovane šume. Potpuno oduzimanje svojine je izvršeno na oko 4500-5000 porodica. Jedna od ključnih reformi posle 1989. je bila restitucija svih tipova svojine - vidi: Krassen St anc hev, Denationalization in Bulgaria, u: Krassen Stanchev (urednik), Contemporary Economic Libertarianism in Bulgaria, IME, 2004, dostupno takođe i na:http://www.easibulgaria.org/.

(7) Oba su nazvana po selima koja su sedamdesetih postala delovi Sofije.

(8) Neposredno nakon polictiva=naziv za reforme 1989 i izbore u junu 1990, Bugarska je imala uspešnu tržišnu reformu, po tada najboljim centralnoevropskim standardima za takve reforme; to se dešavalo između decembra 1990 i jeseni 1991., kada su reforme nešto usporene zbog izbora i iznenada zaustavljene krajem 1992., zahvaljujući političkoj krizi, koja je vodila do izborne pobede socijalista u 1994. i njihovog pokušaja da restauriraju centralno planiranje 1995. i 1996.

(9) Julian Konstantinov, Kam forlmalisirane na sivata ikonomika v Bargaria? (Targovtzite na otkritite nazari). Dokrad of terenno prouchvane iuli-avgust 2001. - Evgenii Daynov (redactor). Sivata Ikonomika v Balgaria: prichini, sledstvia, politiki, Sofia, Tzentar za sotzialni praktikiq 2002, str. 83-84 I sl. (In Bulgarian, the English title: Julian Konstantinov, On the Formalization of the Grey Economy in Bulgaria: Open Air Bazaar Merchants, (A Report from a Field Servey), in: Evgenii Daynov (editor), The Grey Economy in Bulgaria: Reason, Consequences, Sofia, The Center for Social Practices, 2002, p. 83-84 a.f.).

(10) Za detalje vidi: Krassen Stanchev, op. cit. 


Preveo: Borislav Ristic


Dr Krasen Stančev (e-mail: stanchev@ime.bg) je izvršni direktor Instituta za tržišnu ekonomiju (od 1993) (website instituta), bivši član bugarskog parlamenta (1990-1991), jedan od najcitiranijih analitičara u Bugarskoj, dobitnik nagrade Euromoney za najbolju analizu situacije u zemlji 1996. i nominovan je 2004. za nagradu Mr. Ekonomika u Bugarskoj. Inicijator je stvaranja Balkanske mreže i ima bogato iskustvo poznavanja situacije u regionu (Bosna i Hercegovina, Makedonija i Srbija), centralnoj Evropi i zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza.

Zadnjih desetak godina napisao je više od 150 članaka i intervjua za domaću i stranu štampu i medije na temu tranzicije Bugarske i istočne Evrope ka tržišnoj ekonomiji i demokratiji.

Država ili društvo privatnog prava

Autor: 
Hans-Hermann Hoppe

[Govor Hans-Hermann Hoppe-a održan na Mises institutu u Brazilu (2011). Fotografije i video su dostupni ovdje.]
Preveo: Dominik Ešegović
Problem društvenog poretka
Legendarni Robinson Crusoe, sam na svom otoku, može raditi što god želi. Njemu se ne postavlja pitanje o pravilima određenog zajedničkog ljudskog života. Naravno, ovakvo se pitanje može postaviti, tek kad jedna druga osoba, u našem slučaju Petak, stiže na otok. Ali čak i onda to pitanje ostaje donekle nebitno, sve dok nečega ne nestane. Zamislite da je dotični otok rajski vrt. Sva vanjska dobra bila bi dostupna u izobilju. Ta dobra su „slobodna dobra“ kao i zrak koji dišemo, koji obično predstavlja „slobodno“ dobro. Što god da Robinson radi s dobrima, njegova dijela nemaju uzvratni utjecaj ni na njegovu buduću pričuvu dobara, ni na Petkovu trenutnu ili buduću pričuvu istih (ili obrnuto). Zato je nemoguće da bi ikad došlo do sukoba između Robinsona i Petka u vezi upotrebljavanja tih dobara. Sukob je moguć tek onda, kad dobra počinju nestajajati; a tek tada postoji potreba za pronalaskom pravila, koja omogućuju miran zajednički život bez konflikata.
U raju postoje samo dvije deficitarne robe: fizičko tijelo jedne osobe i njezino stajaće mjesto. Robinson i Petak imaju svako za sebe samo jedno tijelo i jedno stajalište. Oni ne mogu biti prisutni na više određenih mjesta i ne mogu ispuniti sve želje istovremeno. Naprotiv, moraju stalno birati između boljih i lošijih stajališta te između potreba prvog i drugog reda. Ali s time i može doći do sukoba između Robinsona i Petka: Oni ne mogu istovremeno preuzeti isto stajalište bez ulaska u fizički sukob. Radi toga čak i u izobiljnom raju moraju biti jednostavna pravila zajedničkog života – pravila, glede prostornog bivanja i kretanja osoba. Izvan raja, gdje postoji nedostatak, moraju postojati pravila, koja određuju postupanje ne samo s osobama u njihovim stajalištima, nego i sa svim rijetkim dobrima, da bi se moglo spriječiti sukobe. To je problem društvenog poretka.
Rješenje problema: Ideja privatnog vlasništva
Prijedloga za rješavanje problema društvenog poretka ima puno, a to mnoštvo prijedloga je pridonijelo da se potraga za onim jednim, „ispravnim“ rješenjem problema često smatra iluzornom. No, dugo već postoji jedno poznato ispravno rješenje, stoga za moralni relativizam nema razloga. Rješenje problema društvenog poretka je ideja privatnog vlasništva.
Prije svega ćemo formulirati rješenje posebnog slučaja, raja, a zatim za opći slučaj jednog svijeta koji se odlikuje sveobuhvatnom oskudnosti dobara.
Dotični problem u raju riješi se s jednostavnim pravilom koje određuje da svaka osoba smije smjestiti i pokretati svoje tijelo, pretpostavivši samo da lokacije prethodno nisu bile zauzete od tijela drugih osoba.
A izvan raja to rješenje se sastoji od četiri pravila koja su spojena:
Prvo: Svaka osoba je privatni (i ekskluzivni) vlasnik svoga fizičkog tijela. U stvari, tko ako ne Robinson sam bi trebao biti vlasnik Robinsonovog tijela? Ili Petak, ili Robinson i Petak skupa? Ali onda se ne bi sukob mirno spriječio, nego bi se ga izazvalo i činilo neizbježnim!
Drugo: Svaka osoba je osim toga privatni vlasnik svakih onih prirodno-danih dobara, koje je prvo smatrala rijetkima i koje je počela upotrebljavati i prerađivati uz pomoć svog vlastitog tijela, tj. prije nego što bi ista dobra bila smatrana rijetkim i korištena od drugih osoba. Tko drugi, ako ne prvi korisnik, bi trebao biti vlasnik? Drugi korisnik, ili prvi i drugi skupa? A onda bi to izazvalo sukob, umjesto bi ga spriječilo!
Treće: Svaka osoba, koja uz pomoć svoga tijela i drugih stvari (dobara) koje je izvorno posvojila, dalje proizvodi druga dobra, postaje vlasnik tih dodatnih dobara, budući da u proizvodnom procesu se fizički integritet vlasništva drugih osoba nezahtijevano ne povrjeđuje.
Četvrto: Nakon prvog posvajanja jednog dobra, tj. kako se John Locke izrazio, „miješao“ isto dobro s radom, pravo vlasništvo nad njim i nad svakim daljnjim dobrom, s njegovom pomoći proizvedenim dobrom, samo može biti proslijeđeno dobrovoljno i ugovorno, tj., obostrano pogodno i bez sukoba. Tako se pravo vlasništva proslijeđue od prijašnog na sljedećeg vlasnika.
Poštedjeti ću se davanja iscrpnog etičkog i gospodarstvenog opravdanja ovih pravila. To je već objašnjeno drugdje. Međutim, ovdje je nužno temeljito ustanoviti nekoliko stvari.
Nasuprot višestrukim tvrdnjama, da se u slučaju institucije privatnog vlasništva radi samo o jednoj konvenciji, mora se i ustanoviti sljedeće: Konvencija slijedi namjeru i postoji alternativa umjesto nje. Tako je latinska abeceda npr. jedna konvencija. Slijedi namjeru pismene komunikacije i postoji alternativa za njezino mjesto, kao npr. Ćirilica. No, što je svrha pravila ili propisa? Da ne bi bilo međuljudskih sukoba – tj. da ne bi bilo zbog prvobitnih skladnosti interesa svih osoba nikada ni jedna situacija u kojoj bi dvije ili više osoba htjeli upotrebiti upravo isto dobro za (neuskladivu) uporabu, onda ne bi trebalo biti nikakvih pravila. Svrha je svih pravila, izbjegavati, inače neizbježive, sukobe. Pravilo, koje stvara sukobe, umjesto da ih izbjegava, proturječi svome vlastitom smislu. To pravilo je bez svrhe, odnosno ono je izopačeno. Glede svrhe sprječavanja sukoba, institucija privatnog vlasništva očigledno ipak nije samo konvencija, pošto nema alternative za nju. Samo privatno (ekskluzivno) vlasništvo omogućuje, da svi inače neizbježivi sukobi stvarno mogu biti izbjegnuti. A samo kad se privatno vlasništvo svodi na izvorne činove prisvojenja, moguće je da svaki mogući sukob od početka čovječanstva može biti izbjegnut. Jer samo prvobitno prisvojenje jednog prethodno neprisvojenog dobra može nastati bez sukoba, jednostavno zbog toga što (po definiciji) nitko prije nije mogao imati nikakav odnos prema tom dobru.
Problem provedbe socijalnog poretka i zaštita privatnog vlasništva: država
Koliko god je razumijevanje ovog čina važno da osnivanje privatnog vlasništva koji se temelji na prvobitnom posvajanju kao sredstvo rješenja, nije dovoljno da stvara istinski društveni poredak. No, i da bi svatko znao kako se može spriječiti sukobe, ipak je moguće da osobe neće spriječiti sukobe nego da od njih očekivaju osobne prednosti (na račun drugih). Uistinu, dok ljudi jesu kako jesu, bit će ubojica, pljačkaša, kradljivaca i varalica, koji se ne drže objašnjenim pravilima. Zato svaki društveni poredak treba, da bi mogao opstati, mehanizme koji vode brigu da se kršitelja pravila uspješno drži u šahu. Ali kako da se riješi taj zadatak i tko će ga riješiti?
Standardni odgovor na ovo pitanje je sljedeći: ovo, t.j., provedba prava i reda, jest prije svega (jedini) zadatak države. Posebice to jest odgovor, koji se da od strane klasičnog liberalizma, također od mog osobnog intelektualnog učitelja, velikog austrijskog teoretičara ekonomije i društva- Ludwiga von Misesa. Da li je odgovor točan, ovisi o tome, što mi podrazumijevamo pod državom. Država jest, prema standardnom odgovoru, ne samo neka vrsta specijalizirane tvrtke. Nego državom definiramo jednu agenturu, koja je obilježena dvjema posebnim karakteristikama. Prvo (i presudno) država jest agentura, koja vrši teritorijalni monopol nad posljednjom odlukom u vezi svih slučajeva sukoba. Država jest ultimativni sudac u svim slučajevima sukoba, uključujući i one u kojima je ona sama, odn. njezini predstavnici, upletena. Nema više apelacijske instance od same države. A drugo, država ima teritorijalni monopol nad oporezivanjem. Država može jednostrano određivati cijenu, koju naprti nastanjenim osobama na „njezinom“ teritoriju, za financiranje njezine sudačke djelatnosti zadnjeg stupnja, bez ikakve suglasnosti onih kojih se to tiče.
Temeljna zabluda "etatizma"
Koliko god je standardno mišljenje rašireno, da postoji nužnost i poželjnost za osnivanje države kao teritorijalnog monopolista s ultimativnom nadležnošću suda, toliko je u eklatantnoj proturječnosti s elementarnim, etičkim i ekonomskim načelima i pravilima.
Pod prvo: Među ekonomistima i političkim filozofima postoje dva skoro jednoglasno prihvaćena iskaza:
- Prvo: Svaki „monopol“ je iz gledišta konzumenata „loš“. Pritom je monopol u klasičnom smislu definiran kao jedna jedinom poduzetniku dana povlastica, tj. nemogućnost „slobodnog ulaska“ u određeno polje proizvodnje. Samo jedan proizvođač A smije proizvoditi određenu robu X. Ovakav monopolist je „loš“ za konzumente, zato što, zaštićen od potencijalnih konkurenata, ponuda, cijena i kakvoća njegovog proizvoda će biti manje povoljna odn. manje vrijedna nego u slobodnoj konkurenciji.
- Pod drugo: Proizvod prava i reda odn. „pravna sigurnost“ je prvorazredan zadatak „države“ (kakva je sad definirana). Ovdje pod „sigurnošću“ podrazumijevamo širi pojam kako se nalazi u Američkoj deklaraciji o neovisnosti, što obuhvaća: zaštitu života, vlasništva i osobne težnje ka sreći, unutrašnje i vanjske agresije, tj. kriminal i rat.
Jedan iskaz je očigledno nespojiv sa drugim. No, ta činjenica nije često mučila ekonomiste i filozofe – i ako jest, onda se obično sumnja u to da prvi iskaz vrijedi prije nego što bi se sumnjalo u drugi. Ali baš postoje neoborivi teoretski razlozi (i gomila empirijskih dokaza), koji pokazuju obrnuto, tj. osporavaju vrijednost drugog iskaza.
S teritorijalnim monopolom nad ultimativnom presudom i isposlovanju prava, država nije bilo koji monopolist, kao npr. monopolist mlijeka ili automobila, koji proizvodi mlijeko ili automobile usporedivo niže kakvoće po višim cijenama. Nenalik na sve ostale monopoliste, država ne proizvodi samo manje vrijedna dobra nego također i “ne-dobra“. Doista prvo mora proizvoditi ne-dobra (kao porezi), prije nego što može producirati nešto, što bi se moglo onda smatrati manje vrijednim dobrom.
Ako jedna agencija ima završno ovlaštenje nad odlukama u svim slučajevima sukoba, onda ima i isto ovlaštenje s obzirom na sve sukobe, koje se tiču i njega samog. Prema tome, mora se očekivati, da dotičan monopolist, neće samo biti činitelj izbjegavanja i izravnavanja spora, nego da će i posebno sam uzrokovati i provocirati sukobe, samo da bi donio odluke sam sebi u korist. Ako se samo može osloniti na državu, da bi se moglo ostvariti pravednost, ona se sve više pervertira u državnu korist. Ovo stvarno stanje ne mogu promijeniti ni „ustavi“ ni „vrhovni sudovi“, jer se radi još uvijek o državnim ustavima i o državnim sudovima. Koje god granice postave ovi ustavi jednoj državi, odluka o tome dali su njezina djela pravedna ili ne, u svakom će slučaju donijeti osobe, koje su same poslovni zastupnici države. Zbog toga, predvidivo je da se stalno mijenja i izdubljuje definicija privatnog vlasništva i zaštite vlasništva, u prednosti zakonodavne vlasti države. Na mjesto vječnog, nepokolebljivog – shvatljivog i uočljivog prava stupi samovoljno zakonodavstvo.
Nadalje, kao tijelo s završnim pravom odlučivanja, država ima teritorijalno pravo na oporezivanje na raspolaganju, tj. ona smije jednostrano, bez suglasnosti svih zatečenih, određivati cijenu za svoje usluge, koje subjekti privatnog prava moraju njoj platiti, što se temelji na pervertiranom pravu. Jedna agencija, koja tvrdi da štiti život i vlasništvo, a koja se financira porezima, u proturječnosti je sama sa sobom: izvlaštavajuća je zaštitnica vlasništva. Motivirani kao svatko sa samoživošću i s bezvoljnošću za radom ali darovani s jedinstvenim ovlaštenjem ubiranja poreza, može se očekivati da državni agenti neprestano pokušavaju maksimirati troškove za sigurnosti, a istovremeno minimirati zbiljsku proizvodnju iste. Što se više novca da potrošiti, a što se manje mora napraviti za njega, to bolje se prolazi.
Greška umnožena: demokratska država
Osim temeljne zablude etatizma, postoji i još više zabluda u vezi posebnog slučaja demokratske države, koje se ovdje treba barem kratko spomenuti (opširnija obrada ove teme navodila se drugdje).
Tradicionalni, starinski oblik države je (apsolutna) monarhija. Monarhiji se, posebice od klasično liberalne strane, predbacivalo da je neudruživa s nepromjenjivim načelom „jednakost svih pred zakonom“. Umjesto toga, ona bi se temeljila na osobnim povlasticama. Zbog toga se argumentiralo da bi se trebalo zamijeniti monarhističku državu s demokratskom. Dopuštajući svakom ravnopravno sudjelovanje i ulaz u državnu vlast, umjesto pridržavanja tog ulaska privilegiranoj plemićkoj klasi, smatralo se da bi princip jednakosti svih pred zakonom mogao svakome odgovarati.
Zapravo je ta „demokratska jednakost“ nešto sasvim drugačije i sasvim nespojivo s idejom univerzalnog prava, koje je za svakog jednako, te svugdje i stalno vrijedi. Dualizam prava, kojemu se prethodno prigovaralo – tj. jedno pravo koje je više vrijedeće za kraljeve i za plemiće i jedno pravo nižeg reda za podanike – ostaje pod demokratskim uvjetima i dalje u funkciji iako u drugom obliku. Odsada se taj dualizam pretvara u dualizam takozvanog „javnog prava” na jednoj strani i „privatnog prava“ na drugoj te s nadmoći prvog prema drugome. Pod demokratskim uvjetima svaka osoba ima isto pravo na ulazak u državnu vlast. Svatko može postati, tako rekući, kralj – ne samo privilegirani krug osoba. Prema tome u demokraciji nema ni osobne povlastice ni privilegirane osobe. No, postoje funkcionalne povlastice i privilegirane funkcije. Javni službenici, dokle god djeluju pri oficijelnoj funkciji, podliježu pod i zaštićeni su javnim pravom, i time imaju privilegiranu poziciju u odnosu na ljude koji djeluju podloženi privatnom pravu. Kao državni dužnosnici, te osobe smiju izvoditi akcije, koje su privatnim osobama – kao kriminalna djela – zabranjene. Napose, „javni namjesnici“ smiju svoju djelatnost financirati i subvencionirati porezima. Znači da ne moraju svoju plaću, za razliku od subjekata privatnog prava, zarađivati prodajom dobara i usluga, za koje bi klijenti dobrovoljno platili, nego da smiju jednostrano zahtijevati prisilne pristojbe. Ukratko: državni dužnosnici to smiju raditi i od toga živjeti, što se u privatno-pravnom prometu smatra krađom odn. plijenom. Dakle, privilegije – i razlika između vladara i podanika – ne nestaju pod demokratskim uvjetima. Štoviše, umjesto da bi ograničila krađu i izvršavanje vladarske moći na samo jednog kralja i nekoliko plemića, kao pod monarhističkim uvjetima, demokracija dopusti svim osobama da postanu kradljivci i da dobivaju udio od plijena.
Dakle, pod demokratskim će uvjetima tendencija rasti, kao i u slučaju svakog monopola nad ultimativnim pravom izricanja presude i njenog isposlovanja, da cijena za pravo i red stalno poskupljuje i da se predvidljivo pravo stalno izmjenjuje s nepravdom. Kao nasljedni monopolist, kralj odn. princ smatra „svoj“ teritorij i stanovnike, koji spadaju pod njegovu vrhovnu pravnu vlast, osobnim (nasljednim) vlasništvom i upućen je u monopolističko izrabljivanje tog „vlasništva“. Taj monopol i praksa monopolističke eksploatacije ne nestaju u demokraciji. Naprotiv, ono što se događa u demokraciji je sljedeće: na mjesto kralja i plemstva, koji smatraju državu svojim vlasništvom i izrabljuju je, stupaju privremeni i po želji zamjenjivi upravitelji. Ti upravitelji nisu i ne smatraju se vlasnicima dotične države, ali dok djeluju u službenoj funkciji, nije im dopušteno iskorištavati državu u vlastitu korist ili u korist njihovih štićenika. To znači, demokratski vladari raspolažu vremenski ograničenim pravom korištenja jedne države, ali nisu vlasnici temeljnog kapitala, koji reprezentira država. No, eksploatacija time ne prestaje. Nasuprot, eksploatacija biva manje proračunata – pošto se upravitelj, suprotno od vlasnika, brine samo malo ili nikako o protudjelovanju svojih trenutnih djela na vrijednost temeljnog kapitala. Iskorištavanje postane kratkovidno što vodi do povišenog trošenja kapitala.
Rješenje: Društvo privatnog prava umjesto države
Ako je država, posebice demokratska država, dokazivo neprikladna za održavanje društvenog poretka; ako, umjesto da spriječava sukobe ona ih stalno sama uzrokuje; i ako ona, umjesto da osigurava pravnu sigurnost, sama zakonodavstvom stalno stvara nesigurnost i zamjenjuje pravo sa samovoljom, onda se neizbježivo nameće pitanje o ispravnoj – očigledno, ne etatističkoj soluciji problema društvenog poretka: o pravu i o isposlovanju prava (sigurnost).
Rješenje je poredak privatnog prava, t.j. društvo u kojem svaka osoba i institucija ima potpuno ista prava. U tom društvu ne postoji takozvano „javno pravo“ (te nikakvo “javno vlasništvo”), koje dopušta državnim namještenicima povlastice suprotno od privatnih osoba. Nema ultimativnog monopola prava ni povlastica poreza. U tom društvu postoji samo privatno vlasništvo i za svakoga jednako vrijedeće privatno pravo. Prema tome nikome nije dopušteno da nešto stekne, osim izvornim prisvajanjem, proizvodnjom, ili dobrovoljnom razjenom. A i dalje nikome nije dozvoljeno sprječavati drugu osobu u slobodnom korištenju svog vlasništva. To znači, svaka osoba smije – sa svojim vlasništvom – u proizvodnji bilo kojih dobara i usluga, se nadmetati sa svakom drugom osobom oko klijenata koji dobrovoljno plaćaju.
S obzirom na naš problem to konkretno znači: Proizvodnja sigurnosti (pravo i red) u društvu privatnog prava se obavlja u slobodnom natjecanju poduzetnika i ponuđača usluga, isto kako se i obavlja produkcija svih drugih dobara i usluga.
Bilo bi drsko kad bi se htjelo predvidjeti točan sastav „industrije sigurnosti“ koja bi se u društvu privatnog prava tek razvijala. No, nije teško pokazati na neke temeljenje promjene u kojima se industrija sigurnosti u društvu privatnog prava povoljno razlikuje od trenutačne, doista poznate, državne proizvodnje (ne)prava i (ne)reda.
Iako će samoobrana u okviru kompleksnog društva s podjelom rada, igrati samo sporednu ulogu u proizvodnji sigurnosti (iz razloga kojeg ćemo kasnije navesti), mora se prije svega ustanoviti, da u društvu privatnog prava postoji svačije nepobitno pravo na obranu protiv napadača na svoje tijelo ili imovinu. S razlikom na trenutnu, etatističku praksu, koja sve više državljana razoružava i nemoćne ih predaje napadačima (prije svega nenaoružani državljani ne ugrožavaju državu koja ubire porez!), privatno vlasništvo oružja u društvu privatnog prava je nepovredivo. I kako se zna iz iskustva takozvanog, ali u stvari nedivljačkog Divljeg zapada, te velikog niza novijih empiričkih istraživanja o povezanosti broja vlasništva oružja i kriminala, što je više oružja u privatnom vlasništvu to je postotak kriminala sve manji.
Baš kao što se u današnjoj razvijenoj ekonomiji samostalno ne proizvode vlastite cipele, odijela, televizori ili telefoni, već se tu oslanjamo na prednosti podjele rada, isto je za očekivati i u vezi proizvodnje sigurnosti. Što više vlasništva jedna osoba posjeduje odn. što je jedno društvo bogatije u cjelini, sve je veći udio podjele rada. Dakle, najveći broj ponuda usluga sigurnosti bit će nesumnjivo na raspolaganju od strane specijaliziranih poduzeća, koja stoje u zajedničkom natjecanju za klijente, koji bi dobrovoljno plaćali: od strane raznovrsnih policijskih, osiguravajućih, i miriteljskih agencija. Kad bismo htjeli istaknuti glavnu razliku između privatno organizirane industrije sigurnosti i trenutne etatističke prakse sa jednom riječi, onda bi to bila slijedeća: ugovor. Država vrši službu kao ultimativni monopolist prava u jednom neugovornom, pravnopraznom prostoru. Ne postoji ugovor između države i državljanina. Po tome, nije određeno kome što pripada i tko što treba štititi. A dalje nije ni utvrđeno koja se usluga nudi od strane države i što se događa u slučaju da se ta usluga ne pruži, ni koja je cijena, koju “klijent” mora plati za te “usluge”. Štoviše, država jednostrano određuje pravila igre i može ih tijekom igre, putem zakonodavstva, jednostrano mijenjati. Takvo je ponašanje za ponuđače sigurnosnih usluga, koje se financiraju na slobodan način, isključeno. Zamislite ponuđača sigurnosnih usluga, bilo da je to policija, osiguranje, ili miritelj, čija bi ponuda bila sljedeća: Neću Vam se izjasniti, koje konkretne stvari ću smatrati Vašim stvarima, koje želite da budu zaštićene, niti ću Vam reći čime se obvezujem ako u slučaju, po Vašem mišljenju, ne pružam svoje usluge – ali u svakom slučaju zadržavam pravo na određivanje cijene za svoju tako neodredivu uslugu. Takav bi ponuđač radi nedostatka klijenata nestao s tržišta. Dakle, svaki privatni proizvođač sigurnosti, koji se financira na slobodan način, mora svojim prospektivnim klijentima nuditi ugovor. A ti ugovori moraju, da bi dragovoljno plaćajućim klijentima izgledali prihvatljivo, sadržati jasne opise vlasništva, te jasne i jednoznačno definirane obostrane usluge i obveze; tijekom dogovorenog vremena valjanosti, ugovori mogu biti samo mijenjani obostranim dogovorom svih uključenih.
Iz te temeljne odlike proizlaze sve ostale prednosti privatno pravne industrije sigurnosti.
Tako, natjecanje među slobodno financiranim agencijama sigurnosti u prvom redu tendencijsko vodi do pada cijene za sigurnost (po jedinici vrijednosti), dok po trenutnim monopolističkim uvjetima stalno raste.
Uostalom, natjecanje niti vodi do viška – niti do deficitarne produkcije sigurnosti, nego vodi do toga da sigurnost kao dobro preuzima točno ta mjesna vrijednost broja, koju dobrovoljno plaćajući klijenti u stvari i priznaju. Dobra sigurnosti i usluge se nadmetaju sa svim drugim dobrima i uslugama. Što se više novac troši na proizvodnju sigurnosti, to manje novca ostaje za druge potrebe, kao npr. za auto ili za odmor. Tako slično je s uslugama sigurnosti, koje jedna skupina A koristi, drugoj skupini B su nedostupne. Odluke države (koliko sigurnosti i za koga) su načelno samovaljane, pošto ne ovise o dobrovoljnim odlukama klijenata i time su bez pritiska u vezi sa sprječavanjem gubitaka. U sustavu konkurirajući organizirane produkcije sigurnosti ta samovolja nestane. Sigurnost dobiva u očima klijenata, za nju prikladno, relativno značenje, a ničija sigurnost ne daje prednost na štetu drugog. Svatko će dobiti onoliko sigurnosti, koliko je to u skladu sa osobnim primanjima.
A prije svega, prednosti ugovornog temelja proizvodnje prava i reda su sadržajno kvalitativne prirode.
U prvom redu razmotrimo borbu protiv kriminala. Država je u ovom pogledu notorno neefikasna – zašto bi netko radio ako ga se nagrađuje i za dangubljenje? Uz to, državnim suzbijateljima zločina može se prebacivati i neki interes u velikom postotku kriminala, pošto se s povećanjem kriminala mogu opravdati veće doznake budžetu. A što je još gore: U državnom suzbijanju zločina, žrtve i odštete žrtvama ne igraju nikakvu znatnu ulogu. Država žrtvama ne nudi obeštećenje. Ona čini baš suprotno, vrijeđa ih, čim ih (porezne obveznike) još i prisili da plaćaju za financijsko uzdržavanje utamničenog počinitelja (ako uopće dođe do uhićenja). Situacija je sasvim drugačija u društvu privatnog prava. Ponuđači sigurnosti, posebice osiguratelji, moraju u slučaju štete, svojim klijentima isplatiti odštetu (inače ih jednostavno gube). Dakle, moraju biti efikasni suzbijači zločina. Moraju biti i učinkoviti u prevenciji zločina, zato što kad ne spriječe zlodjela, moraju platiti. Dalje, moraju biti i uspješni u ponovnom pronalasku ukradenih dobara, pošto bi ih inače morali nadoknaditi. A prije svega moraju biti djelotvorni u pronalasku počinitelja kriminala. Jer samo ako pronađu počinitelja je moguće, da od njega traže odštetu za žrtvu, i s tim sebi smanjiti troškove.
Osim toga, privatno organizirana industrija sigurnosti također djeluje i općenito mironosno. Države su, kako je već navođeno, po prirodi nasilne. One mogu uzrokovati ili provocirati sukobe, samo da bi ih „riješile“ u svoju korist. Ili drugim riječima: Države smiju troškove, koji su povezane s agresijom, prebaciti sa sebe na druge osobe, tj. na porezne platiše, dakle agresivnije su, i prema „vlastitom“ pučanstvu i prema „strancima“ (u obliku ratnih djela). Prema tome, konkurirajuća osiguranja su po prirodi obrambena i miroljubiva. Jer, s jedne strane su agresije skupocjene i zahtijevaju veće premije, što vodi do gubitka klijenata. A s druge strane ne možemo osiguravati sebe od svih rizika. Može se samo osiguravati od rizika, koji imaju karakter “nesreće”. Međutim, na rizik, na čije se slučajnosti može utjecati individualnom slobodom djelovanja, ne može se osiguravati. Na taj način je npr. nemoguće osigurati se od rizika smrti i požara, te onda sutradan počiniti samoubojstvo ili spaliti vlastitu kuću. Isto tako je nemoguće osiguravati se od rizika poslovnog stečaja, nezaposlenosti, ili od osjećaja odbojnosti prema svojim susjedima. Jer, u svakom od tih slučaja, osoba ima individualnu kontrolu, direktno ili indirektno, glede ispunjavanja dotičnog rizika. Ta nemogućnost osiguravanja individualnih djela i osjećaja (u kontradistinkciji sa slučajnim nesrećama) konkretno znači da ni jedan osiguratelj nije pripravan preuzeti rizik štete, koji je rezultat provokantnih djela osiguranika. Međutim, svaki osiguratelj će ostati pri zahtjevu, da se svi osiguranici obvežu da će odustati od bilo kakvih provokacija.
Iz istih financijskih promišljanja, osiguratelji će zahtjevati od svojih osiguranika, da se odreknu svih oblika samostalnog pravosuđa (osim možda u jako iznimnim slučajevima). Jer samostalno pravosuđe, i ako je pravedno, u svakom slučaju stvara nesigurnosti i izaziva moguće mjere odmazde od strane trećeg. Dakle, osiguranici bi se obvezali podvrgavanju uređenim i javno transparentnim postupcima kada god bi se osjećali napadanim i oštećenim, kako bi se onakve smetnje i s njima povezane troškove moglo zamašno izbjegavati. Na kraju je vrijedno spomenuti, da proganjanje „zlodjela“ bez žrtava, kao npr. proizvodnja ili konzumiranje „ilegalnih“ droga, prostitucija ili kockanje, u okviru društva privatnog prava neće igrati nikakvu ulogu. Dok agencije, koje se financiraju porezom, trenutno s ogromnim izdacima, vode bitku s takvim „zlodjelima“, slobodno financirani osiguratelji bi ih ignorirali, smatrajući ih neagresivnim privatnim poslovima. „Osiguranje“ za takve „zločine“ bi zahtijevalo veće osigurnine. Ali pošto ti „zločini“, za razliku od pravih zločina protiv osobe i vlasništva, ne stvaraju nikakve žrtve, ne bi se našao nitko, tko bi bio spreman davati za takvu „zaštitu“ više novaca.
A još nešto se treba ustanoviti u ovom kontekstu. Dok države, kako je već utvrđeno, uvijek i svugdje misle na razoružavanje svog stanovništva, time oduzimajući im centralna sredstva samozaštite, u društvu privatnog prava dolazi do obrnute tendencije dosljednog narodnog naoružavanja. Zamislite da proizvođač sigurnosti stavlja pod uvjet, da se svaki klijent prvo mora cjelokupno razoružati prije nego ga namjerava štititi. S punim pravom svatko bi to smatrao zlom šalom i tu bi ponudu odbio sa zahvalom. Suprotno od toga, osiguravajuća društva nagrađuju naoružane i posebice školovane ljude za rad s oružjem s niskim premijama osiguranja, kao što već i danas nagrađuju posjedovanje alarmnih uređaja i sefova.
Naposljetku sustav konkurirajućih proizvođača sigurnosti ima dvostruke posljedice za razvoj prava. U jednu ruku dozvoljava veću varijabilnost prava nego pod monopolističkim uvjetima. Proizvođači sigurnosti ne mogu se samo nadmetati za cijenu, nego i glede diferencije proizvoda. Katolički proizvođači nude kanonsko pravo, židovski proizvođači mojsijevsko pravo, muslimanski proizvođači islamsko pravo i nereligiozni proizvođači sekularno pravo. Nitko ne mora živjeti pod „tuđim“ pravom.
U drugu ruku isti sustav privatne proizvodnje prava i reda također istovremeno pomaže težnji ujednačavanja prava. Jer „domaće“ – kanonsko, mojsijevsko, rimsko, itd. – pravo se odnosi samo na one osobe, koje su ga stvarno i birale. Npr. kanonsko pravo se koristi za izjašnjene katolike te i u unutarnjim sukobima među katolicima. No, može doći i do sukoba između katolika i muslimana, pa je moguće da oba pravna poretka u određenim slučajevima ne dolaze do iste presude. U takvom slučaju postoji za sve dotične strane – osiguratelje i osiguranike – samo jedno rješenje. Osiguratelji se moraju u takvom slučaju, a i klijenti, podložiti neovisnom miritelju. Taj miritelj nije samo neovisan, nego i jednoglasan odabir oba osiguratelja.
Miritelja se bira zbog zajedničkih iščekivanja, da posjeduje sposobnost pronalaženja obostrano prihvatljivih rješenja u slučajevima sukoba unutar jedne skupine. Ako on ne uspije u tom zadatku i presuđuje na način, koji jedna strana smatra nepravednim, onda će u sljedećem predmetu biti zamijenjen od drugog, konkurentnog miritelja. Iz te stalne, stvarno neminovne kooperacije različitih osiguratelja i neovisnih miritelja u izglađenju interskupnih sukoba, nastaje trajna tendencija prema ujednačavanju vlasničkog i ugovornog prava kao i prema usklađivanju pravila postupanja, -dokaza, i -mirenja. Svaki osiguratelj i osiguranik je sudionik integriranog sustava opsežnog uklanjanja sukoba i podržavanja mira. Te, svaki sukob i svako potraživanje od osiguranja, bilo gdje, među bilo kim i s bilo koje strane prema kome, spada u jurisdikciju jednog ili više, točno određenih osiguratelja. Tako se sukobi rješavaju „domaćim“ pravom pojedinačnog osiguratelja ili „međunarodnim“ miriteljskim pravom, koje se unaprijed sastavlja uz pomoć ugovora.
Na mjestu sukoba i nepravde, što karakterizira suvremenu etatističku situaciju, dolazi mir, pravo i pravna sigurnost.
 
Original na engleskom jeziku dostupan ovdje
Preveo: Dominik Ešegović
Teaser thumbnail sadržaja: 

Država je bila greška

Autor: 
Volter Blok

Jednom, davno davno, daleko daleko, bila jedna (u stvari, sasvim izmišljena) grupa ljudskih bića, što živeše živote svoje bez pravedne vlasti. Ama baš bez ikakve vlasti. Kako im je to uspelo?

 
Dakle, kad god bi došlo do neke nesuglasice između komšija, ili prijatelja, ili trgovaca, ili između prodavca i kupca, tužitelj i branjenik bi zajedno angažovali nekoga da između njih posreduje. To bi bio neki istaknuti član zajednice, ili knez, ili starešina klana, ili stari mudrac, neko ko je bio čuven po mudrosti i osećaju za pravedno. A ako bi se dogodila pljačka, ili silovanje, ili ubistvo (ili nesuglasica u trgovini u kojoj bi jedna od strana odbila posredovanje), žrtva bi se obratila istoj takvoj osobi koja bi, za dogovorenu nagradu, mobilisala celu zajednicu da sprovede pravdu, bilo korišćenjem sile ili proterivanjem ili oboje.
 
I sve je išlo dobro i idilično dok neki istaknuti član zajednice, ili knez, ili mudrac – najpoštovaniji i najmoćniji od svih – nije odlučio da mu se baš i ne sviđa konkurencija drugih sličnih njemu. I tako, umesto da ostavi sukobljenima da sami izaberu, zahtevao je da svi budu njegove mušterije. Međutim, monopol na pružanje usluga zaštite, odbrane i osiguranja nije bio dovoljan za ovog ambicioznog čoveka. Povrh toga, zahtevao je da svi članovi društva njemu plaćaju takse (porez), bilo da im trebaju ili ne trebaju njegove usluge. Angažovao je gomilu intelektualaca, profesora i novinara da (za komad sada već naraslog kolača) razglase kako je njegov novi sistem jedini doličan i prirodan, i da je prethodni bio vrlo loš: moralno, intelektualno, duhovno i praktično.
 
Ovo je, u najkraćem, početak propadanja ljudskog društva kako to vidi Hans-Herman Hope, profesor ekonomije na univerzitetu Nevada u Las Vegasu i autor nove knjige pod naslovom Demokratija: Bog koji je omanuo.
 
Ali ovo je samo početak priče o ljudskoj istoriji, ekonomiji, sociologiji i politici koju nam priča ovaj izuzetno nadareni pripovedač.
 
Jer, ovaj Princ (tako sada plebs mora da ga zove) je bar vladao prilično mudro i čovečno. Skoro da je tako moralo da bude. Izuzetaka je naravno bilo, ali u njegovom sopstvenom sebičnom interesu bilo je da domaćinski upravlja svojim posedima. Upravo zato što je, sa ogromnom moći koju je stekao, praktično posedovao celo društvo.
 
Ako bi nametao socijalizam ili objavio ograničenja cena (naročito za one stvari koje je on kupovao), ili ako bi jako podizao poreze ili izazivao preveliku inflaciju, ili ako bi otimao svojinu ili na bilo koji način ugrožavao interes ljudi da stvaraju dobra i bogatstvo, na kratak rok izgledao bi kao bandit (što je svakako i bio), ali bi na dugi rok ubio ili bar ozbiljno povredio gusku koja mu je davala sva ta zlatna jaja.
 
Naravno, nikom ne pada na pamet da menja ulje u rentiranom automobilu, ali ako nešto poseduje, vlasnik najčešće misli i o budućnosti. A kao dodatni podstrek, ako princ ne bi vladao na relativno odgovoran način, ako bi stalno upropaštavao stvari, sin ili sinovac ili brat bi ga verovatno ubio, znajući da će po zakonu o nasleđivanju sav plen pripasti upravo njemu.
 
Međutim, onda se još jedna tragedija sručila na čovečanstvo, ovaj put mnogo gora: prešli smo sa monarhije na demokratiju. Sada je sve postalo moguće. Predsednik ili premijer ili izabrani vođa zna da ima jedno ograničeno vreme na raspolaganju da sebe lično obezbedi. Zašto bi se brinuo o budućnosti ekonomije kad kroz naredne četiri godine neće biti tu da pokupi plen? A ne može ni da preda svoje “kraljevstvo” naslednicima. “Grabi odmah i uživaj dok možeš” – to je moto izabranog zvaničnika.
 
Ovo kratkovido ponašanje prenosi se sa vladaoca na one kojima vlada. Ne samo da je uništilo ekonomiju, već je takođe vodilo u rat, izazvalo rast kriminala, podiglo kamate (usled nestrpljenja čitavog društva) i pogoršalo sve moguće pokazatelje nereda (nezaposlenost, beskućništvo, razvod, nastranost). Propadanje ljudske civilizacije je izazvano uzdizanjem demokratije, a put ka zdravom društvu je u suprotnom smeru, kroz monarhiju a onda nazad u ono što Hope naziva “prirodnim poretkom”: sistem u kome niko, baš niko ne napada onog ko njega ne napada i niko nikoga ne sprečava da pruža usluge odbrane i suda.
 
Ali pričekaj malo! Stvari sigurno stoje mnogo bolje, bar u zapadnim demokratijama, nego pre više stotina godina kada su ovim zamljama vladali kraljevi, knezovi i drugi monarsi. Kako onda bilo ko može ozbiljno da predlaže monarhiju umesto demokratije?
 
Hopeov odgovor je maestralan: demokratije 21. veka na mnogo načina su bolje nego monarhije u ranijim epohama, ali ne zbog toga što su politički sistemi različiti, već uprkos tome. Da su postojale demokratije 17. veka, bile bi mnogo gore nego vladavine knezova u to vreme; a ako ikada budemo doživeli tu sreću da plemstvo zameni naše predsednike i premijere, povećana sposobnost da dugoročno razmišljaju će zaista poboljšati situaciju.
 
Kockice koje je Hope složio mnogo toga objašnjavaju, bacanjem novog svetla na mnoge istorijske događajaje, od ratova do bede, od inflacije do kamatnih stopa i kriminala. Ovu knjigu obavezno moraju da pročitaju svi koje zanima jedinstven i dragocen uvid u ekonomiju, istoriju, sociologiju i filozofiju.
 
Ima svega nekoliko i to relativno nevažnih grešaka koje kvare ovu inače impresivnu knjigu. Deluje grubo što ih uopšte pominjem, imajući u vidu snagu i eleganciju sa kojima Hope izlaže svoje dokaze. Ipak, recenzija ne bi bila kompletna bez kratkog osvrta na njih. Prvo, prema Hopeu, nije samo vrlo verovatno da će se vremenske preference individue smanjiti sa njenim bogaćenjem, već je ovo sigurno. Da li je u pitanju empirijsko pravilo ili je to stvar prekseologije? Ako je ovo potonje, nikada se ne bi pojavio izuzetak. Jednostavan misaoni eksperiment pokazaće da ovo nije slučaj: recimo da dobijem povišicu ili nasledstvo i odlučim da štedim manje nego pre toga. Malo verovatno? Da. Nemoguće? Teško. [1] Drugo, Hope smatra da je stvar principa da vlast ima pravo da ograniči useljavanje. Siguran sam da on ovaj stav zasniva na libertarijanskom uverenju da je prelazak nepozvanog preko granice predstavlja povredu poseda. [2]
 
Međutim, ovo tvrđenje može se pobiti na dva jednostavna načina. Prvo, ako u zemlju ne mogu da uđu useljenici koji imaju nečiji poziv, onda ne mogu ući ni novorođenčad. Drugo, u zemlji mogu da postoje prostrana područja koja niko ne poseduje; ako useljenici odu u ta područja, ne može biti govora o povredi poseda. [3]
 
Treće, Hope smatra da je libertarijanizam samo jedna verzija konzervativizma, i da je potonji jedan ogranak prethodnog. Reklo bi se da su libertarijanizam i konzervativizam takoreći nerazdvojni. Prava istina je, naprotiv, da postoji nepremostiv jaz između njih. [4]
 
U poređenju sa snagom ove knjige i njenih izuzetnih dostignuća, ove moje primedbe su samo sitna naklapanja. Ova knjiga će snažno uticati na područje političke ekonomije i biće nezaobilazna za svakoga ko je zainteresovan za ovu oblast. Zamislite samo: rasprava koja prikazuje demokratiju u mnogo lošijem svetlu nego monarhiju, i to sa stanovišta strogih prava svojine i slobodnog preduzetništva. Nikada ranije nije urađeno ništa slično.
 
--------
Volter Blok je nosilac zvanja Znamenitog naučnika legata Harolda E. Virta, šef katedre za ekonomiju Lojola univerziteta i stalni saradnik Mizes instituta. Ova recenzija je prvi put objavljena u časopisu American Journal of Economics and Sociology, tom 61, broj 3 (jul 2002). e-pošta wblock@loyno.edu. internet strana www.WalterBlock.com.

[1] O ovome videti Vilijam Barnet, Volter Blok i Džozef Salerno, “Veza između bogatstva ili prihoda i vremenske preference je empirijska, a ne apodiktička: kritika Rotbarda i Hopea”, neobjavljeni rad.
[2] Pored knjige o kojoj se diskutuje, videti i Hans-Herman Hope, 1998, “U prilog slobodne trgovine i ograničenog useljavanja”, Journal of Libertarian Studies 13 (2): 221–33.
[3] O ovome videti Volter Blok i Džin Kalahan, “Ka libertarijanskoj teoriji useljavanja”, neobjavljeni rad?. Videti i Volter Blok, 1998, “Libertarijanski prilog slobodnom useljavanju”, Journal of Libertarian Studies, Volter Blok, “Pravi libertarijanizam: kritika Hopea”, neobjavljeni rad.
[4] Volter Blok, “Pravi libertarijanizam: kritika Hopea”, neobjavljeni rad.
 
Prevod: Andrej Stanimirović

EVROPSKA UNIJA, EKONOMSKE SLOBODE I PROSPERITET: gledište formirano pod uticajem ideja Instituta za ekonomska pitanja

Autor: 
Vaclav Klaus
Veoma vam se zahvaljujem na organizovanju ovog skupa i na promociji moje knjige Na putu ka demokratiji (On the Road to Democracy) u Velikoj Britaniji. Knjiga je objavljena u Dalasu (Teksas), u aprilu ove godine od strane Nacionalnog centra za političku analizu, a zatim je prevedena na turski jezik i u maju je objavljena u Istanbulu. Kraća verzija moje knjige je nedavno objavljena u Bugarskoj a u pripremi je i prevod na grčki jezik. 
 
Veoma mi je drago što će engleski čitaoci imati prilike da se upoznaju sa mojim pogledima posebno s obzirom da su veoma često karikirani u medijima i od strane nekih političara. Američki izdavač je prvo predložio drugi naslov za knjigu. Hteo je da je nazove „Put izlaska iz ropstva“. Nisam mogao da prihvatim ovaj naslov iz dva glavna razloga.
 
Prvo, kao konzervativni ekonomista i političar u potpunosti poštujem vlasnička prava. Kombinacija reči „put“ i „ropstvo“ pripada Fridrih fon Hajeku (Friedrich von Hayek) i ne bih se usudio da ih (zlo)upotrebim. Drugo, naš život tokom komunističke ere bio je veoma frustrirajući i pun ograničenja ali ne bih ga nazvao ropstvom, zato jer sam protiv devalvacije dobro definisanih termina usled njihove prečeste upotrebe. Zadržimo termin ropstvo tamo gde pripada i nemojmo ga koristiti kao oznaku za realsocijalizam (ili komunizam) u mojoj zemlji tokom 60-tih, 70-tih ili 80-tih godina. Naše slobode su bile veoma ograničene ali nas to nije sprečavalo da se bavimo mnogim stvarima, uključujući u to čitanje Mizesa (Mises), Hajeka ili Fridmana (Friedman) kao i da postanemo njihovi sledbenici i iskrene pristalice njihovih ideja. 

 
Postoji još jedna bitna činjenica koju treba spomenuti u vezi samog naslova. Čak i u najmračnijim danima komunizma mi smo bili pod uticajem zapadne kulture. Sećam se da sam - kao tinejdžer ili mladi dvadesetogodišnjak - čitao britanske „gnevne mlade ljude“ i smatrao ih osveženjem u odnosu na zvaničnu „socrealističku“ literaturu tog vremena. Bio sam, ipak, mnogo više pod uticajem američkih bitnika i samim tim, rađe sam promenio sugerisani naslov („put ka“) u frazu „na putu ka ...“. 
 
Pre šest dana, proslavili smo šesnaestogodišnjicu naše Plišane revolucije. To znači da smo mi već šesnaest godina „na putu“ od komunizma ka slobodnom društvu, od centralnog planiranja ka tržišnoj ekonomiji, od dominacije Sovjetskog Saveza ka nacionalnoj suverenosti.
 

Gde smo sada?

Politički, mi smo već postali zrela pluralistička, parlamentarna država sa - ideološki – dobro definisanim partijama. 

Ekonomski, transformisali smo centralno-plansku i ekonomiju u državnom vlasništvu u tržišnu, koja počiva prvenstveno na privatnom vlasništvu. To nije, ipak, svet slobodnog tržišta Mizesa, Hajeka ili Instituta za ekonomska pitanja. To je evropski „soziale Marktwirtschaft“, evropska paternalistička država blagostanja sa prevelikim regulativom. 

Na međunarodnom planu, mi smo deo EU, te posebne strukture sa sve više i više nadnacionalnih odlika, sa nezanemarljivim demokratskim deficitom i sa veoma ograničenim preostalim suverenitetom individualnih država članica.
 
Da li smo to očekivali?
 
Očekivali smo političku slobodu i politički pluralizam u našoj zemljii, što je ono što i imamo. Neki Česi, ipak, očekivali su čuda od formalne, nominalne i institucionalizovane demokratije, što se, naravno, nije desilo. Demokratija automatski ne garantuje sreću za sve. To je „samo“ preduslov za sve vrste ljudskih aktivnosti. Kao posledica toga, neki ljudi željno slušaju propovednike novih iluzija, idealnog civilnog društva (ili komunitarizma) i hrabrog novog sveta nevladinih organizacija i počinju da gube poverenje u parlamentarni sistem. 

Neki od nas su očekivali da konačno uživaju u slobodnom tržištu, a ne u sadašnjem evropskom ekonomskom sistemu, koji ima – u svojoj ogromnoj regulaciji ekonomskih aktivnosti - strukturnih sličnosti sa našom komunističkom prošlošću. Moram da priznam da se to mnogim Česima dopada. Oni ne uočavaju direktnu i neizbežnu neprimetnu vezu između takvog rigidnog sistema i ne tako povoljnih ekonomskih posledica. 

Očekivali smo da opet budemo - posle pola veka totalitarizma - slobodna, nezavisna, suverena država. Nismo svi ubeđeni da je EU, sa svojim sadašnjim institucionalnim uređenjem i sa svojom kontinuiranom užasavajućom unificiranošću, baš ono što smo očekivali ili čemu smo se nadali. 

To su ozbiljni problemi. Moja jedina nada jeste da još nismo došli do „kraja istorije“. Da ćemo još imati šansu da nastavimo našu borbu za pobedu liberalnih stavova, naših snova. Vodeći nemački novinar Karl Peter Švarc (Karl Peter Schwarz) je nedavno uporedio govore mog predhodnika Vaclava Havela (Vaclav Havel) sa mojim „predsedničkim“ govorima i napravio vrlo interesantnu opservaciju: dok je za Vaclava Havela centralna, i najčešće ponavljana reč bila „istina“, za mene najčešće korišćeni termin je „sloboda“. To je korektna i pravedna distinkcija koja pokazuje naše razlike. Ja zaista verujem u slobodu. Za mene, to je osnovni princip ili misao vodilja i, ako pravilno vidim, to je takođe glavni termin koji koristi Institut za ekonomska pitanja tokom već pet decenija. Moji stavovi su ojačani čitanjem knjiga, brošura i članaka koje je izdao Institut za ekonomska pitanja. 

Isti princip bi trebalo da koristimo kada gledamo sadašnju EU. Površno kritikovati (sporog ekonomskog rasta, visoke nezaposlenosti, gubitka kompeticije, starenja evropske populacije, krize penzionog ili zdravstvenog sistema, nedovoljnog kvaliteta obrazovanja, hipotetički malog broj univerzitetskih studenata, nedostupnosti besplatnih kompijutera i interneta, manjeg finansiranja istraživanja i razvoja nego u Sjedinjenim Državama ili nedavnih uličnih nemira u Francuskoj (povezanih sa imigracijom i multikulturalnošću) znači promašiti suštinu problema. Ovi, ponekad podložni raspravi, ponekad neosporno neprijatni i negativni fenomeni „samo“ su posledice nedostatka slobode i neadekvatnog poverenja u svemoć vlade. Samo sloboda i socioekonomski sistem koji počiva na slobodi mogu da otkriju optimalne ili adekvatne vrednosti ovih fenomena: koliko studenata ili kompijutera bi trebalo da bude, kako da se finansiraju penzije, koji je prirodni nivo nezaposlenosti, koji je normalni stepen imigracije, itd. 

Evropski integracioni proces, koji je institucionalno počeo već 50-tih godina, s jedne strane je „otvorio“ Evropu (unutar Evrope) i povećao slobodu kretanja unutar Evrope. To je, bez sumnje, veoma pozitivna stvar. Moramo da kažemo da se, ipak, prvobitna pretežno liberalizirajuća tendencija polako, postepeno i za mnoge Evropljane nevidljivo preobratila u nešto drugo, u građenje centralizovanog, nadnacionalnog entiteta sa ambicijama da vodi Evropu sa vrha.
 
Kako se i zašto se taj preobražaj dogodio?
 
Desio se zahvaljujući pobedi doktrine (ili ideologije) koju ja zovem evropeizam koji je mešavina dva politička i ideološka stajališta:

- ona počiva na neverovanju u spontanu evoluciju ljudskog društva i, posledično, na verovanju u mogućnost (i neophodnost) da se organizuje ljudsko društvo sa vrha, od strane vlade, političara i njihovih akademskih saputnika (filozofa-kraljeva drugim rečima); 

- ona počiva na ideji da je era država (ili nacionalnih država) prošla, da su eksternalije svuda prisutne i da – zahvaljujući tome – većina stvari koju ljudska bića rade mora biti odlučena na panevropskom, kontinentalnom nivou.

Sadašnja EU se temelji na ovim idejama. Uveren sam da su obe pogrešne. Znam da nisu podržavane ili promovisane od strane Instituta za ekonomska pitanja, ali one prevladavaju u sadašnjoj EU i kao rezultat toga, sada postoji veliki jaz između stvarne i političke Evrope, između običnih ljudi i političkih elita, između građana i EU institucija, između pro-EU aktivizma političara, i blagog zanemarivanja običnih građana koji (kao tipični slobodni strelci) uživaju u beneficijama više-manje bezgraničnog evropskog prostora bez imanja svesti o neposredno neuočljivoj ceni unifikacije, harmonizacije, homogenizacije i standardizacije celog evropskog kontinenta. 

Postoji izazov za nas koji to vidimo tako jasno, zato jer je veoma teško izmeriti te vidljive i nevidljive nedostatke i prednosti sadašnjeg evropskog sporazuma. Kada evaluiramo doprinos EU, veoma je teško izdvojiti uticaj same EU od uloge svih ostalih faktora da bi se procenio relativni značaj mnogobrojnih faktora koji utiču na multidimenzionalni ishod, ali barem bi jedna jednostavna kvalitativna izjava trebala da bude izrečena. To bi trebalo da bude eksplicitno neslaganje sa implicitnim a ponekad čak i eksplicitno formulisanim gledištem koji tako često vidimo oko nas: da je sve što se desilo u Evropi od 1957. godine posledica postojanja EU (ili EZ ili EEC)

Ta pretpostavka je smešna. Prisustvovao sam na više konferencija o Evropi u Evropi tokom nekoliko predhodnih nedelja ili meseci i teško je prihvatiti da neki ljudi veruju da:

-EU je donela mir u Evropu; 
-Evropa nam je potrebna zbog „la défi américain” (zbog neophodnosti suprostavljanja dominaciji SAD); 
-EU nam je potrebnazbog globalizacije; 
-moramo biti veliki i ujedinjeni jer su naši suparnici takođe veliki; 
-izbor je ili EU ili g. Lukašenko (Lukashenko) u Belorusiji; 
-demokratska Češka Republika ne bi bila stvorena bez EU.

Teško je poverovati da su ovo ozbiljni argumenti. 

Moje dve osnovne dugoročne brige u vezi Evrope su sledeće:

demokratski deficit se stvara promenom nivoa donošenja odluka sa državnog na nadnacionalni. Ova promena slabi tradicionalne demokratske mehanizme koji su nerazdvojni od postojanja nacionalnih država. Slažem se sa onima koji kažu da je „nacionalna država dom i čuvar parlamentarne demokratije“ i sa onima koji kažu da „Evropski parlament nije deo rešenja“, već deo problema. „Viša“, pan-evropska demokratija je, po mom mišljenju, iluzija.

Liberalizacija ljudskih života i aktivnosti se ne dešava zato jer promena nivoa donošenja odluka sa državnog na nadnacionalni, per se, nije liberalizacija. Takva promena često povećava regulativu. Nadnacionalni nivo je mnogo dalji od građana i od njihovog elementarnog nadzora i „kontrole“. Ne postoji nikakav leberalizirajući aspekt ove promene nivoa donošenja odluka. 

Trebalo bi da budemo svesni šta čini naše društvo slobodnim, demokratskim i prosperitetnim. To nije demokratski deficit, nije ni nadnacionalizam, nije ni vlada, ni povećanje legislative, monitoringa i regulative. To je politički sistem, koji ne sme biti uništen postmodernom interpretacijom ljudskih prava (sa naglaskom na pozitivna prava, sa dominacijom grupnih prava i povlastica u odnusu na individualna prava i obaveze i sa denacionalizacijom stanovništva), slabljenjem demokratskih institucija, koje imaju nezamenljive korene isključivo na teritoriji država, „multikulturalno“ izazvanim gubitkom neophodne kohezije unutar država, i pankontinentalnim uzimanjem renti (omogućenim donošenjem odluka na nivou koji je veoma dalek od samih građana i gde su glasači raspršeni čak i više nego u suverenim državama). 

To je ekonomski sistem, koji ne sme biti oštećen ogromnom vladinom regulativom, fiskalnim deficitima, velikom birokratskom kontrolom, pokušajima da se poboljša tržište konstruisanjem „optimalnih“ struktura tržišta, velikim subvencijama privilegovanim ili zaštićenim industrijama i firmama, legislativom tržišta radne snage. 

To je socijalni sistem, koji ne sme biti uništen uz pomoć svih mogućih vrsta destimulacija, više nego velikodušnim isplatama socijalnih davanja, velikom redistribucijom prihoda, svim drugim formama vladinog paternalizma.
 
To je sistem ideja, koji mora počivati na slobodi, ličnoj odgovornosti, individualizmu, prirodnoj brizi za druge i izvornim moralnim životom. 

To je sistem odnosa i veza pojedinačnih država koji ne sme počivati na lažnom internacionalizmu, na nadnacionalnoj organizaciji i na pogrešnom razumevanju globalizacije i eksternalija, ali koji će počivati na dobrosusedskim odnosima slobodnih, suverenih država i na međunaronim ugovorima i dogovorima. 

Poraz EU ustava može postati Pirova pobeda. Njegov tekst nije govorio o rađanju evropeizma, to je bio njegov sažetak, njegov politički manifest. Tekst ustava je bio pokušaj njegovog ozakonjenja. Moramo da uradimo nešto po pitanju ideja koje stoje u pozadini toga.
 
Prevod: Andrea Osmokrović


* Prvobitno objavljeno na www.katalaksija.com
Teaser thumbnail sadržaja: 

Ecce Nozick: Intervju sa Robertom Nozikom (I deo)

Autor: 
Julian Sanchez
Intervju (ispostavilo se, nažalost, poslednji) koji je, 26. jula 2001, Robert Nozik dao za LaissezFaire Books. Sa Nozikom je razgovarao Julian Sanchez.
 
O etici
 
Julian Sanchez: Čini se kao da je etičko gledište koje iznosite u Invariances(2001), sa naglaskom na evoluciji, sasvim različito od onoga koje čini osnov većeg dela rasprave u Anarchy, State and Utopia (1974), u kojoj je, izgleda, prisutna kantijanska aroma u argumentaciji, ili u Philosophical Explanations (1981), gde govorite o vrednosti organskog jedinstva. Da li je to tako drastična promena kao što izgleda?
Robert Nozick: Pa, teško je ostvariti progres u filozofskim temama. Zbog toga što se čini da je veliki deo njih bio nepodložan promeni, suočavamo se sa izborom ili da produbljujemo sopstveno ili tuđe gledište koje je razvijeno ali nije sprovedeno do kraja, ili da pokušamo da pristupimo temi iz nekog drugog ugla, čime bi moglo da se rasvetli još ponešto o nekom drugom aspektu etike. Sklon sam tome da mislim da se novim idejama neće ništa postići ako to nije učinila stara glavna ideja, i da stoga moramo da pokušamo nešto drugačije. Tada će možda sve one moći da se povežu u neku koherentnu celinu.
JS: Vi se, stoga, nadate da će se na kraju neke od tih očito vrlo različitih perspektiva možda u nekoj tački preklopiti?
RN: To bi bilo lepo, ali ne mogu reći da predviđam da će se to dogoditi. Moramo uočiti vezu među tim različitim stvarima. Sigurno je da je ono što ističem u poglavlju o koordinaciji ponašanja i saradnje radi uzajamne koristi nešto što treba da bude u velikoj meri duhovno blisko ljudima libertarijanske tradicije.
JS: Vi skicirate seriju različitih, kako ih nazivate, »etičkih nivoa«, pri čemu su najosnovniji okarakterisani putem »dobrovoljne saradnje radi uzajamne koristi«, a viši nivoi u većoj meri uključuju ispomoć, saosećaj i brigu za druge. Pa ipak tvrdite, a to je ono što se čini posebno libertarijanskim, da nijedno društvo ne treba da ide dalje od nametanja tih najosnovnijih zahteva miroljubive saradnje.
RN: Da, a libertarijanizam nikada nije tvrdio da se celokupna etika iscrpljuje u onom što može da se nametne, na šta se može nekog legitimno prinuditi da učini ili ne učini. Principi libertarijanizma tiču se političkog, interpersonalnog domena, a ne onoga što bi mogla da bude najviša aspiracija etike.
JS: Šta je onda to u vezi najosnovnijeg nivoa što ga čini tako jedinstveno prikladnim da bude nametnut?
RN: Pa, po mom mišljenju, to jeste najznačajniji nivo, a ako pokušate da nametnete više od toga, oštetićete ga. Time pokazujete nedostatak poštovanja prema dobrovoljnim ljudskim izborima, uplićući se u njih na prinudne načine. Svi imamo korist od postojanja tog slobodnog domena autonomnog delovanja, čak i kada (kao što je istakao Hajek) ne biramo (ili ne možemo) da za sebe iskoristimo te određene slobode. Taj nivo dozvoljava svakom od nas da živi život koji je izabrao. Ali, primećujem da ne postoji opšte slaganje oko primarnog značaja tog nivoa, i pokušavam da objasnim da je to tako.
Moja mala teorija, koju sam nazvao »princip proporcionalnog rangiranja«, jeste da svako misli kako je to najvažnije što treba nametnuti, a da postoje različita viđenja značaja toga šta se smatra najznačajnijim između onoga što libertarijanizam i država blagostanja, odnosno ne-neklasični libertarijanci, smatraju najvažnijim.
JS: Mnogi su se glasno protivili, Tomas Nejgel između ostalih, pokušajima mešanja morala i biologije. Oni su verovali da to u izvesnom smislu izražava neuspeh da se etika uzme ozbiljno kao izdvojen predmet razmatranja. Vi se očito ne slažete s tim.
RN: Da.
JS: Šta nam to onda evolucija može reći o etici? Zašto bi evolutivno razvijen moralni osećaj trebalo da bude u većoj meri normativno obavezujući nego, recimo, reproduktivni nagon? Da li objašnjenje etike kao prevashodno biološkog odgovora iscrpljuje normativnu snagu, autoritet morala?
RN: Postoje dva mesta na kojima to detaljno razmatram. Upućujem na literaturu etičke tradicije Kanta koja želi da etici dâ izvesnu obavezujuću snagu – uključujući delo moje koleginice Kristine Korsgor (Kristine Korsgaard). Sumnjam da to može da se postigne i tvrdim da time oni od etike zahtevaju nešto snažnije nego što imamo u slučaju uobičajenih činjeničkih verovanja. Pitanje koje može da se uporedi sa pitanjem o obaveznosti etike – »Zbog čega uvek treba da činim ono što je ispravno?« – jeste »Zašto treba da verujem u ono što je istinito?« Generalno, dobra je strategija verovati u istinu, ali u pojedinim slučajevima nekome bi bilo bolje da ne veruje u ono što je istinito.
Primeri koji se mogu pronaći u filozofskoj literaturi jesu onih koji su prisustvovali suđenju svoje dece, tokom kojih je dokazana njihova krivica za neki zločin, što bi roditelje dovelo do depresije, možda i samoubilačke depresije. Za njih bi bilo bolje da ih dokazi nisu ubedili. Ili, literatura u kojoj se pokazuje da nečije optimističko ili previše optimističko držanje s obzirom na izglede da u nečemu uspe, da se oporavi od bolesti, i tome slično, zaista poboljšava izglede. Možda ne do stupnja optimizma koji oseća, ali bi za njega bilo bolje da u tom slučaju nije savršen procenjivač izgledâ. Činjenica je da postoji psihološka literatura koja pokazuje da, kada psiholozi upitaju ljude šta o njima misle drugi ljudi u njihovom društvenom okruženju, a zatim psiholozi provere kod tih drugih ljudi šta oni zaista misle, ljudi koji imaju tačnije viđenje onoga što drugi misle o njima manje su srećni, manje uspešni u životu, slabije izlaze na kraj sa brojnim teškoćama, nego ljudi koji imaju ružičastije viđenje onoga što drugi misle o njima nego što je stvarno slučaj. No, evo još jednog slučaja u kome je za nekoga možda bolje da veruje u ono što nije u potpunosti istinito. Roditelji koji podižu dete mogu pomisliti: »Želim li da moje dete ima sklonost da veruje tačno u ono što je zaista istinito u mišljenju koje drugi imaju o njemu ili njoj? Ili da poseduju, ne gledište koje je bez dodira sa stvarnošću, već samo optimističnije od stvarnog, ružičastije gledište o onome što drugi misle o njima, što bi njihov život učinilo bezbrižnijim, lakšim i tako dalje?«
No, ovde postoji najmanje jedno pitanje. A u slučaju činjeničke istinitosti, u posebnom slučaju u kome bi za nekoga bilo bolje da veruje u ono što nije striktno govoreći istinito, ne postoji nijedan odlučujući argument da bi se reklo kako se od njega epistemički zahteva da veruje u ono što je istinito. Ako to ne možemo da učinimo u činjeničkom slučaju, zašto bismo očekivali i mislili da moramo nešto slično da uradimo u slučaju etike? To jest: imati osećaj obaveznosti koji je u toj meri snažan da u svakoj mogućoj situaciji od nas zahteva da učinimo ono što je, uopšte uzev, za nas korisno i ispravno, ono kako smo uopšte oblikovani da činimo, uključujući i to da budemo razumni kooperativni delatnici u društvenoj saradnji. Putem evolucionog procesa, oni koji su kadri da učestvuju u društvenim procesima različitih vrsta bolje prolaze tokom opstanka i reprodukcije. Stoga, stavljam u pitanje zahtev za obaveznošću u etici. Prvo, zato što taj zahtev još uvek niko nije preneo potomstvu, i drugo, čak ni izvan etike niko nije preneo potomstvu srodan zahtev.
JS: Što izgleda da unekoliko ublažava prigovor … a mi ipak ne želimo da etički zaključci budu takva vrsta zanimljivih činjenica.
RN: Tačno. Tragao sam za nečim što jeste u većoj meri obavezujuće od samo zanimljive činjenice. Zaista kažem da je samosvest nešto što presudno usmerava nečije ponašanje u etičkom smeru, makar u skladu sa normama i principima, i da je samosvest nešto što ljudi često poimaju kao istaknuto obeležje ljudskosti. Možda se u tom području – ako je istaknuto obeležje ljudskosti nešto što smo stekli zahvaljujući njegovoj korisnosti u pogledu toga što nas navodi da se pridržavamo normi – nalazi ona dovoljna snaga kao osnova obaveznosti koja nas ostavlja u zadovoljavajućoj situaciji.
JS: Rizikujući da pitam nešto u toj meri protivčinjeničko da nije od koristi … da li isticanje istorijskog izvora svesti kao nečega što je evoluciono odabrano za tu svrhu, ima značenje da, recimo, novonastali korespondent [tj. moj odgovarajući duplikat koji nastaje slučajno, a ne putem evolucionog procesa], koji postoji pukim slučajem, nema nikakvog razloga da bude moralan?
RN: Pa … postojaće svi opšti razlozi koje inače imamo da bismo bili moralni u društvu u kome nismo uspešni u obmanjivanju drugih i oni mogu da otkriju kada smo licemerni. Ali, da li postoji slučaj pustog ostrva gde se svako može srećno izvući i ne važe takvi opšti razlozi? Da. Najsnažniji oblik argumentacije koji se može naći u kantijanskoj literaturi izgleda da ima nešto sa očuvanjem sopstvenog identiteta, ili nečim nalik tome. Ali, to pretpostavlja zaokupljanje za sopstveni identitet. Zašto bi neko morao da bude time zaokupljen? A ako je neko u toj meri zaokupljen sopstvenim ličnim identitetom i integritetom kao i očuvanjem tog identiteta, onda je to teško pomiriti sa snažnim napadima kantijanaca na motive ličnog interesa. Reći da su motivi ličnog interesa nedovoljan osnov za normativnu snagu etike, ali da su zasnovani na brizi za sopstveni identitet … to je jedna neudobna pozicija, pozicija koja je nategnuta.
 
O nauci i filozofiji
 
JS: U Invariances ima podosta nauke, od kvantne mehanike do biologije, a to je nešto što se ne susreće baš često u filozofskim delima. Mislim da na jednome mestu čak ukazujete na teoriju superstruna (superstrings) kao na »zanimljivu granu metafizike«. To upućuje na, u nekom smislu, neuobičajeno gledište o odnosu između nauke i filozofije, ili makar metafizike. Da li je to tačno?
RN: Mislim da nauka, kao što istražuje područja koja prosto nisu na nivou uobičajenih makroskopskih objekata koje mi posmatramo, tako i otkriva čudnovate, neuobičajene i iznenađujuće fenomene koje nismo očekivali, što naučnika navodi da formuliše radikalno nove teorije o onome što se događa. One su u velikoj meri pojmovno interesantne, a filozofi bi trebalo da budu zainteresovani i za druge pojmovne mogućnosti, naročito onda kada postoji razlog za mišljenje da one mogu biti stvarnost, a ne samo mogućnost. Naučnici često imaju mnogo nesputaniju imaginaciju nego sadašnji filozofi. Teorija relativiteta se pojavila kao potpuno iznenađenje za filozofe, a takođe i kvantna mehanika i druge teorije. Mislim da su naučne teorije od velikog filozofskog interesa, i da podstiču filozofski um i imaginaciju. One pokazuju tendenciju da potkopaju neke od tradicionalnih kategorija koje shvatamo kao samorazumljive.
JS: Jedna od stvari koju u knjizi zapažate jeste da su tvrdnje o metafizičkoj nužnosti morale da prilično postojano uzmiču pred naučnim otkrićima. Može li se dogoditi da ćemo jednog dana otkriti da filozofi pomažu naučnicima, recimo, pomažući da se izumeju nove hipoteze koje će se proveravati?
RN: Da. Smatram da filozofi mogu činiti stvari koje su bliske naučnim teoretičarima, u tom smislu da, pošto su razmotrili empirijske podatke, takođe mogu razmišljati o tome koje bi hipoteze ili teorije mogle te podatke da objasne. U tom smislu postoji kontinuitet između nauke i filozofije.
Na Harvardu, gde je, kao što znate, Kvajn izrazio čuvene sumnje u pogledu distinkcije analitičko/sintetičko, opšte je mesto da je teško povući oštru granicu između teorijske nauke i apstraktne filozofije. Apstraktna filozofija se osiromašuje kada pokušava da bude u potpunosti a priori, a empirijska nauka se ne rukovodiisključivo empirijskim podacima. Postoje mesta na kojima sasvim lepo mogu odgovarati jedna drugoj.
JS: Time je Vaš pristup filozofskim problemima u manjoj meri usmeren na čistu dedukciju iz prvih premisa?
RN:Metodologija knjige ne zahteva uvek dokaze, već je prevashodno zainteresovana za spekulaciju, za praćenje novih ideja bez pokušaja dokazivanja da su one istinite sve do tad dok ostaju filozofski interesantne.
JS: To je nastavak metoda koji ste izložili u Philosophical Explanations.
RN: Tako je. To je, posmatrano iz drugog ugla, napad na zahtev za dokazom u filozofiji. Takođe je slučaj, pretpostavljam, da je moj temperament takav da volim interesantne, nove, hrabre ideje i da pokušavam da ih stvorim. To je značajan deo onoga što mene uzbuđuje u vezi sa filozofijiom, nasuprot onim ljudima čija je, izgleda, glavna motivacija da određene ideje, ili čak najveći deo njih, isključe. Izgleda da oni žele da budu policija mišljenja. Upravo zbog toga mislim da su takve interesantne pojmovne ideje, onda kada se pojave u nauci, u kontinuitetu sa filozofskim idejama. One su interesantne na isti način, time što uklanjaju predrasude. Neki deo privlačnosti libertijanskih ideja za libertarijance sigurno leži u njihovoj smelosti i neočekivanosti. One umeju da nas iznenade, ali i da nam vrlo brzo prirastu srcu. Makar mogu nekima od nas.
JS: Koja je od ideja iz Invarijanti po Vama najuzbudljivija?
RN: Mislim da je najuzbudljivije bilo na osnovu evolucione kosmologije ponuditi objašnjenje toga zašto postoje objektivni svetovi. U poglavlju o objektivnosti sam napravio razliku između objektivnih činjenica i objektivnih verovanja i sudova. Objektivna činjenica je ona koja je nepromenljiva (invariant) pri određenim transformacijama i pri nekom širem opsegu transformacija pri čemu je model toga: stvari koje su nepromenljive u specijalnoj teoriji relativnosti pri Lorencovim transformacijama fizičari su smatrali kao u većoj meri objektivne od onih koje nisu nepromenljive pri tim transformacijama. (A objektivno verovanje ili sud je ono koje se stvara ili održava postupkom u kojem činioci koji imaju sklonost da nekog udalje od istine, činioci pristrasnosti, nemaju značajnu ulogu.)
Evoluciona kosmologija formuliše teorije po kojima je univerzum sposoban da omogući nastanak i razvoj budućih univerzuma iz samog sebe, unutar crnih rupa ili nečeg drugog. Da li bi, recimo, izvesne vrste univerzumâ imale tendenciju da stvore više potomstva i prapotomstva, tako da bismo mogli očekivati da će na kraju većina ili gotovo svi postojeći univerzumi imati jedan određeni karakter? Ako je tako, može li to da čini (statističko) objašnjenje toga zašto naš univerzum ima karakter koja ima?
Došao sam do uvida da su naučni zakoni univerzuma na neki način slični njegovom genetskom ustrojstvu. Ako ti univerzumi nastoje da uključe i omoguće nastanak velikog broja stvari, takve karakteristike kao što su naučni zakoni moraće da poseduju visok stupanj naslednosti. To znači da koje god izmene da se izvrše pošto je univerzum omogućio nastanak svog potomstva, rečeno jezikom biologije, potomstvo bi moralo da ima tu istu karakteristiku kao i roditeljski univerzum, što bi značilo da je ta karakteristika nepromenljiva pri transformaciji uključenoj u nastanak novog univerzuma, kakva god ta transformacija bila i kakve god razlike stvarala. Možemo očekivati da će evoluciona kosmologija, onda kada se izaberu određene vrste univerzumâ, omogućiti nastanak univerzumâ koji bi imali naučne zakone nepromenljive pri širem opsegu transformacija. Odnosno (prema teoriji u kojoj sam objasnio u čemu se sastoji objektivnost), to će omogućiti nastanak objektivnih svetova. Ova karakteristika će, rečeno jezikom biologije, dovesti do fiksiranja u skupu univerzumâ i očekivanja da će univerzumi biti – na osnovu ovog modela, ogromna većina njih – objektivni svetovi, u smislu da sadrže naučne zakone koji su nepromenljivi pri širokom opsegu transformacija. Upravo mi je ta povezanst između evolucione kosmologije i teorije objektivnosti koju sam formulisao donela najviše zadovoljstva i uzbuđenja.
 
O Karlu Poperu i naučnom metodu
 
JS: Većini libertarijanaca Karl Poper je poznat po svom delu The Open Society and Its Enemies, a Vi neke od Poperovih ideja o naučnom metodu razmatrate uInvarijantama.
RN: Knjiga sadrži jednu stranicu o filozofiji nauke Karla Popera i jedan novi argument protiv njegovog antiinduktivizma. Poper je slavan po tome što je tvrdio da je indukciju nemoguće opravdati, da su jedini zaključci koje podržavaju podaci deduktivne posledice iz podataka, i da dedukovanjem nekih opservacionih posledica iz hipoteza i proveravanjem da li ove važe testiramo hipoteze, ali nikad nemamo razloge za verovanje da će hipoteze koje su prošle testove u prošlosti nastaviti da ih prolaze. Nemamo više razloga da verujemo da hoće nego da neće, ili nego da će neka do sada neproverena hipoteza proći buduće testove. Pa ipak, Poper zaista veruje u standardnu praksu proveravanja hipoteza u mnoštvu raznolikih okolnosti. Stepen potkrepljenosti hipoteze jeste, prema Poperu, istorijsko tvrđenje o tome koliko je ona oštro bila testirana.
Ne postoji opravdano predviđanje o tome kako će se hipoteza ponašati u budućnosti; stepen njene potkrepljenosti je prosto istorijsko tvrđenje koje opisuje koliko je ona oštro testirana u prošlosti. To je Poperovo gledište.
Ono što nije uočeno u dosadašnjoj literaturi jeste to da je i sâm opis toga u kojoj je meri nešto oštro testirano u prošlosti takav da otelovljuje induktivne pretpostavke, čak i kao tvrđenje o prošlosti. Naravno, Poper prihvata ustaljene metodološke maksime u pogledu proveravanja. Testiranje hipoteze u raznovrsnim okolnostima ili pod različitim uslovima čini proveravanje oštrijim od prostog ponavljanja iste vrste testova pod vrlo sličnim uslovima. Pretpostavite da razmatram određeni tip slučaja: boju životinja izvesne vrste u određenom geografskom području. Hipoteza je da sve životinje te vrste imaju istu boju. Vi na to kažete: »U redu, hajde da to još jednom proverimo«, i ja na istom mestu tražim drugačiju životinju iste vrste. Vi kažete: »Hajde da još jednom proverimo«, a ja opet pretražim isto mesto. Kažete: »Hajde da to proverimo na nekom drugom mestu.« A ja kažem: »Zašto bih?« Oštar test je proveravanje nečega na području ili poprištu na kojem je, ako je hipoteza lažna, najverovatnije da će se pokazati njena lažnost, ako se pretpostave Vaša background verovanja. Činjenica da ne nastavljamo sa ponavljanjem testova na istom poprištu ne potiče otuda što verovatnoća da će hipoteza pokazati svoju lažnost na drugim poprištima raste pošto je prošla testove u jednom. Ona potiče od toga što verovatnoća da će se pokazati lažnost hipoteze na tom poprištu opada pošto je na njemu testirana. Ako se to ne bi desilo, onda bi najoštrija provera nastavljala da bude na istom poprištu.
JS: Ne bi bilo razloga za testove šireg opsega.
RN: Tačno. U opisivanju toga koliko je oštro nešto testirano u prošlosti mi unapred pretpostavljamo, procenjivanjem stepena oštrine, da se verovatnoća hipoteze menja na osnovu prolaženja testova. Verovatnoća da bude opovrgnuta na tom poprištu menja se, umanjuje, na osnovu toga što je na njemu već prošla neke od testova.
JS: Da li je to onda razlog da osećamo više optimizma u pogledu mogućnosti saznanja činjenica o svetu, ili razlog da postanemo sumnjičavi u pogledu postojeće metodologije?
RN: Pa, to je razlog da Poperovu teoriju smatramo nekoherentnom. Ranije su svi govorili: »To da nemamo razloga da mislimo da ćemo ako skočimo kroz prozor, pre pasti nego odleteti sumanute su posledice.« Poperovi antiinduktivistički zaključci su oduvek smatrani kontraintuitivnim, čak smešnim, ali on je to mogao da proguta, kao što čine i njegovi sledbenici. No, ja tvrdim nešto što je jače od onoga što se do sada govorilo, naime, da je njihovo gledište nekoherentno. Ne može se održati kombinacija teza koje oni zastupaju: to da je stepen potkrepljenosti hipoteze mera stepena oštrine pređašnjih testova (koje je ona prošla), da moramo imati raznolike testove i to da ne postoji induktivni zaključak koji se ikad može dostići.
JS: Pošto su, znači, već pristali da zagrizu jedan tvrd orah, pitanje je šta će uzeti sledeće.
RN: Da. Ne znam koju će tezu odlučiti da napuste, ali jedne će morati da se odreknu.

Nastavak -->>
 
Prevod: Aleksandra Zorić

Izvor: Katalaksija
 

Ecce Nozick: Intervju sa Robertom Nozikom (II deo)

Autor: 
Julian Sanchez
O Ejn Rend i epistemologiji

Julian Sanchez: Veći deo knjige Invariances na ovaj ili onaj način postavlja pitanje »Šta je istina?«. Istražujući kako ljudi dolaze do saznanja istine, i kojim vrstama istine imaju pristup, izgleda kao da tvrdite nešto sasvim skromno o tome kojoj se vrsti saznanja i izvesnosti ljudi mogu nadati.
Robert Nozick: Evolucija igra veliku ulogu u mojoj raspravi o nužnim i metafizičkim istinama, i ja postavljam pitanje »zašto bi nas evolucija obdarila tako moćnim saznajnim sposobnostima da znamo za sve mogućnosti?« Možda nam evolucija pruža »dovoljno dobre« teorije, kao što je euklidska geometrija, koje su približno tačne i pružaju nam mogućnost da se snalazimo u svetu, ali ako ih dublje ispitujemo otkrivamo da one nisu tačne u strogom smislu reči.
Ja vrlo ozbiljno uzimam evoluciju, i mislim da je ona u velikoj meri oblikovala, pa čak i stvorila sposobnosti koje imamo, uključujući razumevanje istine. Tako, mogli biste da postavite sledeće pitanje: »Zašto, onda, mi imamo tako moćne sposobnosti koje nam daju pre ove nužne istine, nego istine koje grubo i približno važe u realnom i njemu sličnim svetovima. Sledbenici Rendove, na primer, tretiraju »A je A« ne samo kao »sve je identično samom sebi« nego kao vrstu iskaza o suštinama i granicama stvari. »A je A« i ono ne može biti ništa drugo, a čim je to danas A, ono ne može sutra da se promeni.« Ali, to ne sledi. Mislim, iz zakona identiteta ništa ne sledi o ograničenjima promene. Recimo atmosfersko vreme je identično sebi, ali se neprestano menja. U rendijanskoj tradiciji upotreba ovog logičkog principa, da je sve identično samom sebi radi ograničavanja onoga što može da bude buduće ponašanje ili buduća priroda aktuelnih stvari, koliko ja mogu da vidim, potpuno je neopravdana; ona nije legitimna.
JS: Znači, iako imaju dobru politiku, Vi ne marite mnogo za njihov objektivistički pristup?
RN: Odvratiću jedan broj onih koji poručuju knjige kod Vas, ako već nisam onim što sam rekao o Rendovoj, ali bilo je nešto iznenađujuće u vezi s privrženošću koju su rendijanci imali prema principima nenasilja, istovremeno se marljivo ponašajući kao policija mišljenja. Smeli preduzetnici? Da. Ali, smeli istraživači ideja? To ne. 
JS: Šta mislite zašto ljudi koji su uopšteno neliberalnog temperamenta prisvajaju klasične liberalne ideje? Ta kombinacija deluje misteriozno.
RN: To jeste misteriozno. Možda to ima veze sa dve oštrice mača libertarijanskih ideja. Postoji smelost i uzbudljivost libertarijanskih ideja, koje otvaraju nove mogućnosti mišljenja i života u društvu, i isto tako one obezbeđuju takvo jedno oštro i precizno osmišljeno oružje za napadanje i razaranje drugih ideja. Tako da možda i nije iznenađujuće što je libertarijanizam privukao dva različita tipa temperamenta, od kojih je svaki u saglasju sa jednim od dva različita libertarijanska aspekta.
JS: Da li biste rekli da, recimo, S.Kripke i E.Rend prave sličnu metafizičku grešku?
RN: Pa, ni jedno od njih dvoje ne bi želelo da bude svrstano sa onim drugim, ali oboje nam pripisuju sposobnosti intelektualnog shvatanja koje su s one strane onoga za šta bismo s razlogom mogli da očekujemo da nam je dato evolucijom.
JS: Mada izgleda da se velika većina naših saznajnih kapaciteta, čak i onih u koje mnogo ne sumnjamo, proteže s one strane onoga što bismo mogli da očekujemo da je potrebno za puki opstanak i reprodukciju.
RN: Pa, može biti da mi nemamo tako dobro razumevanje onoga što nam je potrebno za opstanak i reprodukciju, i onoga što daje diferencijalne prednosti u opstajanju i reprodukovanju. Mogle bi to biti neke vrlo suptilne stvari. Razna proučavanja biheviorističke ekologije životinja stalno pokazuju iznenađujuće funkcije stvari za koje su ljudi ranije mislili da nemaju nikakvu funkciju i iznenađujuće načine na koje je ponašanje optimalno ili blizu optimalnog kada se čak nije ni činilo da ono vrši neku važnu funkciju. Tako da tu ima još mnogo da se uči.

O svesti
 
JS: Hteo bih da se kratko dotaknem Vaših ideja o svesti. Kažete da samosvest jeste ili bi mogla da bude proces tokova informacija koji se spajaju u mozgu.
RN: Da.
JS: Zašto to mora da bude svest? Zašto bi postojalo nešto takvo, nešto zbog čega je verovatno, iznutra, da se informacije spajaju na taj način?
RN: Zato što je to proces koji nas približava tome kako stoje stvari u svetu, tako da možemo preciznije prilagoditi svoje ponašanje obrisima stvari u svetu i, isto tako, to je proces putem kog se možemo usredsrediti, sa manjom ili većom distancom, na aspekte sveta.
JS: Vi se tu pozivate na Vašu teoriju »zum-optike« o tome kako dovodimo različite delove sveta u »središte polja oštrine«.
RN: Tako je.
JS: Neki ipak kažu da u pogledu objašnjenja fizičkog ponašanja nekog sistema, pa čak i »prikladnosti« tog ponašanja svetu, vi nikada ne biste morali da se pozivate na neki subjektivni karakter iza ponašanja. Da li ta vrsta prigovora samo navodi na pogrešan put?
RN: Ne, ne mislim da je to slučaj, ali pitanje je da li se može uzvratiti na taj prigovor. Jedna mogućnost jeste da se nikada ne morate pozivati na neki »subjektivni karakter« ali da se morate pozvati na fenomene i uzročne procese koji su »emergentni« u smislu da »se ne mogu redukovati na opšte zakone koji se primenjuju i na ne-svesne procese.« Tako, mogli biste reći, ne moramo da se pozivamo na svesni aspekt stvari da bismo objasnili ovo ponašanje. Imamo zakon uzročnosti koji ga objašnjava. Ali taj zakon uzročnosti je takav da se primenjuje na izvesne vrste složenih sistema i ne da se izvesti iz povezivanja uzročnih zakona koji važe za jednostavnije sisteme. Tako da, u tom smislu, nemamo jedinstvenu nauku, ali svuda imamo uzročnost. A u izvesnom smislu, mogli bismo reći, »Da nema svesti, ovo se ne bi dešavalo.« To jest, svest izdvaja prisustvo specijalnih uzročnih svojstava koja se ne mogu redukovati na ona koja su opštija.
JS: Ako je to slučaj, da li treba da očekujemo da će stanja mozga zbuniti fizičare, kada dobiju dovoljno istančane uređaje poput CAT-skenera?
RN: To je dobro pitanje. Ako ih dobiju, onda da, ukoliko daju dovoljno istančanu rezoluciju.
JS: Znači to je, bar u načelu, proverljiva teorija. Možda ćemo na izvesnoj tački saznati da li svest ima ovaj specijalni karakter. A čak i da se ispostavi da ga nema, to je jednako interesantan rezultat.
RN: Tako je.

O relativizmu i akademskoj levici
 
JS: Već u prvom odeljku, gde govorite o relativizmu i apsolutizmu, primećujete kako ljudsko verovanje da je istina ili relativna ili apsolutna odražava ono što bi ljudi hteli da bude. S druge strane, čini se kako Vi zaključujete da istina možda nije sasvim apsolutna kako biste Vi voleli da jeste. Šta biste voleli da ste pokazali, a šta mislite da jeste pokazali?
RN: Pa, prvo, da istina nije društveno relativna među ljudskim bićima. Ona nije promenljiva kada su u pitanju različite rase, polovi ili seksualne preferencije, niti je promenljiva kada su u pitanju neke druge seksi stvari. Bio sam iznenađen kad sam počeo da razmišljam o tome da postoje vrlo različite životne sredine u svemiru u kojima bi mogle da žive vrlo različite vrste bića i shvatio da bi onda i za njih mogle da postoje, osim različite životne sredine, da se poslužim izrazima iz knjige, takođe, različita istinitosna svojstva, različite odlike verovanja koje uslovljavaju uspeh njihovog delovanja. E sada, ja nisam želeo da se provučem uz standardni argument da relativizam nije koherentan. (Argument ide ovako. »Ali šta je sa samom pozicijom relativizma? Da li bi njegova istina trebalo da bude apsolutna ili relativna? Ako je apsolutna, po čemu je onda ona tako posebna? Zašto ne bi mogle da postoje druge apsolutne istine? Ako je pak njegova istina samo relativna zašto bismo onda uopšte verovali u nju?) Ranije sam upotrebljavao ovaj argument, kao što čine i mnogi drugi filozofi. Ali palo mi je na pamet da bi bilo interesantnije kad bi relativizam bio koherentan ali pogrešan. Onda bi ne-relativizam poricao nešto što je koherentno, i imao bi poperovski empirijski sadržaj. Tako sam se poduhvatio da pokušam da izgradim koherentan relativizam, te da pokažem kako je lažan. Onda kada sam došao do toga da postoje različite vrste bića drugde po svemiru, i gledao da li bi bilo moguće da istina bude relativna s obzirom na njih i nas, da ni ne pominjem bića u drugim mogućim svetovima, izgledalo je kao da je moguće da to možda jeste slučaj. Nisam se mnogo upuštao u to, da li to jeste ili nije tako – od filozofskog interesa je bilo to da bi moglo da bude tako.
JS: Ne vidim da mnogo post-strukturalista nalazi utehu u misli da bi Marsovci u nekom drugom modalnom kontekstu mogli da imaju različito istinitosno svojstvo od onog koje mi imamo.
RN: Tako je. Druga forma relativizma, ona koju ja uzimam veoma ozbiljno i smatram vrlo interesantnom, nije socijalni relativizam. Stavio sam to gotovo na početak odeljka, iako on sadrži tehnički materijal o kvantnoj mehanici. Mislim da bi kvantna mehanika i teorija relativiteta mogle da nam pokažu iznenađujući relativizam u pogledu istine, da je ona relativna u odnosu na vreme i mesto, a one to čine na osnovu empirijskih rezultata. To je jedna interesantna i iznenađujuća moguća spona između filozofije i nauke.
JS: Izgleda da ste u tom delu knjige govorili da ne samo što budućnost nije zapisana, već takođe da je prošlost pomalo maglovita.
RN: Tačno tako.
JS: To me podseća pomalo na ono što je podvukao O'Brajan u 1984, u svrhu toga da prošlost nije stvarno postojala ako nemamo dokaze da se dogodila onako kako se dogodila. Ko god kontroliše sadašnjost, kontroliše i prošlost.
RN: Pa, ja ne iznosim verifikacionističko shvatanje. Zapravo ne morate da imate dokaze. Ali prošli događaji moraju biti takvi da su načinili neku sada aktuelnu razliku, bilo da (ste u položaju da) znate za tu razliku ili ne.
JS: Ali, mnogo ljudi bi ovo smatralo, kako mi se čini, krajnje kontraintuitivnim. Čak i kad ne bi postojali nikakvi tragovi da se jedan događaj desio pre milion godina, oni bi rekli da postoji činjenica od značaja da se to desilo ili ne. Vi kažete da tako nešto ne postoji.
RN: Tako je, ne mora da postoji činjenica od značaja sada. Ja hoću da povežem nešto što je istinito sada sa tim da je ono sada određeno.
JS: Da li se to dvoje nužno preklapa?
RN: Ne nužno, ali ja tvrdim da je određenost plodna i interesantna ideja. Istina koja slobodno pluta mimo toga je ne-naučna fantastika.
JS: Kako kažete, doduše, čak i ako je istina relativna u ovom smislu, to nije ono što postmodernisti i njima slični imaju na umu kada govore da je »istina relativna«.
RN: U knjizi postoji jedno poglavlje o tome zašto su ljudi zainteresovani za relativizam, zašto relativisti hoće da on bude istinit, a drugi ne. To je, doduše, psihološka spekulacija koja posmatra stvari iza filozofskih neslaganja oko različitih vrsta motivacija koje ljudi imaju.
JS: To je ideja da empirijska evidencija toliko nadmoćno ide u korist kapitalizmu, da je relativizam poslednja slamka za koju se hvata akademska levica.
RN: Tako je, to je i privlačnost (Tomasa) Kuna, koji je omogućio ljudima da kažu:»Vi imate svoju paradigmu, ja imam svoju«.
JS: Da li ova vrsta akademaca iščezava?
RN: Teško; na univerzitetu u Njujorku (NYU) i dalje imamo nekoliko zadrtih marksista. Oni ne odustaju. Studije književnosti pune su marksizma u različitim odeždama. U The Examined Life (1989) napisao sam (upućujući na akademsku levicu na univerzitetima) »Marksizam se ponavlja, prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa«.
JS: Da li su oni manje opasni na odeljenju za engleski jezik nego na odeljenjima za političke nauke i filozofiju?
RN: Pa, pretpostavljam da njihovi studenti ne preuzimaju toliko pozicija moći i slično tome. Kako izgledaju stvari na NYU, gde ste Vi? Kako reaguju ljudi? Da li istupate? Da li su ljudi svesni vašeg mišljenja o stvarima relevantnim za pitanja liberalizma?
JS: Pa, lično, ja pokušavam da ne budem onaj neprijatni lik u svakom razredu, koji zna vrlo malo ali voli da sluša sebe kako govori. Ali povremeno, teško se mogu uzdržati da ne progovorim, pogotovo kada čas vode levo orijentisani i nastrojeni profesori, koji imaju ideju da mogu poučavati svoje sopstveno idiosinkratičko gledište i znaju da neće naići ni na kakvo protivljenje. Kao situacija kod Kiti Đenoveze (Kitty Genovese) gde svi hvataju zjale, i niko ništa ne radi, tako da to mora da je u redu. Onda ja osećam da je najmanje što moram da učinim očiglednim to ovo nisu gledišta sa kojima se svaka razumna i pristojna osoba samo slaže i odobrava ih. Ali to su, ustvari, samo kursevi politike. Odeljenje za filozofiju ovde vrlo je dobro što se toga tiče. Bio sam impresioniran time koliko je razumna i otvorena bila Fransis Kam (Frances Kamm), na primer, u odnosu na prigovore koje sam izneo kada sam pohađao njenu nastavu iz bioetike.
RN: Da, ona je jedan vrstan filozof koji je veoma ozbiljan kada su u pitanju kvalitet argumenata. To je razlika između ljudi koji hoće da se suočavaju sa argumentima, čak i kada se ne slažu sa njihovim zaključcima, i onih koji hoće da otpišu argumente porugom ili omalovažavanjem, tako da razred ne misli o tim argumentima, i nije podstaknut da ih prihvati. Ti profesori, svejedno, verovatno ne znaju da na argumente pruže ma kakav odgovor.

Ecce Nozick
 
JS: U The Examined Life objavili ste da ste došli do toga da uviđate kako je libertarijanska pozicija koju ste razvijali u Anarchy, State and Utopia »ozbiljno neadekvatna«. Ali postoji nekoliko mesta uInvariances na kojima se čini kako sugerišete da se bavite gledištem razvijenim tamo, koje je, barem široko govoreći, libertarijansko. Da li biste sada, ponovo, na sebe primenili reč na slovo L?
RN: Da. Ali nikada nisam ni prestao da je primenjujem na sebe. Ono što sam zapravo rekao u The Examined Life jeste da više nisam hardcore libertarijanac kao što sam ranije bio. Ali govorkanje o mom odstupanju (ili otpadništvu!) od libertarijanizma bilo je veliko preterivanje. Mislim da ova knjiga čini jasnim stepen u kojem sam i dalje u opštem okviru libertarijanizma, pogotovo poglavlje o etici i odeljak »Središnji principi etike«. Jedna stvar za koju mislim da je osnažila gledište da sam ja odbacio libertarijanizam bila je priča o jednom stanu (Love Story autora) Eriha Segala (Erich Segal) koji sam iznajmljivao. Znate li za to?
JS: Čuo sam o tome. Kružila je priča da ste preduzeli neke radnje protiv stanodavca kako biste obezbedili izvesnu fiksiranu stanarinu...
RN: Tako je. Iznajmljujući mi stan, Erih Segal kršio je statut kontrole stanarine u Kembridžu. Znao sam i tada da ću, kada dopustim da me povede to što me strašno iritiraju predstavnici Eriha Segala da se protiv njega pozovem na zakone kontrole stanarine, kojima sam se sam protivio i koje nisam odobravao, kasnije zbog toga zažaliti, ali ponekad mora da se uradi ono što mora da se uradi.
JS: Da li su drugi profesori imali pik na Vas zbog toga što ste, da tako kažem, »dete libertarijanizma«? Da li je to bio veliki problem?
RN: Ne, naročito ne na odeljenju za filozofiju. (A i univerzitetska administracija se ponašala prema meni sasvim fino.) Ko zna šta se dešava meni iza leđa na univerzitetu, ali ništa pred mojim očima. Nastupilo je vreme, pre nekoliko godina, odmah posle objavljivanja Anarchy, State and Utopia, kada je verovatno bio slučaj da je moj društveni život bio nešto smanjen. Moguće da je bilo mnogih zabava na koje nisam bio pozivan jer su ljudi prezirali shvatanja izneta u mojoj knjizi. Ali čak i da je bilo tako, u to vreme ja nisam to mnogo primećivao.
JS: A studenti, oni nisu bili nastrojeni neprijateljski?
RN: A, pa to je sasvim drugo. Diplomci sa Harvarda iz kasnih 60-ih i ranih 70-ih bili su centar aktivnosti SDS-a u kampusu. Ovde sam bio dve godine kao docent, otišao i bio dve godine na Rokfeler Univerzitetu, i vratio se 1969. sa 30 godina kao vanredni profesor. U predhodnom semestru studenti su zauzeli glavnu zgradu uprave univerziteta; njihova okupacija okončana je policijskom akcijom. Razbuktala su se osećanja. Ja sam najavio kurs na odeljenju za filozofiju, koji je bio odštampan u katalogu pod naslovom »Kapitalizam«. Opis kursa bio je »etičko ispitivanje kapitalizma«.
JS: Shvatam. Studenti su, pretpostavljam, očekivali nešto sasvim drugo od onoga što su dobili.
RN: Tako je. Nekako se proširila glasina, ili su oni možda videli koje se knjige nalaze na spisku literature, gde su se pored nečega od Marksa i nekih socijalističkih knjiga nalazili Hajek (Hayek), Mizes (Mises) i Fridman (Friedman). Tako mi je jedan diplomac prišao na početku semestra i rekao, »Ne znamo da li ćete biti u stanju da održite ovaj kurs.« Bio je to diplomac filozofije. A ja sam rekao: »Kako to mislite?« On mi je rekao »Pa, Vi ćete da govorite stvari koje...« i promumlao je nešto, »moglo bi da dođe do prekida ili demonstracija u razredu.« A ja sam mu rekao – ne zaboravite imao sam tada 30 godina – rekao sam, »Ako ti budeš prekidao moj čas, ja ću tebe da izmlatim.« On je rekao »Ovo shvatate krajnje lično!« (smeh)
Rekao sam, »Ovo je moj kurs. Ako hoćete da delite letke van učionice, i govorite ljudima kako ne bi trebalo da dolaze i pohađaju ovaj kurs, samo izvolite. Ali neću Vam dopustiti da to činite u učionici.« On je rekao »Da, pa mogli bismo da delimo letke.« Prolazilo je vreme i ništa se nije desilo nedelju dana, dve nedelje. I tako, vidim ga u hodniku i priupitam »Gde su vam ti leci?« A on mi kaže, »Pa, znate, baš smo dosta zauzeti i imamo mnogo posla ovih dana.« Ja mu kažem, »Ja sam zvao moju majku koja živi na Floridi i rekao joj da će me staviti na letak, a vi ništa, hajde sada!« Ali ništa se od toga nikad nije desilo.
JS: Da li ste razmišljali o tome da ponovo posvetite pažnju političkoj filozofiji, ili ste manje-više izgubili interesovanje za to?
RN: Razmišljao sam o tome, ali nije mi ta stvar sledeća na redu. Ove godine, posle sedam godina rada na Invariances, jednoj apstraktnoj knjizi, hteo sam da razmislim o stvarima koje mi se čine konkretnim. Pošto razmišljam o temama kroz kurseve predavanja o njima, ove jeseni držaću kurs iz filozofije istorije. Biće struktuisan problemima objašnjenja, uzročnosti i tako dalje, u kontekstu studije slučaja (case study) Revolucije u Rusiji. Držaću kurs zajedno sa profesorom istorije.
To će biti interesantno; čitao sam puno materijala o tome. A na proleće, držaću kurs zajedno sa profesorom sa odeljenja za slavistiku o Dostojevskom i njegovim filozofskim idejama, i razlici koja nastaje kada se filozofske ideje predstavljaju u književnim delima a ne u diskurzivnoj prozi.
JS: Ima li izgleda da se to objavi?
RN: Pa, to zavisi od toga do kakvih ću ideja doći.
JS: Kako se osećate povodom ove nove knjige? Da li ste zadovoljni?
RN: Veoma. Od mojih šest knjiga, mislim da su intelektualno najuzbudljivije Anarchy, State and Utopia, Philosophical Explanations i Invariances.
JS: A jedna koja je baš najuzbudljivija?
RN: /smeh/ To je igra utroje sa nultom sumom.
 

Prevod: Marija Jovanović 

Preuzeto sa sajta Katalaksija

Teaser thumbnail sadržaja: 

INTELEKTUALCI I SOCIJALIZAM: Pogled iz ugla jedne post-komunističke zemlje smeštene u dominantno post-demokratskoj Evropi

Autor: 
Vaclav Klaus

1. Uzimam zdravo za gotovo da ova publika poznaje pomalo provokativan (zbog nemilosrdne generalizacije), ali veoma moćan i važan, sada već 56 godina star, članak "Intelektualci i socijalizam". Ovaj auditorijum sigurno, takođe, zna da ga je napisao F. fon Hajek i da je objavljen u veoma konfuznoj i veoma prosocijalističkoj eri nakon Drugog svetskog rata, kada je na svom vrhuncu bilo preovlađujuće opšte verovanje u koristi društvenog inžinjeringa i ekonomskog planiranja, kao i neverovanje u slobodno tržište. 

Pretpostavljam da se mnogi od nas i još uvek sećaju Hajekove definicije intelektualaca (mi bismo danas verovatno rekli javnih intelektualaca) kao "profesionalnih prodavaca ideja iz druge ruke", koji su ponosni što "ne poseduju specijalno znanje o bilo čemu posebnom", koji ne preuzimaju "direktnu odgovornost za praktične poslove", za koje "nije potrebno da čak budu posebno inteligentni" da bi izvršili svoju "misiju". Hajek tvrdi da su oni zadovoljni time da budu "posrednici u širenju ideja" originalnih mislilaca običnom svetu, za koji smatraju da nije na njihovom nivou. 

Hajek je pre više od pola veka – što znači pre sadašnje dominacije elektronskih medija – bio svestan ogromne moći intelektualaca u formiranju javnog mnjenja i upozorio nas da je samo "puko pitanje vremena dok pogledi intelektualaca ne postanu vladajuća snaga politike". To je isto toliko tačno danas kao i u vreme kad je napisano. 

Pitanje je koja je vrsta ideja omiljena kod inteletualaca? Pitanje je da li su intelektualci neutralni prilikom svog izbora ideja kojima su spremni da se pozabave? Hajek smatra da nisu. Oni se ne zauzimaju niti pokušavaju da šire sve vrste ideja. Oni daju veoma jasnu i, u izvesnom pogledu, veoma razumljivu prednost nekima od njih. Oni daju prednost idejama koje im obezbeđuju posao i prihode i koje povećavaju njihovu moć i prestiž

Oni, stoga, traže ideje sa specifičnim karakteristikama. Oni traže ideje koje povećavaju njihovu ulogu u državi zato što je država obično njihov glavni poslodavac, sponzor ili donator. I to nije sve. Prema Hajeku, "moć ideja raste u proporciji sa njihovom uopštenošću, apstraktnošću, pa čak i neodređenošću". Prema tome ne predstavlja iznenađenje što su intelektualci uglavnom zainteresovani za apstraktne ideje koje nisu direktno primenljive. To je, takođe, i način mišljenja gde imaju komparativnu prednost. Nisu dobri kad je reč o pojedinostima. Nemaju ambiciju da reše problem. Nisu zainteresovani da se pozabave svakodnevnim poslovima običnih građana. Hajek to jasno kaže: "Intelektualac po čitavoj svojoj dispoziciji nije zainteresovan za tehničke detalje ili praktične teškoće." On je zainteresovan za vizije i utopije i zbog toga što "socijalistička misao duguje svoju privlačnost uglavnom svom vizionarskom karakteru" (dodao bih i nedostatku realizma i utopijskoj prirodi), intelektualac teži da postane socijalista. 

Na sličan način Rejmond Aron u svom slavnom eseju "Opijum intelektualaca" analizira ne samo dobro poznatu razliku između revolucionarnog i reformističkog načina mišljenja, već - a to je relevantnije u ovom kontekstu - i razliku između "prozaičnog" i "poetskog". S obzirom na to da "prozaičnom modelu razmišljanja nedostaje raskoš utopije" (Rodžer Kimbal), socijalistički prilaz je, da se poslužim Aronovim rečima, baziran na "poeziji nepoznatog, budućnosti i apsoluta". Kako ja to razumem, upravo je to carstvo intelektualaca. Neki od nas žele odmah da dodaju da je "poezija o apsolutnom nehumana poezija". 

2. Kao što sam rekao, intelektualci žele da povećaju sopstveni prestiž i moć. Kada smo mi, u komunističkim zemljama, nailazili na Hajekove ili Aronove ideje imali smo problema da shvatimo njihovu važnost. One nam daju veoma neophodno objašnjenje tadašnje, pomalo čudne prominencije intelektualaca u našem društvu. Naši intelektualci ne vole, naravno, da čuju to i ne žele da priznaju to, jer njihov čudno istaknuti položaj koegzistira sa veoma oslabljenim odsustvom intelektualne slobode koju intelektualci vrednuju veoma visoko. To nije, međutim, bio jedini argument. Komunističkim političarima bili su neophodni njihovi drugovi-pratioci. Njima su bili potrebni njihovi "dileri ideja", njihovo "uobličavanje javnog mnenja", njihova apologija neljudskog, iracionalnog, i neefikasnog režima. Političarima je bila potrebna njihova sposobnost da im obezbede opšte, apstraktne i utopijske ideje. Političarima je naročito bila potrebna njihova spremnost da se bave hipotetičkom budućnošću, umesto da kritikuju ni malo ružičastu realnost. 

Intelektualci u to vreme, a ne mislim na život u godinama Staljinovog terora, nisu bili srećni. Bili su duboko razočarani sopstvenom ekonomskom dobrobiti. Bili su frustrirani mnogim ograničenjima sa kojim su se suočavali i morali da ih slede. Pozicija intelektualaca u komunističkom društvu bila je, ipak, relativno visoka i, što je paradoksalno, veoma prestižna (imam na umu, naravno, njihovu relativnu poziciju). Komunistički vladari su u svom arbitrarnom i voluntarističkom bavljenju narodom koristili i zloupotrebljavali intelektualce i bili su u stanju da im to nadoknade. To je dovelo intelektualce u veoma tešku situaciju. Oni nisu bili "vrednovani" (ili procenjivani) nevidljivom rukom tržišta, već veoma vidljivom rukom vladara tog društva. Na moju veliku žalost, mnogi intelektualci nisu bili u stanju (ili nisu želeli) da shvate opasne implikacije takvog aranžmana. 

Kao rezultat toga, a to nije bilo iznenađenje za mene, nakon pada komunizma, u našem iznenadno slobodnom društvu, gde su uklonjena mnoga (ako ne i sva) prethodna ograničenja praktično preko noći, prva frustrirana grupa koja je otvoreno protestovala bili su intelektualci - "novinari, nastavnici, publicisti, radio komentatori, pisci i umetnici" (da citiram Hajeka). Oni su protestovali protiv neprijatnih ograničenja koje je nametalo tržište. Otkrili su veoma brzo da slobodnom društvu (i slobodnom tržištu) možda nisu toliko potrebne njihove usluge, kao što je to bilo u prošlosti. Oni su naročito shvatili da će ocena o njima, koju bi napravile bezlične snage ponude i potražnje, biti ne samo nepovoljnija od njihove samoocene (Robert Nozik je u pravu kada kaže da "intelektualci osećaju da su najdragoceniji ljudi") već i od ocene koju su davali političari i birokrate starog režima. Oni su zato postali prva vidljiva i bučna kritika našeg novooslobođenog društva, o kojem smo snivali decenijama. 

U svojoj elitističkoj kritici tržišta, nedovoljno "humanih" zakona ponude i potražnje i cena, što nije bio rezultat eksplicitno ničije odluke i namere, oni su – moram priznati – relativno uspešni. Valja znati da su oni - naročito na početku, ali se plašim da se to nije mnogo promenilo – bili kritičniji prema tržišnoj ekonomiji (i nedostatku preraspodele u njihovu korist) nego ostatak društva, jer je na njihovo veliko iznenađenje standard običnog čoveka porastao, bar relativno, više nego njihov. Šumpeter je bio u pravu kada je 1942. u knjizi "Kapitalizam, socijalizam i demokratija" napisao svoju poznatu ocenu da se "kapitalističko postignuće ne sastoji tipično iz toga da obezbedi više svilenih čarapa za kraljice, već da ih donese na dohvat radnica u fabrikama u zamenu za sigurno smanjenje količine napora". Ta jednostavna istina jeste nešto što mnogi intelektualci nisu bili spremni ili nisu želeli da prihvate. 

Mi, koji smo danas ovde, znamo da sistem slobodnog tržiša ne nagrađuje većinu niti "najbolje i najpametnije" (Džon K. Vilijams), već one koji – na bilo koji način i u bilo kojoj formi – zadovoljavaju ukuse i preferencije drugih ljudi. Slažemo se sa Hajekom da "niko ne može da ustanovi i očuva putem tržišta obim individualnog doprinosa sveukupnoj proizvodnji". A mi znamo da sistem slobodnog tržišta obično ne nagrađuje one koji su - u sopstvenim očima – najpozvaniji. Pošto intelektualci vrednuju sami sebe, oni preziru tržište. Tržišta ih drukčije ocenjuju nego oni sami sebe, a uz to tržišta funkcionišu bez njihovog nadzora. Kao rezultat toga, intelektualci su nepoverljivi prema slobodnim tržištima i više vole da budu budžetski finansirani. To je još jedan razlog zašto su naklonjeni socijalizmu. 

Ti argumenti nisu novi, ali je naše iskustvo u prvim danima nakon naše takozvane plišane revolucije bilo u tom pogledu više nego poučno. Ono što se u stvari dogodilo predstavljalo je udžebenički primer više nego što je bilo ko od nas očekivao. 

3. U prvoj deceniji 21. veka ne treba isključivo da se usredsredimo na socijalizam. Postoji poznata izreka da ne treba da vodimo stare, već izgubljene bitke. Mislim da je ta poenta vredna pažnje, iako ne želim da kažem kako je sa socijalizmom konačno gotovo. Postoje, verujem, bar dva argumenta koja opravdavaju da se, takođe, uzmu u obzir i ostale ideologije. Prva je razlika između tvrde i meke verzije socijalizma, a druga je pojava novog "izma", zasnovanog na neliberalnim ili antiliberalnim pogledima. 

Što se tiče prvog problema, možemo gotovo sa sigurnošću reći da je sa "tvrdom verzijom" – komunizmom – gotovo. To je za nas velika pobeda, ali ta pobeda ne treba da nas demotiviše, jer pad socijalizma ne vodi automatski do sistema koji bismo želeli da imamo ili da živimo u njemu. To nije pobeda ideja klasičnog (evropskog) liberalizma. Danas, petnaest godina nakon kolapsa komunizma, plašim se, više nego na početku, njegove blaže (ili slabije) verzije - socijaldemokratije, koja je – pod različitim imenima, npr. države blagostanja ili "soziale Marktwirtschaaft" – postala dominantni model ekonomskog i društvenog sistema aktuelne zapadne civilizacije. Ta verzija je bazirana na velikoj i zaštitničkoj vladi, na širokom regulisanju ljudskog ponašanja i redistribucije prihoda u velikim razmerama. 

Intelektualci vole taj sistem, što možemo videti kako u Evropi tako i u Americi. On im obezbeđuje novac i lagodan život. Taj sistem im daje priliku da budu uticajni i da budu slušani. Zapadni svet je još uvek dovoljno bogat da može da si priušti da podržava i finansira mnoge od njihovih nepraktičnih i direktno nesvrsishodnih delatnosti. Taj sistem može sebi da dopusti luksuz da zapošljava čopore intelektualaca kako bi koristili svoju “poeziju” za hvaljenje postojećeg sistema, za prodaju koncepta pozitivnih prava, za zastupanje konstruktivističkog koncepta ljudskog delovanja (umesto spontane ljudske delatnosti), za promociju vrednosti koje su u suprotnosti sa slobodom. 

Moramo da shvatimo tu savremenu verziju svetskog socijalizma, jer naši stari pojmovi mogu da budu nedostatni za razumevanje nekih suštinskih karakteristika sveta koji nas danas okružuje. Možda ćemo otkriti i da je nastavljanje sa upotrebom termina “socijalizam” promašeno. 

4. Ovo me dovodi do sledećeg problema. Nakon potpune diskreditacije komunizma i u trenutku nesporne krize evropske socijaldemokratije, otvoreno zastupanje socijalizma je postalo nedovoljno privlačno za većinu intelektualaca. Danas je na Zapadu teško pronaći intelektualca koji želi da bude “in” i da bude uticajan a koji bi sebe nazvao socijalistom. Otvoreni socijalizam je izgubio svoju privlačnu snagu i danas ne treba da ga smatramo glavnim protivnikom naših ideja. 

Antiliberalne ideje se danas formulišu, šire i propovedaju kao ideologije ili “izmi”, koje – bar formalno i nominalno – nemaju ništa zajedničko sa eksplicitnim tradicionalnim socijalizmom. Međutim, te ideje su mu veoma slične. Uvek je po sredi ograničavanje (ili uslovljavanje) ljudskih sloboda, ambiciozni društveni inženjering, neobuzdana strast da se ljude “prisili na dobro” protiv njihove volje od strane onih koji su pozvani (T. Sowell), potiskivanje standardnih demokratskih metoda alternativnim političkim procedurama, i uvek je po sredi osećanje superirnosti intelektualaca i njihove ambicije. 

Imam na umu pokret zelenih (environmentalism) (sa njihovim principom “prvo Zemlja a ne sloboda”), radikalno ljudskopravaštvo (radical humanrightism) (zasnovano – kao što je de Džejsi precizno pokazao – na nerazlikovanju prava i “pozitivnih prava”), ideologiju “građanskog društva” (ili “komunitarizam”), koja nije ništa drugo do verzija post-marksističkog kolektivizma koji traži privilegije za organizovane grupe, a kao posledicu toga dobijamo refeudalizaciju društva. Takođe imam na umu multikulturalizam, feminizam, apolitični tehnokratizam (zasnovan na resantimanu prema politici i političarima), internacionalizam (a naročito njegovu evropsku verziju pod imenom "evropejstvo") i naglo narastajući fenomen koji nazivam NGO-izam

Svi oni predstavljaju ideološke supstitute socijalizma. Svi oni nude intelektualcima nove mogućnosti, novi prostor za delovanje, novu nišu na tržištu ideja. Suočavanje sa otim novim “izmima”, njihovo raskrinkavanje i oslobađanje od njih, može biti teže nego u prošlosti. Ono može biti komplikovanije od borbe protiv starog, eksplicitnog socijalizma. Svako želi da živi u zdravom okruženju; svako želi prevaziđe usamljenost fragmentarnog postmodernog društva i da uzme učešće u pozitivnim aktivnostima različitih klubova, udruženja, fondacija i dobrotvornih organizacija; skoro svako je protiv rasne, religijske ili polne diskriminacije; mnogi od nas su protiv prekomerne moći države, itd. Demonstriranje opasnosti od takvih prilaza, stoga, često može da znači da duvamo u vetar. 

5. Te alternativne ideologije, i pored toga što je njihovo jedinstvo još uvek nejasno, nestabilno i neartikulisano, imaju prođu, naročito tamo gde ne nailaze na dovoljan otpor, gde nalaze ne plodno tle da cvetaju, u zemljama (ili čitavim kontinentima) gde su sloboda ( i slobodno tržište) teško oštećeni dugotrajnim kolektivističkim snovima i iskustvima i tamo gde su intelektualci uspeli da steknu i održe svoj veoma jak uticaj i društveni status. Imam, naravno, na umu pre Evropu nego Ameriku. Upravo Evropu gde smo svedoci kako postdemokratija istiskuje demokratiju, gde dominacija Evropske unije zamenjuje demokratske aranžmane u zemljama članicama, gde je Hajekova "paravlada", povezana sa organizovanim interesima uspešna u rukovođenju politikom, i gde čak i neki liberali - u svojoj opravdanoj kritici države - ne vide opasnost od ispraznog evropejstva i od duboke (i sve dublje), no ipak samo birokratske unifikacije čitavog evropskog kontinenta. Oni aplaudiraju rastućem formalnom otvaranju kontinenta, ali ne vide da eliminacija nekih granica bez stvarne liberalizacije ljudskih aktivnosti "samo" gura vladu naviše, što znači do nivoa gde nema demokratske odgovornosti i gde odluke donose političari koje su imenovali političari, a ne građani na slobodnim izborima

Evropski ustav je bio pokušaj da se takav sistem nametne i konsoliduje u zakonskoj formi. Bio je to pokušaj da se on konstituiše. Stoga je više nego važno što su francuski i holandski referendumi okončali tu stvar, što su prekinuli jedan naizgled ireverzibilan proces u pravcu "jačanja Evrope" i da su, nadamo se, pokrenuli ozbiljnu diskusiju - nazvanu u evrogovoru "periodom refleksije". Ne smatram da će taj dozvoljeni period refleksije, koji je organizovan odozgo, otići dovoljno daleko da otkrije duboko ukorenjenje uzroke tekućih evropskih problema. Taj period, ipak, otvara vrata. Treba da iskoristimo tu mogućnost za preostale građane koji čine naše društvo slobodnim, demokratskim i prosperitetnim. 

To je politički sistem koji ne sme biti uništen postmodernom interpretacijom ljudskih prava (sa njenim naglaskom na pozitivnim pravima, dominacijom grupnih prava i ovlašćenjima nad individualnim pravima i odgovornostima i denacionalizacijom građana), slabljenjem demokratskih institucija koje imaju nezamenljive korene isključivo na teritoriji država, gubitkom neophodne koherentnosti različitih društvenih entiteta izazvanog "multikulturalnošću", rascepom širom kontinenta (omogućen kada su odluke donete na nivou koji je veoma udaljen od individualnog građanina i gde su glasači čak više rasuti nego u suverenim državama). 

To je ekonomski sistem koji ne sme biti oštećen prekomernom vladinom regulativom, fiskalnim deficitom, teškom birokratskom kontrolom, pokušajima da se usavrši tržište sredstvima konstruisanja "optimalnih" tržišnih struktura, velikim subvencijama privilegovanim ili zaštićenim industrijama i firmama, rigidnostima na tržištu radne snage itd. 

To je socijalni sistem koji ne sme biti uništen svim zamislivim vrstama stvari koje obeshrabruju, naročito ne velikodušnim isplatama iz repertoara države blagostanja, redistribucijom u velikim razmerama i brojnim formama vladinog paternalizma. 

To je sistem ideja koji će biti zasnovana na slobodi, ličnoj odgovornosti, individualizmu, prirodnoj brizi za druge i istinskim moralnim ponašanjem u životu. 

To je sistem veza i odnosa pojedinačnih zemalja koji ne sme biti zasnovan na lažnom internacionalizmu, nadnacionalnim organizacijama i pogrešnim shvatanjem globalizacije i spoljašnjosti, već na duhu dobrosusedstva slobodnih, suverenih zemalja i međunarodnih paktova i sporazuma. 

Tvorci Mont Pelerin društva, Hajek i Fridman, zajedno sa drugima, uvek su insistirali na borbi za ono što deluje politički nemoguće. Mi treba da nastavimo da radimo isto. 


Bibliografija

Aron, R., The Opium of the Intellectuals, London, Secker & Wartburg, 1957 

Barry N., "The European Constitution: a requiem?" The Freeman, Ideas on Liberty, October 2004 

Fonte J., “Democracy´s Trojan Horse”, The National Interest, Number 76, Summer 2004 

von Hayek, F., “The Intellectuals and Socialism”, The University of Chicago Law Review, Spring 1949 

von Hayek, F., Law, Legislation and Liberty, vol. 3, Routledge et Kegan Paul, London and Henley, 1979 

von Hayek, F., The Fatal Conceit (The Errors of Socialism), Routledge, London, 1990 

de Jasay, A., “Free-Riding on the Euro”, The Library of Economics and Liberty, September 17, 2003 

Kimball, R., “Raymond Aron and the Power of Ideas”, The New Criterion Vol. 19, No. 9, May 2001 

Klaus, V., “The Third Way and Its Fatal Conceits”, Speech at the Mont Pelerin Society Regional Meeting,Vancouver, Canada, August 30,1999 

Klaus, V., “Back to Europe or Avanti Into the European Union?”, Speech at the Mont Pelerin Society Regional Meeting, Bratislava, Slovak Republic, September 10, 2001 

Klaus, V., “Reflections on the Current Situation in Europe”, Speech at the Mont Pelerin Society Meeting, Chattanooga, U.S.A., September 18, 2003 

Klaus, V., “The Czech Republic’s Transition, European Problems, and the Fraser Institute”, in Celebrating Freedom, Fraser Institute, Vancouver, Canada, 2005 

Klaus, V., On the Road to Democracy: The Czech Republic from Communism To Free Society, National Center for Policy Analysis, 2005 

Nozick, R., “Why do Intellectuals Oppose Capitalism?”, CATO Policy Report, No. 1, 1998 (Prevod teksta na srpski jezik dostupan na Katalaksiji) 

Schumpeter, J. A., Capitalism, Socialism and Democracy, New York, Harper & Row, 1942 

Sowell, T., The Vision of the Anointed, New York, Basic Books, 1995 

Williams, J. K., “Intellectuals, Moralists and The Free Market”, The Freeman, February 1982, Vol. 32, No. 2

Jozef Šumpeter: Povremeni austrijanac

Autor: 
Slaviša Tasić
Kada bi neko sproveo akademsku anketu sa pitanjem ko je najveći austrijski ekonomista, šanse su da pobednik ne bi bio ni Ludvig von Mizes ni Fridrih fon Hajek kao što to poklonici austrijske škole ekonomije priželjkuju, već Jozef Alojz Šumpeter.Hajek je dobro poznat u ekonomskim krugovima, mada ne toliko zato što ga mejnstrim ekonomisti danas čitaju, koliko zbog toga što se nalazi na spisku dobitnika Novelove nagrade za ekonomiju. Ekonomistima je mnogo manje poznato zašto je dobio Nobelovu nagradu. Hajekova dva eseja o znanju i ekonomiji iz 1937. i 1945. godine spadaju u onu vrstu radova na koje svi vole da se ovlaš pozovu, ali retko koji ekonomista koji nije istovremeno i pasionirani libertarijanac se potrudi da ih ozbiljno pročita i razume. Mizes je ikona austrijske škole i klasičnog liberalizma, ali tužna istina je da je malo današnjih ekonomista na vodećim zapadnim univerzitetima uopšte i čulo za njega. Mizesa danas u ekonomskom mejnstrimu uglavnom ignorišu, delom zbog ideološke odbojnisti prema doslednoj vrsti klasičnog liberalizma koji je zastupao, delom zbog deduktivnog i antiempirijskog metoda koji je preporučivao a koji je danas za ekonomistu kome je stalo do karijere najbolje izbegavati. Kako je ekonomska istorija i istorija ekonomske misli na modernim univerizitetima uglavnom zanemarena ili se u najboljem slučaju svodi na izborni predmet, ne može se reći ni da se Šumpeterova ekonomija previše čita. Ali njegovo ime se uvek negde provlači, pominje se i citira, i to ne samo od strane ekonomista, nego sa dobrim razlogom i političkih filozofa i sociologa. Što zbog zbog ekonomskih i političkih teorija, što zbog obilja prigodnih citata ili ličnih anegtoda, Šumpeterovo ime je danas pristutno ne samo u akademskim radovima nego možda još i više u popularnoj publicistici.

Ako sumiramo najveće ekonomske doprinose Jozefa Šumpetera, to bi bili teorija preduzetništva, konkurencije i razvoja, teorija i istorija poslovnih ciklusa i istorija ekonomske misli. Politički doprinos je ostao upamćen kao šumpeterijanska teorija demokratije, cinični ali ispravni pogled koji demokratiju vidi kao običnu borbu političkih elita za glasove koji bi ih doveli na vlast. U doba kada je demokratija sve više dobijala normativnu dimenziju i umesto načina vladanja počela da označava vrhunsku društvenu vrednost, Šumpeter je revolucionarno odbacio takav romantični pogled i zamenio ga realističkim i instrumentalnim viđenjem demokratije ne kao vrednosti, nego kao običnog metoda borbe za vlast.

Kao ličnost Šumpeter je uvek bio zanimljiv za novinare i sopstvene studente, a biografi kažu da je i sam od malena sanjao da bude neka vrsta glamurozne javne ličnosti. Bio je prvi ministar finansija Austrije posle Prvog svetskog rata, u vreme hiperinflacije (za koju mu se ne može pripisati odgovornost). Postao je milioner i bio generalni menadžer velike austrijske banke, ali kada je ona bankrotirala to je i njega dovelo u dugove koje je skoro do kraja života otplaćivao. Javno se hvalio se da ima ambiciju da postane najveći ljubavnik u Beču, najbolji konjanik u Austriji i najveći ekonomista na svetu. Kada bi ga kasnije pitali kako ide ostvarenje starih zamisli odgovarao bi: „Ne ide mi baš najbolje s konjima.“ Imao je i velike lične tragedije, iz kojih je izlaz pokušavao da nađe fanatičnim radom. Delom zbog toga je autor knjiga i članaka u ukupnom obimu od oko pedeset hiljada stranica – od teorije razvoja, preduzetništva i poslovnih ciklusa do možda najgrandioznije istorije ekonomske misli koju je jedan pojedinačni autor ikada sastavio ( „Istorija ekonomske analize”, posthumno objavljena 1950.). Osim maternjeg nemačkog i tečnog engleskog govorio je francuski, italijanski, latinski, a u noći kad je umro na noćnom stočiću su ostale Sofokleove drame u originalu na starogrčkom.

Ne bi bilo sumnje ko je najpoznatiji austrijski ekonomista i u akademiji i u javnosti, samo kada bi postojao odgovor na pitanje – da li je Šumpeter zaista bio austrijski ekonomista? Rođen u češkom delu Habsburške monarhije iz mešovitog austrijsko-češkog braka, Jozef je odrastao u Gracu i Beču, a kasnije živeo još u Egiptu, Engleskoj, Nemačkoj i SAD. Ali biografija je poznata. Pitanje na koje se ređe čuje odgovor je da li je Šumpeter bio austrijanac sa malim ‘a’ – to jest, da li se može smatrati pripadnikom tradicionalne austrijske škole ekonomije?

Robert Solow ga je jednom nazvao l’enfant terrible austrijske škole. Svojim austrijskim savremenicima je zadavao glavobolje, a današnji austrijanci ga se uglavnom prećutno odriču. Malo šta ćete naći o njemu na sajtu Mises instituta, uAustrian Economics Review i drugim časopisima pokreta, nećete čuti ništa na seminarima austrijskih ekonomista, niti imati nešto njegovo u lektiri kursa austrijske ekonomije na George Mason univerzitetu, jedinom mestu gde takav kurs formalno postoji.

Mizes, generacijski drug sa kojim su zajedno išli na časove, je navodno govorio: „Siromah Jozef, nikad nije do kraja shvatio“. Šumpeter je bio nesumnjivi pobornik slobodne tržišne privrede, ali utisak je da nije razumeo funkcionisanje tržišta na način karakterističan za prave pripadnike austrijske škole. Kako inače objasniti da jedan austrijanac, klasični liberal i vatreni zagovornik kapitalizma, u svojoj najpopularnijoj knjizi (Kapitalizam, socijalizam i demokratija, 1942.) tvrdi da kapitalizam ne može preživeti, a da socijalizam može lepo funkcionisati? Pravi austrijanci, kao što će ubrzo biti reči, skoro da su sebe definisali negativnim stavom u debati o praktičnoj mogućnosti socijalizma.

Austrijska škola ekonomije je počela sa Karlom Mengerom 1870-ih godina. Do 1930-ih godina se održavala u Beču sa ekonomistima i politički uticajnim ličnostima kao što su u prvoj generaciji posle Mengera bili Eugen Bem Baverk i Fridrih fon Vizer, u sledećoj Ludvig fon Mizes i sam Šumpeter, i na kraju Fridrih fon Hajek. Sa dolaskom nacizma 1930-ih većina njih emigrira u Englesku i Sjedinjene Države. Neki , kao Mizes, su to morali da urade zbog antisemitizma, a drugi kao Hajek i Šumpeter koji su bili katolici, zbog protivljenja nacističkom režimu i dolazećim događajima. To je praktično označilo kraj austrijske škole u Austriji i ona se onda prenosi u Sjedinjene Države, gde Mizesovi učenici Rothbard i Kirzner inspirišu novu generaciju ekonomista koja traje sve do danas.

Dok je austrijska škola počela kao geografska odrednica, prelaskom u SAD pri njenom definisanju postaje važnija metodološka dimenzija. Prelomni događaj je debata o mogućnosti centralnog planiranja u komunizmu koju su tokom 1930-ih Mizes i Hajek vodili sa tada vodećim ekonomistima neoklasičnog mejnstrima, kao što su bili Oskar Lange i Aba Lerner. Mizes i Hajek su u manjini i tvrde da centralni planer ne može da reši problem informacija i znanja o upotrebi resursa, jer takve informacije samo tržište može da generiše. Ukidanjem tržišta nastaje mrak, nema cena da signaliziraju šta, gde, kome i koliko je potrebno, i planeri jednostavno ne mogu da znaju šta treba raditi da bi se iz ograničenih resursa zadovoljile neograničene potrebe. Većina profesije nije imala razumevanja za njihov argument, austrijanci su u očima ekonomista izgubili debatu, i od tada polako počinju da budu percipirani kao posebna, drugačija škola, odvojena od neoklasičnog mejnstrima.

Vremenom mejnstrim upada dalje u kolektivizam i holizam. Počev od 1940-ih dešavaju se bar tri promene koje sve očiglednije odvajaju austrijance od neoklasičnog mejnstrima. Prvo, pod rastućim uticajem kejnzijanizma, mejnstrim ekonomisti se sve više bave makroekonomijom i operišu agegatnim veličinama kao što su društveni proizvod, investicije i štednja. Nasuprot tome, u austrijskoj školi makroekonomija praktično ne postoji – postoje samo interakcije pojedinaca, ekonomske veličine kao što su troškovi i koristi se smatraju isključivo subjektivnim ocenama, a agregiranje takvih subjektivnih ocena nema naučnog smisla. Drugo, u želji da ekonomiju učine respektabilnom po ugledu na ’prave’ nauke poput fizike, mejnstrim ekonomisti idu sve dalje u formalizam, u matematičko izražavanje argumenata. Za austrijance to je samo privid nauke, oni se protive transplantaciji metoda iz prirodnih nauka u ekonomiju kao nauku o akciji pojedinca. Austrijanci zadržavaju tekst umesto jednačina kao glavnu formu izražavanja. I na kraju, pod uticajem logičkog pozitivizma, mejnstrim sve više prihvata empirijsko testiranje hipoteza kao dominantnu metodologiju. Za austrijance ekonomija je pre svega logika, glavni metod je dedukcija, oni tvrde da su empirijski testovi u društvenim naukama nepouzdani i odbijaju da ih prihvate kao naučni dokaz.

Ako se škola definiše metodološki po ovim kriterijumima, pri pokušaju određivanja Šumpeterovog austrijanizma glavni problem je njegova nekonzistentnost kao autora.Za razliku od recimo Mizesa kao austrijanca ili Friedmana kao neoklasičara, teško je reći šta Šumpeterova prepoznatiljiva metodologija ili koji je njegov skup polaznih pretpostavki. Kod njega je to uvek nešto različito.

U svojima teorijima konkurencije, preduzetništva ili ekononomskog razvoja, Šumpeter je verovatno austrijanac čak i u najstrožijem metodološkom smislu. Ove njegove teorije su deduktivne, individualističke, i tipično austrijski nemaju u vidu ’ekonomiju’ kao celinu, nego gledaju na tržište kao na skup interakcija između pojedinaca. Dok su se mejnstrim ekonomisti već počinjali da se bave matematičkim modelima tržišne alokacije, Šumpeter je razvoj video kao spontanu evoluciju, kao proces koknukrencije i koordinacije, sa posebnom ulogom koju preduzetništvo i inovacije imaju u tome.Blizak austrijanizmu je i u svojoj teoriji demokratije, gde demokratiju vidi kao ništa više od metoda izbora vlade, i to takvog u kojem se pojedinci bore za glasove uglavnom nezainteresovanog glasačkog tela. Reč je o pristupu iz kojeg se rodila teorija javnog izbora, bliski rođak austrijske škole koji će uzeti maha dvadesetak godina kasnije.

Međutim, u pomenutoj debati o socijalizmu koja je označila konačni raskid austrijanaca sa mejnstrimom, Šumpeter, iako nesumnjivi pobornik kapitalizma, za žaljenjem zaključuje da kapitalizmu dolazi kraj, dok socijalizam sasvim sigurno može dobro funkcionisati. On nije bio direktni učesnik debate i njegovi razlozi za kraj kapitalizma su uglavnom sociološki – kapitalizam ne nestaje iz ekonomskih razloga nego zbog neobjašnjive odbojnosti ljudi prema njemu – ali sama činjenica da je zauzeo stav da socijalizam uopše može funkcionisati, upućuje da Mizesa i Hajeka nije ozbiljno shvatio. To možda i ne bi bio veliki problem kod nekog drugog pitanja, ali u debati o socijalizmu Mizesov i Hajekov argument je austrijski argument par exellance.U njemu je sažeto sve što austrijska škola ima da kaže. Ako je Šumpeter austrijanac, onda je jedini austrijanac koji se nije složio sa austrijskom stranom u ovoj debati.

U svojoj teoriji poslovnih ciklusa on se još više udaljava od austrijske škole. Ovog puta to nije zato što postoji druga, „austrijska teorija poslovnih ciklusa“ Mizesa i Hajeka koja se razlikuje od njegove, nego zato je njegov konfuzni obimni rukopis o teoriji poslovnih cklusa (Poslovni ciklusi, 1939.) možda i bliži direktnim neprijateljima austrijske škole – nemačkom istoricizmu i čak hegelijanizmu – nego austrijskom deduktivnom metodu. Svoju teoriju poslovnih ciklusa Šumpeter ne zasniva na ponašanju ljudi, institucionalnim podsticajima ili problemima cenovnih signala kao što bi tipični austrijanac uradio, već pre svega na obimnim istorijskim podacima. Da stvar bude gora, upušta se u predviđanje budućih ciklusa jer se oni navodno istorijski ponavljaju u manje više pravilnim razmacima. To je možda dobra ekonomska istorija, ali teško može da bude teorija, i posebno nije teorija u austrijskom smislu. Od samih svojih početaka austrijska škola je isticala da istorijski podaci ne govore ništa o budućim kretanjima i da se zakonitosti tržišta mogu otkriti jedino prostom dedukcijom, počev od prve premise da racionalni ljudi deluju na podsticaje. Empirijski podaci, koje je u društvenim naukama bolje nazivati istorijskim, su za predviđanje budućnosti beznačajni. Za razliku od prirodnih nauka, u ekonomiji nema kontrolisanog eksperimenta. Kada je svaka sledeća situacija različita, kao što je neminovno slučaj u ekonomiji, empirijski odnosno istorijski podaci nemaju veliku vrednost.

Nisu samo njegovi različiti tekstovi ovako protivrečni u metodološkom smislu, već je Šumpeter u izvesnom smislu bio protivrečan i kao ličnost. Reč je o ekonomisti koji je slavu stekao kao veliki narator, da bi onda pred kraj života počeo da priča a važnosti formalizma, odnosno matematičkog izražavanja u ekonomiji. Njegov izlet u empirijske metode nije bio slučajan, nego je njime bio dovoljno oduševljen da je inicirao osnivanje Društva ekonometričara. Najpoznatiji je teoretičar inovacija i preduzetništva do današnjeg dana i originalni autor ciničnog pogleda na demokratsko politikantstvo, a u praksi je, van svojih akademskih knjiga i radova, zagovarao državno prepoznavanje i podsticanje nacionalnih privrednih šampiona.

Ne samo da je pred kraj života postao fasciniran formalizmom, nego je za Šumpetera, kao velikog istoričara ekonomske misli, najbolji ekonomista svih vremena bio – Leon Valras. Ali Valras je tvorac teorije ekonomske ravnoteže, početka svega što je pogrešno u današnjoj neoklasičnoj ekonomiji. Teorija opšte ravnozeže ima posebnu ulogu u putu neoklasične ekonomije u formalizam i njenom pretvaranju u samodovoljnu igru rešavanja matematičkih problema sa malo dodira sa spoljnim svetom. Tu nije problem samo u formaliznu, jer je u Šumpeterovo vreme on nije bio ni blizu onoga što će postati do 1980-ih, nego i u samom konceptu. Austrijanci ne vole ekvilibrijume u ekonomiji. Ne samo da mehanički koncept ravnoteže ili ekvilibrijuma ništa ne objašnjava, nego čak i stvara pogrešnu sliku funkcionisanja tržišta. Unošenje koncepata iz mehanike ili prirodnih nauka u ekonomiju kao prakseologiju, u nauku o delovanju pojedinaca i interakcijama između njih, je pre svega loša nauka. Drugo, Valras je jedan od začetnika marginalističke revolucije u ekonomiji, zajedno sa Dževonsom i Mengereom. Valras, Dževons i otac austrijske škole Menger, su istovremenom ali nezavisnom spoznajom da u ekonomiji nema objektivnih ’vrednosti’ nego da su za formiranje cena na tržištu važne samo naše lične, subjektivne procene koristi, postali osnivači moderne ekonomije. Ali razlika između njih trojice je postojala u samom početku – nisu slučajno iz Valrasove škole nastali mehanicistički i matematički orijentisani Samuelson i Arrow, a iz Mengerove filozofski orijentisani Mizes i Hajek. Kako onda objasniti da je jednom austrijancu, ako je austrijanac, omiljeni ekonomista Valras?

Sve ove protivrečnosti su jedan od razloga zbog kojeg je Šumpeter ostao jedan od retkih zaista velikih ekonomista koji nema utemeljenu školu sledbenika. Posle slave koju je stekao u Evropi postao je vodeća ekonomska zvezda Harvarda, tamo predavao budućim Nobelovcima i bio jedan od najomiljenijih profesora, postao prvi stranac izabran za predsednika Američke asocijacije ekonomista. Ali sve to mu nije pomoglo za sobom ostavi bilo kakvu skupinu sledbenika. U poređenju sa Kejnsom koji ga je možda jedini za života nadmašio po uticaju, Šumpeterov uticaj je posle smrti uglavnom rastao i danas je, ukupno uzevši, Šumpeter možda i relevantniji od Kejnsa.Ali to nije zbog nekog celovitog skupa ideja kao što je slučaj sa nekim drugim ekonomistima, nego zbog pojedinačnih, izolovanih ideja u raznim oblastima i slučajnih, međusobno nepovezanih pasosa. Ne samo nikada nije bilo ‘šumpeterijanaca’, nego je iz istih razloga i njega samog, kao što vidimo, teško svrstati u bilo šta. Ekonomski pisci to najčešće izbegavaju tako što ispred njegovog imena jednostavno stave pridev „austrijski“, a čitalac neka onda razmišlja da li se to odnosi na nacionalnost ili na pripadnost školi mišljenja.

Koliko god je bio nekonzistentan ako se gleda ceo opus, Šumpeterova pojedinačna dela su ostala klasici. Čak i iz tih knjiga nije celina poruke ono što je ostalo nezaboravno, nego radije pojedinačni fragmenti koji se danas na raznim stranama citiraju kao biseri. U „Kapitalizam,socijalizam i demokratija“, postoje barem tri sasvim odvojena fragmenta koja su postala obavezna literatura na različitim katedrama: prvi je njegova uvodna kritika Marksa, drugi je rasprava o kapitalizmu kao procesu kreativne destrukcije i treći je teorija demokratije. Neko je o Džonu Kenetu Galbrajtu rekao da kada ga čitate imate utisak da je pun otrcanih fraza – sve dok ne shvatite da su to njegove originalne reči koje su onda ušle u svakodnevni govor i postale poznate fraze. Slično je sa Šumpeterom. Možda je najpoznatiji po frazi „kreativna destrukcija“, kojom je označavao proces konkurencije na tržištu kojim se inferiorne alokacije resursa kontinuirano zamenjuju efikasnijim alkoacijama. Ali postoji još jedna njegova, već odavno dovoljno čvrsto usvojena fraza da retko ko ikada pominje prvog autora. To je „metodološki individualizam“, izraz koji se prvi put može naći kod Šumpetera u Teoriji ekonomskog razvoja, knjizi koju je 1908. napisao kao mladi profesor univerziteta u Černovecu, današnjoj Ukrajini.

Na jednoj konferenciji Milton Friedman je proglasio da ne postoji ‘austrijska ekonomija’. Postoji samo, kaže Friedman, samo dobra ekonomija i loša ekonomija.Šumpeter preseca obe ove linije podele. Nekad jeste austrijanac metodološki i teorijski, a nekad ide u suprotne ekstreme, piše kao pripadnik nemačkog istoricizma i oduševljen je modernom neoklasikom. Najbolji je kad je u svojoj austrijskoj varijanti – to su teorija preduzetništva, razvoja, konkurencije, demokratije – sve ono što je i danas kod njega ostalo relevantno. U svojoj istoriji ekonomskih ideja, oblasti u kojoj je teško označiti bilo kakav teorijski pravac, recimo da je Šumpeter neutralan, mada indikativno je da se na njegovu kritiku Adama Smitha poziva čak i ekstremni austrijanac Rothbard. Sa druge strane, Šumpeterovi antiaustrijski „Poslovni ciklusi“, za koje se nadao da će postati njegov magnum opus, su jednoglasno proglašeni za fijasko. Zato konačnog odgovora nema. Kod Šumpetera treba, umesto pravljenja klasifikacija, nalaziti prave fragmente.

Teaser thumbnail sadržaja: 

Kapitalizam i kriza

Autor: 
Miroslav Prokopijević

Socijalizam je imao samo jednu krizu i nije je preživeo. Kapitalizam stalno prolazi krize i svaku preživi iako tokom svake postoje mnogi koji smatraju da mu je konačno došao kraj. Zašto socijalizam nije uspeo da preživi svoju jedinu krizu, a kapitalizam je uspeo da preživi sve svoje krize.

Odgovor treba tražiti u prirodi tih poredaka i njihovih kriza. Kriza socijalizma je nastupila zahvaljujući njegovoj prirodi, a ne poremećaju u nekom njegovom sektoru. Socijalističke ili komunističke vlasti u Rusiji 1917. i zemljama koje su kasnije 1945. sledile ruski primer u istočnoj Evropi su izvršile nacionalizaciju privatne imovine i proizvodnih resursa, delovanje tržišta zamenili birokratskim komandama koje se nazvane planska privreda i tako podvrgli čitav ekonomski život političkoj kontroli. Jedini značajniji ekonomisti koji su između 1920. i 1940. govorili da socijalizam ne može dugoročno da preživi bili su autori austrijske škole – Ludvig Mizes i Fridrih Hajek. Oni su delom sledili kritiku Marksa od strane svog prethodnika Ojgena Bem Baverka, a delom su razvili sopstvenu argumentaciju.

Osnova najačeg dela argumenta protiv mogućnosti da socijalizam dugoročno može da preživi se oslanjala na uklanjanje tržišta u socijalizmu. Ako nema tržišta, nema cena, ako nema cena, nema ključnih signala kojima se ljudi u svojim računicama i ekonomskim potezima rukovode. To znači da nije moguće ekonomsko računanje i da je usled toga nemoguće ustanoviti da li je neki posao dobar ili loš. Usled toga se ekonomske aktivnosti odvijaju odvojeno od gvozdenog zakona tržišta (cene kao signali) i usled toga mnoge aktivnosti su ekonomski neefikasne, dakle neracionalne. Uostalom, pošto ne mogu da se rukovode cenama, poslovne operacije diktiraju državni birokrati na osnovu želja političke vlasti. Za razliku od toga, u kapitalizmu potrošači upravljaju odlukama poslovnih ljudi, koji sledeći želje potrošača prodaju robe i usluge putem čega dolaze do zarade. Tako je priroda socijalizma od tog sistema stvorila krizu i trebalo je nekoliko decenija da se taj sistem sam od sebe prvo ekonomski, a onda i politički raspadne.

Krize kapitalizma su drugačije prirode. Kapitalizam ne poništava tržište i njegove sile, nego se na njima zasniva. Tržište je najbolje oruđe za rešavanje ekonomskih pitanja, ali ni ono ne mora biti savršeno. Štaviše, ono obično nema problema sa svojim sastavnim delovima, nego sa spoljašnjim faktorima – sa akcijama države. Tako veća ponuda novca, o kojoj odlučuje država, može dovesti do inflacije i pregrevanja privrede. Pohlepa u kombinaciji sa lošom regulacijom može navesti bankare da zajme i za suviše rizične poslove, pa se krediti ne vraćaju. I država propisima može terati banke da zajme za neisplative svrhe, a posledice su iste. Očekivanja mogu da podignu berzanske vrednosti iznad nivoa kada nastavak rasta više nije moguć, posle čega dolazi pad i prilagođavanje.

Najčešće krize realnog sektora u kapitalizmu su nastupale usled kolebanja privrednog ciklusa. Privreda bi jedno vreme rasla, dostizala vrhunac, posle čega bi se stope rasta usporavale i padale. Kada krivulja dosegne donju najnižu vrednost, dolazilo je do oporavka i ponovnog rasta. I stalno vrlo slično. Bankarske krize su nastupale obično iz dva razloga. Prvo su veći zajmovi koji se ne vraćaju. Drugo, nizak nivo obaveznih rezervi. Kada bi štediše čule da banka ima veće nenaplative kredite, dolazili su u povećanom broju po svoj novac. Banka nije bila u stanju da ga isplati, a onda su i druge štediše išle u svoje banke, iz bojazni da i njima ne propadne novac. Banke naravno nisu mogle da izdrže nagli pritisak štediša, čak ni one koje nisu imale sporne plasmane. Banke bi tome mogle odoleti samo sa rezervama od 100%, ali što bi onda zajmile. Slično se dešavalo i pri niskim bankarskim rezervama. Sledio je juriš na banke, koje bi se zatvarale, prestajale da rade neko vreme. Posle par nedelja ili meseci, banke bi nastavljale da rade i prilike bi se normalizovale.

Slično je bilo i sa berzanskim krizama. Posle perioda rasta berze, neki veći investitor posumnja da je dalji rast moguć i proda akcije da bi novac uložio u neki drugi posao. Ako ga u tome bude sledio dovoljan broj drugih, neminovan je pad berzanih vrednosti, koji može da ima i dimenzije berzanskog kraha.

Krize u kapitalizmu mogu da počnu u nekom sektoru, ali ne moraju ostati tamo, mogu da se prenesu i na druge sektore. Ako dođe do bankarske krize, zajmova će biti manje, poskupeće krediti i poslovanje realnog sektora će biti teže. Pad prodaje i profita u realnom sektoru će dobiti izraza u padu vrednosti firmi, što će se reflektovati i na berzi. Ili drugim redom, pad berzi sprži neku količinu novca, krediti opet moraju da poskupe, realni sektor uzima manje kredita, opadaju proizvodnja i profiti, privremeno nestaju neka radna mesta...

Velika ekonomska kriza

Kriza 1930-ih se smatra najvećom krizom u istoriji kapitalizma. Prethodila joj je manja kriza 1920-21. i period prosperiteta između. Kriza je počela padom berze. Ubrzo se prenela na banke i realni sektor. Teško da bi kriza imala te razmere, da je država nije produbila višestrukim greškama ili kako se to danas kaže – greškama u makroekonomskoj politici. Tri su takve velike greške urađene na početku, a kasnije im je pridružena četvrta – velike državne intervencije u privredi.

Kada je došlo do pada berze tokom oktobra 1929. za tridesetak odsto, to je značilo da su neki pojedinci i firme izgubili novac i da će nastati kriza likvidnosti. Sistem federalnih rezervi (FED) je trebalo da pusti više novca na tržište, naravno ne za badava, nego uz odgovarajuću cenu (eskontna ili referentna stopa). Umesto toga, FED je 1930. smanjio količinu novca M1 za 6,9%, 1931 za 10,9%. Godine 1933. količina novca M1 je bila manja za 27% od 1929. Naravno, manja ponuda novca je dovela do pada proizvoda koji je 1933. pao za 29% u odnosu na 1929. Umesto da otkupljuje obveznice koje je ranije prodao klijentima, FED je emitovao nove i tako povlačio novac sa tržišta. Umesto da ga pušta. Naravno, slično je radio i kada je u pitanju „poslednji zajmodavac“, gde nije bilo potrebne emisione aktivnosti.

Druga velika greška je bilo povećanje poreza. U to vreme je postojalo mišljenje, zasnovano na Kejnzovm i kejnzijanskom shvatanju, da budžet treba da bude uravnotežen. Pošto je nastupila ekonomska kriza, u budžetu se pojavio deficit. Uz pomoć demokratske većine u Kongresu, republikanski predsednik Huver je povećao poreze da bi uravnotežio budžet, a to je bilo najveće jednokratno povećanje poreza u američkoj istoriji u mirnodopsko vreme. Porez na dohodak pojedinca je npr. povećan sa 1,5% na 4% u najnižoj, a sa 25% na 63% u najvišoj dohodovnoj kategoriji. Veliko povećanje poreza je smanjilo privatnu tražnju, što je produbilo krizu i u realnom i u bankarskom sektoru. Dohodak je 1932. pao za 13,3%, a nezaposlenost je sa 3,2% 1929. skočila na 8,7% 1930. i čak 23,6% 1932.

Vođen brigom da smanji deficit, ali i da zaštiti cene poljoprivrednih proizvoda, Kongres je povećao uvozne carine za 50%. Naravno, uvoz je drastično opao, što je pored ponude novca i povećanih poreza dalje doprinelo padu privredne aktivnosti u SAD. Ali, izgubio je i budžet, jer je 1929. od carina prikupljeno $ 602, a 1932. samo 328 miliona dolara. Zbog enormnog povećanja carina, carinski prihodi su se skoro prepolovili. Bio je to treći težak udarac koji je država zadala tržištu: povlačenjem novca prodajom obveznica (umesto da kupovinom emitovanih obveznica pušta novac), podizanjem poreza i carina – najvećim jednokratnim u mirnodopsko vreme. Sve troje je samo produbilo krizu. Oktobra 1987. berze su pale kao i 1930-ih oko 30%, ali se te krize niko ne seća, jer se 1987. država uzdržala od aktivnog mešanja i ponavljanja greške iz 1930-ih. Ni najnovija kriza ne bi bila spektakularna, ali će se verovatno produbiti, zahvaljujući pogrešnim i obimnim akcijama države.

Početkom 1930-ih država je čak pokrenula i javne radove, da bi kompenzovala pad privatnog sektora i očuvala radna mesta, dohodak, budžetske prihode i ostalo. Pažnje vredno je da je u okviru državnih intervencija 1938. osnovana Fanny Mea(Federal National Mortgage Association, FNMA) da bi povećala tražnju (likvidnost) na kućnom hipotekarnom tržištu. FNMA je kupovala hipoteke od banaka i tako im omogućavala da dođu do sredstava i daju nove hipotekarne kredite. Na to ćemo se kasnije vratiti, jer je Fanny Mea jedan od glavnih aktera najnovije krize.

Taj široki program državnih intervenija u privredi SAD je poznat kao „New deal“, a i danas ga mnogi pogrešno smatraju uspešnim. Istina je sasvim suprotna. Država je loš investitor u odnosu na privatni sektor. Da su sredstva koje je država uzela privatnom sektoru kroz poreze i potom investirala, ostala u privatnom sektoru, ona bi bila efikasnije upotrebljena, pa bi kriza bila kraća, rast dohotka u SAD bio bi viši, sačuvalo bi se više radnih mesta i bilo bi više budžetskih prihoda. A i svega drugog. Sve u svemu, država je svojim akcijama produbila i produžila krizu, stvari su krenule nabolje tek 1934-7, kada je došlo do privremenog ekonomskog oporavka, ali se kriza ponovo vratila 1938. Onda je došao II Svetski rat i država se još snažnije umešala u privredu, a posledice tog mešanja se osećaju i danas. Kejnzijanske filozofije su se promenile tek 1970-ih, tako da je posle toga počeo period privatizacije, liberalizacije i monetarizma. Došlo je do reformi u Britaniji, SAD, N. Zelandu, Australiji, Irskoj ...

Kriza 1987.

Mnoge će ovaj podnaslov začuditi. Otkud kriza 1987, toga se danas niko ne seća. Naravno da se danas niko ne seća 1987. kao ekonomski fatalne godine, poput onih iz 1930-ih, ali to ne znači da te godine nije bilo ekonomske krize. Ona je započela padom berze u Njujorku za tridesetak odsto, isto kao i 1929. Ali to je sve gde postoji analogija između dešavanja te dve godine, između kojih je proteklo skoro šest decenija.

Za razliku od 1930-ih, američka država ovaj put nije radila greške. Umesto što je povlačio novac 1930-ih, FED je 1987. brzo ponudio rezerve bankarskom sektoru. Ni porezi nisu povećavani, iako je i tada postojao rizik da se javne finansije smanje usled krize. Povećanje poreza bi samo dodatno potopilo privredu. A slično se desilo sa carinama i vancarinskim barijerama, koje te godine nisu menjane. Iako je bilo mnogo zahteva da se nešto preduzme i zaštiti američka privreda i poljoprivreda. Šta se desilo? Kriza je potrajala nekoliko nedelja, a onda su se rast i ulaganja nastavili. Drugim rečima, tržište je samo, uz malu pomoć FED prebrodilo ovu krizu. Da se država ponašala kao 1930-ih, sada bismo imali kolekciju od najmanje dve velike ekonomske krize.

Sa najnovijom krizom koja je počela 2007. javlja se nova prilika za državu, da ipak dobijemo još jednu veliku ekonomsku krizu. Još uvek je neizvesno da li će se to i desiti, ali prilika je tu, a i najave države da bi za razliku od 1987. ovu šansu mogla iskoristiti.

Kriza 2007?

Kriza 2007. počela je kao kriza hipotekarnog tržišta u SAD. Počela je tako što neki kupci vrednosnih hartija baziranih na hipotekama nisu mogli da ih unovče, a onda se ta količina bezvrednih papira naglo povećavala.

Kriza koja je počela 2007. kao teškoće jednog dela finansijskog sektora ima tri izvora. To su mešanje države u stambeno tržište, politika FED-a i podsticaji za rad bankara.

Prvo, od osnivana Fanny Mea 1938. država se sve više mešala u tržište kuća i stanova u SAD. Pošto se smatralo da su efekti Fanny Mea iscrpljeni, 1970. je osnovan Freddie Mac (Federal Home Mortgage Corporation, FHLMC) da bi davao kredite i kreditne garantije za kupovinu kuća. Iako je javnost bila ubeđena da je i to državna kuća kao Fanny Mea, Freddie je bio privatna firma. Da ironija bude veća iFanny Mea je privatizovana 1968, ali je javnost, uključujući bankare, nastavila da veruje da je reč o državnim kućama. Ali, to je imalo jednu važnu posledicu. Obaveze osiguranja hipoteka su usled navodnog državnog statusa smatrane manje rizičnim. Tako su F & F decenijama osiguravali hartije od vrednosti emitovane na osnovu hipoteka, što je garantovalo plaćanje i glavnice i kamate.

Ako je javnost bila naivna, pa verovala da su kuće državne, pa će se iz novčanika poreskih obveznika nadoknaditi eventualni gubitak, pitanje je zašto su u to verovali bankari. Jer, za razliku od javnosti, oni su morali biti obavešteni, jer su se time izlagali riziku. Odgovor je verovatno u tome da su stvari decenijama dobro funkcionisale, a bankari su imali i neposrednu korist. Pošto je percepcija rizika bila nerealno niska, to im je omogućavalo da dodatno zarade, jer su mogli da prisvoje i premiju na rizik, koji bi morali da izdvajaju i plaćaju osiguranju. Što se više smanji premija za rizik koja se plaća osiguranju, viši je profit ulaganja za hipotekarne banke. Zato su vremenom hartije od vrednosti zasnovane na subprime kreditima postale unosnije od onih zasnovanih na prime kreditima. Sve dok je pojava nevraćanja kredita retka, tj. ispod proseka za neko tržište, rizik se može sniziti diversifikacijom ulaganja.

Delatnost F & F i drugih investitora na polju hipoteka i osiguranja hipoteka bi teško mogla da se razume, ako se ne pomene jedan zakon. Jer, da nije tog zakona klijenti ne bi mogli da dobiju stambene kredite, ako ne ispunjavaju uslove za kreditiranje, što je posebno definisala svaka banka. To je zakon o obavezi davanja zajmova siromašnijim građanima i manjinama (eng. Community reinvestment act). To su tzv. „krediti koji se mogu priuštiti“ (eng. affordable credits). Neki ih zovu i sub-prime, pod-standardni, za razliku od prime, tj. standardnih. Taj zakon je donela Karterova administracija 1977, potom je pojačan u vreme Klintona 1996. i dodatno pojačan za vreme Buša 2005. Zakon je obavezivano banke da daju kredite i siromašnijim građanima, čak je pri bankama postojalo veće lokalnih zajednica koje je zajedno sa bankarima odlučivalo o kreditima. Banke su dobijale CRA rejting, koji nije bio manje značajan od njihovog kreditnog rejtinga. Time je lokalna zajednica vršila pritisak na hipotekarnu i kreditnu politiku banke.

Naknadna rekonstrukcija pokazuje da su F & F kupovali i „affordable“ hipoteke od banaka tek od 1992. Posledica državne regulative koja pritiska investitore da ulažu i u potencijalno rizične kredite (tj. klijentima čija je kreditna sposobnost sporna) bila je da je u SAD naglo skočio broj vlasnika kuća, sa 43% 1940, na 69,2% 2004.

Finansijske ustanove su na osnovu hipotekarnih kredita emitovale vrednosne hartije i prodavale ih na tržištu. Hartije su godinama imale odličnu prođu, kupovale su ih najrazličitiji kupci – investicioni i penzioni fondovi, banke, opštine, gradovi i države, itd.

Drugi faktor krize je bila politika FED-a. Posle pada dotcom tržišta 2000. FED nije vodio restriktivnu, nego blago ekspanzivnu monetarnu politiku. Stepen ekspanzivnosti je povećan posle terorističkog napada na SAD 11. septembra 2001. O tome je O’Driskol objavio odličnu studiju u programu Cato Institute. U oba slučaja se radilo o bojazni monetarne vlasti da ne dođe do krize, usled pada privredne aktivnosti. Jeftin novac posle 2000. samo je pomogao dalju ekspanziju hipoteka i na njima baziranih hartija od vrednosti.

Time je bila postavljena scena za veća ulaganja u teško otplative poslove. Ali, do krize ne bi došlo da nema trećeg faktora, a to je ponašanje bankara. Ponekad se kaže da je to pohlepa bankara, ali mi se čini da je to pogrešna adresa. Pohlepa po sebi nije ni dobra ni loša, ali može postati jedno ili drugo u zavisnosti od sistema podsticaja. Pohlepa je podigla zapadni svet iz materijalne bede do neslućenog standarda i bogatstva. Do toga ne bi došlo da u kapitalizmu ne preovlađuje pozitivan sistem podsticaja. Ali, pohlepa je pri lošem sistemu podsticaja vodila i povremenim velikim gubicima. Upravo u ovoj krizi je toliko primera gde je država svojim pravilima primoravala ili podsticala banke na pogrešno ponašanje. Zato ovde ne bih govorio o pohlepi, nego o ponašanju banaka, tj. bankara u uslovima pravila i podsticaja koji su ih krivo podsticali. To naravno nema veze sa slobodnim tržištem. Tako ćemo tačnije videti šta ih je navelo na ponašanje iz koga su iskrsli problemi.

Bankari na određenom tržištu imaju samo određen broj klijenata koji mogu da prođu proveru boneteta, tj. ustanovljavanja sposobnosti da otplaćuju kredit. To su klijenti kojima se daju standardni krediti. Kada se krediti za kuće podele klijentima koji mogu da servisiraju dug sa 98% i više (prime krediti), onda je s tim tržištem gotovo. Ono ne može naglo da poraste. Dalji rast hipotekarnog tržišta je moguć samo ako se kriterijumi za dodelu kredita obore i to je šansa za sub-prime kredite. To su bankari i činili. A na ulazak u ovaj posao ih je podstakla okolnost da je cena kuća i stanova u SAD neprestano rasla. To je i klijentima pomagalo da lakše dobiju kredite za refinansiranje postojećih, ako bi dolazilo do teškoća u otplati prvobitnih hipoteka. Tako je rast cena kuća pogodovao i bankarima i klijentima.

Sa druge strane, setimo se da je percepcija rizika od strane banaka i osiguranja bila niža, nego što je on bio. Tako nije bilo problema da se krediti daju bez veće ili čak ikakve provere. Ako klijent u nekom trenutku više ne može da plaća dug, kuća se proda, još se na tome zaradi, jer je vrednost kuća porasla od vremena kada je prodata i kada je na nju stavljena hipoteka. Tražnja je bila snažna, tako da nije bilo nikakvih problema za novu prodaju. Tako je stvorena iluzija da je ovo odlično isplativ i potpuno nerizičan posao. Naravno, u ekonomiji takvih poslova nema.

U to su se svi uverili kada je 2005-2006. cena kuća u SAD (ali i drugde, recimo u Irskoj) počela da pada, posle 15 godina neprekidnog rasta. Pad cena je pogodio i građane i bankare. Građani više nisu mogli lako da dobijaju refinansirajuće kredite, bilo za potrošnju ili otplatu postojećih hipoteka. Smanjenje potrošnje je dovelo do pada tražnje i pada ekonomske stope rasta. Pošto je pad cena kuća otežao refinansiranje, hipoteke i na njima zasnovane hartije od vrednosti su naglo postali mnogo rizičniji. A pošto se povećao broj onih koji ne mogu da otplaćuju kredite, osiguranje kredita je poskupelo. Nije čudo da su F & F postali prve žrtve promena situacije na tržištu, jer su osiguravali oko 50% hipoteka i na njima zasnovanih hartija od vrednosti u SAD.

Kada je cena kuća krenula nizbrdo, finansijske ustanove koje se uključene u poslove na tom sektoru su se držale varljive nade, da će pad cena biti mali ili privremen. U međuvremenu bi iz sopstvenih rezervi pokrivali trenutne gubitke, posebno usled smanjenja otplata kredita i povećanja premije na rizik. Ili bi ako zatreba uzeli kredite, dok se tržište ne normalizuje. Za prvopomenuti problem rešenje se videlo u prodaji kuća bankrotiranih vlasnika novim vlasnicima, koji će moći servisirati kredit. Ali, zbog pada konjunkture u SAD dohoci su padali, pa je padala i tražnja za kućama. Naglo povećanje ponude kuća je naravno dodatno snižavalo njihovu vrednost i produžavalo vreme traženja novog kupca.

Kako su se kumulirali gubiti na hipotekama i u osiguranju istih, vrednost firmi koje su imale te hartije je opadala, pa im je to otežavalo da dođu do novih sredstava, kako bi premostili trenutne teškoće. Čak su i kreditne ustanove koje su imale valjana ulaganja bile pogođene, jer su vrednost hipoteka i na njima zasnovanih hartija od vrednosti morali da preračunavaju prema tržišnoj vrednosti koja se postizala na sličnim papirima drugih firmi. Pošto je bila velika ponuda, cena tih hartija na tržištu je padala i tako je smanjivana vrednost portfolia i firmi koje su imale dobre papire i koje ih nisu ni nudile na prodaju. Usled toga je bilo nemoguće ustanoviti koliki su gubici na ovom tržištu, jer su se neprestano menjali. Tako su u mnogim investicionim kućama teškoće koje su se smatrale prolazinim prerastale u konačne i to je bila sudbina koja je – svaku svojim tempom – dočekivala Bear Stearns, F & F, Lehman Brothers, AIG, itd.

Što menadžeri banaka i osiguranja ne prodadoše te papire, kada su videli da su visokorizični, protivno ustaljenom verovanju da nisu? Naravno da su to neki pokušali, ali nije išlo, jer je ponuda naglo postala ogromna, a tražnja nikakva. Posledično, cene hartija od vrednosti su se survale.

U svemu je nejasno zašto država spašava investicione banke i osiguranje koji su vezani za hipotekarno tržište. Svakog dana propadaju pekare, benzinske pumpe, sve vrste firmi. I nikome ne pada na pamet da ih spašava. Ljudi gube mnogo zahvaljujući pogrešnim izborima, ali niko ko je spiskao pare na kocki ili izgubio u malom biznisu ne ide kod države da traži pomoć.

Zašto bi banke i osiguranje bili privilegovani? Teško je reći. Kao objašnjenje se nudi, da u slučaju propasti banaka koje su izgubile mnogo na hipotekarnom tržištu, ne bi imao ko da zajmi. To je pogrešan razlog. Prvo, ovo je samo deo finansijskih tržišta. Ostatak kreditnog tržišta normalno funkcioniše. Krediti za druge namene, kao što su automobili, tehnika, putovanja, itd. normalno funkcionišu. I ti delovi verovatno ne bi bili ni dotaknuti krizom, ako država socijalizacijom gubitaka hipotekarnu krizu ne bi tamo prenela. Drugo, da li je logično da nema ko da zajmi, a da ima mnogo njih kojima zajmovi trebaju. Naravno da nije. Tamo gde ima tražnje, naći će se i ponuda. Naravno, cena kapitala neće biti kao pre krize, nego viša. Kreditiranje je posebno olakšano u naše vreme zahvaljujući modernim tehnologijama. Najmanji je problem naći parnera za posao, glavno je da znate šta hoćete. Prema tome, ni ovo opravdanje za intervenciju države nije dobro.

Ima li izlaza?

Šta sada? Šta treba ili ne treba uraditi da se izbegnu greške iz 1930-ih? Kapitalizam je o tome da ulažes, čime neminovno rizikuješ. Ako dobiješ, dobro je. Što dobiješ više, to bolje. Ako izgubiš, onda treba da snosiš trošak. Deo stručnjaka i dalje tako razmišlja.

Ali gotovo svi političari, deo stručnjaka i veći deo javnosti je za intervenciju države. Neke intervenije su već napravljene. Podržavljene su dve banke, jedna velika osiguravajuća kuća i dve hipotekarne kuće, F & F, od kojih je jedna nekada bila državna, a druga nikada nije. Postoje i ideje da se količina intervencija poveća, govori se o $ 700 mlrd pomoći države firmama u nevolji, neki navode čak i više.

Ako država interveniše, ona šalje poruku da se briše razlika dobrog i lošeg poslovanja. Ta razlika je ono što drži disciplinu na tržištu. Ovako bi se dobit privatizovala, a gubici socijalizovali. To je ono što se dešavalo i u socijalizmu, samo ne u jednom sektoru, već u čitavoj privredi.

Zašto akcije države neće rešti nego produbiti krizu. Umesto da je plate oni koji su investirali „grlom u jagode“ i oni koji su kupovali kuće i ostalo iako su znali da možda neće moći da ih otplate, država ih amnestira, a teret tovari na poreske obveznike, koji nemaju nikakvu odgovornost za nastanak ove krize. Upravo usvojeni paket od $ 700mlrd državne pomoći, iznosi više nego što je SAD koštao irački rat i više od 5% od sadašnjeg američkog BDP. Iznos pomoći je uporediv sa Maršalovim planom posle II Svetskog rata, kada su SAD tokom tri godine izdvajale po 1,5% svog BDP godišnje da bi pomogle obnovu Evrope.

Da li će to rešiti problem. Naravno ne, samo će ga otežati i biti poziv za mnoštvo novih nevaljalaca u narednoj rundi. Ako država pokriva gubitak, naredni put treba spiskati i ujuriti u privatne džepove što više, a državi ostaviti što veći dug. Povrh svega, novac koji se ovako veštački upumpa je mehanički postupak koji ne može da imitira strukturu podsticaja koja nastaje delovanjem tržišnih sila. Zato tržišta u SAD i svetu i ne reaguju rastom na odluku o državnoj pomoći, nego stagnacijom ili padom.

Dve su reakcije na moguću pomoć američke države koje se mogu videti. Oni koji nešto znaju, ali se ne usuđuju da se potpuno usprotive intervenciji, kažu da je pomoć suviše velika, da će nužno biti selektivna i da nacionalizovane firme što pre treba privatizovati. I da treba skratiti zabranu SEC (Security and Exchange Commission, američka verzija komisije za hartije od vrednosti) za kratkoročnu trgovinu akcijama na što kraći period, koja je u međuvremenu takođe uvedena, kao da se radi o nekoj banana republici, a ne o jednoj od najtržišnijih privreda u svetu. To je naravno bolje nego ovo što vlada SAD čini, ali nedovoljno dobro. Treba pustiti da oni koji su pogrešili plate ceh. Bilo je mnogo kriza u američkoj i drugim istorijama i sve su one prošle bezbolnije nego kriza 1930-ih, baš zato što je država tada upropastila stvar.

Druga reakcija je demokrata u Kongresu. Oni hoće da dodaju i druge socijalne programe u nadi da u panici mogu lakše da prođu, traže da država pomogne i malim ljudima, ne samo velikim ribama. Navodno, da im smanji kamate na kredite za kuće i stanove. Ne pitaju se kako će država to da izvede, jer ona u slučaju nacionalizacije 80% neke firme (kao što je slučaj kod AIG) ne bi bila jedini vlasnik dugova, to bi bile i druge privatne firme. Ako bi država htela da snizi kamate, drugi vlasnici dugova bi mogli da se ne slože, jer time smanjuju svoju zaradu. I gde su sredstva iz kojih će se plaćati razlika komercijalnih i sniženih kredita, možda još par stotina milijardi. A i otkud znaju koliko da snize, nekome je i 3% mnogo, drugi može da plaće i 7%.

Na kraju, što mali čovek nije mislio može li otplaćivati kredit i ako se situacija pogorša, što nije razmišljao gde nosi svoje pare i čije vrednosne papire kupuje. Ako vode računa kakav auto ili frižider kupuju, što ne misle kada kupuju kuću, koja je mnogostruko vrednija ili gde meću pare. Ako bi sada platili cenu svojih ranijih odluka, drugi put bi imali vrlo snažan podsticaj da malo razmisle. Ovako, ako im se sada pokrije gubitak, teško će nastati podsticaj da promene ponašanje.

Demokrate dakle pokušavaju da još više uvećaju jedno potpuno pogrešnu politiku koju su pokrenuli republikanci. A sve od početaka i podsticaja za pogrešna ulaganja do ove intervenije nije slučaj za slobodno tržište, nego za krizu koju kreira država. Pošto je stvorila krizu, država se sada pojavljuje kao spasilac. Naravno, da je tako moglo socijalizam bi završio u prosperitetu, a ne u bedi i propasti.

Širenje posledica krize

U krizi koja je počela 2007. i još traje izbor je jednostavan. Ili će se pustiti da kriza svom oštrinom pogodi one koji su za nju zaslužni, svejedno da li su veliki ili mali u pitanju. Valja podsetiti da je to pre svega tržište hipoteka, vrednosnih papira koji su za njih vezani i njihovog osiguranja. Takođe valja podsetiti da ostali delovi američkog kreditnog i finansijskog tržišta u međuvremenu funkcionišu relativno dobro.

Druga opcija je da se interveniše. Naravno, intervencija ne mora rešiti sve probleme. Prvo pitanje je koliko bi trebalo da bude velika pomoć, da bi zaustavila širenje krize? Tržište hipoteka i vrednosnih hartija koje su na njima zasnovane u SAD je pre izbijanja krize vredeo 12 hiljada milijardi dolara, skoro kao američki BDP. Veliko je pitanje da li je 700 pominjanih milijardi dovoljno ili je to možda samo prvi korak u intervenicijama. Neke nezavisne kuće, poput JP Morgan su sumnjiva potraživanja procenjivale na nekoliko hiljada milijardi. Ako pomoć treba da bude veća od 700 milijardi, pitanje je dokle može da ide. A za pominjanih 700 milijardi je pitanje kome pomagati, a kome ne? I kako sprečiti zloupotrebu i korupciju pri dodeli pomoći?

Ali, to su sve sitna pitanja u poređenju sa jednim značajnijim. Ako interveniše, država će praktično spasiti jedan sektor, ali će trošak spašavanja prebaciti ne samo na čitavu privredu, nego i na čitav svet. To će se desiti preko dva mehanizma.

Prvo, ako država emituje obveznije (hartije od vrednosti) u vrednosti od 700 milijardi u kratkom roku, neminovno će poskupeti novac, tj. skočiće kamatne stope na sve vrste zajmova. Skuplji novac znači manje ulaganja, manje ulaganja znači pad stope produktivnosti, manje radnih mesta, manji dohodak i time niži standard. Ispočetka samo u SAD, a kasnije i u drugim zemljama. Tako će u slučaju pomoći hipotekarnom tržištu kriza biti razlivena na čitavu američku privredu, a potom i na svetsku.

Drugo, ako država sada bude intervenisala ovako velikim iznosom novca, posledice će se osećati decenijama, kao što su se posledice New Deala i osnivanjaFannie Mea osećale decenijama. I kada jednog dana kriza prođe, njene posledice neće. Svako ko ulaže neki novac će morati da se zapita da li je moguće da opet nastupi neki problem, ma koliko je nemoguće predvideti gde bi on mogao da nastane i da država ponovo interveniše, kako bi predupredila krizu. Naravno, ako je 1930-ih i početkom XXI veka nešto takvo bilo moguće, moguće je i da se desi ponovo.

Pošto je takva stvar moguća, novac će jako dugo imati višu cenu nego što bi inače imao, što opet znači više kamatne stope, manje ulaganja, manji rast produktivnosti, manje radnih mesta, niži rast BDP i niži rast standarda. U krajnoj liniji ova kriza će preneti troškove na buduće generacije, upravo zahvaljujući sadašnjoj socijalizaciji gubitaka. Sa njenim posledicama ćemo živeti jako dugo upravo zbog načina na koji je država na krizu reagovala. U tom svetlu je današnja intervencija sa 700, a sutra možda i sa više milijardi dolara čista besmislica. Ali, događaji su uhvatili zalet, u nekoj novoj krizi govoriće se o hiljadama milijardi. I niko se pri tome neće setiti da su takve intervenicije i ta politika, samo na svim sektorima, a ne ovako selektivno, upravo uzroci zbog kojih je nekada propao komunizam.

Šta reći na kraju?

Ove krize teško da bi bilo da je država svojom regulaciom nije stvorila. Ona to nije uradila direktno, već indirektno, preko sistema podsticaja, kojim je kanalisala ponašanje poslovnih aktera. Da država nije terala banke da ulažu u nestandardne kredite, krize ne bi bilo. Da država nije emitovala više novca, teško da bi balon dosegao ove razmere. Da država preko F & F nije garantovala kredite, to ne bi dovelo do širenja moralnog hazarda i negativne selekcije. Konačno, da država sada ne pokušava da plati deo ceha, svi bismo naučili jednu važnu lekciju. Ovako, stvara se scena da sličnu grešku ponovimo u nekoj drugoj situaciji i u nekom drugom vremenu.
 

Teaser thumbnail sadržaja: 

Kapitalizam i običan čovek

Autor: 
Walter E. Williams

Postoje argumenti koji su toliko besmisleni da samo intelektualci i političari mogu da veruju u njih. Među takvima je i onaj koji kaže da kapitalizam više koristi bogatima nego “običnom čoveku”.

Hajde da ga razmotrimo.

Bogataši su uvek znali kako da se razonode i uživaju u komforu svojih palata ili vila. Bogataši nikad nisu morali da se okušaju u težačkim poslovima ili da istresaju svoje tepihe, peglaju svoja odela i po ceo dan da dirinče na žezi da bi zaradili pristojan ručak; oni su za to mogli da unajme druge ljude. Danas obični čovek može da uživa u većini stvari koje su koliko juče bile dostupne samo bogatim ljudima. Kapitalistička masovna proizvodnja je radio i televiziju, usisavače, veš-mašine i mikrotalasne pećnice učinila dostupnim dobrima bogatijim među običnim ljudima; i na taj način ih poštedela teških poslova koje su morali da obavljaju u prošlosti.

Što je sa onima koji su se obogatili tako što su običnom čoveku omogućili udobniji život. Henri Ford je izuzetno profitirao od masovne proizvodnje automobila, ali korist za običnog čoveka zbog mogućnosti da kupi kola, prevazilazi sve što je Ford mogao da dobije. Pronalazači i firme koje proizvode penicilin, poliomielitis i vakcine protiv tifusa su mogli da se obogate, ali opet, obični čovek je taj koji je najviše profitirao. Nedavno su kompjuterski i softverski proizvodi toliko unapredili naše zdravlje, bezbednost i kvalitet života na način koji uveliko prevazilazi bogatstvo koje su njihovi kreatori mogli da zarade.

Evo malog testa. Stanite na ugao ulice i posmatrajte ljude koji prolaze pored vas. Onda, na osnovu njihovog izgleda, pokušajte da odredite koje osobe su bogate. Ne tako davno, to ne bi bilo tako teško utvrditi.

Obični ljudi ne bi bili adekvatno obučeni, sigurno ne bi nosili firmiranu odeću, niti bi imali lep nakit, a ne bi se ni vozili u kolima. Ako biste uporedili primanja današnjih putnika u avionu sa onima iz prošlosti, otkrili biste da su veći deo njih obični ljudi.

I to je jedna od najvećih koristi od kapitalizma; on je običnom svetu omogućio da uživa u stvarima u kojima uživaju i bogataši. Vi ćete reći: “Vilijamse, obični ljudi ne mogu da si priušte Rols Rojs i jahte!” Niste u pravu. Vlasnik Majkrosofta, Bil Gejts, je super-bogataš i može da si priušti vožnju Rols Rojsom i odlazak na jahting; ali, može i Vilijams – samo ne toliko dugo. Ja mogu da iznajmim Rols ili jahtu na dan, pola dana ili na jedan sat.

Kapitalizam je relativno nova pojava u ljudskoj istoriji. Pre kapitalizma su ljudi sticali veliko bogatstvo pljačkom, otimačinom i porobljavanjem svojih bližnjih. Kapitalizam je omogućio da se obogatite služeći svojim bližnjima. Kapitalisti teže da otkriju šta je ono što ljudi žele i da to što je pre moguće proizvedu i plasiraju na tržište. Evo pitanja za sve nas: da li ljudi koji svojim aktivnostima stvaraju nezamislivu udobnost, duži životni vek i više zabave za običan svet, i usled toga se obogate, zaslužuju sav onaj prezir i porugu kojima ih obasipaju intelektualci i političari? Da li su bogataši dužni da “daju nešto zauzvrat”? Šta nam još, na primer, duguju bogati izumitelji i proizvođači spasonosnih antibiotika? Oni već spasavaju živote i čine nas zdravijima.

Uprkos čudima koja je stvorio, kapitalizam nije kod javnog mnenja dobio na popularnosti. Jedan od razloga za to je što je kapitalizam uvek bio vrednovan u odnosu na nepostojeće socijalističke i komunističke utopije. Svaki zemaljski sistem bledi u poređenju sa utopijom. Ali za običnog čoveka je kapitalizam, sa svim svojim manama, superiorniji u odnosu na bilo koji drugi sistem koji je do sada izumljen da opskrbljuje naše svakodnevne potrebe i želje. 

Ludvig fon Mizes (1881-1973)

Autor: 
Marej N. Rotbard

Jedan od najpoznatijih ekonomista i socijalnih filozofa dvadesetog veka, Ludvig fon Mizes (Ludwig von Mises) je u toku svog dugog i produktivnog života razvio potpunu deduktivnu ekonomsku nauku zasnovanu na temeljnom aksiomu da pojedinačna ljudska bića svrsishodno delaju da bi ostvarili željene ciljeve. Iako je njegova ekonomska analiza “vrednosno indiferentna” – u smislu da je za analizu nebitno koje su vrednosti ekonomista, Mizes je zaključio da je za ljudsku rasu laissez-faire jedina dugoročno održiva ekonomska politika, sa slobodnim tržištem i neograničenim korišćenjem prava privatne svojine, gde je vlast strogo ograničena na odbranu sigurnosti osoba i svojine u okviru njene teritorije.

 
Mizes je uspeo da pokaže (a) da je širenje slobodnog tržišta, podele rada i privatnog ulaganja kapitala jedini put ka napretku i procvatu ljudske rase; (b) da je socijalizam katastrofalan za modernu ekonomiju jer odsusto privatne svojine nad zemljom i kapitalnim dobrima onemogućava bilo kakvo racionalno određivanje cena ili procenu troškova i (c) da je intervencija vlasti, pored toga što ograničava i sakati tržište, kontraproduktivna i kumulativna i da neizbežno vodi u socijalizam ako se ne ukinu sve vrste intervencija.
 
Držeći se ovog stava i neoborive istine nasuprot čitavog veka posvećenog etatizmu i kolektivizmu, Mizes je postao poznat po beskompromisnom insistiranju na neinflatornom zlatnom standardu i laissez-faire-u.
 
Iako mu je praktično bilo onemogućeno da se zaposli na bilo kom univerzitetu u Austriji, a kasnije i u Sjedinjenim državama, Mizes je živeo i držao se svojih stavova sa stilom. Kao glavni ekonomski savetnik austrijske vlade tokom 1920-ih, Mizes je gotovo samostalno usporio inflaciju u Austriji; razvio je svoj sopstveni “privatni seminar” koji je privukao istaknute mlade ekonomiste, sociologe i filozofe diljem čitave Evrope. Kao temelj “neo-Austrijske škole” ekonomije, Mizesova teorija poslovnog ciklusa koja je za inflaciju i periodične depresije okrivila inflatorne bankarske kredite ohrabrivane od Centralnih banaka, prihvaćena je od većine mlađih ekonomista u Engleskoj ranih 1930-ih kao najbolje objašnjenje Velike depresije.
 
Pošto je pobegao od nacista u Sjedinjene države, Mizes nastavlja svoj rad tamo. Tokom dve decenije predavanja, on inspiriše nastanak Austrijske škole u Sjedinjenim državama. Godinu dana nakon njegove smrti 1973. godine, njegov najpoznatiji sledbenik, F. A. Hajek, nagrađen je Nobelovom nagradom za ekonomiju za svoj rad na daljem razvoju Mizesove teorije poslovnog ciklusa tokom kasnih 1920-ih i 1930-ih.
 
Mizes je rođen 29. septembra 1881. godine u gradu Lembergu (sada Lvov) u Galiciji, gde je njegov otac, bečki građevinski inženjer zaposlen na austrijskoj železnici tada bio na službi. Mizesovi roditelji bili su iz poznatih bečkih porodica; ujak njegove majke, Dr Joakim Landau, bio je poslanik Liberalne partije u austrijskom parlamentu.
 
Na Univerzitet u Beču upisao se početkom veka sa levičarskim intervencionističkim idejama. Mladi Mizes ubrzo je otkrio Principe ekonomije Karla Mengera, temeljno delo Austrijske škole ekonomije i ubrzo prihvatio austrijski naglasak na individualno delovanje za osnovnu jedinicu ekonomske analize pre nego nerealne mehanicističke jednačine, kao i važnost ekonomije slobodnog tržišta.
 
Mizes je postao istaknuti post-doktorant na čuvenom seminaru velikog austrijskog ekonomiste Eugena fon Bem-Baverka (među čijim brojnim postignućima je i potpuno pobijanje Marksove radne teorije vrednosti).
 
Tokom ovog perioda, u svom prvom velikom delu, Teorija novca i kredita (1912), Mizes postiže nešto što je bilo smatrano nemogućim: integrisanje teorije novca u opštu teoriju marginalne korisnosti i cene (to bi se sada zvalo integrisanje “makroekonomije” u “mikroekonomiju.”) Pošto su Bem-Baverk i ostale austrijske kolege odbili da prihvate Mizesovu integraciju i tako ostali bez monetarne teorije, Mizesu je jedino preostalo da se izdvoji i osnuje “neo-Austrijsku” školu.
 
U svojoj monetarnoj teoriji Mizes je oživeo davno zaboravljen princip Britanske valutne škole, široko prihvaćen do 1850-ih, da društvo nema nikakve koristi od povećanja novčane mase, da povećanje novčane mase i bankarskog kredita izaziva samo inflaciju i poslovne cikluse i da prema tome politika monetarne vlasti treba da bude održavanje ekvivalenta 100-procentnog zlatnog standarda.
 
Mizes je ovom stavu dodao i elemente teorije poslovnih ciklusa: da ekspanzija bankarskih kredita, pored izazivanja inflacije, čini depresije neizbežnim jer izaziva “promašene investicije”, tj. navodi poslovne ljude da previše investiraju u kapitalna dobra “višeg reda” (mašine alatke, građevine, itd.) a premalo u potrošačka dobra.
 
Problem je u tome što inflatorni bankarski krediti, kada se pozajmljuju privrednim organizacijama, imaju efekte pseudo-štednje i navode poslovne ljude da veruju da je više ušteđevine na raspolaganju za ulaganje u proizvodnju kapitalnih dobara nego što su potrošači zaista spremni da štede. Stoga inflatorni rast mora biti praćen recesionim padom, koji postaje bolan ali neophodan proces kroz koji tržište likvidira loše investicije i ponovo uspostavlja strukturu investiranja i proizvodnje koja najbolje odgovara željama i zahtevima potrošača.
 
Mizes i njegov sledbenik Hajek razvili su ovu teoriju poslovnih ciklusa tokom 1920-ih i na osnovu ove teorije Mizes je bezuspešno upozoravao da je izvikano “Novo doba” večitog napretka 1920-ih velika prevara i da će neizbežan rezultat biti juriš na banke i depresija. Kada je pozvan da predaje na londonskoj Ekonomskoj školi 1931. godine, od strane uticajnog polaznika Mizesovog privatnog seminara Lionela Robinsa, Hajek je pridobio većinu mladih engleskih ekonomista za ovaj način razmišljanja. Ovo učenje bilo je u suprotnosti sa pogledima Džona Mejnarda Kejnza i njegovih učenika sa Kembridža; iako je potpuno pobio Kejnzovu Raspravu o novcu, Hajek je ipak izgubio bitku i većinu sledbenika u naletu kejnzijanske revolucije koja je zahvatila svet ekonomije po objavljivanju Kejnzove Opšte teorije 1936. godine.
 
Preporuke za tretiranje problema poslovnih ciklusa Mizes-Hajeka s jedne i Kejnza s druge strane bile su dijametralno suprotne. Mizes je preporučivao trenutno ukidanje svih bankarskih kredita i monetarne ekspanzije tokom perioda rasta; a tokom recesije savetovao je strogi laissez-faire, koji će omogućiti najbržu moguću stabilizaciju.
 
I ne samo to: za Mizesa su najgori oblici intervencije veštačko održavanje cena ili plata (što izaziva nezaposlenost), povećavanje ponude novca ili povećavanje državnih izdataka da bi se stimulisala potrošnja. Za Mizesa recesija je problem niskog nivoa štednje i visoke potrošnje i zato je važno da se ohrabri štednja i štedljivost a ne suprotno; isto tako, da se smanje državni izdaci a ne da se povećaju. Očigledno je da su Mizesovi stavovi od 1936. godine na dalje u potpunoj suprotnosti sa modernom makroekonomskom politikom u čitavom svetu.
 
Socijalizam-komunizam trijumfovao je u Rusiji i dobrom delu Evrope u toku i nakon Prvog svetskog rata, što je navelo Mizesa da objavi čuveni članak “Ekonomski račun u socijalističkim zemljama” (1920) u kojem je pokazao da je nemoguće da socijalistički planeri isplaniraju moderni ekonomski sistem; štaviše, svaki pokušaj stvaranja veštačkog “tržišta” biće neuspešan jer stvarni sistem cena i troškova zahteva razmenu svojinskih prava odnosno privatnu svojinu nad sredstvima za proizvodnju.
 
Ovaj članak Mizes je kasnije razvio u svoju knjigu Socijalizam (1922) a ova sveobuhvatna filozofska i sociološka, a takođe i ekonomska kritika i danas je najkompletnija i najrazornija kritika socijalizma ikada napisana. Mizesov Socijalizam naveo je mnoge istaknute ekonomiste i socijalne filozofe da napuste socijalističke poglede, uključujući Hajeka, nemca Vilhelma Repkea i engleza Lionela Robinsa.
 
U Sjedinjenim državama, publikovanje engleskog prevoda Socijalizma provuklo je pažnju istaknutog ekonomskog novinara Henrija Hezlita, čiji je prikaz knjige u Njujork Tajmsu naveo jednog od najpoznatijih i najučenijih simpatizera komunizma u Americi u to vreme, J. B. Metjuza da prihvati Mizesov stav i usprotivi se svim oblicima socijalizma.
 
Socijaliste širom Evrope i Sjedinjenih država zabrinjavao je problem ekonomskog računa u socijalizmu tokom petnaest godina i konačno su problem proglasili rešenim kada je publikovan model “tržišnog socijalizma” poljskog ekonomiste Oskara Langea 1936. godine. Lange se vratio u Poljsku nakon Drugog svetskog rata da bi pomogao u planiranju poljskog komunizma. Kolaps socijalističkog planiranja 1989. godine u Poljskoj i drugim komunističkim zemljama doveo je etablirane ekonomiste svih ideoloških usmerenja (svi do jednog bili su pristalice Langeovog “rešenja”) u vrlo neugodan položaj.
 
Neki istaknuti socijalisti, na primer Robert Hajlbroner, imali su dovoljno hrabrosti da javno priznaju da je “Mizes bio u pravu” sve vreme. (Fraza “Mizes je bio u pravu” bila je naziv panel-diskusije na godišnjem sastanku Južnjačkog udruženja ekonomista 1990. godine u Nju Orleansu.)
 
Ako je socijalizam ekonomska katastrofa, intervencija vlasti neće doneti rezultat i neizbežno vodi u socijalizam. Mizes je ove zaključke izneo u knjizi Kritika intervencionizma (1929) a svoju političku filozofiju laissez-faire liberalizma u knjizi Liberalizam (1927).
 
Pored toga što se usprotivio svim političkim trendovima dvadesetog veka, Mizes se sa istim žarom i elokvencijom borio sa onim što je smatrao pogubnim dominantnim filozofskim i metodološkim trendovima, u ekonomici i drugim disciplinama. Ovo je uključivalo pozitivizam, relativizam, istoricizam, polilogizam (ideja da svaka rasa i pol imaju svoju sopstvenu “logiku” i da stoga ne mogu da komuniciraju sa drugim grupama) i sve oblike iracionalizma i pobijanja objektivne istine. Mizes je takođe razvio ono što je smatrao odgovarajućom metodologijom ekonomske teorije – logičku dedukciju iz očiglednih aksioma, koju je nazvao “prakseologijom”, a oštro je kritikovao rastuću tendenciju ekonomije i drugih disciplina da se prakseologija i istorijsko shvatanje zamene nerealističnim matematičkim modelima i statističkim manipulacijama.
 
Nakon emigracije u Sjedinjene države 1940. godine, dve Mizesove knjige postale su važne i uticajne. Njegova knjiga Svemoćna vlast (1944) bila je prva koja je pod znak pitanja stavila tada vrlo raširen marksistički stav da su fašizam i nacizam svojim nacijama nametale “klase kapitalista”. Njegova Birokratija (1944) je još uvek neprevaziđena analiza razloga zašto je funkcionisanje vlasti uvek “birokratsko” i pati od svih boljki birokratije.
 
Mizesovo najmonumentalnije dostignuće je delo Ljudsko delovanje (1949), prva sveobuhvatna rasprava o ekonomskoj teoriji napisana posle Prvog svetskog rata. U ovom delu Mizes primenjuje sopstvenu metodologiju i program istraživanja i zasniva sveukupnu strukturu ekonomske teorije na svojim deduktivnim “prakseološkim” principima. Objavljena u eri u kojoj su i ekonomisti i državne vlasti potpuno posvećeni etatizmu i kejnzijanskoj inflaciji, Ljudsko delovanje je knjiga koju ekonomisti nisu čitali. Konačno, 1957. godine Mizes je objavio svoje poslednje važno delo, Teorija i istorija, u kome pored pobijanja marksizma i istoricizma objašnjava osnovne razlike i funkcije teorije i istorije u ekonomiji i drugim disciplinama ljudskog delovanja.
 
U Sjedinjenim državama, kao i u svojoj rodnoj Austriji, Mizes nije uspeo da nađe plaćeno mesto na univerzitetu. Na Njujork univerzitetu, gde je predavao od 1945 pa sve do penzionisanja u 88. godini života 1969. godine, radio je kao Gostujući profesor, a platu je dobijao od konzervativno-libertarijanskog Vilijem Volker fonda do 1969. godine a nakon toga od konzorcijuma fondacija za slobodno tržište i poslovnih ljudi. Uprkos neprijateljske atmosfere, Mizes inspiriše sve veću grupu studenata i poštovalaca, ohrabruje njihove studije i nastavlja svoj izuzetno produktivan rad.
 
Mizesa takođe podržavaju i sa njim sarađuju poštovaoci slobodnog tržišta i libertarijanizma. Od njenog osnivanja 1946. godine pa do kraja života, Mizes je bio član Fondacije za ekonomsko obrazovanje u Irvingtonu-na-Hadsonu, država Njujork; takođe je tokom 1950-ih godina bio savetnik za ekonomiju u Nacionalnom udruženju proizvođača (NAM) sa čijim je laissez-faire krilom sarađivao dok na kraju nije potopljeno talasom “prosvećenog” etatizma.
 
Kao pristalica slobodne trgovine i klasični liberal u tradiciji Kobdena, Brajta i Spensera, Mizes je bio libertarijanac, zagovornik razuma i individualne slobode u privatnoj kao i u ekonomskoj sferi. Kao racionalista i protivnik etatizma u svim oblicima, Mizes nikada sebe ne bi nazvao “konzervativcem”, već pre liberalom 19-og veka.
 
Zaista, u političkom smislu, Mizes je bio laissez-faire radikal, protivnik carina, ograničavanja imigracije i pokušaja vlasti da nametne moral. S druge strane, Mizes je bio tvrdo kulturološki i sociološki konzervativan, napadao je egalitarizam i protivio se političkom feminizmu kao jednom vidu socijalizma. Nasuprot mnogim konzervativnim kritičarima kapitalizma, Mizes je verovao da su lična moralnost i stabilna porodica kako neophodan uslov tako i prirodna posledica sistema slobodnog tržišta u kapitalizmu.
 
Mizesov uticaj bio je izuzetan, kada imamo u vidu njegove epistemološke i političke poglede. Njegovi studenti iz 1920-ih, čak i oni koji su kasnije postali kajnzijanci, ostali su očigledno pod njegovim uticajem. To su pored ostalih bili, uz Hajeka i Robinsa, Fric Mahlup, Gotfrid fon Haberler, Oskar Morgenstern, Alfred Šuc, Hju Gejtskel, Hauard S. Elis, Džon Van Sikl i Erih Vegelin.
 
Mizesov uticaj odigrao je takođe vrlo važnu, iako uglavnom nepriznatu ulogu u usmeravanju Evrope nakon Drugog svetskog rata od socijalističke i inflatorne politike ka slobodnom tržištu i čvrstom novcu. Ludvig Erhart, čovek koji je skoro samostalno zaslužan za “ekonomsko čudo” Zapadne Nemačke zasnovano na slobodnom tržištu i čvrstom novcu, bio je i sam ekonomista, prijatelj i učenik Alfreda Miler-Armaka i Vilhelma Repkea, obojice pod jakim uticajem Mizesovih ideja.
 
U Francuskoj, glavni ekonomski i monetarni savetnik generala De Gola bio je Žak Ruef, koji je usmerio Francusku dalje od socijalizma, stari prijatelj i poštovalac Mizesa. A preusmeravanje posleratne Italije od socijalizma zasluga je njenog predsednika Luiđija Inaudija, poštovanog ekonomiste, dugogodišnjeg Mizesovog prijatelja i zagovornika slobodnog tržišta. Uticaj Mizesa u Sjedinjenim državama je mnogo manji. U lošijim akademskim uslovima, njegovi studenti i poštovaoci bili su Henri Hezlit, Lorens Fertih, Persi Grejvs mlađi, Betina Bjen Grejvs, Hans Senholc, Vilijam Peterson, Luis Spadaro, Izrael Kirzner, Ralf Raiko, Džordž Rajsman i Marej Rotbard. Ipak, Mizes je imao izuzetno brojne i verne sledbenike među poslovnim ljudima i ljudima izvan akademskih krugova; obimna i vrlo složena knjiga Ljudsko delovanje prodavala se izuzetno dobro od dana kada je prvi put objavljena.
 
Od Mizesove smrti u Njujorku, 10. oktobra 1973., u 92. godini života, Mizesovo učenje i uticaj doživelo je preporod. U sledećoj godini zabeležena je ne samo Hajekova Nobelova nagrada za Mizesijansku teoriju poslovnih ciklusa, već i prva od mnogih konferencija Austrijske škole u Sjedinjenim državama. Štampana su nova izdanja Mizesovih knjiga, zbirke njegovih članaka su prevođene i objavljivane. Akademski kursevi i programi Austrijske ekonomije predavani su i osnivani u čitavoj Americi.
 
Vodeća institucija na polju oživljavanja, proučavanja i širenja Mizesovog učenja je Institut Ludvig fon Mizes, koji je osnovao Levelin Rokvel mlađi 1982. godine, sa sedištem u Oburnu, država Alabama. Mizes institut publikuje naučne časopise i knjige, nudi kurseve Austrijske ekonomije na osnovnom, srednjem i naprednom nivou, koji privlače sve veći broj studenata i profesora. Kolaps socijalizma i rastuća privlačnost slobodnog tržišta nesumnjivo su u značajnoj meri doprineli ovom porastu popularnosti.
 
 
 
* Marej N. Rotbard (1926-1995) je bio dekan Austrijske škole nakon Mizesove smrti. Ovaj tekst napisan je oko 1990. i nikada ranije nije objavljen.

Prevod: Andrej Stanimirović

Marej N. Rotbard: G-din Libertarijanac

Autor: 
Vendi MekElroj

Marej N. Rotbard (1926-1995) – najveći teoretičar libertarijanizma 20. veka – na sledeći način je formulisao ključno političko pitanje sa kojom se čovečanstvo suočava: “Moje viđenje istorije čoveka … na centralno mesto postavlja veliki sukob koji oduvek traje između Slobode i Sile.”1 Sloboda protiv Sile. U svom najočiglednijem obliku, sukob se manifestuje kao rat između mirnog, produktivnog pojedinca sa jedne i nasilne Države koja uzurpira njegove proizvode sa druge strane. Tenzija između slobode i vlasti teško da je nova tema za politički komentar. Ipak, Rotbard je uspevao da učini novim sve što je svojim intelektom dotakao.
 
Rotbard je bio graditelj sistema. Nezadovoljan prethodnim pokušajima stvaranja “filozofije slobode”, Rotbard se trudio da stvori multidisciplinarni misaoni sistem čija je misao-vodilja bila borba između Slobode i Sile. On je to objasnio na sledeći način: “Fragmenti slobodarskih učenja su zaista svuda oko nas. … Ali samo libertarijanizam ujedinjuje ove fragmente u moćan, logičan i konzistentan sistem.”2 Verovao je da, ako ne bi postojao takav sistematski pogled na svet, Sloboda ne bi mogla da pobedi.
 
Tokom četrdeset i pet godina akademskog života i aktivizma Rotbard je napisao više od dvadesetpet knjiga i hiljade tekstova gledajući svet očima radikalnog individualiste. Nije preterano reći da je kroz ovaj rad Rotbard stvorio moderni libertarijanski pokret.3 Preciznije rečeno, Rotbard je usavršio i ujedinio:
 
- teoriju prirodnog zakona, koristeći osnovni aristotelovski ili rendovski pristup;
 
- radikalni građanski libertarijanizam individualista-anarhista 19. veka, naročito Lisandera Spunera i Bendžamina Takera;
 
- filozofiju slobodnog tržišta austrijskih ekonomista, naročito Ludviga fon Mizesa, koju je potkrepio studijama ekonomske istorije; i
 
- spoljnu politiku stare američke desnice – izolacionizam.
 
Posledica ovog stapanja je procvat libertarijanizma tokom 60-ih godina, kao filozofije apsolutnih prava pojedinca zasnovanih na prirodnom zakonu – prava koja su u nacionalnoj ravni izražena kroz slobodno tržište a na međunarodnoj kroz nenapadanje (izolacionizam) koje omogućava slobodnu međunarodnu trgovinu. Ali i više od toga. Idući stopama svog mentora, austrijskog ekonomiste Ludviga fon Mizesa, Rotbard je utemeljio slobodu u čovekovoj prirodi. Razvijajući eksplicitnu filozofiju slobode, izučavao je istoriju tražeći nova značenja i sagledavajući u novom svetlu posledice istorijskih događaja (kakav je, na primer, bila američka revolucija). Postavio je moralne temelje slobode i na njima izgradio strategiju za dostizanje slobode. Postigao je zadivljujuću integraciju, koja je probudila ljubav prema slobodi među pripadnicima generacije akademskih građana i aktivista koji sebe ponosno nazivaju “rotbardijanci”. Sebe smatram jednom od njih.
 
Imajući u vidu da je Rotbard bio epicentar rasprave i kritičke analize, moglo bi se pomisliti da su svi aspekti njegovog rada poznati. Ipak, Rotbardu nije odato priznanje koje mu dugujemo za monumentalnu i istovremeno vrlo elegantnu integraciju. Više je razloga za ovaj previd. Jedan od njih je što se u akademskim krugovima slabo vrednuje rad na sistematizaciji, za razliku od visoko specijalizovanog rada unutar precizno definisanih disciplina.
 
Rotbard se jednom požalio: “Pitanje koje su mi tokom godina verovatno najčešće postavljali – pomalo ljutito – bilo je: 'Zašto se ne držiš ekonomije?'” Nazivajući pitanje “tužnom posledicom hiperspecijalizacije intelektualaca,” Rotbard nastavlja, “… ovaj sindrom ide tako daleko da i najmanje zanimanje za probleme političke ekonomije izaziva neodobravanje, kao nešto ponižavajuće i prljavo…”4
 
Pa ipak, primećuje Rotbard, njemu bliski ekonomisti “upravo su se zainteresovali za ekonomiju jer su ih zanimali društveni i politički problemi i jer su shvatali da se zaista teški politički problemi ne mogu rešiti bez razumevanja ekonomije.”(ix) Rotbard je jednostavno odbio da odustane od mladalačke strasti za rešavanje društvenih problema. Naprotiv, rečima Randolfa Borna pozvao je u bitku: “Tajna života je da se nikad ne izgubi taj mladalački duh… Kada su čovekove reakcije uvek tople i iskrene, otkrio je tajnu večne mladosti a večna mladost je spasenje.”5
 
Još jedan razlog što je Rotbardu uskraćen status integratora je njegov običaj da u svoje tekstove o ekonomiji i etici uključuje i ono što bi većina drugih autora smatrala “sumnjivim”. Na primer, u svom poznatom eseju “Egalitarizam je pobuna protiv prirode”, Rotbard diskutuje zaplet “britanske anti-utopije Pravedna lepota lica L.P. Hartlija.”6 Ovaj nepretenciozni prilaz idejama slobode pokazuje jaku Rotbardovu želju da ih popularizuje i da inicira akademsku respravu o strategiji. Imao je redak dar: mogao je da isto tvrđenje iznese i jezikom popularne kulture i akademskim rečnikom. Jednom je napisao “Naročito u ovo vreme galopirajućeg etatizma, klasični liberal, zagovornik slobodnog tržišta, ima obavezu da se bori na svim nivoima društva.”7
 
Iako je popularizacija ideja ključni sastojak koji Rotbardove radove čini svežim i zabavnim, čak i pri ponovljenom čitanju, ipak korišćenje naučne fantastike da se ilustruju etičke rasprave izaziva negodovanje u akademskim krugovima. Ukratko, Rotbard nije samo bežao izvan područja uske specijalnosti – nije samo zaboravljao “gde mu je mesto” – on je zaista gajio nesputanu ljubav prema idejama, bez obzira na njihove izvore. Posledica: njegove najpopularnije knjige nisu smatrane 'ozbiljnim'.
 
Može da se objasni bar jedan razlog što ljudi Rotbarda ne vide kao graditelja sistema. Njegova “filozofija slobode” je fenomenalno konzistentna celina ali onima koji je površno prelistaju bez poznavanja klasičnog liberalizma, njegov sistem može izgledati kao čudna sinteza suprotnosti. Za nekog ko je navikao na tradicionalnu levo-desnu podelu politike, njegovo insistiranje na radikalnim građanskim slobodama može izgledati potpuno nespojivo sa zagovaranjem laissez-faire kapitalizma. Njegov anarhizam može izgledati suprotstavljen individualizmu, jer takav politički stav mnogo češće izražavaju kolektivisti. 
 
Da bi se otklonile sve eventualne nejasnoće oko konzistentnosti Rotbardovog preciznog sistema, korisno je ispitati način na koji je taj sistem konstruisan.
 
Formiranje pogleda na svet
 
Rotbard je svesno gradio na temelju tradicije. A izvor njegovog žara i vizije je u tradiciji poznatoj kao Austrijska ekonomija. Mizesovo veliko delo Ljudsko delovanje (1949) smatrao je ključnim u svom intelektualnom formiranju jer je razrešilo mnoge protivrečnosti ekonomije koje su ga mučile tokom doktorskih studija na Kolumbija univerzitetu. Čuvene Mizesove seminare na Njujork univerzitetu Rotbard je zainteresovano pratio od samog početka.
 
Mizes je naglašavao ključnu ulogu ljudske psihologije i ponašanja –“delatnog” čoveka – u ekonomiji. Tvrdio je da tržište nije jednačina rešiva matematičkim proračunima. Dakle, ono nije precizna mašina, već mašina koju pokreće neizvesnost. Ono je kolektivno izražavanje ljudskih opredeljenja i sudova, i mnogi tržišni 'mehanizmi' najbolje se opisuju rečnikom psihologije. Na primer, marginalna korisnost analizira kako čovek vrednuje dobra kojih ima sve manje pa se svaka jedinična količina mora upotrebiti za najvažnije svrhe. Recimo, neću se tuširati ako vode jedva ima za piće.
 
U knjizi Čovek, ekonomija i država: rasprava o principima ekonomije (2 toma, 1962), Rotbard je primenio i proširio Mizesov opšti pristup ekonomiji. O tome Levelin Rokvel, tada direktor Instituta Ludvig fon Mizes, piše: “Počevši od filozofskih temelja, Rotbard je podigao čitavo zdanje ekonomske teorije i izveo neoboriv dokaz neophodnosti tržišta… Knjiga tretira ekonomiju kao humanističku nauku, a ne kao ogranak fizike.” I zaključuje: “…Rotbardovo veliko delo ključno je za obnovu Austrijske ekonomije nakon Mizesove smrti.”8 Uticaj knjige Čovek, ekonomija i država je bio izuzetan u određenim akademskim krugovima i nije ograničen samo na studente ekonomije. Mene lično je ovo Rotbardovo veliko delo preusmerilo sa zagovaranja ograničene vlasti na rad u tradiciji individualizma i anarhizma tokom čitavog života. Slično je iskustvo hiljada drugih ljudi, od kojih je svako reagovao na svoj način.
 
Nekoliko godina po objavljivanju knjige Čovek, ekonomija i država Rotbard je posvetio prikupljanju istorijske građe za potvrđivanje teze u prilog ekonomske slobode. U tom periodu objavio je knjige Panika 1819. godine: reakcije i politika (1962, i njegova doktorska teza), Velika američka depresija (1963), Šta je država uradila našem novcu (1964) i Ekonomske depresije: uzroci i lekovi (1969). Ova dela prikazala su i objasnila njegove stavove, koji su bili u suprotnosti sa uobičajenim načinom mišljenja o ekonomiji u to doba.
 
Prema Rokvelu, u Velikoj američkoj depresiji Rotbard je primenio Mizesovu teoriju poslovnog ciklusa da pokaže da je krah berze 1929. bio posledica ekspanzije kredita Federalnih rezervi.9
 
Pravi intelektualni nastavak knjige Čovek, ekonomija i država je ipak Sila i tržište: vlast i ekonomija (1970), u kome je ista logika primenjena da opiše razorni uticaj državne intervencije, uz poseban naglasak na razaranje izazvano porezima. Ova knjiga nudi i izazovan, mada još uvek nepotpun, model društva izvan države.
 
Rotbard je takođe bio svestan nedostataka ovih dela, u vezi postavljanja solidne osnove slobode. O tome je napisao: “Ekonomija može da obezbedi ogromnu masu podataka da podrži libertarijanski stav, ali ne može da zasnuje političku filozofiju. Budući da su politički sudovi uvek vrednosni sudovi, politička filozofija mora biti etička i zato u osnovi zalaganja za individualnu slobodu mora biti pozitivan etički sistem.”10
 
Većina kasnijih Rotbardovih tekstova ima za cilj upravo obezbeđenje neophodne “političke filozofije” koja će omogućiti procvat slobode. Etika slobode (1982) postala je tako njegova snažna moralna odbrana slobodnog društva. Egalitarizam kao pobuna protiv prirode i drugi eseji (1974) je popularnija verzija ove odbrane. Korisno je poznavanje obe knjige.
 
Popularna moralna odbrana slobode
 
Zbirka eseja pod naslovom Egalitarizam kao pobuna protiv prirode je nepravedno zanemarena a predstvlja maestralan uvod u osnove slobode pisan svakodnevnim rečnikom.
 
U predgovoru za ovu zbirku, politički komentator R. A. Čajlds mlađi komentariše tvrdnju iznetu u akademskim krugovima, naime da se teorijom anarhizma nije bavio nijedan veliki graditelj sistema. Ovom primedbom kritičari žele da kažu da nije postojao nijedan veliki mislilac koji bi izvršio sintezu celovitog pogleda anarhizma na filozofiju, istoriju, psihologiju, ekonomiju. Dakle, da anarhizmu nedostaje graditelj sistema koji bi, kao Karl Marks, proizveo ideologiju.
 
Čajlds se tome usprotivio. Anarhistički pogled na svet – preciznije, individualistički (ili libertarijanski) anarhizam – ima bar jednog velikog graditelja sistema: Mareja Rotbarda. Iako Čajlds odaje zasluženo priznanje terijskim doprinosima Spunera i Takera, za Rotbarda tvrdi da je odigrao ulogu integratora i tvorca teorije. Rotbard je obezbedio, kaže Čajlds, “celinu libertarijanskog pogleda na svet, jedinstven pogled na istoriju i događanja u svetu…”(v)
 
Eseji u Egalitarizmu, pisani popularnim stilom, izraz su ove integracije i predstavljaju potpun prikaz ni manje ni više nego čitave “naučne discipline slobode” na kojoj se zasniva moderni libertarijanizam. Uvodni esej, koji nosi isti naslov kao i knjiga, uvodi čitaoca u problem polazeći od samih osnova ljudske prirode. U njemu su prezentirani biološki dokazi raznolikosti među ljudima a na ovoj raznolikosti se zasniva individualna sloboda. Kao što Rotbard primećuje, “kad bi ljudske individue bile istovetne kao mravi, zašto bi se iko trudio da svakoj osobi omogući da razvija svoj um, svoje sposobnosti i svoju ličnost u najvećoj mogućoj meri?”(x-xi) Sledeći primer svog mentora, Mizesa, temelje “libertarijanizma u individualizmu i individualnim razlikama” tražio je u 'delajućem čoveku.' (xi) U stvari, poricanje različitosti (individualizma) za njega je poricanje “same strukture čovečnosti i univerzuma.”(s.13)
 
Najopštije rečeno, ovo je Rotbardova osnova slobode. Postojanje ljudske raznolikosti i potreba da se ta činjenica poštuje kao jedna od najosnovnijih osobina ljudske prirode predstavljaju okvir unutar koga je Rotbard izgradio pojedine delove sistema.
Sledeći esej u zbirci, pod naslovom “Levica i desnica,” prihvata se graditeljskog zadatka smeštanjem“aktuelnog pokreta i ideologije [individualizma] u kontekst odnosno tok istorije sveta…”(xi) U njemu se postavlja empirijsko pitanje: “Kakve … su šanse za slobodu?”(s.14) U optimističkom duhu, Rotbard tvrdi da “iako kratkoročno šanse za slobodu u zemlji (SAD, prim.prev.) i inostranstvu izgledaju slabe, ispravan stav za libertarijanca je nepokolebljivi optimizam na dugi rok.”(s.15) Svoj optimizam je temeljio na vrlo ubedljivoj viziji borbe između Slobode i Sile, koja nadilazi tradicionalnu političku podelu na levicu i desnicu.
 
Rotbard prati temu borbe Slobode protiv Sile kroz vekove istorije, preko radova različitih autora, od Lorda Aktona preko Karla Marksa i Džordža Bernarda Šoa, sve do Amerike nakon Prvog svetskog rata. Ni to vreme, imajući u vidu čak i nabujali socijalizam predsednika Frenklina D. Ruzvelta, za Rotbarda nije bilo beznadežno. Optuživao je vodeće individualiste tog doba, Alberta Noka i H.L. Menkena, za “veliku grešku pesimizma” i “očajanja.”(s.28) Oni jednostavno nisu razumeli da je svet sada industrijalizovan i da “samo sloboda, samo slobodno tržište može da organizuje i održava industrijsko društvo i da, sa rastom i eksplozijom populacije, raste i nasušna potreba za neometanim funkcionisanjem industrijske ekonomije.”(s.29)
 
Time je Rotbard, sa Slobodom utemeljenom u ljudskoj prirodi i sa perspektivom istorijskog optimizma, pripremio teren za samouvereni napad na najvećeg neprijatelja slobode: Državu.  Sledeći esej pod naslovom “Anatomija države” sistematski iznosi tvrdnju da je etatizam antiteza individualizma. Rečeno jezikom religije, etatizam je đavolja rabota. Esej počinje objašnjenjem “Šta država nije” (s.34-35), sledi “Šta država jeste” (s.35-37) i nastavlja sa analizom delovanja države prevashodno u cilju sopstvene zaštite i širenja. (s.37-52) U zaključku, o snazi društva protiv sile države, opisan je sukob onih koji žive od produktivnog rada (društvo) i onih koji žive prisvajanjem proizvoda drugih (država). Zatim slede osnovni principi na kojima se zasniva povećavanje i održavanje snage društva.
 
Esej “Pravda i pravo svojine” obezbeđuje “filozofsku osnovu libertarijanskog aksioma nenapadanja osoba ili svojine” i nastavlja izvođenjem teorije “pravednih prava svojine.” (xi) U tradicionalno libertarijanskom maniru, Rotbard temelji pravo svojine na dve “osnovne pretpostavke”: “(a) apsolutno pravo svojine svakog pojedinca na samog sebe, na svoje telo; pravo koje se može nazvati pravo na samo-posedovanje; i (b) apsolutno pravo na materijalnu svojinu osobe koja prva pronađe neupotrebljavani materijalni resurs i onda ga na neki način zauzme ili promeni korišćenjem svog rada. Ovo se može nazvati princip pravednog zaposedanja…”
 
U eseju se ove pretpostavke primenjuju na brojne probleme, od zemlje preko intelektualne svojine do takozvanih 'prava životinja.' Jednostavnim rečima objašnjava se kako se principi svojinskih prava ugrađuju u pravni sistem. “Ukratko: sva postojeća svojina može se podvesti pod princip pravednog zaposedanja, pod uslovom (a) da ne može postojati vlasništvo nad ljudima; (b) da sadašnji vlasnik nije ukrao svojinu; i naročito (c) da, prvobitnom pravednom vlasniku (žrtvi krađe ili njegovom nasledniku), imovina mora biti vraćena.”(s.69)
 
(Na ovom mestu u Egalitarizmu Rotbard je preskočio važan korak u razvijanju filozofije slobode, ali je ovaj propust ispravio u drugim tekstovima. Naime, Egalitarizam ni jednom rečju ne objašnjava kako nastaju i razvijaju se pravne institucije na slobodnom tržištu. Nedostaje bilo kakav plan. A bez institucionalizacije slobode kroz osnivanje anarhističkih (ne-državnih, prim.prev.) odbrambenih i bezbednosnih ustanova, mogućnosti za ostvarenje slobode jako su smanjene.)
 
U petom po redu eseju u zbirci Egalitarizam, pod naslovom “Rat, mir i država,” Rotbard eksplicitno ugrađuje izolacionističku spoljnu politiku Stare desnice u samo jezgro teorija libertarijanizma. Pošto je već izneo tvrdnju da je rat najdestruktivnija aktivnost države – kako za individualizam, tako i za moral – prihvatio se vrlo važnog zadatka: da izgradi “libertarijansku teoriju rata i mira.” Rotbard primenjuje “aksiom o nenapadanju na područje koje je većini libertarijanaca bilo najslabija tačka: na područje rata i spoljne politike.“ Beskompromisno i konzistentno sledio je princip da “je potpuno nedopustivo povrediti prava nevinih ljudi,” i zaključio da libertarijanci moraju da osude “sve ratove, nezavisno od motiva.”
 
Ostatak zbirke eseja opisuje primenu osnovnih principa iznetih u prvoj polovini knjige. Na primer, u naslovnom i najvažnijem eseju “Egalitarizam” kaže se da, “pošto zagovornici egalitarizma apriori tvrde da su svi ljudi, pa stoga i sve grupe ljudi, istovetni i jednaki, iz toga zaključuju da sve razlike u statusu, bogatstvu i moći koje postoje u društvu moraju biti posledica nepravednog 'nasilja' ili iracionalne 'diskriminacije.'" Ovu tvrdnju Rotbard kasnije diskutuje u esejima “Libertarijanizam za decu” i “Jednakost žena:o čemu se zapravo radi,” u kojima analizira dve grupe za koje se u javnosti veruje da su izložene nasilju jer su 'drugačije.'
 
Za Rotbardovu zaostavštinu kao graditelja sistema posebno su važna dva preostala eseja u zbirci Egalitarizam: “Spuner-Takerova doktrina: pogled jednog ekonomiste” i “Ludvig fon Mizes i paradigma našeg vremena.” U “Spuner-Takerovoj doktrini” Rotbard odaje priznanje dvojici velikih američkih anarhista 19. veka koji nisu samo shvatili da vlast i individualna sloboda ne mogu zajedno, već su takođe istraživali načine na koje pojedinci mogu da sarađuju bez države i da postignu Takerovo 'ugovorno društvo.'  Spuner i Taker su u suštini bili društveni utopisti isto koliko i politički teoretičari.
 
Uprkos dubokog poštovanja za američku tradiciju 19. veka, Rotbard je bio i te kako svestan grešaka svojih prethodnika. Kritikovao je ekonomsku grešku koju su obojica napravili, “time što su [Taker i Spuner] prihvatili radnu teoriju vrednosti koja ih je uverila da su renta, kamata i profit oteti od radnika eksploatacijom.”
 
Rotbardovo rešenje ovog problema, njegov pokušaj da ispravi greške prethodnog stoleća da ne bi zamagljivale pogled u 20. veku, nalazi se u poslednjem eseju Egalitarizma, pod naslovom “Ludvig fon Mizes i paradigma našeg vremena.” U njemu je objasnio da se “u korpusu znanja poznatom kao 'austrijska ekonomija' nalazi  naučno objašnjenje funkcionisanja slobodnog tržišta (kao i posledica intervencije vlasti na tržištu) koje bi anarhisti-individualisti mogli lako da uklope u svoj politički i društveni pogled na svet.” Time je pokazano da radikalne građanske slobode uključuju i slobodno tržište i postaju gotovo nerazdvojni pojmovi: ekonomske i građanske slobode postaju tačke na istoj liniji slobode.
 
Akademski moralni zahtev za slobodu – Etika slobode
 
Egalitarizam je bio pisan za laika. U predgovoru knjige Etika slobode Rotbard nastavlja da obrađuje ovu problematiku na naučnom nivou. On kaže, “Sav moj rad vezan je za centralno pitanje ljudske slobode. Moje je uverenje da su, iako svaka disciplina ima svoju samosvojnost i celovitost, u krajnjoj analizi sve nauke i naučne discipline ljudskog delovanja povezane i mogu biti ujedinjene u 'nauku' ili naučnu disciplinu slobode pojedinca.11
 
U Etici slobode – naučnom radu o političkoj filozofiji – Rotbard je postavio teorijske osnove slobode. Verovao je da je “ključno za teoriju slobode utvrđivanje prava na privatnu svojinu, jer se oblast slobodnog delovanja svakog pojedinca može očuvati samo ako su njegova prava na svojinu utvrđena i zaštićena.”
 
Iz tog razloga I deo Etike detaljno obrađuje važnost prirodnog zakona, koji se odavno smatra moralnom osnovom privatne svojine. Obuhvaćena je veza prirodnog zakona sa razumom i naukom; nespojivost prirodnog zakona sa pozitivnim zakonom; i njegova uloga kao temelja prirodnih prava.
 
II deo je logičan nastavak od prirodnog zakona ka “teoriji slobode.” Rotbard ovde koristi ono što se naziva “najprokazaniji metod klasične ekonomske teorije” – model Robinzona Krusoa. Ovaj prilaz, posmatranje izolovanog čoveka, bio je jako kritikovan najviše od Karla Marksa i njegovih sledbenika koji veruju da čovek ne može postojati kao čovek ako nije u društvu. Rotbard međutim insistira da je neophodno "izolovati čoveka suprotstavljenog prirodi i tako ga sagledati jasnije, apstrahujući na početku međuljudske odnose.” Štaviše, Rotbard je verovao da Kruso nije ništa manje čovek kada je sam. Na primer, Kruso još uvek vrednuje dobra koje poseduje – recimo kokosove orahe – u skladu sa njihovom graničnom korisnošću. I isto tako mora prvo da proizvede da bi trošio i da koristi ljudsko rasuđivanje (razum) da bi opstao.
 
Primer Krusoa omogućava jasnu, nedvosmislenu analizu. Kada je sam, kaže Rotbard, Kruso “poseduje svoje telo; njegov um je slobodan da zamisli svoje ciljeve, da koristi razum da bi otkrio koje ciljeve da izabere i da nauči kako da upotrebi sredstva koja su mu pri ruci da bi ih postigao…” (s.31) Onda se pojavljuje Petko, “da se pokaže kako pojavljivanje drugih osoba utiče na raspravu” o 'čoveku u društvu,' čoveku u odnosu sa drugim ljudskim bićima. (29) Petko se pojavljuje da bi se od diskusije ekonomskog principa proizvodnje prešlo na diskusiju principa razmene, koja je i ekonomska i psihološka. Ipak, prilika za razmenu takođe znači i priliku da Petko primeni silu na Krusoa ili obrnuto.
 
Drugim rečima, pusto ostrvo obezbeđuje potpuno neograničenu slobodu za Krusoa. U društvu, on se uvek suočava sa pretnjom mogućeg nasilja. Zašto bi prihvatio taj rizik? Za Rotbarda, odgovor je jasan: “Proces razmene omogućava čoveku da se iz primitivizma samoće uzdigne do civilizacije: njegove mogućnosti su nesagledivo porasle…” (s.36) Dalje, društvo uvećava mogućnosti Krusoovog izbora jer mnoge od njegovih odluka, među kojima i najvažnije odluke koje uopšte može da donese, zahtevaju prisustvo drugih ljudi, na primer odluka da ima dete.
 
Tako glavna čovekova briga nije kako da ostane izolovan nego kako da uredi odnose sa drugima na način koji otvara najviše mogućnosti, tj. na način pri kome je mogućnost nasilja najmanja. Prema Rotbardu, ključ je u dva suprotstavljena pojma – svojina i zločin. I zaista, Rotbard se trudi da definiše svojinu na način koji će olakšati definisanje zločina. Zločin se definiše kao povreda prava svojine odnosno otimanje nečijih mogućnosti. U 9. glavi II dela, pod naslovom “Svojina i zločin,” Rotbard zaključuje “Tako dolazimo do teorije prava svojine: Svaki čovek ima apsolutno pravo da poseduje svoje telo i da njime upravlja i takođe da koristi nekorišćenu zemlju i druge materijalne resurse koje nađe i uredi… Takođe imamo i teoriju zločina: zločinac je onaj koji napadne svojinu.” [naglašeno u originalu] (s.59)
 
Sukob između svojine i zločina, kao jedan od glavnih problema građanskog društva je poseban slučaj Rotbardovog glavnog problema – sukoba Slobode i Sile. Pošto je definisao ove pojmove kao ključne za društvo, Rotbard ih je koristio da opiše kako svojina i zločin (kriminal) utiču na važne aspekte društva: zemljišni posed, decu, prava životinja, samoodbranu i teoriju ugovora. Iza ovoga neizbežno kao nastavak sledi analiza države kao najgoreg neprijatelja slobode.
 
III deo Etike nosi naslov “Država protiv slobode” a u ovom delu nalazi se glava 22, “Priroda države.” Ova glava počinje rečenicom: “Do ovog mesta u knjizi razvili smo teoriju slobode i prava svojine i skicirali zakonske odredbe kojima bi trebalo zaštititi ta prava.” A šta je sa vlašću, sa državom? Rotbard je ukazao na mnoge za društvo neophodne funkcije koje vrši država, kao što je vatrogasna služba i pošta, ali je onda izneo sledeću tvrdnju: “Ne postoji način da se dokaže da samo država može da vrši ove funkcije, pa čak ni da se dokaže da ih sada vrši dovoljno dobro.” (s.161)
 
Time je pripremljen teren za dva zaključna poglavlja, od kojih je prvo naslovljeno “Moderne alternativne teorije slobode.” U njemu Rotbard piše: “Pošto smo izneli našu teoriju slobode i prava svojine i razmotrili ulogu države, po svojoj prirodi suprotstavljene slobodi, u ovom delu knjige ćemo diskutovati i kritikovati nekoliko modernih alternativnih teorija slobode koje su, uopšteno govoreći, u tradiciji klasičnog liberalizma i slobodnog tržišta. Koliko god ove teorije imale prednosti, pokazaće se da su nepotpuna i neodgovarajuća osnova za sistematsku teoriju slobode i prava pojedinca.” (199)
 
Poslednji deo Etike je rasprava pod naslovom “Prema teoriji strategije za slobodu”. Ovo nije isto što i kretanje ka strategiji – planu – za slobodu.  Umesto toga, ovo je diskusija metodologije koju bi trebalo koristiti pri kreiranju plana za slobodu. Za Rotbarda, “Libertarijanizam … je filozofija koja traga za politikom,” i “zadatak filozofije je da odredi strategiju.” Upravo namera da se ide “od sadašnjeg … stanja stvari ka … konzistentnoj slobodi” navela je Rotbarda da tako pažljivo izgradi teorijsku osnovu. (s.253)
 
Ipak, nakon postavljanja osnove, Rotbard ne izlaže konkretnu zamisao slobode. Na ovom mestu on pažljivo određuje granice takve zamisli. Sloboda, kaže on, nije obavezno najveća vrednost za libertarijance: ona je najveća politička vrednost … a politika je oblik etičke filozofije koji određuje ulogu nasilja u ljudskom društvu.
 
Kao i uvek, na temelju prethodnog saznanja ili argumenta, Rotbard se tada zapitao “Ako je sloboda najviši politički cilj, to znači da treba tražiti najbrži način da se do slobode stigne…” On postavlja parametre kojih se iskreni libertarijanac mora držati da bi postigao slobodu. “Ovo znači da libertarijanac mora biti radikal, odnosno da mora želeti da postigne cilj – slobodu – najbrže moguće. Prema tome, radikalizam je jedan od ključeva za libertarijansku politiku. Potpuna konzistentnost je drugi ključ. “Strategija za dostizanje slobode ne sme da uključi bilo koje sredstvo koje je u suprotnosti ili ugrožava cilj…” (s255-256) Odbacivanje argumenta probitačnosti u korist moralne osnove koju obezbeđuje prirodni zakon je takođe deo politike slobode.
Rotbardova primena “politike” libertarijanizma na konkretna pitanja je rasuta u stotinama članaka. Takođe je iznesena u snažnom delu Za novu slobodu: Libertarijanski manifest, koji je verovatno najpoznatija knjiga među libertarijancima. Može se naći i između redova četvorotomne studije američkih kolonija i revolucije u periodu 1620.-1780., pod naslovom Začeta u slobodi (1975.-1979.) Tu je prikazano kako se institucije tokom vremena menjaju i da ljudsko pregnuće može da vodi kako poštovanju, tako i zanemarivanju principa.
 
U pisanju ovog teksta, nesumnjivo je da su mnogi aspekti Rotbardovog doprinosa literaturi o slobodi samo ovlaš naznačeni. Krivica za to je Rotbardova, jer je postigao tako puno u mnogim oblastima. Da bi se stekao kompletniji uvid u njegovo zaveštanje, preporučuje se hronološki pregled. Kad je reč o njegovom zaveštanju, biće citiran sam Rotbard, a ovaj citat može se odnositi na skoro sve što je napisao. Kako je već napisano u prvoj rečenici ovog eseja:
 
“Moje viđenje istorije čoveka … na centralno mesto postavlja veliki sukob koji beskrajno traje između Slobode i Sile… Slobodu pojedinca vidim … kao neophodan uslov procvata svih drugih vrednosti koje čovečanstvo gaji: moralnu čistotu, civilizovanost, umetnost i nauku, ekonomski napredak … Istoriju vidim kao sukob između 'snage društva' – dobrovoljne stvaralačke saradnje među ljudima – i sile države.”12
 
 
Lična napomena
 
Na kraju, želim da kažem nešto što se ne može naći u knjigama o istoriji i što buduće generacije možda ne bi razumele – radi se o dubokom i pozitivnom uticaju harizme Mareja Rotbarda na studente. Iako će njegova brojna dela svedočiti o zapanjujuće širokom znanju, iz njih se ne može steći utisak o njegovom humoru, o smehu koji se mogao čuti bukvalno satima tokom završnih sesija simpozijuma ili prilikom okupljanja u njegovoj kući. Kada bi se ljudi najzad rastali od Mareja – nevoljno odlazeći iz jednog sveta u kome su ideje toliko zabavne – odlazili su u biblioteke da istražuju i sedali za svoje pisaće mašine da pišu tekstove za koje im je on bio nadahnuće. Marej Rotbard je verovao da su ideje važne i svakome bi udahnuo tu veru. Još mogu da čujem njegov glas – malo škripav – kako insistira da je neko saznanje “ključno! to je ključna stvar!,” i kako me ubeđuje da o tome pišem.  
 
Marej je imao običaj da sedi sa desnom rukom zabačenom iznad glave. Sećam se da sam jednom prilikom ušla u sobu gde je Marej razgovarao sa tri mlada čoveka koji su ga sa pažnjom slušali sedeći na kauču. Sva trojica zabacili su desnu ruku iznad glave. Ni jedan nije bio svestan toga da ga imitira. Čitava generacija teoretičara libertarijanizma želela je da bude Marej Rotbard. Kopirali smo njegov govor, njegove gestove, njegove čudne navike … nadam se da je i nešto od njegove intelektualne magije prešlo na nas.


 
Marej Rotbard, Začeta u slobodi, II tom
Marej Rotbard, Za novu slobodu: Libertarijanski manifest
Kad ovo kažem, ne želim da umanjim doprinos pionira libertarijanizma, kao što su bili Karl Hes ili Leonard Rid, koji su pokretu dali jedinstveni duh radikalizma. Želim samo da kažem da je moderni libertarijanizam sistem povezanih uverenja i da je Rotbard bio prvi teoretičar koji ih je upotpunio u celovit sistem.
Marej Rotbard, “Uvod,” Egalitarizam kao pobuna protiv prirode i drugi eseji
Ibid, Levica i desnica: Šanse za slobodu, s.33.
Ibid, Egalitarizam, s.4
Citirao Rokvel, u Marej Rotbard: Zaveštanje slobode
Levelin Rokvel mlađi,  Marej Rotbard: Zaveštanje slobode
Ibid.
“Uvod,” Egalitarizam, v.
Marej Rotbard, Etika slobode
Marej Rotbard, Začeta u slobodi, II tom
 
 
Vendi MekElroj je autor knjige Razumna žena. Više njenih radova može se naći na ifeminists.com i na njenoj ličnoj internet prezentaciji.

Prevod: Suzana Ignjatović

Mizesova zaostavština feminizmu

Autor: 
Vendi Mekelroj

U feminističkim krugovima koji slobodno tržište vide kao instituciju za tlačenje klase žena od klase muškaraca, retko će se čuti ime čuvenog austrijskog ekonomiste Ludviga fon Mizesa (Ludwig von Mises). Kada bi se Mizes i pojavio kao tema, politička nekorektnost njegovih shvatanja o ženskoj prirodi izazvala bi još veću odbojnost. Na primer, u delu Socialism: An Economic and Sociological Analysis on kaže: „Možda žena ima mogućnost da bira između odbacivanja najveće ženske radosti – materinstva - i muškog razvoja ličnosti kroz akciju i izazove. A možda ona nema takav izbor.“

 
Sa ovih borbenih reči Mizes je prešao na političko tumačenje samog feminističkog pokreta. Po njemu, ako feminizam teži ekonomskim i zakonskim slobodama koje omogućavaju ženi da postane nezavisna, onda on nije ništa drugo nego „struja u velikom liberalnom pokretu, koji zastupa mirnu i slobodnu evoluciju“. Sa druge strane, ako teži promeni „institucija društvenog života sa idejom da će to omogućiti uklanjanje prirodnih prepreka“, onda je feminizam „duhovno dete Socijalizma“. Uostalom, jedna od osobina socijalizma jeste pokušaj promene prirode i prirodnih zakona reformom socijalnih institucija. Primer za to je pokušaj da se ponuda i tražnja uređuju planskom ekonomijom.
 
Liberalni feminizam šezdesetih godina dvadesetog veka (takozvani „drugi talas feminizma“) ličio je, u nekim aspektima, na ono što Mizes opisuje kao „struja“ klasičnog liberalizma. Mada je pokret imao snažne predrasude u vezi sa kapitalizmom, veliki deo aktivnosti liberalnih feministkinja imao je cilj da ukloni zakonske prepreke i nejednakosti sa kojima se suočavaju žene. Apel za zakonskom jednakošću dostigao je vrhunac u martu 1978. kada je sto hiljada demonstranata marširalo na Vašington da izrazi odlučnu podršku propalom amandmanu o jednakim pravima (ERA - Equal Rights Amendment).
 
Feministkinje šezdesetih godina bile su sklone tome da muškarce posmatraju kao neposlušne partnere koje je trebalo podsećati na njihove društvene odgovornosti - od priznavanja ženske sposobnosti na radnom mestu do podele roditeljskih obaveza kod kuće. Prema današnjim standardima, međutim, to neprijateljstvo izraženo prema muškarcima u šezdesetim godinama bilo je prigušeno. U duhu priznavanja prisustva muških članova, National Organization of Women promenila je ime u National Organization for Women.
 
U međuvremenu, u pozadini je druga vrsta feminizma stvarala posebnu ideologiju koju bi Mizes smatrao u celosti “duhovnim detetom Socijalizma”. U knjizi Who Stole Feminism? autorka Kristina Hof Somers (Christina Hoff Sommers) ovu ideologiju naziva „rodni feminizam“, feminizam zasnovan na rodu, zato što posmatra žene i muškarce kao odvojene i nužno antagonističke klase. Rodne feministkinje zaključuju da sva zla koja imaju uticaja na ženu, od silovanja na sastanku, do platnih razlika, proističu iz muškog sistema dominacije nazvanog patrijarhat koji je delimično oličen u kapitalizmu. U svojoj knjizi Of Woman Born, pionirska rodna teoretičarka Edrijen Rič (Adrienne Rich) definisala je patrijarhat na sledeći način: „... moć očeva: porodični socijalni, ideološki, politički sistem u kome muškarci silom, direktnim pritiskom ili preko rituala, tradicije, zakona i jezika, običaja, pravila ponašanja, obrazovanja i podele rada...u njemu se žena uvek potčinjava muškarcu.“
 
Andrea Dvorkin (Andrea Dworkin) je pisala o emocionalnom uticaju patrijarhata u knjizi Our Blood: „U patrijarhatu, svaka žena je žrtva, prošla, sadašnja i buduća. U patrijarhatu, kćerka svake žene je žrtva, prošla, sadašnja i buduća. U patrijarhatu, sin svake žene je njen potencijalni izdajnik i takođe neizbežni silovatelj ili eksploatator druge žene“.
 
Muškarci nisu više bili samo neposlušni partneri. Rodne feministkinje su redefinisale suprotni pol u posebnu političku klasu čiji interesi su inherentno suprotstavljeni ženinim. U teoriji koja je usledila, Dvorkin je proglasila sve muškarce silovateljima. Kejt Milet (Kate Millett) je pozivala na kraj porodice. Ketrin Mekinon (Catharine MacKinnon) je proglasila brak, silovanje i prostituciju nerazdvojivim.
 
Posmatrano kroz političke naočari rodnog feminizma, muškost nije više bila biološka već kulturna i ideološka osobina. U knjizi Toward a Feminist Theory of the State, Mekinonova insistira da je „muškarac socijalni i politički koncept a ne biološka osobina.“ U Our Blood, Dvorkinova se slaže: „Da bismo zaustavili...sistematsko zlostavljanje svih nas, moramo uništiti same definicije muškosti i ženskosti, muškaraca i žena...“ Muškost nije mogla biti reformisana. Morala je da bude eliminisana.
 
Sa smrću ERA-e i razočaranjem liberalnih feministkinja koje je usledilo, ideologija rodnog feminizma izbila je u prvi plan i počela da vrši ključni uticaj na mnoga pitanja. Zaista, nije preterano tvrditi da veliki deo glavne struje današnjeg feminizma jeste zasnovan na verziji klasne analize rodnog feminizma.
 
Upravo u vezi sa ovim teorijskim pitanjem Mizes daje pronicljive uvide o modernom feminizmu.
 
 
Analiza klase i kaste
 
Klasa nije ništa drugo nego proizvoljno grupisanje jedinki koje dele zajedničke karakteristike definisane iz neke epistemološke perspektive. Ukratko, ono što definiše klasu određeno je svrhom onoga ko definiše. Na primer, istraživač koji proučava zloupotrebu droga podeliće društvo na klase korisnika droga i onih koji ne koriste droge. Možda će zatim napraviti potklase unutar korisnika droga na osnovu konkretne supstance koju koriste, učestalosti uzimanja droge, ili nekog drugog faktora koji je važan za istraživački cilj. Klase se mogu definisati skoro na osnovu bilo kog činioca koji je bitan onome ko definiše, kao što su prihod, boja kose, godine, nacionalnost, seksualne navike itd.
 
Klasna analiza je više od epistemološkog instrumenta za rodne feministkinje. Ona je pretvorena u ideološki instrument. Odnosno, članovi klase muškaraca ne dele samo identitet zasnovan na određenim fizičkim karakteristikama, oni takođe dele posebne političke i društvene interese na osnovu identiteta. Glavni interes je držanje klase žena pod kontrolom. Stoga koncept pola kao klase postaje toliko važan da predstavlja uzročni činilac, tj. on predviđa i određuje kako će se članovi klase ponašati.
 
Klasna analiza je povezana sa Karlom Marksom, koji ju je popularisao kao političko sredstvo za definisanje interesa i ponašanja - glavna politička karakteristika koja definiše pripadnost klasi pojedinca jeste njegov odnos prema sredstvima za proizvodnju, tj. da li je kapitalista ili radnik. Ovo je oblik relacione klasne analize koja opisuje klasu na osnovu njenih odnosa prema jednoj instituciji, u ovom slučaju kapitalističkom sistemu.
 
Koncept klase, međutim, ima dublju istoriju unutar individualističke misli, i ona prethodi marksizmu. Na primer, u Americi, džefersonovac Džon Tejlor (John Taylor) iz Karoline je tvrdio da njegovi savremenici koji su bili uključeni u bankarske aktivnosti čine „papirnu aristokratiju“, posebnu klasu u društvu koja profitira na račun drugih. Albert Džej Nok (Albert Jay Nock) je raširio ideju Franca Openhajmera (Franz Oppenheimer) da je ključna razlika između onih koji koriste politička sredstava za postizanje ciljeva i onih koji koriste ekonomska sredstva. Ovaj koncept klasne analize još postoji unutar individualističke misli. Klasa je definisana u odnosu na instituciju državne moći, odnosno, pitanje je da li je individua pripadnik onih koji vladaju ili onih kojima se vlada. Da li koristi politička sredstva ili je njihova žrtva?
 
Dvadesetovekovno američko društvo postavlja problem marksističkoj analizi koja veruje u nepromenljive klasne interese tj. da je radnička klasa inherentni neprijatelj kapitalista. Ipak, američko društvo je skoro definisano fluidnošću klasne strukture i interesa. Ljudi često menjaju svoje određenje pripadnosti klasama, od radnika do kapitaliste, od niže do više klase. Ranije kulture, kao što je predrevolucionarna Francuska, stvarale su jasne zakonske granice između klasa i priznavale različita prava svakoj od njih. Čak su i u osamnaestovekovnoj i devetnaestovekovnoj Americi (ponekad reklamiranoj kao „besklasno društvo“) mnogim kategorijama ljudi bile uskraćene zakonske privilegije, na primer glasanje. Kada zakon postane univerzalno primenljiv, klasne barijere padaju.
 
Fluidnost modernog američkog društva ne predstavlja nikakav teorijski problem za Mizesov pojam klase. Za njega je klasa stvar zajedničkog identiteta a ne zajedničkih interesa. Radnička klasa može deliti zajedničke ciljeve u području ekonomije, ali to ne određuje niti predviđa subjektivne vrednosti i interese njenih članova. U slobodnom tržištu sa jednakošću svih pred zakonom, očekuje se stalna promenu u klasnoj strukturi. U delu The Anti-Capitalistic Mentality Mizes definiše „tri progresivne klase društva“, tj. „one koje štede, one koje investiraju kapitalna dobra i one koje razvijaju nove metode za upotrebu kapitalnih dobara“ i objašnjava: „Svako je slobodan da se priključi redovima tri progresivne klase u kapitalističkom društvu. Ove klase nisu zatvorene kaste. Članstvo u njima nije privilegija koju pojedinac dobija od neke više instance niti ga nasleđuje od predaka. Ove klase nisu klubovi i insajderi nemaju nikakvu moć da spreče ulazak pridošlice.“
 
Mizes naziva kastama one statične klase koje funkcionišu pomoću zakonskih nejednakosti. One se stvaraju onda kada se postave zakonske barijere koje cementiraju ljude u klase i sprečavaju društvenu pokretljivost. U Socializmu Mizes proširuje značenje kaste i na pripadnike staleža: „Staleži su bili zakonske institucije a ne ekonomske činjenice. Svaki čovek je bio rođen u jednom staležu i u principu ostajao u njemu do smrti...Čovek je bio gospodar ili kmet, slobodan čovek ili rob, zemljovlasnik ili kmet vezan za zemlju, patricij ili plebejac - ne zato što je zauzimao određeni položaj u ekonomskom životu, već zato što je pripadao određenom staležu“. U suštini, kaste su zakonom određene klase koje stvaraju statično društvo.
 
U delu The Free and Prosperous Commonwealth, Mizes definiše statusno društvo kao ono koje se ne sastoji od građana sa jednakim pravima, već je podeljeno u rangove koji imaju određene dužnosti i prava...”
 
U kastinskom (a ne u klasnom) društvu su izbijali neizbežni konflikti između zakonskih kategorija ljudi koji su imali određene privilegije ili ograničenja. Stoga je kategorija „klasni rat“ pogrešna: trebalo bi reći „kastinski rat“. Štaviše, takozvani „klasni rat“ sadrži dodatnu konfuziju. Na primer, ova rečenica obično podrazumeva da postoji „jedinstvo interesa među članovima odvojenih klasa“. Ipak, kao što je Mizes objasnio u The Free and Prosperous Commonwealth, jedinstvo ne znači nužno zajedničke interese, pošto članovi klase teže da daju prioritet svojim ličnim interesima. Paradoksalno, ovo može da vodi do konkurencije među članovima klase a ne do jedinstva. Mizes piše:
 
„Upravo zbog toga što se ’klasni drugovi’ nalaze u istoj socijalnoj poziciji, nema jedinstva interesa među njima, već konkurencije. Na primer, radnik koji radi u uslovima koji su bolji od prosečnih, ima interes da isključi takmace koji bi mogli da umanje njegovu platu do nivoa prosečne...Dobro je poznato šta su učinile radničke partije u vezi sa ovim u svakoj zemlji tokom poslednjih nekoliko godina.“
 
Mizes je postavio ključna pitanja u vezi sa pojmovima kao što su „klasni interes“ i „klasni rat“. Da li zajednički interesi postoje odvojeno od skupa ličnih interesa pojedinaca? Ako postoje objektivni zajednički interesi, da li oni imaju prioritet nad subjektivnom vrednosnim sudovima svakog člana? Ako oni ne dominiraju nad individualnim preferencijama, kakva je vrednost „klasnih interesa“ u predviđanju ponašanja grupe?
 
Razmotrimo ova pitanja na primeru rodne feminističke ideologije.
 
 
Klasni konflikt u rodnom feminizmu
 
Prema ovoj ideologiji, rod je važan politički faktor koji definiše klasu (Mizes bi je nazvao kasta) u smislu njegovog odnosa prema instituciji patrijarhata. Muškarci ne samo da imaju zajednički identitet, već i političke i socijalne interese koji su u nužnom konliktu sa identitetom i interesima žena. Identitet klase može biti zasnovan na fizičkim karakteristikama, ali klasni interesi su ideološki. Uzmimo završni pasus uvoda dela Against Our Will autorke Suzan Braunmiler (Susan Brownmiller) koji govori o silovanju: „Saznanje mušakarca da njegove genitalije mogu poslužiti kao oružje koje izaziva strah mora biti tretirano kao jedno od najvažnijih otkrića preistorijskih vremena, pored pronalaska vatre...To je, ni manje ni više, svesni proces zastrašivanja kojim svi muškarci drže žene u stanju straha.”
 
Zajednički identitet zasnovan na istim genitalijama – zajednička muškost – navodi muškarce da svoje genitalije smatraju oružjem, iz čega nastaje zajednički interes da se silovanje koristi za zastrašivanje žena. Mizes bi rekao da je jedini mogući sledeći korak u ovom logičkom nizu, da muškarci kao klasa dele zajedničke genitalije. On bi snažno osporavao da svi članovi muške klase isto vrednuju ovu karakteristiku ili je koriste na kolektivan, umesto individualan način. Činjenica da se muškarci takmiče za žene nesumnjivo stvara različite seksualne pristupe, uključujući zaštitu i porodičnu privrženost.
 
Mizes je doveo u pitanje samu osnovu teorije klasnog konfikta, koja počiva na pretpostavci da ono što jednoj klasi koristi mora oštetiti drugu. Kao što je ukazao u delu Socialism „Naučni smisao koncepta proizlazi iz njegove funkcije u teorijama kojima pripada. Izvan konteksta ovih teorija, on je samo intelektualna igračka“.
 
Mizesova teorija o tome kako društvo funkcioniše zasnovana je na klasičnoj liberalnoj misli, koja kaže da se saradnja dešava samo onda kada obe strane imaju korist iz razmene. Samo shvatanje koristi jeste ono što nagoni svaku stranu da deluje. Čak i neprijateljstvo između radnika i kapitalista nestaje u situaciji jednakih individualnih prava zato što svaka grupa nema moć da iznudi saradnju od druge grupe. Grupni konfikti nužno nastaju samo ako se primeni sila u toj razmeni.
 
Rodni feminizam je zasnovan na drugačijoj teoriji: Mekinonova je ideologiju na odredila post-marksistički način, što podrazumeva usvajanje mnogih aspektata marksizma ali odbacivanje njegovog insistiranja na tome da je ekonomski, a ne polni položaj, važan faktor koji određuje klasu. Stoga rodni feminizam uključuje socijalističke ideje kao što je „višak rada“, a ona posmatra ljudsku saradnju kao proces kojim jedna grupa izvlači korist od druge grupe. Da bi se klasna nejednakost ispravila, nužno je da se učini upravo ono čega se  slobodno tržište odriče – prisilna intervencija sa namerom da se osigura „socijalno pravedan“ ishod.  Zakon mora delovati da bi osigurao korist jednoj klasi na račun ličnog interesa druge klase.
 
Konkretno, to znači da zakon mora delovati tako da donosi korist ženama koje su istorijski bile tlačene na račun muškaraca koji su bili tlačitelji. Mizesovim rečima, žene prestaju da budu klasa sa zajedničkim identitetom zasnovanim na zajedničkim karakteristikama i postaju kasta – grupa sa zakonski zaštićenim zajedničkim političkim i socijalnim interesima. Ova vrsta intervencije postoji u merama kao što su afirmativna akcija i „uporediva vrednost“.
 
 
Individualistička feministkinja sa sumnjama u klasnu teoriju
 
Feminizam koji se najviše oslanja na klasični liberalizam nesumnjivo je individualistički feminizam, koji svoj organizovan oblik dobija već u abolicionističkom pokretu u Americi. Kao individualistička feministkinja, ja dovodim u pitanje sam koncept klase unutar intelektualnog okvira individualizma. Jedan razlog je suštinski sukob koji postoji između pojma klase i drugih teorija u klasičnoj liberalnoj misli.
 
Razmotrimo subjektivnu teoriju vrednosti koju su opisali austrijski ekonomisti tvrdeći da nije moguće predvideti – čak ni na individualnom nivou – kako će bilo ko vrednovati određeni predmet ili mogućnost. Nije moguće predvideti šta će individua shvatiti kao svoj interes. Može se samo retrospektivno proceniti kako je interes bio shvaćen, istražujući kako je individua postupala prilikom svojih izbora. To je ono što se podrazumeva pod terminom “pokazane preferencije”. Čak i tada, nakon što su analizirane pokazane preferencije pojedinca, nije moguće predvideti kako će on opažati svoj lični interes u budućnosti.
 
Subjektivna teorija vrednosti tvrdi da ne postoji predodređeni interes bilo koje vrste, posebno ne nekakav koji je odvojen od subjektivne ocene individue, kakav je objektivni klasni interes. Ukratko, dva čoveka koja imaju zajedničke klasne karakteristike, recimo, penzionisani radnici fabrike Ford, mogu imati ekstremno različite percepcije ličnog interesa i tako pokazati potpuno drugačije ponašanje.
 
Ova rezervisanost u vezi sa klasnom teorijom vraća nas na pitanje koje je pokrenuo Mizesov komentar: da li uopšte ima smisla govoriti o klasnom interesu koji bi postojao odvojeno od ličnih interesa članova klase? Da li uopšte ima smisla baviti se klasom kao empirijskim entitetom različitim od članova koji ga čine, osim na epistemološkom ili kognitivnom nivou?
 
Ipak, uprkos takvim rezervama, pojam klase očigledno ima vrednost u pristupu idejama i razumevanju određenih aspekata socijalnih odnosa. Na primer, „radnička klasa” zaista opisuje određeni ekonomski položaj i razdvaja ga od drugog položaja. Pitanje koje se postavlje jeste: da li identifikovanje članova klase pruža bilo kakvu informaciju o interesima te klase kao celine?
 
Trebalo bi, bar u jednom aspektu. Marksistička i rodna feministička teorija tvrde da, pošto pripada određenoj klasi, čovek deli zajedničke interese koji određuju njegovo buduće ponašanje. Ipak, moguće je tvrditi i suprotno - pošto je grupa pokazala slične preferencije ili ponašanje, njeni članovi pripadaju istoj klasi. Ipak, klasna pripadnost koja zavisi potpuno od prethodnog ponašanja, može imati veoma malo prediktivne vrednosti za budućnost.
 
Na primer, razmotrimo vladajuću klasu koja koristi politička sredstva. Prema pokazanim preferencijama, oni možda dele isti interes, na primer, zaštitu domaće proizvodnje pomoću carina. Štaviše, zajedničke su im labave veze sa državnim institucijama koje štite i podstiču ovaj interes, kao što stranci koji koriste ekonomska sredstva mogu imati iste veze sa institucijom slobodnog tržišta. Za klasni interes vladajuće klase može se reći da je institucionalizovan u ovom smislu.
 
Ipak, sa prividno jakom strukturom klasnog interesa, ne možemo predvideti buduće preferencije koje će pokazati pripadnici vladajuće klase. Istorija je puna ljudi čije delanje je suprotno pretpostavljenim klasnim interesima. Ljudska bića delaju na osnovu savesti, poslušnosti, religijskog ubeđenja, strasti, kaprica, pijanstva...čini se da je lista uzročnih faktora koji mogu odrediti ponašanje beskonačna.
 
Možda je najvrednija funkcija klasne analize, kao metodološkog sredstva u okviru individualističke misli, razumevanje istorije a ne predviđanje budućnosti. Drugim rečima, gledajući unazad, istraživač može da vidi da je konkretna osoba bila vlasnik robova i član društva sa pravom glasa pre građanskog rata. Njegova klasna – ili u ovom slučaju, kastinska – pripadnost može obezbediti uvid u način njegovog glasanja. Ipak, čak i tada, odnos uzrok-posledica ne može biti iscrtan između njegove kastinske pripadnosti i njegovog ponašanja, pošto drugi faktori (kao što je iskreno religijsko ubeđenje) mogu imati uzročno dejstvo.
 
Ukratko, individualistička tradicija kojoj individualistički feminizam pripada, dozvoljava ograničen okvir za koncept klasne analize. Okvir je zapravo toliko ograničen da koncept klase može biti lišen svoje prediktivne i uzročne vrednosti. Za neke ovo može značiti gubitak moćnog analitičkog instrumenta.
 
Ipak, svetla strana u vezi sa navodnim klasnim ratom između muškaraca i žena, jeste da ne postoji nužni konflikt između polova. Činjenica da muškarci dele određene fizičke karakteristike ne govori ništa o njihovim individualno shvaćenim ličnim interesima, ili o tome kako će delovati u budućnosti. Čak i ako bi se moglo pokazati da su muškarci i žene, kao klase, istorijski pokazali tendenciju da se sukobljavaju, to ništa ne govori o tome da li ćemo ostati neprijatelji u budućnosti.


Literatura

Susan Brownmiller, Against Our Will: Men, Women and Rape, New York: Bantam Books, 1976.

Andrea Dworkin, Our Blood: Prophecies and Discourses on Sexual Politics, New York: Harper and Row, 1976.

Catharine A. MacKinnon, Toward a Feminist Theory of the State, Cambridge, Mass.: Harvard, 1987.

Ludwig Von Mises, The Anti-Capitalistic Mentality, Princeton, N.J.: D. Van Nostrand, 1956.

----------------, The Free and Prosperous Commonwealth: An Exposition of the Ideas of Classical Liberalism, Princeton, N.J.: D.Van Nostrand, 1962.

----------------, Socialism: An Economic and Sociological Analysis, London: J.Cape, 1951.

Adrienne Rich, Of Woman Born: Motherhood as Experience and Institution, London: Virago, 1977.

*Originalni tekst: Mises' Legacy to Feminism, The Freeman, September 1997, Vol.47, No.9, pp.558-563.

dostupno na: http://www.ifeminists.net/introduction/essays/mises.html

**Vendi Mekelroj (Wendy McElroy) je jedna važnih savremenih libertarijanskih teoretičarki i aktivistkinja, izjašnjava se kao rotbardijanka i individualistička feministkinja

 

Prevod: Suzana Ignjatović

Nevidljiva ruka uzvraća udarac

Autor: 
Roy A. Childs Jr.

Jedan od najvažnijih događaja na intelektualnoj sceni tokom proteklih nekoliko godina, zasigurno predstavlja pojavljivanje profesora filozofije sa harvardskog univerziteta u ulozi jednog od najelokventijih i najžešćih zagovornika doktrine liberalizma. I zaista, na zadovoljstvo svih koji podržavaju doktrinu ljudskih sloboda, toliko pažnje i hvale je u poslednje vreme sručeno na čoveka po imenu Robert Nozik (Robert Nozick) i na njegovu monografiju Anarhija, država i utopija, nagrađenoj Nacionalnom nagradom za knjige.
 
Ako su, međutim, i bili zadovoljni prijemom knjige kao i novonastalom brigom jednog dela intelektualnog establišmenta o liberalizmu, nisu bili zadovoljni sadržajem same knjige. Među suptilnim i sveobuhvatnim kritikama doktrina kakve su Marksova teorija eksploatacije, egalitarizam, kao i teorija Džona Rolsa (John Rawls) (toliko hvaljene od strane intelektualaca poslednjih godina), pojavljuje se i argument toliko bitan za Nozikov način razmišljanja da dominira celom prvom trećinom njegove rasprave: (neka vrsta) odbrane “minimalne države“ od anarhističkih tvrdnji i argumenata. Deo konsternacije uzrokovan ovim delom knjige potiče usled toga što Nozik daje argumente koji su jako komplikovani, koristeći pritom protiv čitaoca sve tehnike i oruđa moderne filozofije, u kombinaciji sa mnogim drugim stručnim izrazima iz drugih polja, na primer iz ekonomije, tako nabacanih da čine da se čitalac oseća kao da se vrtoglavim ritmom okreće na vrtešci, menjajući smer na nepredvidljiv način.
 
Ali deo te konsternacije je jednako prouzrokovan prirodom samih argumenata, onim što izgleda kao njihova naklonost anti-liberalizmu: argumentima koji počivaju na idejama kao što su “princip naknade štete“, princip “rizika“ i navodnog “prava“ da se zabrane određene rizične aktivnosti drugih.
 
Zato nije slučajno da je Anarhija, država i utopija izazvala oluju kontroverzi u liberalnim krugovima.
 
I dok su se mediji i intelektualci uopšte vrlo predano fokusirali na Nozikove ubedljive kritike konvencionalnih mudrosti, pogotovo na deo posvećen ispitivanju Rolsove teorije pravde i na Nozikovu odbranu “kapitalističkih delatnosti odraslih uz dobrovoljni pristanak“, libertarijance je više zanimao Nozikov referencijalni okvir, odsustvo teorije o pravima (na kojoj se prećutno zasniva veći deo knjige), kao i napad na anarhizam.
 
Očigledno da bi ubedljiva i razumljiva kritika ovog dalekosežnog i kompleksnog dela morala biti isto toliko duga kao i sama knjiga. Mi ne težimo tako grandioznim visinama. Ono što ćemo pokušati da uradimo jeste da odgonetnemo Nozikove glavne argumente koje koristi u odbrani “minimalne države“. Nozik počinje Lokovim (Locke) “prirodnim stanjem“ da bi pokazao kako se putem serije procesa “nevidljive ruke“ koji ne ugrožavaju ničija prava, može uspostaviti legitimna “minimalna država“. Nasuprot tome, mi ćemo zastupati ideju da, počevši od “minimalne države“ i krećući se kroz niz stupnjeva (od kojih nijedan ne narušava ničija prava), stižemo pravo do stadijuma anarhije. Ukratko, dokazaćemo da je jedina dobra minimalna država – mrtva minimalna država, ona koja dopušta tim procesima da se odvijaju tako da bi, ako bi se odvijali neko vreme, istopili minimalnu državu nazad do anarhije.
 
Pošto ovo razjasnimo, prodiskutovaćemo Nozikov koncept “rizika“, njegov princip “naknade štete“, i njegovo gledište da je ponuđeno objašnjenje o poreklu države, objašnjenje “nevidljivom rukom“. Videćemo da, nasuprot tome, postoji veoma vidljiva ruka; u stvari, istinska gvozdena pesnica.
 
Odbrana minimalne države profesora Nozika se odvija u 3 stupnja. Kao prvo, on tvrdi da će, ako je u okviru slobodnog tržišta dat anarhistički sisitem konkurentskih asocijacija za zaštitu, samo jedna dominantna agencija, putem tržišnih procedura i ekonomske nužnosti, izbiti na čelo.
 
Ova “dominantna agencija“ će zauzvrat, na moralno dopustiv način koji ne narušava ničija prava, putem procesa “nevidljive ruke“, evoluirati u “ultraminimalnu državu“. Ta “ultraminimalna država“ se razlikuje od dominantne agencije po tome što zadržava monopol sile u datoj geografskoj oblasti (osim u slučaju nužne samoodbrane). Stoga to isključuje mogućnost privatne odmazde ili odmazde od strane agencije zbog grešaka i iznuđivanje naknade štete; ali ona daje zaštitu i usluge sprovođenja zakona samo onima koji kupe njenu zaštitu i polise sprovođenja zakona. Profesor Nozik zatim pokazuje kako ultraminimalna država evoluira u minimalnu državu, koja je “ekvivalentna ultraminimalnoj državi sa (očigledno redistributivnim) Fridmanovim planom o vaučerima, finansiranim putem poreskih prihoda. Po ovom planu, svim ljudima ili nekima (na primer onima kojima treba) daju se vaučeri finansirani poreskim prihodima, koji se mogu koristiti samo da bi ljudi kupili polisu zaštite od ultraminimalne države“. Profesor Nozik smatra da su “rukovodioci ultraminimalne države u moralnoj obavezi da stvore minimalnu državu“, pošto bi “bilo moralno nedopustivo za osobe da zadržavaju monopol u ultraminimalnoj državi, a da ne obezbeđuju usluge zaštite za sve“.
 
Ovo poslednje je, naravno, posebno interesantno. Uspešna transformacija ultraminimalne države u minimalnu državu zavisi od lojalnosti ultraminimalne države principu naknade štete profesora Nozika. Ultraminimalna država je obavezna da “nadoknadi štetu“ onima čije rizične aktivnosti na silu zabranjuje. A za adekvatnu naknadu štete uzeta je, kao što ćemo videti, sasvim bezrazložno, provizija od usluga zaštite. Profesor Nozik dopušta da ultraminimalna država “možda ne uspe da obezbedi ovu naknadu“, ali predpostavlja da će “ljudi uopšte uraditi ono što su moralno obavezni da urade“. Ovu pretpostavku, na nesreću, profesor Nozik iznosi razmatrajući samo delatnosti državnog aparata, ne zastajući da razmisli o delatnostima konkurentskih asocijacija za zaštitu. Ovakva naivnost je zaista šarmantna, ali ne baš utešna, ohrabrujuća, a ni realistična. Da takva pretpostavka može biti most od krucijalne važnosti za argumente profesora Nozika, na mnogo načina je simptomatično za ovu knjigu, kao i za većinu savremenih filozofskih rasprava o državi.
 
Zašto samo jedna “dominantna agencija“ mora da se razvije u okviru sistema konkurentskih agencija za zaštitu slobodnog tržišta? “U početku“, piše profesor Nozik, “nekoliko različitih asocijacija ili kompanija za zaštitu će ponuditi svoje usluge u istoj geografskoj oblasti. Šta će se desiti kada nastane konflikt između klijenata različitih agencija?“ Saznajemo da “vredi razmotriti samo tri mogućnosti“:
 
U ovakvim situacijama sukobljavaju se snage dveju agencija. Jedna agencija uvek pobeđuje u takvim sukobima. A pošto su klijenti agencije gubitnika loše zaštićeni u sukobima sa klijentima agencije pobednika, oni napuštaju svoju agenciju da bi poslovali sa pobednikom.
Jedna agencija svoju moć centralizuje u jednoj geografskoj oblasti, a druga u drugoj. Svaka od njih, po pravilu, pobeđuje u bitkama koje se vode blizu centara njihove moći. Ljudi koji posluju sa jednom agencijom a žive pod patronatom druge, ili se sele bliže sedištu njihove agencije ili promene agenciju.
 
Dve agencije se bore jednako dobro i često. One pobeđuju i gube otprilike isti broj puta, a njihovi rasuti članovi često posluju i svađaju se između sebe. Možda bez borbi, ili posle samo nekoliko čarki, agencije shvate da bi takvi sukobi bili česti u odsustvu preventivnih mera. U svakom slučaju, da bi izbegle česte, skupe i razarajuće sukobe, dve agencije, možda preko svojih rukovodilaca, slože se da mirnim putem reše slučajeve u kojima imaju različito stanovište. One se dogovore da imenuju i povinuju se odlukama nekog trećeg sudije ili suda kome se mogu obratiti kada se njihova mišljenja razlikuju. (Ili mogu da utvrde pravila koja određuju koja agencija ima jurisdikciju pod kojim okolnostima) Tako nastaje sistem apelacionih sudova i prethodno ustanovljenih pravila o jurisdikciji, kao i razlike u zakonima. Iako deluju kao različite agencije, sve one čine deo jednog federalnog sistema.
 
Kakva je relevantnost ovoga? “U svakom od ovih slučajeva“, kaže nam se, “sve osobe u jednoj geografskoj oblasti su u nekom zajedničkom sistemu koji sudi između njihovih konkurentskih ciljeva i verifikuje njihova prava“.
 
“Izvan anarhije, pod pritiskom spontanih grupacija, asocijacija za zajedničku zaštitu, podele rada, tržišta, ekonomije obima, racionalnim samointersom se uspostavlja nešto veoma slično minimalnoj državi ili grupi geografski različitih minimalnih država.“
 
Ako se konkurentske asocijacije za zaštitu dogovore da između sebe rešavaju nesporazume, onda, prema profesoru Noziku, imamo neku vrstu “federalnog sudskog sistema“, neku vrstu vlade. Ovaj zaključak je zaista metaforičan i neopravdan. Ako uzmemo da koristimo sve zaštitne mehanizme u datom društvu i združimo ih, onda zasigurno, gledano u celini, imamo ono što neki zovu “monopolom“ na zaštitu. Slično tome, svi farmeri imaju “monopol“ na hranu koju uzgajaju. Ovo je, međutim, izvedeno tautologijom.
 
Stvarna poenta koju profesor Nozik želi da istakne jeste da će, ako bilo koje od ovih alternativnih rešenja da rezultate, iz toga proizaći “pravni sistem“. E sad, niko nikada nije poricao da će u anarhiji zaista postojati “pravni sistem“. Mnogi čuveni anarhisti tvrdili su da oni zastupaju mišljenje da strukture i procesi prava (čak i sadržaj u nekim slučajevima) treba da budu odvojeni od države, a da državu treba ukinuti. Ako ćemo bilo koji “pravni sistem“ definisati u tako širokom smislu kao što je “država“, onda nema svrhe nastavljati ovu stvar.
 
Diskusija se može nastaviti mnogo produktivnijim putem ako razlikujemo dva tradicionalno različita tipa pravnog sistema: “tržišni pravni sistem“ i “državni pravni sistem“. “Tržišni pravni sistem“ može biti određen kao sistem pravila i procedura primene zakona koji nastaju iz procesa tržišne ekonomije: konkurencijom, cenjkanjem, pravnim odlukama, i tako dalje; pravni sistem čiji poredak je spontan u hajekovskom smislu. “Državni pravni sistem“, s druge strane, može biti određen kao sistem pravila i procedura sprovođenja koja je, kao rezultat političkih procedura, sastavio državni aparat i na silu nametnuo ostatku društva.
 
U društvu sa “tržišnim pravnim sistemom“, oblik pravnog sistema je određen procesima pokrenutim delovanjem mnogobrojnih nezavisnih agencija čiji se planovi mogu sukobiti i stoga u strukturi svrha-cilj tih, a i drugih agencija, izazvati neka prilagođavanja. Nezavisne agencije mogu se, onda, dogovoriti, doneti odluke, napraviti presedane, cenjkati se i tako dalje, da bi napravile pravni poredak koji niko nije unapred odredio. Sistem koji bi nastao nije “federalni sistem“ u tradicionalnom smislu: možemo imati ad hoc odluke za pojedinačne rasprave, unapred dogovorene procedure, kao što je izvlačenje imena sudija iz šešira, biranje između sudija predloženih od strane svake agencije ad infinitum. Ne moramo ni pretpostaviti da se bilo kakav apelacioni sistem uspostavlja. (Ako je neki ipak uspostavljen, to neće suštinski promeniti naš krucijalni argument) To znači da anarhizam dopušta pravni sistem, i to “tržišni pravni sistem“ nasuprot “državnom pravnom sistemu“. Sličnost je u razlici podvučenoj između državno-ekonomskih sistema i slobodnih tržišnih ekonomskih sistema. Oba su sistemi, ali ne iste vrste; oni su izgrađeni na različitim principima organizacije i manifestuju potpuno različite procese. Onda ćemo zaključiti da ako se desi treća od tri alternative profesora Nozika, kao rezultat toga neće nastati državni aparat.
 
Ovde se javlja nekoliko drugih prigovora ovakvom rezonovanju: argument profesora Nozika da “maksimalne konkurentske usluge zaštite ne mogu da zajedno postoje“ nema snagu, zato što on samo pretpostavlja da će nasilni konflikti između agencija postojati kao mera. Ali ako ovakvi konflikti počnu da se razvijaju, ekonomija nam daje razlog da pretpostavimo da će veći interes konkurentnih stranaka biti da nađu sredstvo za arbitražu konflikta, nego da započnu nasilne akcije. Na kraju krajeva, nema razloga da se koncept “usluga zaštite“ posmatra sa holističkim strahopoštovanjem. Beskonačno velik broj različitih institucija se može razviti u društvu, koje bi se bavile raznovrsnim aspektima zaštite. Neke institucije mogu da patroliraju komšijskim blokovima, neke da se fokusiraju na autorska prava, neke na kršenja ugovora, neke prosto da se osiguraju protiv zločina, pre nego da hapse kriminalce (u slučajevima gde potrošači u društvu ne misle da su kazna i odmazda opravdane ili vredne truda). Ovde opet nema razloga da se očekuje od jedne agencije da dominira čitavim poljem rada.
 
Izgleda da se “nevidljiva ruka“ upetljala u veoma jaku mrežu. Hajde da ispitamo proces pomoću kojeg “dominantna agencija“ evoluira u “ultraminimalnu državu“, a koja je potom moralno obavezna da postane “minimalna država“.
 
“Ultraminimalna država“, piše profesor Nozik, “ima monopol nad svakom upotrebom sile sem u slučaju nužne samoodbrane, i tako isključuje privatne odmazde ili odmazde za greške i iznude naknade štete od strane agencije; ali ona omogućava usluge zaštite i nametanja samo onima koji kupe njene polise za zaštitu i nametanje.“
 
“Minimalna država (noćni čuvar), sa druge strane je", kako on piše, “ekvivalent ultramnimalnoj državi udruženoj sa (očigledno redistributivnim) Fridmanovim vaučer planom, finansiranim od poreskih prihoda. Po ovom planu, svim, ili samo nekim (npr. onima kojima treba), ljudima se daju vaučeri finansirani od sredstava poreskih prihoda, koji se mogu koristiti samo za kupovimu polisa zaštite od ultraminimalne države.“
 
Profesor Nozik pretpostavlja da postoji dominantna agencija za zaštitu u moru konkurenata, i pokazuje kako ona može evoluirati u ultraminimalnu državu koja je nakon toga moralno obavezna da postane minimalna država. Ključno pitanje je: kako dominantne agencije mogu težiti nezavisnosti? Da bi odgovorili na ovo pitanje, moraćemo na kratko da razmotrimo pojmove rizika, zabrane i princip kompenzacije.
 
Po mišljenju profesora Nozika, moralno je opravdano da se određene radnje zabrane samo ukoliko se daju nadoknade onima čije su radnje na taj način zabranjene. Koja delovanja se mogu zabraniti? U Anarhiji, državi i utopiji ne postoji jasna i nedvosmislena linija podele između klasa ljudskog delanja koje opravdano mogu biti zabranjene i onih koje ne mogu. Jedna klasa se, međutim, može identifikovati: možemo zabraniti određene rizične postupke, ukoliko se na taj način onima čiji su postupci zabranjeni da nadoknada. Koji postupci su rizični? Nije baš jasno, ali odgovor je izgleda: oni koji pokazuju “preveliku“ mogućnost da naude drugima. Dominantna agencija može, po ovom rezonovanju, opravdano zabraniti procedure koje sprovode nezavisne agencije, pošto postoji rizik da se naudi drugima, bilo kažnjavanjem grešaka korišćenjem nepouzdanih procedura, bilo nečim drugim. Na pitanja “Kako dominantne agencije mogu da deluju?“ ili “Šta može dominantna agencija za zaštitu da zabrani drugim pojedincima da rade?“, profesor Nozik odgovara: “Dominantne agencije za zaštitu mogu da sačuvaju za sebe pravo da odlučuju o bilo kojoj pravnoj proceduri koja će se primeniti na klijentima. Ona može najaviti i delovati po najavi, da će kazniti svakoga ko na svojim klijentima koristi procedure koje smatra nepouzdanim ili nepravednim.“
 
Ovo je zasnovano na ideji o “proceduralnim pravima“. “Osoba koja koristi nepouzdanu proceduru, delujući po njenim rezultatima“, piše on, “nameće rizik drugima, čak iako njegova procedura zataji u pojedinim slučajevima.“
 
Nozik definiše glavni princip da se “svako može braniti od nepoznatih i nepouzdanih procedura i može kazniti one koji pokušaju da koriste takve procedure protiv njega“, i u principu ne rezerviše ovo “pravo“ za monopolističku agenciju. Međutim:
 
“Pošto dominantna agencija za zaštitu odlučuje o tome da li su njene procedure pouzdane i pravične i veruje da je to opštepoznato, ona neće nikome dozvoliti da ih napada, tj. kazniće svakoga ko to uradi. Dominantna agencija za zaštitu će slobodno delati po sopstvenom razumevanju situacije, dok neko drugi to ne bi mogao a da ne prođe nekažnjeno. Iako niko nije zadržao monopol, dominantna agencija zauzima jedinstvenu poziciju vrlinom svoje moći. Nije slučajno da je ona jedini korisnik prava za koje garantuje da ga svi poseduju; priroda tog prava je takva da dopušta da, čim se dominantna sila pojavi, ona sama će ustvari koristiti to pravo.“ (moj kurziv)
 
Stoga: monopol de facto. Dakle: ultraminimalna država. Upravo u ovom trenutku princip naknade štete pomalja svoju ružnu glavu.
 
Profesor Nozik izjavljuje da čovek ima pravo da drugima zabrani određene previše riskantne postupke, ukoliko im se da nadoknada. Šta određuje “naknadu štete“?
 
“Nešto potpuno nadoknađuje štetu nekoj osobi za gubitke, ako i samo ako ga (delanja agencije za zaštitu) obeštete više nego što bi inače bio oštećen; ona nadoknađuje štetu osobi X za delanje osobe Y, gde Y čini A, ako X ne stoji lošije pošto je primi, nego što bi X bio bez primanja nadoknade da Y nije uradio A. (U ekonomskoj terminologiji, nešto će nadoknaditi štetu X-u za Y-ovo delanje, ako, pošto je primi, X bude najmanje na istoj visini krive indiferentnosti na kojoj bi bio da Y nije tako delovao.)“
 
Profesor Nozik zatim nastavlja da “besramno“ ignoriše određena ključna pitanja koja okružuju centralnu temu koja se tiče značenja naknade štete. Njegova finalna formulacija je sledeća :
 
“Y je obavezan da izdigne X iznad njegove aktuelne pozicije (na određenoj krivini indiferentnosti I) do one tačke koja je jednaka razlici njegove pozicije u odnosu na I i njegove prvobitne pozicije. Y treba da nadoknadi štetu X-u u vrednosti koliko je delovanje Y-a napravilo X-u koji je razborito delao.“
 
Dakle, to je značenje “naknade štete“. “Princip naknade štete obavezuje da se ljudima da nadoknada za to što im se zabranjuju određeni rizični postupci.“ Koje to “rizične“ postupke profesor Nozik želi da zabrani? Procedure sprovođenja ne-dominantnih agencija. To jest, on želi da nam zabrani da se okrenemo bilo kojoj drugoj od velikog broja konkurentskih agencija, mimo dominantne agencije za zaštitu.
Šta nam on nudi kao naknadu za štetu za takvu zabranu? Zaista je previše velikodušan. Nudi nam ništa manje nego državu.
 
Ako neko poželi da odbije ovu zaista velikodušnu ponudu, biće mu odgovoreno da ne može da je odbije. To je krišom protureno, sviđalo se to njemu ili ne, bez obzira na to da li je voljan da prihvati državu kao naknadu ili ne. To je ono što bi trebalo da nas natera da napravimo pauzu i malo razmislimo. Hajde da razmislimo o prirodi države profesora Nozika, a zatim da razmislimo o nekoliko slabih karika u lancu argumenata koji će nas na kraju vezati za državu. Ako bismo dva-tri puta dobro cimnuli, možda bismo mogli da prekinemo neke od ovih slabih karika i spasimo se nečega što neki od nas smatraju u najmanju ruku sigurnom propašću. U međuvremenu, elem, neka se zna da smo stigli do minimalne države. Ultraminimalna država se uspostavila kada su se ne-dominantnim agencijama zabranili određeni postupci. Minimalna država je ostvarena onda kada je ultraminimalna država kombinovana sa proširenjem usluga za zaštitu na one koji su na taj način zabranjeni.
 
(Treba da zabeležimo da je jedina stvar koja obavezuje minimalnu državu da plati takvu kompenzaciju – princip morala. Profesor Nozik u tom slučaju “pretpostavlja“ da će oni – oni u ultraminimalnoj državi – delati kao što bi trebalo, čak iako ne moraju da priznaju tu moralnu obavezu.)
 
Obratite pažnju na prirodu same nozikovske države. Rendijanska “ograničena vlada“ ima prilično interesantnu ekonomsku formu: u svojoj suštini ona je kooperacija potrošača, koji svi potpadaju pod njenu moć, pošto su “potrošači“ oni koji imaju pravo glasa, i tako dalje. Ali, država profesora Nozika je privatna svojina. Bila je, kao što se sećamo, privatna svojina, agencija, koja se nizom navedenih koraka razvila u državu.
 
Ona, dakle, ostaje privatna svojina, pošto ništa nije učinjeno da se stvari promene. Nakon što je jednom davno bila dominantna agencija i probila se na slobodnom tržištu, opravdano je da se pretpostavi da su njeni vlasnici, direktori (akcionari ili šta već), agresivni biznismeni koji teže proširenju svog biznisa. Nema govora o ustavu, naravno, već samo o ugovorima sa svojim klijentima, gde u slučaju sukoba ona sama sudi i interpretira. Nema glasanja. Nema podele vlasti, nikakvih kontrola ni protivteža, a nema više ni tržišnih kontrola i protivteža. Postoji samo privatna agencija koja, sada, ima monopol nad korišćenjem fizičke sile da ostvari svoje ciljeve.
 
Ovo je, kako nam je rečeno, agencija koja će slediti određene moralne principe: da (a) proširi zaštitu do onih čiji su rizični postupci zabranjeni (ili čijim je agencijama zabranjeno da rade), i koji teže da (b) zaustave funkcionisanje “minimalne države”. Ko će kontrolisati njenu moć? Šta će se desiti u slučaju da ona prisvoji pravo na još veću moć? Pošto ona ima monopol, sve rasprave u vezi sa njenim funkcijama, rešavaće i procenjivati ona sama. Pošto detaljne sudske procedure koštaju mnogo, ultraminimalna država može postati nepažljiva bez konkurencije. Bilo kako bilo, samo ultraminimalna država, kako nam to eksplicitno kaže profesor Nozik, može suditi o legitimnosti svojih sopstvenih procedura.
 
Neko bi mogao ovaj Nozikov argument o tome zašto bi ovo bila manje rizična situacija od one sa konkuretskim agencijama, smatrati nedovoljno ubedljivim. Hajde da razmotrimo samo one slabe karike iz ovog lanca umovanja i vidimo da li se one mogu prekinuti.
 
Činjenica da, kao što smo videli, ne možemo odbaciti “zaštitu“ države kao pravednu “nadoknadu štete“ za zabranu na korišćenje usluga konkurentskih agencija, trebalo bi da nas dovede do toga da ispitamo mišljenje profesora Nozika o naknadi štete. Sličan letimični kritički pogled će nas dovesti do toga da ponovo ispitamo i njegovo mišljenje o riziku. Opravdano je da zabranimo delovanja konkurentskih agencija zato što su ona koja su, navodno, rizična. Koliko “rizično“ mora biti neko delovanje, pre nego što se može zabraniti? Profesor Nozik to ne kaže, niti nam daje bilo kakve indikacije kako se rizik ove vrste može izračunati. Kao što je Marej Rotbard (Murray Rothbard) napisao u knjizi Čovek, ekonomija i država: “Rizik se javlja kada je neki događaj član mnogobrojne klase homogenih događaja i gde postoji skoro izvesno znanje o učestalosti pojavljivanja ove klase događaja“.
 
U svom remek-delu Rizik, neizvesnost i profit, Frenk Najt (Frank Knight) koristi pojam “rizik“ da bi označio slučajeve merljive neizvesnosti. Kada se primeni na delovanje ljudi, ovo postaje veoma nepouzdano. U stvari, upetljava nas u bezbrojne teškoće. Kao što piše profesor Najt: “Mi živimo znajući samo ponešto o budućnosti, dok se životni problemi ili ponašanja, u najmanju ruku, javljaju zbog činjenice da znamo tako malo.“
 
Zbog toga ne možemo izračunati rizike budućih ljudskih postupaka. (Ograničićemo pojam “rizika“ na slučajeve postojanja verovatnoće od štete koja će rezultirati iz određenih postupaka.) Kada imamo posla sa pitanjem verovatnoće ishoda ljudskih postupaka, naši proračuni nužno moraju biti nejasni i netačni. Dok u nekim slučajevima izvesno možemo reći da je verovatnoća veća ili manja, kvantitativni proračun je nemoguće uraditi. Kada ne radimo sa homogenim jedinicama ili slučajevima, distribuiranim na velikom broju slučajeva sa nekom učestalošću, nedostaju nam preduslovi za kvantitativnu kalkulaciju. Ovo je naročito slučaj sa takvim institucijama kao što su “konkurentske agencije za zaštitu“, pošto se one mogu veoma razlikovati u polju svog delovanja, procedura i brojnim drugim atributima. Da je Nozik postavio kriterijum stepena dokle je “rizik“ dopustiv a dokle ne, onda bismo bili u mogućnosti da odvojimo one agencije koje su “previše riskantne“ od onih koje to nisu, zabranjujući samo prvopomenute. Međutim, nikakav kriterijum nije dat. Štaviše, Nozik nije samo zabrinut zbog “štete“, već on širi svoju zabrinutost na mnogo subjektivniji element, naime, na strah. Koliko “straha“ opravdava reakciju o kojoj se ne raspravlja. Veoma je teško u tom slučaju da vidimo kako će bilo ko stići do bilo kog objektivnog i određenog nivoa. Ne samo da se “strah“ ne može izračunati niti izmeriti – on je toliko subjektivan da se čak ne može reći da je on prosta reakcija na bilo koji od niza oblektivnih uslova. Mogu postojati psihološki i ideološki faktori takođe. Na primer, osoba o kojoj se govori mogla je u neko vreme živeti pod državnim aparatom, i to je iskustvo moglo ostaviti duboke strahove u njenoj podsvesti.
 
Pošto čovek iščekuje budućnost bez znanja o tome šta će se desiti, i pošto on neprestano menja svoje planove i postupke dok akumulira novo znanje, kako bilo ko može predvideti da će konkurentske agencije automatski i neizbežno prekršiti bilo koji dati nivo “rizika“ u društvu? Nesigurnost i strah su na određenom nivou suštinski (ili u najmanju ruku centralni) delovi ljudske situacije; profesor Nozik nam ne daje niti jedan razlog da verujemo da će nas bilo koja kategorija nesigurnosti, kao što su rizik od neopravdane kazne ili nepouzdanih procedura sprovođenja, moralno obavezati da uspostavimo jedan set institucija a ne drugi. Zašto strah od tiranije nije jednako validan razlog za zabranjivanje nečega? I ko ima pravo da kaže da procedure dominantne agencije za zaštitu nisu među najnepouzdanijim? Samo uz datu pretpostavku o pouzdanosti mi možemo početi da smatramo “moralno opravdanim“ bilo koji sud ili zabranu postupaka drugih. Dominantna agencija čije su se procedure nalazile među najmanje pouzdanim sigurno će, s obzirom na njenu moć da zabrani druge procedure i agencije, biti u istoj poziciji kao i ona sa pouzdanim procedurama. Ali mi nećemo osporavati moralnu dopustivost ove zabrane. U odsustvu kriterijuma, profesor Nozik nam je ovde dao nekoliko ideja vodilja.
 
Štaviše, dok postoji određeni stupanj do kog ljudi mogu tačno predvideti budućnost u ljudskim postupcima, uključujući i rizik od štete, ne postoje nikakva sredstva objektivnog otkrivanja u sadašnjosti koji ljudi će tačno predvideti budućnost a koji ne. Najviše šansi da budu izabrani imaju oni čija očekivanja će, u oblasti “rizika od štete“, biti u najvećoj harmoniji sa budućom realnošću tako što ćemo pogledati objektivne testove. Ali u carstvu ljudskih postupaka, najbliže do čega možemo doći nije nikakva nauka o izračunavanju rizika, već podaci o onima koji su stekli profit, jer su njihova predviđanja istorijski bila više u skladu sa stvarnošću nego ona drugih učesnika na tržištu. Preduzetništvo je opšta kategorija takvog izlaganja riziku u oblasti proizvodnje dobara i pružanja usluga u društvu. Ali čak i u slučaju preduzetnika, ne postoji način da predvidimo da će oni čije su sposobnosti u predviđanju budućnosti bile u prošlosti tačnije, biti tačnije i ubuduće.
 
Ako smo zabrinuti zbog rizika i neizvesnosti, ne postoji razlog da ne usmerimo našu pažnju na politička sredstva ostvarivanja ciljeva. Ako u slobodnom društvu postoji dovoljno brige zbog rizika nametnutog nekim postupcima učesnika u tržišnoj ekonomiji (ili u tržišnim procesima ili tržišnim institucijama), institucije će se uspostaviti tako da izađu na kraj s tim postupcima i umanje strah i rizik. Osiguravajuće društvo je takva jedna institucija. Znamo iz tržišnih analiza da su cene stabilnije u onim oblastima gde postoji tržište budućih postupaka, nego onde gde ne postoji. “Cene“ su samo odnosi razmene između prodavaca i kupaca date robe. Stoga će tržište osiguranja i tržište budućih postaka u srodnim poljima, u slobodnoj tržišnoj ekonomiji najverovatnije obezbediti najveću stabilnost nivoa rizika u društvu, to jest: rizika viđenog očima učesnika u tržišnoj ekonomiji. Štaviše, slobodna tržišna ekonomija biće zadužena za optimalni nivo sadašnje provizije na budući rizik u društvu. Bilo koja intervencija od strane minimalne države bi, stoga, povećala rizik i dovela do suboptimalne alokacije provizije na rizik. Minimalna država bi onda stvorila neusklađenost sredstava u vitalno važnom tržištu provizije na rizik.
 
Videli smo da izračunavanje rizika ne može biti kvantitativno, već samo kvalitativno: i zaista, čak i tada kada imamo posla sa mogućim posledicama upravo nepoznatih budućih postupaka, sam koncept je nejasan. Štaviše, ukoliko može da postoji izračunavanje rizika, mi imamo pravo da samo od preduzetnika i drugih učesnika na tržištu, očekujemo da budu uspešni u svojim predviđanjima.
 
Slobodna tržišna ekonomija je jedino sredstvo da se institucije i procesi u društvu osposobe da efektivno izlaze na kraj sa rizikom i strahom. Jedan korak dalje od čistog slobodnog tržišta, dalje od izbora i odluka učesnika na tržištu koji imaju ograničeno znanje i koji uče kroz tržišne procese, jeste korak dalje od optimalne situacije u oblasti predviđanja i provizija za rizik od štete koja će nastati. Ukratko, u samom procesu formiranja mreže konkurentskih tržišnih agencija, koje se razlikuju jedna od druge, rizik će biti minimiziran implicitno, na osnovu sklonosti i izbora učesnika na tržištu.
 
Sve ovo nam daje razlog da verujemo da bilo koji pokušaj da se zabrane određeni postupci nezavisnih agencija nije moralno dopustiv, i ne može biti motivisan bilo kakvom brigom za rizik ili strah.
 
Problemi sa principom kompenzacije su mnogo teži. Mišljenje profesora Nozika o kompenzaciji počiva na konceptu “krive indiferentnosti“. “Kriva indiferentnosti“ je jedno od najtužnijih zala koja su pogodila ekonomsku nauku još od kada je koncept “makroekonomije“ prvi put pokazao svoju ružnu glavu. Analiza krive indiferentnosti je zasnovana na ispitivanju ljudi o njihovim relativnim sklonostima između dve ili više alternativa. Tačke “indiferentnosti“ između različite količine određene robe ili usluga, smeštene su na “mapi“. Kada se stigne do mnogo takvih tačaka indiferentnosti, svih uredno složenih na mapi, plemeniti analitičari krive indiferentnosti povežu tačke jednom linijom i primene matematičke metode da analiziraju različite stvari.
 
Veoma malo od ovoga ima bilo kakve veze sa stvarnošću. Skala vrednosti neke osobe je stvar koja se neprestano koleba, čiji se nivoi neprestano pomeraju, nekad čak i agresivno. Iako se ovakvim ispitivanjem ljudi dobijaju neke korisne informacije, one ne mogu biti osnova za bilo kakav postupak ili predviđanje sa naše strane. Ne moramo dalje zalaziti u ovo. Profesor Nozik je neoplatonista ili rusoista i on zaista razvija novu verziju “stvarnog“ ili “racionalnog“ interesa ili vrednosti, ne bi li istisnuo naše “tekuće“ ili konkretne interese.
 
Da bismo nekome “nadoknadili štetu“, moramo ga, prema ovom viđenju, staviti na tačku na njegovoj krivoj indiferentnosti najmanje onoliko visoko koliko je visoka ona tačka na kojoj bi bio bez ikakvih intervencija. Treba da se naglasi da mi govorimo iz perspektive pojedinačne osobe, o njenim procenama, a ne o objektivnom stanju stvari. Stoga je nemoguće odlučiti šta bi činilo punu nadoknadu, gledajući samo takvo stanje stvari. Moramo posmatrati i hijerarhiju vrednosti osobe koja je u pitanju.
 
Profesor Nozik, međutim, ne posmatra stvarne procene pojedinačnih osoba. Umesto toga, on pretpostavlja da će svima kojima je zabranjeno da preduzimaju određene rizične postupke moći da se nadoknadi šteta na isti način, naime, obezbedjujući za njih usluge zaštite putem minimalne države. Osnovu za ovakvu pretpostavku je teško otkriti. Zašto bi pribavljanje zaštite činilo punu nadoknadu? Očigledno zato što Nozik misli da se to približava “kopiranju“ početne (objektivne) situacije, gde je ugnjetena žrtva minimalne države još uvek mogla kupiti alternativnu zaštitu od nezavisnih agencija. Ali ovo je potpuno neopravdano.
Sve ovo se svodi na to da smo mi ti koji, umesto neke osobe i njenog izbora i delovanja, odlučuju kakva nadoknada je najbolja za tu osobu. Ali ovo je paternalizam koji profesor Nozik odbacuje svuda u Anarhiji, državi i utopiji.
 
Ako posmatramo stvari sa tačke gledišta osobe čiji postupci su zabranjeni, onda možemo da se zainteresujemo za njenu skalu vrednosti. Ovo baca drugačije svetlo na stvari.
 
Jedini način na koji ćemo moći reći da li je nekom šteta pravedno nadoknađena bi bio:
 
(1) Ako oni prihvate A u zamenu za B, na primer, ako zamene jedno za drugo na slobodnom tržištu. Ova zamena, ako se desi, govori nam da zainteresovanoj strani A vredi najmanje koliko i B. Očigledno, ova razmena se mora obaviti u odsustvu sile, nasilja, agresije ili pretnji od obe strane.
 
(2) Ako se agent koji je napadnut složi da prihvati A kao kompenzaciju od napadača ili napadačevog agenta. Opet, ovo prihvatanje mora biti bez prisustva sile, nasilja, agresije ili pretnji.
 
Osim ovih, ne postoje objektivna sredstva da se izmeri opravdana ili “puna“ nadoknada. Međutim, minimalna država onemogućava obe ove stvari, jer ona zaista preti takvim nasiljem ili kažnjavanjem. Štaviše, argument počiva na jednoj varijanti doktrine o “pravednoj ceni“, primenjenoj na kompenzaciju. Ali ovo nigde nije opravdano.
 
Hajde da vidimo da li možemo da stignemo do minimalne države nekom legitimnom metodom “kompenzacije“. U tržišnom društvu svako bi imao pravo da priđe bilo kome ko je klijent neke nezavisne agencije i isplati ga, odnosno, postigne nekakvu pogodbu sa njim. Određeni broj ljudi će se besumnje složiti sa ovim. Ali šta sa onima koji neće? Možemo videti taj problem posmatranjem liste ponude i potražnje. U ovom slučaju neka "S" predstavlja ponudu date usluge, naime odricanje od korišćenja nezavisnih agencija i prihvatanje državne zaštite umesto toga. Neka "D" predstavlja potražnju za ovom uslugom. Razmotrimo deo liste za ponudu i potražnju ispod tačke gde bi se razmena ove vrste desila. U ovoj situaciji nema razmene. Dobavljači (oni koji su potpisali ugovor sa nezavisnom agencijom) nisu voljni da se zadovolje ničim što su kupci (dominantna agencija) voljni da ponude. Dakle, kontakt između njih, u kome bi kompenzacija između njih bila ponuđena i prihvaćena, nema svrhe. Čak i u odsustvu pretnji silom, ne bi postojala pogodba. Pošto ne postoji ništa što bi "S"-ovi prihvatili umesto zabrane, zašto bi neko pretpostavio da je kompenzacija moguća posle zabrane? Ako se kriva ponude i tražnje nije pomerila, dominantna agencija ne može ponuditi više (ili nedominantna agencija prihvatiti manje) nego što je prethodno ponuđeno. I dalje ne bi postojalo usaglašavanje mišljenja. Kako se onda onima čiji su rizični postupci zabranjeni može dati nadoknada? Kako se oni mogu uzdići do situacije koja je, u njihovim očima (na njihovoj skali vrednosti), jednaka onoj u kojoj bi bili bez zabrane. Čini se da smo došli u ćorsokak.
 
(Trebalo bi dodati da profesor Nozik ne čini stvari ništa lakšim pričom o kompenzovanju štete samo onima koji su “oštećeni“ zabranom. Problem kompenzacije ostaje, i ne postoji ni jedna teorija o “oštećenima“ ponuđena u Anarhiji, državi i utopiji.)
 
Postoji još argumenata koji se mogu dati protiv principa kompenzacije. Profesor Nozik uopšte ne razmatra problem naknade štete onima kojima je stvaranje minimalne države ogromna moralna i psihička trauma. Kakva pravedna kompenzacija može biti ponuđena u ovom slučaju? Kako se oni mogu podići na poziciju jednaku poziciji u kojoj su bili pre stvaranja minimalne države? Štaviše, razmotrite slučaj klijenata dominantne agencije, A. Oni mogu imati velike koristi (ili izgledati da imaju koristi) od postojanja agencija B, C, D..., koje oni mogu videti kao izvesnu kontrolu postupaka A, ako se plaše toga da A može, u odsustvu B, C, D..., izmeniti svoje funkcije koje su predviđene ugovorom. Mora li A, u prelasku iz dominantne agencije u minimalnu državu, nadoknaditi štetu svojim klijentima pošto preduzme akcije koje ih lišavaju ove koristi? Ako da, kakvu nadoknadu? Ako ne, zašto ne? Zašto oni nisu “oštećeni“ kao i svi drugi?
 
Ako ne možemo pretpostaviti da obezbeđivanje zaštite klijentima nezavisnih agencija predstavlja punu nadoknadu (pretpostavimo da se takva nadoknada može ostvariti), onda razmotrite sledeći lanac događaja.
 
Ako minimalna država mora da zaštiti sve, čak i one koji ne mogu da plate, i ako mora da nadoknadi štetu onima drugima zbog zabrane njihovih rizičnih postupaka, onda to mora značiti da će svojim prvobitnim klijentima naplaćivati više nego što bi to bilo u slučaju ultraminimalne države. Ali ovo bi povećavalo broj onih koji bi, zbog svojih krivih potražnje, izabrali ne-dominantne agencije B,C,D... umesto dominantne agencije pretvorene u ultraminimalnu državu, koja je pretvorena u minimalnu državu. Mora li onda minimalna država da ih štiti besplatno (ili smanji njihov broj), ili da im nadoknadi to što im je ultraminimalna država zabranila da se obrate drugim agencijama?
 
Ako je tako, onda ona, opet, mora ili povećati troškove usluga za svoje preostale klijente ili smanjiti svoje usluge. To u oba slučaja opet stvara one koji bi, da su uzeli u obzir svoju prirodu i oblik svojih krivih tražnje, izabrali ne-dominantne agencije umesto dominantne agencije. Mora li se, dakle, šteta nadoknaditi ovim klijentima? Ako je tako, onda bi proces doveo do tačke u kojoj niko sem nekoliko bogatih fanatika koji zagovaraju minimalnu državu, ne bi bio spreman da plati za ove veoma smanjene “usluge“ vlade. Ako se ovo desi, nema razloga da ne verujemo da će minimalna država vrlo brzo završiti u nevidljivom smetlištu istorije, gde joj i jeste pravo mesto.
 
Ono što je verovatnije da bi se desilo, jeste da se država okrene svom starom prijatelju, pljački – poznatoj još i kao “oporezivanje“ (što je “slučajno“ tretirano vrlo površno u delu profesora Nozika). Iz toga se vidi kako nas zlokobna nevidljiva ruka vodi od agencije za zaštitu...do dominantne agencije...do ultraminimalne države...do minimalne države...do prvih ukrasa tiranije. Štaviše, to je privatna tiranija, pošto je agencija privatno vlasništvo. Ako stvari ovako stoje, šta može biti naša zaštita od monopola privatne kompanije nad primenom sile u društvu? Sigurno da je objektivan rizik ovde neizmerno veći nego onaj koji je doveo do neodlučnog stvaranja minimalne države.
 
Tada nas princip kompenzacije, kako je formulisan kao sada, dovodi u teškoće. Hajde onda da preostale tačke brzo pobrojimo.
 
Da li je proces koji je doveo do stvaranja minimalne države proces “nevidljive ruke“? Mi smatramo da nije. Razlog je taj što, dok država možda nije ciljana kao krajnji razultat, postupci zabrane konkurencije, koji liče na postupke države, i dalje su rezultat specifičnih odluka. Dominantna agencija mora da odluči da zabrani postupke i kazni prestupnike. Na svakom koraku leži podmukla, ali eksplicitna odluka. Ako je ovo “nevidljiva ruka“, ona skriva zlobne udarce, preteći da zdrobi slobodu u svom dohvatu.
 
Na kraju, pre nego što preokrenemo argument profesora Nozika, šta je, po našem mišljenju, opravdano da dominantna agencija uradi? Ništa više do da kažnjava one za koje se može dokazati da su inicirali nasilje nad njenim građanima ili klijentima, i to samo nakon dokaza. Rizik od nanošenja zla u slučaju ljudskih akcija ne može se izračunati drugačije nego putem posmatranja postupaka ljudi (kao što su oni koji sačinjavaju konkurentske agencije za zaštitu) tokom nekog vremena. Po njihovim polisama, mi sudimo o pouzdanosti njihovih procedura, na osnovu pretnje koju upućuju ili ne nevinim ljudima i na osnovu toga kako odlučuju da odgovore na neodgovorne ili kriminalne agencije. Ovde postoje teški problemi, ali veći problem je u pretpostavci da je dominantna agencija bolja, pouzdanija u svojim procedurama, ili čak, iznad svega, manje preteća po sigurnost i slobodu ljudi od drugih agencija. Profesor Nozik čak ne može da dokaže da one agencije koje imaju pouzdane procedure treba da se zabrane zajedno sa onima koje ih nemaju.
 
Ali ako je tako, onda se i nevidljiva ruka vraća:
 
Pretpostavimo postojanje minimalne države. Neka agencija se osniva usvajajući procedure minimalne države i dopuštajući državnim agentima da učestvuju na njenim suđenjima, procesima, i tako dalje. U ovakvoj situaciji se ne može pretpostaviti da je ova agencija rizičnija od države. Ako je i dalje previše rizična, onda je potpuno opravdano da kažemo da je i država previše rizična, kao i da zabranimo njene postupke, ukoliko nadoknadimo štetu onima koji su oštećeni takvom zabranom. Ako se držimo ovog principa, doćićemo do anarhije. U protivnom će se dominantna agencija, koja je postala minimalna država, takmičiti protiv jedne dobro nadgledane konkurentske agencije.
 
Ali čekajte: konkurentska, zakonu podređena, špijunirana, ugnjetavana agencija, nalazi da može da snizi cene svojih usluga, pošto minimalna država daje garanciju za “rizik“ onima koji bi uposlili agencije koje koriste rizične procedure. Ona takođe mora da plati troškove špijuniranja nove agencije, što uvećava kapitalne troškove.
 
Pošto ona ima samo moralnu obavezu da obezbedi takvu nadoknadu, verovatno je da će ona prestati to da radi pod pritiskom konkurenata. Ovo pokreće dva procesa: oni kojima je predhodno nadoknađena šteta zato što su izabrali agencije koje nisu država, požurili bi da se pretplate u politički neopredeljenim agencijama, dokazujući time koga preferiraju.
 
Nažalost, učinjen je još jedan sudbonosan korak: nekada ponosna minimalna država, pošto prestane da nadoknađuje štetu, ponovo se preobraća u puku ultraminimalnu državu.
 
Proces se, međutim, ne može zaustaviti. Politički neopredeljena agencija mora da uspostavi i uspostavlja dobar protokol da bi preuzela klijente od puke ultraminimalne države. Ona nudi veliku raznovrsnost usluga, igra se sa različitim cenama, i uopšte, postaje mnogo atraktivnija alternativa, sve vreme dopuštajući da je država špijunira, ozvučuje njene kancelarije, proverava njene procedure, procese i odluke. Drugi plemeniti preduzetnici je slede. Uskoro, nekada puka ultraminimalna država postaje ponizna dominantna agencija. Nalazi da su druge agencije uspostavile verodostojne protokole, sa sigurnim ne-rizičnim procedurama, i prestaje da ih špijunira, preferirajući umesto toga manje skupe aranžmane. Njeni rukovodioci su postali, avaj, debeli i blaženi bez konkurencije; njihovi proračuni o tome koga da štite, kako, po kom rasporedu resursa i do kojih granica (sakupljanje informacija, sudova, zgrada, zatvora, policajaca i tako dalje) su veoma uzdrmani, pošto su se povukli iz istinski konkurentskog sistema tržišnih cena. Dominantna agencija postaje sve više i više neefikasna, kada se uporedi sa novim, dinamičnim, poboljšanim agencijama.
 
Uskoro, pogledajte! I počujte! – ljupka dominantna agencija za zaštitu postaje, jednostavno, jedna agencija među mnogim na tržištu pravnih sistema, ili potpuno nestaje. Zlokobna minimalna država, serijom moralno dopustivih koraka koji ne narušavaju ničija prava, redukovana je na, u najboljem slučaju, tek jednu agenciju u moru drugih. Zli, mračni državni aparat, reformiše se u anarhističku utopiju. Ukratko, nevidljiva ruka uzvraća udarac. Pravda pobeđuje i svi žive srećno do kraja života.
 
Želeo bih da završim jednim citatom Bendžamina Takera (Benjamin R. Tucker) i jednom parafrazom Karla Marksa (Karl Marx), koji jasno izražavaju moj stav prema stvarima o kojima smo raspravljali. Taker ukazuje na anarhističku definiciju države kao “otelotvorenja principa agresije“. “...[V]idimo da je“, kazao je on, “država u neprijateljskom odnosu prema društvu; a pošto je društvo osnova individualnog života i razvoja, zaključak je da odnos države prema individui i obratno mora biti neprijateljski i da će biti takav dok država ne izumre“.
 
A parafrazirajući Marksa, možemo reći da su “tradicionalni politički filozofi težili samo da objasne i opravdaju državu. Ključna stvar je, međutim, da se ona ukine.“ 

* Roy A. Childs, Jr., “The Invisible Hand Strikes Back“, Journal of Libertarian Studies, Tom I, Br. 1, str. 23-33. Originalna verzija ovog rada je prezentovana na Trećoj naučnoj konferenciji o liberalizmu, oktobra 1975, u Njujorku.

Prevela: Bojana Radovanović

Put u ropstvo: Predviđanje propasti

Autor: 
Thomas Hazlett

Intervju sa Friedrichom A. Hayekom iz 1977. godine.

Mora da je F.A. Hajek osetio nešto u atmosferi tokom mog intervjua sa njim u Los Anđelesu maja 1977. Tridesetih i četredesetih godina dvadesetog veka Hajek je bio drugi najpoznatiji ekonomista na planeti, najpoznatiji kao intelektualni sparing partner Džona Majnarda Kejnza (John Maynard Keynes). Debata oko fundamentalnih pitanja ekonomske politike u kojoj su odmerili snage profesor Hajek sa Londonske škole za ekonomiju i profesor Kejnz sa Univerziteta Kembridž, podstakla je nezaboravnu raspravu između ekonomista klasične škole i novih «makroekonomista» lord Kejnzove opšte teorije iz 1936. 

Kejnzijanci su gotovo kao metlom pomeli akademske argumente u jednoj virtualnoj igri. U stvari, Kejnzovom smrću 1945. godine Hajek (i klasična teorija ekonomskih ciklusa) ubrzo nestaje sa javne scene. Ekonomska politika je ušla u zlatno doba “upravljanja tražnjom” u kome se poslovni ciklus prikazivao kao stvar prošlosti, a Hajek se sasvim povukao sa polja ekonomske teorije. 1950. godine odlazi na čikaški univerzitet gde je predsedavao odborom za društveno teoriju, završavajući svoju karijeru na frajburškom univerzitetu (1962-68) i salzburškom univerzitetu (1968-77). Svoje glavne doprinose dao je na novim poljima poput psihologije (The Sensory Order, 1952), političke teorije (The Constitution of Libery, 1960) i prava (Law, Legislation & Liberty I-III, 1973-79). 

Bio je dovoljno pametan da se kloni ekonomije. To je činio zbog toga što cepidlačenje sa Kejnzom nije bilo jedino ponižavanje koje je pretrpeo tokom tog rafiniranog teorijskog razgovora. Austrijska kritika centralnog planiranja je podstakla čuvenu kontroverzu o socijalističkom računu. Hajek i njegov zemljak Ludvig fon Mizes (Ludwig von Mises) su od 1920. godine pa do četrdesetih godina tvrdili će socijalizam kao ekonomski sistem neminovno propasti zbog toga što samo slobodno tržište (podržano pojedincima voljnim da se ponašaju u svom sopstvenom interesu) može generisati informacije potrebne radi pametnog kordinisanja društvenog ponašanja. Drugim rečima, sloboda je neophodan sastojak prosperitetne ekonomije. Ali baš kada je elegantni Hajekov esej u kome se veliča princip tržišne cene kao pokazatelja razumne ekonomije, pozdravljen kao veliki doprinos (po svom objavljivanju u American Economic Review), lukavi socijalistički ekonomisti su, na zadovoljstvo istomišjenika, dokazivali da se centralno planiranje može tako usmeravati da, pomoću veoma jakih kompjutera, reši sam problem informacija koji je F.A. Hajek tako učeno izložio. 

Poraz u jednoj ili dve školske debate nije ono najgore što može zadesiti jednog talentovanog čoveka, ali Hajek nije bio slomljen. U godinama koje su sledile nastavio je da objavljuje izvanredne knjige. Ali nije bila tajna da je u okviru ekonomske profesije Hajek bio akademski izgnanik, izopštenik, marginalni lik čije su ideje svi razumni ljudi u tadašnjim časopisima spretno opovrgavali. 

A onda se desilo nešto bizarno. Potrebe poznog dvadesetog veka zahtevale su faktičko proveravanje onoga što su tvrdila akademska škrabala. Šezdesetih i sedamdesetih godina se posleratni prosperit razbukatao u inflatornu spiralu baš u onim zemljama koje su ranije prigrlile kenzijanizam (uglavnom Sjedinjene Države i Velika Britanija). Zaprepašćujuće za proces stručne analize, koji je u mnogim prilikama strogo dokazao suprotno, pokazano je da se puna zaposlenost ne može održati na osnovu ogoljenih kejnzijanskih fraza. Tradicionalnu teoriju – stimuliranje potrošnje i opterećenja uloga pomoću sveže infuzije u vladinu deficitarnu potrošnju– sada je procenjivao sud realnosti, a rezultati su bili «tanki». Kembridžski, harvardski, berklijevski i MIT-ovi makroekonomski modeli su se raspali, i do osamdesetih godina su se rešenja koja je Kejnz progurao, na bolan način pokazala upravo kao koren naših problema. Iznenada su se stara i dobra sredstva (poput ušteđevine, investicije, izbalansiranog budžeta, kompeticija i rasta produktivnosti) zahtevala kao ekonomski cilj dobre vlade. Čak su i političari, koji su bili toliko oduševljeni u prihvatanju Kejnzovih recepata za vladinu potrošnju, kao magičnog eliksira s kojim će se istretirati obolela ekonomija, otvoreno napustili kejnzijanizam. 

A šta je bilo sa mogućnošću racionalnog ekonomskog planiranja u socijalizmu? Pa, i taj smo eksperiment isprobali. Treći svet je pokušao pa je doživeo pad na nivo prihoda koji su poslednji put zabeleženi u epohi Plejstocena. Drugi (komunistički) svet je isto pokušao pomoću velike količine sredstava policijske države i...pa, raspao se. 

Trendovi odustajanja od kejnzijanizma na Zapadu i socijalizma u ostatku sveta počeli su tek da se afirmišu kada je Hajek – koji je bio izvan ekonomske profesije u punom smislu trideset godina – neočekivano dobio Nobelovu nagradu iz ekonomije 1974. godine. Ubrzo potom je transformisan od glupana u gurua. I to ne bez opravdanja. Do poznih sedamdesetih godina, sa laburističkim, demokratskim i socijaldemokratskim partijama (ma hajde, sećaš ih se ti: Misli malo, seti se!) još uvek na vlasti u Londonu, Vašingtonu i Bonu, Hajekova vizija je ugledala svetlost dana na horizontu i to u obliku globalnih političkih pokreta. Ogromne promene u celom svetu tokom osamdesetih godina Hajek je pažljivo anticipirao u ovom (do sada nikad objavljenom) intervjuu. Izgleda da je osetio da uskoro neće biti stvar prostog nepoštovanja ukoliko ga prozovu najvećim filozofom kapitalizma od vremena Adama Smita (Adam Smith). 

Ponekad je potrebno da se dugo poživi ne bili se pokazalo da je neko bio u pravu. Kada je Fridrih Avgust fon Hajek, rođen 1899, umro 23. marta 1992. u Frajburgu, u Nemačkoj, on je nadživeo i Kejnza i Marksa (Marx). Srećom po ljudsku rasu, to se desilo i sa njegovim idejama.

INTERVJU

Reason: O vašoj najprodavanijoj knjizi Put u ropstvo Džon Majnard Kejnz (John Maynard Keynes) je napisao: “Po mom je mišljenju to velika knjiga... U moralnom i filozofskom pogledu se gotovo u potpunosti slažem sa onim što u njoj piše: i nije reč samo o slaganju već o suštinskom slaganju.” Zašto bi Kejnz rekao ovo o knjizi koja je duboko kritička prema kejzijanskom stanovištu? 

Hajek: Zato što je on još verovao da je u temeljnom smislu klasični engleski liberal a da nije bio potpuno svestan koliko se on od toga udaljio. Njegove ideje su i dalje bile one o individualnoj slobodi. Ali, on nije dovoljno sistematično razmišljao da bi uvideo konflikte. U jednom smislu, on je podlegao političkoj nužnosti. Njegova čuvena fraza da smo “na duge staze svi mrtvi” veoma je dobra ilustracija ograničavanja na ono što je trenutno politički moguće. On je prestao da misli o onome što je na duže staze poželjno. Na osnovu toga mislim da će se ispostaviti da on nije bio kreator mišljenja na duge staze, a da su njegove ideje bile izraz mode koja, na sreću, sada prolazi. 

Reason: Da li je Kejnz promenio svoje mišljenje u svojim poznijim godinama, kako se to često govorkalo? 

Hajek: Ne naročito. On se sve vreme kolebao. Nalazio se na nekoj vrsti srednje linije i uvek je brinuo o potrebama trenutka. U mom poslednjem razgovoru sa njim (oko tri nedelje pre njegove smrti 1945. godine) pitao sam ga nije li se uznemirio povodom onog što neki od njegovih učenika rade sa njegovim idejama. A on je rekao “Ma oni su samo budale. Te ideje su bile zastrašujuće važne tridesetih, ali ukoliko ove ideje ikad postanu opasne, budite sigurni da ću preokrenuti javno mnenje samo tako.” On bi to i uradio. Siguran sam da bi u posleratnim godinama Kejnz postao jedan od najvećih boraca protiv inflacije. 

Reason: Da li je Kejnzova teza da je vladino trošenje potrebno radi podržavanja agregatne tražnje u periodima nezaposlenosti bila primenljiva? 

Hajek: Ne. Sigurno ne. Ali, naravno, ja idem mnogo dalje od toga. Smatram, da nije bilo vladinog mešanja u monetarni sistem ne bi ni imali industrijske fluktuacije i periode depresije. 

Reason: Znači da su ekonomski ciklusi prouzrokovani samo zahvaljujući vladinim monetarnim ovlašćenjima? 

Hajek: Ne tako direktno. Iz vaših postavki bi izgledalo da je to bio rezultat namernih grešaka koje je činila vladina politika. Greška je proizvod delimičnog monopola u kome vlada koristi primarni novac. Pošto sve banke izdaju sekundarni novac, koji se može razmeniti za primarni novac, imate sistem koji niko ne može stvarno kontrolisati. Stoga stvarno tom monopolu vlade na novac, pripada krajnja odgovornost. Niko ko je zadužen za takav monopol ne može delovati razumno. 

Reason: Pisali ste da će period od oko 1950. do 1975. godine biti zapamćen kao veliki napredak. Ako je Kejnzova teza netačna, čime se može objasniti ogroman ekonomski uspeh? Zašto nismo, na primer, iskusili hiperinflaciju poput one nemačke iz 1922? 

Hajek: Zbog toga što inflacija u Nemačkoj nije bila sredstvo postizanja prosperiteta već im se nametnula kao posledica finansijskih teškoća. Ako proizvodite inflaciju u cilju postizanja prosperiteta to možete učiniti po mnogo manjoj ceni. 

Prosperitet je trajao mnogo duže nego što sam ja predviđao. Uvek sam očekivao njegov krah, ali smatrao sam da će do toga doći mnogo ranije. O tome sam mislio u smislu kolapsa inflatornih bumova tokom proteklih ekonomskih ciklusa. 

Ali su se ti kolapsi desili zbog zlatnog standarda, koji je zaustavljao ekspanzije posle nekoliko godina. Nikada se nije dogodilo da je politika namernog povećanja bila ograničavana pomoću bilo kog okvira monetarnog poretka. Dospevali smo do kraja samo onda kada bi se uvidelo da ne možemo ubrzavati inflaciju toliko brzo da bismo još uvek postizali prosperitet. 

Reason: Sjedinjene Države su skresale inflaciju sa 12 procenata na 4.8 procenata, Britanija sa 30 procenata na 13 procenata – obe bez tipa posledica u vidu depresije. Ne pruža li ovo nadu da se ekonomska prilagođavanja mogu vršiti bez masivne nezaposlenosti? 

Hajek: Ne znam zašto to predlažete. To je postignuto najvećim delom kroz obimnu nezaposlenost. Mislim da je potpuno tačno da ukidanje inflacije nije trebalo da vodi ka dugoročnom periodu nezaposlenosti kao što je to bilo tridesetih godina, zbog toga što tada monetarna politika nije bila samo pogrešna tokom buma već podjednako pogrešna i tokom depresije. Prvo, oni su produžili bum i proizveli još goru depresiju, i tada su dozvolili deflaciji da se nastavi i produžili depresiju. Posle perioda inflacije, kao u proteklih 25 godina, iz nje se ne možemo izvući bez stvarne nezaposlenosti. 

Reason: Kako inflacija proizvodi nezaposlenost? 

Hajek: Tako što se ljudi guraju u poslove koji postoje samo zato što je relativna tražnja za određenim stvarima trenutno povećana a ovi poslovi moraju nestati sa smanjivanjem priliva novca. 

Reason: Ipak, ako su, na primer, Sjedinjene Države prebrodile period privremene visoke nezaposlenosti – recimo da smo udvostručili sadašnju stopu nezaposlenosti sa jedne na dve godine – ne bi li svi programi automatskih održavanja prihoda, kao što su osiguranje nezaposlenosti, blagostanje, itd., napravili toliko visok račun da bi savezna vlada, koja je već otišla u deficit od 50 milijardi dolara ili 60 milijardi dolara, bankrotirala u takozvanom periodu oporavka? 

Hajek: Da, verovatno bi. Bilo bi ogromne političke borbe oko pitanja da li treba beneficije socijalne sigurnosti prilagoditi inflaciji ili ih skresati. Ja ne mislim da se može proizvesti trajni lek bez suštinske promene sistema socijalne sigurnosti. 

Reason: Da li bi užas nastao finansiranjem ogromne birokratije blagostanja izneo podsticaj koji bi nas «šokom» uvukao u okvir mnogo racionalnije vladavine? 

Hajek: Ne. Moja istinska nada je jedino da će neka manja zemlja ili zemlje, koje će zbog raznih razloga morati da prave novi ustav, to činiti uz određenu dozu osetljivosti, i da će biti toliko uspešni da će drugi naći svoj intres da ih imitiraju. Ne mislim da će zemlje koje su poprilično ponosne na svoje ustave ikad stvarno imati potrebe da eksperimentišu sa promenama u okviru njih. Takve se reforme, recimo, mogu očekivati od Španije, koja treba da izabere novi ustav. Ona bi mogla da se pripremi da usvoji jedan osetljiviji ustav. Ne mislim da je to stvarno verovatno u Španiji, ali to je primer. A one se mogu pokazati tako uspešnima da posle svega viđenog ukažu na bolje načine organizovanja vlade od onog koji mi imamo. 

Reason: Vaš recept za izbegavanje inflacije je u zagovaranju monetarne politike koja se vodi u cilju održavanja stabilnosti u vrednosti novca. Da li je nužno poveriti političarima da upravljaju ponudom novca? Da li se tržišne snage mogu prilagoditi da isprave gradualnu deflaciju? 

Hajek: Da, povremeno to čine Ali, problem je tome što je upravo zlatni standard ono što vrši pritisak na političare u jednom mehaničkom sistemu. Čak i da se sada nominalno usvoji zlatni standard, on nikada ne bi funkcionisao zato što ljudi nisi voljni da igraju po pravilima igre. Pravila igre koje zahteva zlatni standard (npr.) jeste da ako imaš nepristrasnu ekonomsku ravnotežu, onda je tvoj ugovor tvoja valuta. To je ono što ni jedna vlada ne može da uradi – one bi se radije odrekle zlatnog standarda. Zapravo, ja sam uveren da ako bi se sada usvojio zlatni standard, u roku od šest meseci bi ga napustila prva zemlja, a da bi u okviru od tri godine potpuno nestao. 

Zlatni standard se zasnivao na onome što je u osnovi iracionalna praznoverica. Sve dok su ljudi verovali da ne postoji spasenje već zlatni standard, stvari su mogle da funkcionišu. Iluzija ili praznoverica je nestala. Od sad se mi više nikada ne možemo uspešno rukovoditi zlatnim standardom. Voleo bih da možemo. Moje promišljanje alternativa je u najvećoj meri rezultat ovoga. 

Reason: Vi ste se, u različitim vremenima, borili za monetarni sistem robnih rezervi i konkurencija u ponudi novca. Da li su ovo praktične alternative vladinom kontrolisanom centralnom bankarskom sistemu? 

Hajek: Da. Bio sam uveren da je ideja robnih rezervi, iako dobra, praktično neizvodljiva. Ideja akumuliranja trenutnih zaliha robe kao rezervi je toliko složena i nepraktična da se prosto ne može sprovesti. 

Tada sam došao do zaključka da je trenutno otkupljivanje realne robe jedino nužno ukoliko se mora nametnuti disciplina vlastima koje inače nemaju interes da održavaju stabilnost valute. Ako se izdavanje novca prepusti firmama čiji poslovi zavise od toga da li je novac koji izdaju stabilan, situacija se kompletno menja. U tom slučaju, nije nužno da njihove obaveze zavise od otkupljivanja robe: to počiva na činjenici da oni moraju tako da regulišu ponudu svog novca da će javnost prihvatiti novac zbog njegove stabilanosti. Ovo je bolje od svega ostalog. 

Reason: Kejnzijanska ekonomska formula zahteva skoro savršenu simbiozu sa političkim snagama moderne države blagostanja. Na kojoj tački se ovaj brak može rastaviti? Kako se kejnzijanci mogu politički poraziti? 

Hajek: Zaista bi trebalo da počnem sa samim Kejnzom. Dvadesetih godina je Kejnz očajavao na samu pomisao o mogućnosti da se plate ponovo učine fleksibilnim. Zaključio je da moramo prihvatiti plate takve kakve jesu i prilagoditi monetarnu politiku postojećoj platnoj strukturi. To ga je, naravno, nateralo da kaže: “Ja ne želim bilo kakvu restrikciju monetarne politike zbog toga što moram da prilagodim monetarnu politiku datoj situaciji.” 

Ali je prevideo da su baš u tom trenutku sindikati znali da je vlada bila prisiljena da koriguje efekte politike sindikata, i tako se dospelo u vrzino kolo. Sindikati su pogurali plate na gore, vlada je morala da nabavi dovoljno novca da zadrži zaposlenost sa ovakvim platama, a to je vodilo u inflatornu spiralu. Praktičnu važnost ima to da je na kratke staze ovo poteklo od Kejnzovog: ništa se ne može uraditi sa rigidnošću plata. 

U stvari, Britanci su ti koji su tokom dvadesetih bili blizu uspeha. Veoma bolan i nezgrapan proces deflacije je bio veoma blizu uspeha na kraju dvadesetih godina. Onda su se uplašili dugog perioda nezaposlenosti. Mislim da bi da su istrajali jednu ili dve godine duže verovatno uspeli. 

Reason: Gunar Mirdal (Gunnar Myrdal), vaš sadobitnik Nobelove nagrade iz 1974. godine, nedavno je objavio članak u kome se zalaže za ukidanje Nobelove nagrade za ekonomiju, očigledno reagujući na dodeljivanje te nagrade Miltonu Fridmanu (Milton Friedman) i vama. Njegova najznačajnija izjava koja se tiče vas odnosi se na vaše odsustvo brige. Posebno, da vas “izvesno nikada nisu mnogo morile epistemološke brige.” 

Ne samo da ova izjava izaziva zapanjenost, zbog vaših brojnih članaka koji se tiču samog pitanja episemologije (u ekonomiji kao i u drugim poljima), nego je i vaš govor na dodeli Nobelove nagrade, koji je dopro i do Miradlovih sopstvenih ušiju, kao svoj centralni predmet imao metodologiju ekonomije. Da li je Miradlova pogrešna izjava podstaknuta neznanjem ili malicioznošću? I, da li je ovo dobar primer za vladajuću akademsku atmosferu širom Evrope? 

Hajek: Ne, to će pre biti ekstreman slučaj kombinovan sa intelektualnom arogancijom koja je čak i među ekonomstima retka. Mirdal je bio na drugoj strani po ovim pitanjima i pre nego što se Kejnz pojavio. Njegova knjiga o monetarnoj doktrini i vrednostima i još koječemu, datira iz kasnih dvadesetih. On je imao sopstven pogled na ovaj predmet za koji ja mislim da je pogrešan. Danas se njegova knjiga ne može čak ni reizdati. Ne mislim da je on ikad bio dobar ekonomista. 

Reason: Dakle, Mirdal nije bio tipičan primer? Intelektualna i akademska sredina je u celini mnogo više naklonjena vašim idejama? 

Hajek: O da, mnogo više nego Mirdal. I, naravno, mlada generacija menja mišljenje u pravcu mog stanovišta. U jednom smislu, ja bih rekao da je problem metodološke prirode, a ne one koju je Mirdal imao na umu. Verujem da se ekonomija i uopšte nauke o složenim fenomenima, koje uključuju biologiju, psihologiju itd, ne mogu modelovati prema naukama koje se suštinski bave jednostavnim fenomenima, kao što to čini fizika. 

Nemojte se iznenaditi kada ja fiziku suštinski vezujem za jednostavne fenomene. Ono što mislim jeste da je za teorije kojima su potrebna fizička objašnjenja, potrebno svega nekoliko promenljivih. Ovo se može veoma lako proveriti ako se pogleda u dodatak sa formulama iz bilo kog udžbenika fizike, gde se može videti da ni jedna od formula koja izražava opšte zakone fizike ne sadrži više od dve do tri promenljive. 

U sferi društvenog života se ništa ne može objasniti teorijom koja se odnosi na samo dve ili tri promenljive. Rezultat je da nikada ne možemo doći do teorija koje se mogu koristiti radi efikasnog predviđanja pojedinačnog fenomena, zato što bi treblo da se u praznine formula unese toliko mnogo pojedinačnih podataka od kojih mnoge nikada ne možemo saznati. U tom smislu, naša je mogućnost kako objašnjavanja tako i predviđanja društvenih fenomena mnogo više ograničena nego što je to slučaj u fizici. 

Doduše, to ne zadovoljava ambicioznije mlade ljude. Oni žele da ostvare nauku koja podjednako daje istu tačnost predviđanja i istu moć kontrole koja se postiže u fizičkim naukama. Čak i da to znaju, oni to neće prihvatiti; oni kažu: "Mi moramo pokušati. Mi ćemo to na kraju krajeva ipak otkriti." Kada se upustimo u ovaj proces, mi želimo da postignemo upravljanje društvenim događajima analogno onom našem upravljanju fizičkim događajima. Da je zaista stvoreno društvo kojim je upravljala kolektivna volja grupe, to bi samo zaustavilo proces intelektualnog napretka. Zato što bi to zaustavilo korišćenje široko prihvaćenog mišljenja na kom naše društvo počiva i koje jedino može postojati u ovom veoma složenom procesu kojim se ne može intelektualno ovladati. 

Reason: Vi ste 1947. godine osnovali Društvo Mon Pelerin (Mont Pelerin Society), internacionalnu grupu teoretičara slobodnog tržišta. Da li ste zadovoljni njegovim napredkom? 

Hajek: O da. Rekao bih da je njegova glavna svrha u potpunosti postignuta. Bio sam veoma svestan da je svako od nas otkrivao funkcionisanje prave slobode samo na jednom malom polju a da je u skoro svemu drugom prihvatao konvencionalne doktrine. Tako sam povezao zajedno ljude različitih interesovanja. Svako malo bi neko od nas rekao “O da, ali oblast kartela zahteva vladinu regulaciju”, neko drugi bi dodao, “O ne, ja sam to proučio”. To je bio način na koji smo mi stvorili konzistentno učenje i neke internacionalne krugove komunikacije. 

Reason: U.S. News & World Report je prošle godine napravio udarnu glavnu storiju u okviru koje su intervjuisali osam vodećih društvenih naučnika iz celog sveta, uključujući i vas, o pitanju: “Da li demokratija umire?” On što je za mene bilo interesantno jeste da je izgledalo kao da je nekoliko drugih mislilaca citiralo pasuse izPuta u ropstvo (Road to Serfdom) identifikujući sadašnje krize kao rezultat mešanja države blagostanja u nekada široka područja naših privatnih života. Da li smatrate da ova teza zadobija svoje akademske pristalice? Da li sve više intelektualaca počinje da shvata, da tako kažem, fundamentalan konflikt između slobode i birokratije? 

Bez sumnje da. Te ideje se šire, nesumnjivo. Ono što ja ne mogu da procenim jeste koji je deo inteligencije zahvaćen njima. Poredeći situaciju od pre dvadeset pet godina, umesto nekoliko osoba u nekoliko centara sveta, sada srećem nekoliko desetina gde god odem. Ali ovo je samo jedan mali deo od ljudi koji kreiraju mišljenje, i ponekad imam veoma obeshrabrujuća iskustva. Bio sam veoma depresivan pre dve nedelje kada sam proveo poslepodne u Brentanovoj knjižari u Njujorku i gledao koje vrste knjiga većina ljudi čita. Izgleda da je to beznadežno; jednom kada to vidite potpuno izgubite nadu. 

Reason: Vi sada nosite baklju austrijske škole ekonomije, predstavljajući veliku tradiciju od Karla Mengera (Carl Menger) i Bem-Baverka (Bohm-Bawerk) do Ludviga fon Mizesa i vas lično. U kom najvažnijem smislu se austrijanci razlikuju od Miltona Fridmana i čikaške škole? 

Hajek: Čikaška škola suštinski razmišlja u “makroekonomskim” pojmovima. Oni pokušavaju da analiziraju stvari u terminima agregata i prosečnih vrednosti, totalne količine novca, totalnog nivoa cena, totalne zaposlenosti – sve ove statističke magnitude koje, smatram, predstavljaju veoma koristan pristup i to čak veoma impresivan. 

Uzmite u obzir Fridmanovu "teoriju kvantiteta". Pre četrdeset godina sam pisao da imam jake primedbe protiv teorije kvantiteta zato što predstavlja veoma krut pristup koji izostavlja veliki deo stvari, ali se molim bogu da javnost nikada neće prestati da veruje u nju. Zato što je to jednostavna i razumljiva formula. Žalim što je tako sofisticiran čovek poput Miltona Fridmana nije koristio kao početni pristup, nego je poverovao da ona predstavlja celu stvar. Tako se mi, u krajnjoj liniji, stvarno razlikujemo u pogledu metodoloških pitanja. 

Fridman je arhi-pozitivista koji veruje da ništa ne sme ući u naučni argument osim onoga što je empirijski dokazano. Moj argument je da pošto mi znamo toliko mnogo detalja o ekonomiji, naš zadatak je da povežemo naše znanje u uređenu celinu. Skoro da nam ne treba ni jedna nova informacija. Naš veliki problem je da preradimo ono što već znamo. Mi ne postajemo mnogo pametniji zahvaljujući statističkim informacijama osim u dobijanju informacija o posebnoj trenutnoj situaciji. Ali u teoriji, mislim da nas statističke studije ne vode nikuda. 

Reason: Pisali ste da je glavni razlog što je kejnzijansko objašnjenje nezaposlenosti bilo prihvaćeno umesto klasičnog objašnjenja, bilo to da se prvo može statistički proveravati dok drugo ne može. 

Hajek: Sa tog stanovišta, Miltonov monetarizam i kejnzijanizam imaju više zajedničkog jedan sa drugim nego što ja imam sa oba. 

Reason: Sreli ste Aleksandra Solženjicina (Alexandr Solzhenitsyn) na Nobelovoj svečanosti u Štokholmu. Kako ste ga doživeli? 

Hajek: Ja sam u velikoj meri potkrepio moje veoma visoko mišljenje o njemu. On je veoma impresivna figura kao i njegovi radovi. Ali nisam imao prilike da razgovaram sa njim zato što je on tek došao iz Rusije i njegova sposobnost verbalne komunikacije je bila veoma ograničena. 

Reason: Kakva je validnost njegove teze o propasti Zapada? 

Hajek: Mislim da je on bio preterano impresioniran izvesnim površnim karakteristikama zapadne politike. Ako veruje, kao što veruje, da je ono što naši političari rade nužna konsekvenca mišljenja koja su generalno zastupljena na Zapadu, on zaista mora doći do tog zaključka. Na sreću, mislim da ono što političari misle nije izraz dubokog verovanja inteligentnijih ljudi na zapadu, i verujem da će Solženjicin ubrzo otkriti da postoje ljudi koji mogu da vide dalje od onog što su pokazali zapadni političari. 

Reason: Vaš učitelj, Ludvig fon Mizes je napisao knjigu Socijalizam 1920 godine. Nastalo je novo poglavlje kontroverze koja još uvek traje, oko toga da li je socijalistička ekonomija logički moguća. Socijalistički ekonomisti su, naročito u istočnoj Evropi, hvalili Mizesa zbog njegovog promišljenog kriticizma i generalno se upuštali u misaono provokativni razgovor sa Mizesom, lordom Robinsonom (Lord Robbinson) i vama tokom proteklih pola veka. Kakvo je sadašnje stanje debate? 

Hajek: Uvek sam sumnjao u to da socijalisti imaju intelektualni osonac na kome bi stajali. Nekako su poboljšali svoj argument, ali kada se jednom počne shvatati da su cene instrument komunikacije i rukovođenja, koje uključuje više informacija nego što mi direktno imamo, cela ideja o tome da se može ostvariti pomenuti poredak zasnovan na podeli rada prostim usmeravanjem – propada. Slično je i sa idejom da se može omogućiti raspodela prihoda koja odgovara nekom pojmu zasluge ili potrebe. Ako su vam cene potrebne, uključujući cene rada, da biste ih usmeravali u pravcu u kome je to potrebno, ne možete imati druge raspodele osim one koja potiče od tržišnog principa. Mislim da u intelektualnom smislu nije ostalo ništa od socijalizma. 

Reason: Da li socijalističke ekonomije mogu postojati bez tehnologije, inovacija i informacija o cenama koje mogu pozajmiti od zapadnog kapitalizma i domaćih crnih tržišta? 

Hajek: Mislim da mogu postojati poput neke vrste srednjevekovnog sistema. Mogu postojati u toj formi sa brojnim umiranjima od gladi, oslobađajući se viška populacije. Sve je to pitanje toga zašto ekonomija ne bi trebalo da dalje postoji. Ali kakav god da je ekonomski napedak Rusija načinila, on je, naravno, bio postignut korišćenjem tehnologije razvijene na Zapadu. Znam da bi Rusi bili poslednji koji bi ovo poricali. 

Reason: Veoma interesantan deo vaše društvene filozofije jeste da vrednost i zasluga jesu, i da bi trebalo da budu, dva različita kvaliteta. Drugim rečima, pojedince ne bi trebalo nagrađivati u skladu ni sa jednim konceptom pravde, bilo da je u pitanju puritanska etika ili egalitarizam. Da li smatrate da mnogi zagovornici slobodnog tržišta potpadaju pod ovakavo razmišljanje, da se vrednosti i zasluge trebaju izjednačiti u ”istinski moralnom društvu”? 

Hajek: Mislim da su skorašnje male promene rezultat mog direktnog napada na pojam socijalne pravde. Sada se stvari kreću u pravcu problema da li socijalna pravda uopšte ima bilo kakvo značenje. Naravno, socijalna pravda je suštinski zasnovana na nekom konceptu zasluge. Bojim se da sam zapanjio moje najbliže prijatelje negiranjem bilo kakvog pridavanja smisla konceptu socijalne pravde. Mada me nisu ubedili da grešim. 

Reason: Pa, onda, zašto ne ne postoji takvo nešto poput socijalne pravde? 

Hajek: Zato što se pravda odnosi na pravila individualnog ponašanja. I nikakva pravila ponašanja individua ne mogu proizvesti efekat da su dobre stvari u životu raspoređene na nekakav poseban način. Ni jedno stanje stvari kao takvo nije pravedno ili nepravedno: ono je takvo samo kada mi pretpostavimo da je neko odgovoran zato što ga je proizveo. 

Mi se pak žalimo da je Bog bio nepravedan kada jedna porodica pati zbog velike smrtnosti, dok u drugoj porodici sva deca rastu u sigurnosti. Ali, mi znamo da to ne možemo uzeti za ozbiljno. Ne mislimo da je bilo ko tu bio nepravedan. 

U istom smislu, tržište koje spontano funkcioniše, gde cene imaju ulogu vodiča akcija, ne može sadržati ono što ljudi u bilo kom smislu trebaju ili zaslužuju, zato što ono stvara raspodelu koju niko nije dizajnirao, a nešto što nije bilo dizajnirano, prosto stanje stvari kao takvo, ne može biti pravedno ili nepravedno. Ideja da stvari treba da budu dizajnirane na "pravedan" način, zapravo znači da mi moramo napustiti tržište i preći na plansku ekonomiju u kojoj neko odlučuje koliko svako treba da ima, a to naravno znači da to možemo samo imati samo po cenu potpunog ukidanja lične slobode. 

Reason: Da li Britanija nepovratno ide putem u ropstvo? 

Hajek: Ne, ne neprovratno. To je jedno od nerazumevanja. Put u ropstvo je zamišljen kao upozorenje: “Ukoliko se ne popravite, otići ćete dođavola”. A uvek se možete popraviti. 

Reason: Kakva politička mera je sada moguća da bi se preokrenuo trend u Britaniji? 

Hajek: Sve dok jednom telu organizovanih interesa, naime sindikatima, dajete posebna ovlašćenja da bi koristili silu radi dobijanja većeg dela tržišta, tržište neće funkcionisati. A ovo je podržano od strane javnosti zbog verovanja da su u prošlosti sindikati učinili toliko mnogo na podizanju standarda života siromašnih da morate biti njima naklonjeni. Sve dok je ovaj pogled preovlađujući, ne mislim da ima bilo kakve nade. Ali se promena može proizvesti. Danas možemo polagati našu nadu u promenu stava. 

Bojim se da mnogi moji britanski prijatelji još uvek veruju, kao što je Kejnz verovao, da će ih postojeća engleska moralna ubeđenja zaštititi od takve sudbine. To je nonsens. Karakter ljudi u velikoj je meri proizvod institucija, kao što se institucije prave na osnovu karaktera ljudi. Sadašnje britanske institucije doprinose svemu što ide na ruku menjanju britanskog karaktera. Ne može se oslanjati na neki inherentni "britanski karakter" koji spašava britanski narod od njegove sudbine. Ali morate stvoriti institucije u kojima će stara vrsta stavova biti oživljena a koja ubrzano nestaje pod sadašnjim sistemom. 

Reason: Znači nema ničeg što bi vlada mogla da uradi pre promene u javnom mnenju? 

Hajek: Mogu se razlikovati pozitivni i negativni pomaci. Vlada bi svakako trebalo da prestane da čini mnoge stvari koje sada čini. U tom smislu, od vlade zavisi odluka da prestane da čini te stvari, a tada će to otvoriti mogućnost za druga razvijanja koja se ne mogu voditi i dirigovati. Uzmite oštu žalbu na britanske preduzetnike da su neefikasni, lenji itd. Sve to je rezultat institucija. Uskoro ćete izbaciti sve neefikasne preduzetnike ukoliko ima više kompeticije. I uskoro ćete shvatiti da bi oni radili više ukoliko bi bilo u njihovom interesu da tako rade. U pitanju je set institucija koje sada preovlađuju i koje stvaraju nove stavove koji se ne mogu uopšte upodobiti napredku.

Reason: Ako je velika administracija zaista krivac, zašto se čini da Švedska i mnoge skandinavske zemlje napreduju? 

Hajek: Pa, ne smemo generalizovati. Švedska i Švajcarska su dve zemlje koje su izbegle štete od dva rata i koje su postale riznice velikog dela kapitala Evrope. U Švajcarskoj još uvek postoji neki tradicionalni instinkt protiv vladinog mešanja. Švajcarska je čudesan primer gde, kada političari postanu previše osioni, narod održi referendum i spremno kaže “Ne!”. 

Reason: Ipak Švedska je opravdano uspešna... 

Hajek: Da. Ali možda ima više socijalnog nezadovoljstva u Švedskoj nego u gotovo bilo kojoj drugoj zemlji u kojoj sam bio. Uobičajeno osećanje da život nije vredan življenja je veoma jako u Švedskoj. Iako teško mogu da zamisle da stvari ne stoje onako kako su oni navikli, mislim da je sumnja u njihove ranije doktrine veoma jaka. 

Reason: Od 1948. godine do pre jedne decenije Zapadna Nemačka je najotovorenije težila politici slobodnog tržišta i doživela ekonomski oporavak tako vitalan da je ocenjen kao “nemačko čudo”. Ipak, socijaldemokrate su danas čvrsto na vlasti i neki američki analitičari su sugerirali da ovo ukazuje na temeljnu manjkavost filozofije ili strategije takozvane Frajburške škole, grupe ekonomista slobodnog tržišta koja je dovela do “nemačkog čuda”. Kakve su greške oni činili i šta možemo da naučimo iz njihovog iskustva? 

Hajek: Prvo, ideja da socijalistička vlada sada vlada Nemcima je prosto netačna. Sadašnji nemački kancelar priznaje – verovatno ne javno, ali u razgovoru – da on nije socijalista. Drugo, do nedavno su nemačke sindikate vodili ljudi koji su stvarno znali šta je velika inflacija. I, do nedavno je sve što je trebalo reći nemačkim sindikalistima, kada nastupe sa preteranim platnim zahtevima, bilo da će to “voditi u inflaciju” i zahtevi bi propali. 

Nemački napedak je, do veoma visokog stepena, posledica razumnosti nemačkih sindikalnih lidera koja je, zauzvrat, posledica njihovog iskustva sa velikom inflacijom. 

Reason: Drugi veliki Austrijanac, pozni Jozef Šumpeter (Joseph Schumpeter), napisao je 1942. godine Kapitalizam, socijalizam i demokratija. U toj knjizi, Šumpeter predviđa kolaps kapitalizma ne zbog svoje slabosti (kako je to Marks predviđao) već zbog svoje snage. Naročito da će ogromno ekonomsko obilje, koje će procvetati iz kapitalističke semenke proizvesti doba birokrata i službenika, uklanjajući inovatore i preduzetnike koji su to sve omogućili. Ovo će, zauzvrat, potkopati društvenu zgradu na kojoj je počivao kapitalizam: naširoko prihvatanje i poštovanje privatnog vlasništva. Kako se Šumpeterova teza o inherentnoj slabosti kapitalizma uklapa u vaše sopstvene teorije o putu u ropstvo? 

Hajek: Pa, postoji neka sličnost u prirodi ovog predviđanja. Ali, Šumpeter je stvarno uživao u ovom paradoksu. On je želeo da šokira ljude govoreći da je kapitalizam svakako bolji ali da mu neće biti dozvoljeno da traje, dok je socijalizam veoma loš ali će obavezno doći. To je bila vrsta paradoksa koji je on prosto voleo. 

Pretpostavka ovoga je ideja da su izvesni trendovi u mišljenju – koje je on ispravno posmatrao – nepovratni. Iako je tvrdio obratno, on u poslednjem pokušaju , nije verovao u snagu ovog argumenta. On je uzimao zdravo za gotovo da stanje stvari tera ljude da misle na određeni način. 

Ovo je temeljno netačno. Ne postoji jednostavno razumevanje onoga što nužno primorava ljude da, u određenim okolnostima, veruju u određene stvari. Evolucija ideja ima svoje sopstvene zakone i zavisi veoma mnogo o razvoja koji mi ne možemo predvideti. Stoga, pokušavam da pokrenem mišljenje u određenom pravcu, ali se ne bih usuđivao da predvidim u kom će se pravcu ono zaista pokrenuti. Nadam se da ga mogu bar malo izmeniti. No, Šumpeterov stav je počivao na potpunom očaju i razočarenju u pogledu moći razuma. 

Reason: Da li ste vi optimistični po pitanju budućnosti slobode? 

Hajek: Da. Kvalifikovni optimizam. Mislim da je na delu intelektualni povratak na taj put i da postoje dobre šanse da on može doći na vreme pre nego što kretanje u suprotnom pravcu postane nepovratano. Više sam optimističan nego pre dvadeset godina, kada su se skoro svi vodeći mislioci kretali u pravcu socijalizma. Ovo se posebno promenilo među mlađom generacijom. Dakle, ako promena dođe na vreme nada još uvek postoji. 

* Intervju je preuzet sa Internet lokacije: www.reason.com. Prevod intervjua je prvobitno objavljen na www.katalaksija.com

 
 
Prevod: Aleksandar Novaković
Teaser thumbnail sadržaja: 

Revolucija “ruke koja daje”

Autor: 
Peter Sloterdijk

Ako je za verovati klasicima, privredu su iznedrile samovolja i lakovernost. Ruso u čuvenoj uvodnoj rečenici drugog dela Rasprave o nejednakosti iz 1755. godine daje potrebno objašnjenje: "Onaj ko je prvi ogradio komad zemlje, kome je palo na pamet da kaže – 'ovo pripada meni!', i koji je našao ljude dovoljno prostodušne (simples) da mu veruju, taj je pravi utemeljivač građanskog društva (société civile)".

Dakle, ono što mi nazivamo "privrednim životom" počelo je tako što je neko uspeo da postavi verodostojnu ogradu i što je ograđeni teren autoritativnim govornim činom stavlio sebi (gospodaru ograde) na raspolaganje: Ceci est a moi. Prvi preduzetnik je onaj ko je prvi uzeo – prvi građanin i prvi lopov. Njega je neizostavno pratio i prvi katastarski beležnik. Tako nešto kao što je obrada zemlje koja daje višak vrednosti jeste pred-ekonomsko "činodejstvo" koje se ne sastoji ni od čega drugog osim sirovog gesta prisvajanja. Bez pristanka "prostodušnih" koji veruju u validnost prvog uzimanja, pravo na posedovanje ne bi se dugo održalo.

Ono što počinje kao zaposedanje, zapečaćuje se unosom u katastar – najpre samovolja, a onda blagoslov legalnog priznanja. Prema tome, tajna građanskog društva krije se u naknadnom blagosiljanju inicijative koja u sebi nosi nasilje. Kada je reč o početnoj pljački koja će se kasnije pretvoriti u vlasničko pravo, najvažnije je biti prvi. Ko je kasno stigao, toga će život kazniti. Ko živi sa pogrešne strane ograde, taj ostaje siromašan. Siromašnima svet izgleda kao mesto na kome je ruka drugog sve uzela još i pre nego što su oni stigli na mesto događaja.

Samovolja kao osnova privrede

Rusoovski mit o nastanku građanskog društva iz zaposedanja zemlje ostavio je snažan utisak na čitaoce u doba političke moderne. Marks je bio toliko impresioniran izvornim postavljanjem ograde da je pokušao da čitavu ranu istoriju "kapitalizma" svede na takozvanu prvobitnu akumulaciju, na zločinačku samovolju nekoliko britanskih zemljišnih veleposednika kojima je, kako je on mislo, palo na pamet da ograde ogromne površine zemlje i puste da se tu napasaju velika krda kapitala sa krznom – a što je svakako podrazumevalo da su prethodno oterali ranije posednike ili korisnike te zemlje.

Kada je Marks kasnije svoju teoriju privrede vođene kapitalom razvio u obliku "Kritike političke ekonomije", on je to učinio na temelju slutnje, inspirisane Rusoom, da čitava privreda počiva na pretpostavci predekonomske samovolje – upravo na onoj inicijativi nasilnog ograđivanja iz koje je, posle mnogo međukoraka, proizašao aktuelni vlasnički poredak građanskog društva. Prve inicijative beati possidentes jednake su izvornom zločinu – one nisu ništa manje do ponavljanje prvobitnog greha na polju vlasničkih odnosa. Čovek je doživeo pad čim je privatno vlasništvo izdvojeno iz zajedničkog. Taj pad se nastavlja u svakom narednom privrednom činu.

Ispravljanje početne nepravde

Takav način gledanja na stvari nalazi se u osnovi modernog habitusa nepoštovanja važećeg prava (habitusa karakterističnog za marksizam, ali ne samo za njega), naročito najgrađanskijeg među pravima, prava na nepovredivost svojine. Svako onaj ko veruje da je u stanju da prozre "postojeće" kao rezultat jednog početnog neprava, automatski će prestati da poštuje pravo. Pošto se svojina, tako posmatrano, može svesti na izvornu "pljačku" iz difuznog zajedničkog imetka, onda sadašnji vlasnici treba da računaju s tim da će jednog dana u sferi politike doći na red korigovanje tako nastalih odnosa. Taj dan će svanuti kada "prostodušni" prestanu to da budu. Tada će se oni setiti "zločina" koji je počinjen postavljanjem prve ograde. Ispunjeni prosvećenim revolucionarnim elanom, oni će krenuti da ruše postojeće ograde.

Posle toga će politika morati da obezbedi odštetu za ono što je većini oduzeto prilikom prve raspodele: „opštem“ će biti vraćeno ono što su prvi privatni uzimaoci prisvojili. U osnovi svakog revolucionarnog nepoštovanja nalazi se uverenje da suštinski nema nikakvog značaja to što sadašnji "legitimni vlasnici" nisu isti oni od juče. Od nepoštovanja do oduzimanja ima samo jedan korak. Sve avangarde objavljuju da je neophodno iznova izvršiti preraspodelu sveta.

Lopovi na vlasti

Na osnovu ovoga je lako razumeti zašto su sve "kritičke" ekonomije posle Rusoa morale biti samo opšte teorije o krađi. Gde su lopovi na vlasti, makar oni već odavno postali upravljači, tu realistička ekonomska nauka ne može biti drugo do učenje o kleptokratiji dobrostojećih. Teorijski gledano, ta nauka će objasniti kako to da su bogati oduvek i oni koji vladaju: ko je u početnom uzimanju zemlje zgrabio, taj će i u kasnijem uzimanju moći biti među prvima.

Iz perspektive politike, nova nauka o "ruci koja uzima" objašnjava zašto realno postojeća oligarhija može da se prevaziđe samo povratkom na početno uzimanje. Tako je na pozornicu stupila najmoćnija političko-ekonomska misao 19. veka, ona koja je, zahvaljući sovjetskom eksperimentu od 1917. do 1990, učestvovala u definisanju prethodnog veka: ta misao artikuliše kvazi-homeopatsku ideju da u slučaju izvorne krađe od strane nekolicine od pomoći može da bude samo moralno opravdana uzvratna krađa od strane mnogih. Kritiku aristokratske i građanske kleptokratije, koju je začela Rusoova preteća teza, puna slutnje, preuzelo je radikalno krilo Francuske revolucije; preuzelo ju je sa ogorčenim oduševljenjem iz koga je proiznikla opasna veza idealizma i resantimana.

Već kod ranih socijalista je važilo: svojina je krađa. Mladi Marks je u početku bio jako naklonjen anarhisti Pjer-Žozef Prudonu, koji je skovao ovu zloglasnu frazu i tražio, u spisu o svojini iz 1840. godine, da se ukine stari poredak i da se osnuju proizvođački savezi u kojima neće biti uprave. Dobro je poznato da je Marks, nekoliko godina kasnije, kada je okrenuo leđa prudonističkoj inspiraciji, izneo zahtev da se priroda problema svojine, i eo ipso fenomena krađe, ispita dubljim zalaženjem u njene osnove.

Privreda kao kleptokratija

Marks je i kasnije u klasičnom tonalitetu nepoštovanja iznosio parolu "eksproprijacija eksproprijatora", ali to se tada više nije svodilo na ispravljanje nepravde koja je učinjena u pradavno doba. Štaviše, taj marksistički postulat, oslonjen na mudro konfuznu teoriju vrednosti, cilja na ukidanje pljačkaških odnosa koji se svakodnoveno obnavljaju u sistemu kapitala. Ti odnosi navodno određuju da se "vrednost" svih industrijskih proizvoda neprekidno nepravedno raspodeljuje: za radnike samo egzistencijalni minimum, za vlasnike kapitala višak vrednosti.

Iz Marksove teorije viška vrednosti proizašla je plodna teza koja je formulisana na polju kritike vlasništva. Kada ona sve obasja, onda vidimo kako je buržoazija, iako je de facto proizvođačka klasa, zapravo iz osnova kleptokratski kolektiv čiji modus viviendi zaslužuje prezir, i utoliko više što se zvanično poziva na opštu jednakost i slobodu – između ostalog i na slobodu sklapanja ugovora prilikom ulaska u proizvodne odnose. Ono što se utvrđuje u pravnoj formi slobodno sklopljenog ugovora o razmenskim odnosima između preduzimača i radnika nije ništa drugo do još jedan slučaj onoga što je Prudon nazvao "opresivna svojina".

Odatle put vodi pravo do one krađe viška vrednosti koja navodno postoji svuda gde postoji dobitak na strani kapitala. Plaćanje nadnice je uzimanje pod izgovorom davanja; nadnica je krađa zaodevena slobodnom, pravno regulisanom razmenom.

Samo zahvaljujući ovakvom moralizatorskom tumačenju osnovnih ekonomskih odnosa mogla je reč "kapitalizam" da postane izraz kojim se u politici neko napada i izraz koji se sistematski shvata kao pogrdan.

Kredit kao pokretač

On danas ponovo na takav način nastupa. Kapitalizam se shvata kao nastavak feudalne eksplatacije robova i kmetova sredstivma moderne, odnosno buržoaske eksploatacije onih koji primaju nadnicu. To je ono što se kaže tezom da se "kapitalistički" privredni poredak pokreće putem bazičnog antagonizma kapitala i rada – tezom koja u svom sugestivnom patosu, počiva na pogrešno predstavljenim odnosima. Naime, pokretač modernog načina privređivanja ne treba tražiti u igri u kojoj su kapital i rad suprotstavljeni. On se krije u antagonističkom odnosu poverenika i dužnika. Modernu privredu pokreće briga kako vratiti kredit – i u pogledu te brige kapital i rad se nalaze na istoj strani.

Ipak, u ovim danima finansijske krize, tabloidi pišu: kredit je duša svakog preduzeća, zajmove treba otplaćivati pozajmljenim novcem – a samo u slučaju uspeha, i iz zarade. Težnja za profitom je epifenomen dugovanja, a faustovski nemir neprestano živog preduzetnika nije ništa drugo do psihički refleks zbog pritiska kamate.

Kapitalizam i država

Međutim, podmetanje da je "kapital" samo pseudonim za nezasitu pljačkašku energiju živi sve do Brehtove sottise da pljačka banke nije ništa u poređenju sa osnivanjem banke. Tu vidimo još nešto: u analizama klasične levice kaže se da je na onaj ko je na vlasti uvek lopov, i da nema maski koje će to prikriti i da nije važno koliko se preduzetnici trude da izađu u susret onima koji rade za njih. Što se tiče "građanske države", prema ovom tumačenju ona ne može da bude ništa više od sindikata za odbranu dobro poznatih "vladajućih interesa".

Nema neke svrhe sada nabrajati razne zablude i greške u razumevanju koje su, na liniji od Rusoa preko Marksa do Lenjina, svojstvene avanturističkim konstrukcijama u vezi principa vlasništva. Ovaj poslednji je pokazao šta se dešava kada se formulu "eksproprijacija eksproprijatora" prevede iz sfere sektaških traktata u sferu terora državne partije. Njemu treba zahvaliti za neprevaziđeni uvid da sudbina kapitalizma, kao i njegovog navodnog protivnika, socijalizma, neminovno zavisi od toga kako je uobličena moderna država.

Monstrum koji usisava novac

I zaista, moramo pogledati kakva je današnja država ako nas zanima dokle je u svojoj veštini stigla "ruka koja uzima". Da bismo tačno razumeli razmere današnjeg nečuvenog naduvavanja države potrebno je podsetiti se istorijskog srodstva između ranog liberalizma i začetaka anarhizma. Oba pokreta je nadahnjivala varljiva vera da ulazimo u eru slabih država. Liberalizam je težio minimalnoj državi koja će svojim građanima upravljati gotovo neosetno, i ostaviti ih na miru da rade svoje poslove, a anarhizam je na dnevni red stavio čak i zahtev za potpunim odumiranjem države.

U oba postulata je bilo živo očekivanje, tipično za 19. vek i njegovo mišljenje koje je slepo za sistem, da će pljački u dogledno vreme doći kraj. Jedni su verovali da će se to dogoditi putem već zakasnelog razvlašćivanja onih koji su neproduktivni i samo isisavaju novac od drugih, to jest razvlašćivanja plemstva i klera; drugi su verovali da se pljačka može zaustaviti razbijanjem poznatih društvenih klasa na male krugove u kojima neće biti otuđenja i koji će sami konzumirati ono što proizvedu.

Iskustvo dvadesetog veka je pokazalo da logika sistema ide i protiv anarhizma i protiv liberalizma. Koga zanima šta danas zaista radi "ruka koja uzima", taj bi trebalo da pre svega pogleda najveću uzimalačku moć modernog sveta, danas ostvarenu državu poreza, koja se sve više postaje dužnička država. Preduslovi da to razumemode facto se nalaze pretežno u liberalnim tradicijama. U njima se na uznemirujući način brižljivo notira kako se moderna država tokom stotina godina polako preobraćala u ogromnog monstruma koji guta i troši novac.

Oduzimanje putem poreza na dohodak

Taj preobražaj se događa pre svega putem fantastičnog proširenja zone oporezivanja, pri čemu nije od najmanjeg značaja uvođenje progresivnog poreza na dohodak – poreza koji u stvari nije ništa manje do funkcionalni ekvivalent socijalističkoj konfiskaciji, uz jednu značajnu prednost što se postupak može ponavljati iz godine u godinu, barem u slučaju onih koje ceđenje od prethodne godine nije uništilo. Da bi na pravi način shvatili koliko su danas dobrostojeće klase tolerantne prema porezima možda bi trebalo da se prisetimo da je kraljica Viktorija, kada je prvi put porez na dohodak u Engleskoj podigla na pet odsto razmišljala nije li time pređena granica drskosti. U međuvremenu smo se odavno navikli na stanje u kome šačica uspešnih privrednika puni više od polovine nacionalnog budžeta.

Zajedno sa šarenom listom postignuća i isisavanja, koji se uglavnom tiču potrošnje, javlja se jedan potpuno fenomenalan ishod: potpuno izgrađene poreske države uzimaju polovinu ukupnog privrednog uspeha svojih produktivnih slojeva za fiskus, a oni koji su time pogođeni ne pribegavaju najplauzibilinijoj reakciji, antifiskalnom građanskom ratu. To je rezultat političke dresure u modernom društvu zbog koje bi svaki ministar finansija u apsolutizmu mogao da pukne od zavisti.

Kleptokratija države

U pogledu opisanih odnosa lako je videti zašto je na pogrešan način postavljeno pitanje da li "kapitalizam" ima budućnost. Mi danas ne živimo "u kapitalizmu", kako to stalno iznova sugeriše koliko nemisaona toliko histerična retorika u poslednje vreme. Mi živimo u poretku stvari koji bi se cum grano salis morao definisati kao polu-socijalizam, podržan od strane mas-medija, koji počiva na privredi sa privatnim vlasništvom i u kome poreska država samo grabi. Sramni zvanični naziv za to glasi "socijalna tržišna privreda". Što se tiče aktivnosti "ruke koja uzima", od kada ju je monopolizovana u nacionalnom i regionalnom fuskusu, ona je uglavnom u službi zadataka zajednice. Posvećuje se sizifovskim zadacima koji izviru iz zahteva za "socijalnom pravdom". Svi oni počivaju na uvidu da onaj ko hoće da puno uzima, taj mora i da puno daje.

Tako je od sebičnog i direktnog iskorištavanja u feudalno doba, u moderno doba nastala gotovo nesebična, pravno zauzdana državna kleptokratija. Moderni ministar finansija je Robin Hud koji se zakleo da će poštovati ustav. Uzimanje sa čistom savešću, koje odlikuje "ruku javnosti", to jest javne državne službe, opravdava se, idealtipski kao i pragmatički, nepriznatnom korišću u pogledu socijalnog mira – a da ni ne pominjemo druga postignuća države koja uzima i daje. Faktor korupcije se pri tom uglavnom drži u umerenim granicama, iako iz Kelna i Minhena stižu neki signali koji nagoveštavaju da možda i nije tako. Ko želi da pravilno oceni ovdašnje uslove, treba samo da se seti kakva je situacija u postkomunističkoj Rusiji u kojoj čovek bez ikakvog porekla, neko poput Vladimira Putina, za nekoliko godina službe na vrhu države može da skupi bogatstvo od više od dvadeset milijardi dolara.

Obrnuto iskorištavanje

Liberalnim posmatračima ovog današnjeg monstruma na čijim leđima jaše sistem socijalne brige treba zahvaliti što su skrenuli pažnju na skrivene opasnosti u takvom stanju stvari – na mogućnost preterane regulacije koja preduzetničkom elanu postavlja preuske granice, zatim na preterano oporezivanje koje kažnjava uspeh, i na preterano zaduživanje zahvaljujući kome je ozbiljnu domaćinsku brigu zamenila spekulativna frivolnost, i u javnoj i u privatnoj sferi.

Autori liberalne tendencije prvi su ukazali da u današnjim uslovima postoji tendencija obrnute esploatacije: ako su u ranijim privrednim okolnostima bogati, bez ikakve sumnje živeli neposredno na račun siromašnih, u ekonomskoj moderni može doći do toga da neproduktivni posredno žive na račun produktivnih – i to na način koji može biti pogrešno protumačen, naime tako da dobijaju ono što im je rečeno, i čak veruju da im se čini nepravda jer im se zapravo još više duguje.

Zadužena budućnost

Danas polovinu svih stanovnika modernih država zaista čine ljudi bez ikakvih prihoda ili sa niskim zaradama, dakle oni koji su oslobođeni bilo kakvih davanja i čiji opstanak u velikoj meri zavisi od rada one polovine koja je poreski aktivna. Ako bi se uvidi ove vrste proširili i radikalizovali, moglo bi tokom 21. veka doći do desolidarizacije u velikom stilu. Ta desolidarizacija bi bila posledica toga što bi gotovo previše plauzibilna liberalna teza o iskorištavanju produktivnih od strane neproduktivnih spustila na niži rang mnogo manje plauzibilne leve teze o iskorištavanju rada od strane kapitala. To bi sa sobom povuklo postdemokratske konsekvence koje bi zasad bilo bolje ni da ne pokušavamo da ocrtamo.

Velika opasnost za budućnost sistema trenutno dolazi od dužničke politike kejnzijanizmom zatrovanih država. Ta dužnička politika vodi, diskretno ali neminovno, do situacije u kojoj će dužnik još jednom opljačkati svog poverenika – onako kao što se to često dešavalo u istoriji pljačke, od dana faraona pa sve do valutnih reformi u dvadesetom veku. Novina ovog aktuelnog fenomena tiče se pre svega pantagruelske dimenzije javnog duga. Bio to otpis duga, insolvencija, valutna reforma ili inflacija – naredna velika konfiskacija je na putu. Već sada je jasno kako glasi radni naslov scenarija budućnosti: sadašnjost koja pljačka budućnost. "Ruka koja uzima" poseže čak i ka životima narednih generacija – nepoštovanje obuhvata čak i prirodu koja je osnova našeg života, kao i nizove narednih generacija.

Jedina moć koja bi mogla da se suprotstavi pljačkanju budućnosti morala bi da počiva na jednom novom socijal-psihološkom izumu "društva". Taj izum ne bi bio ništa manje od revolucije u pogledu "ruke koja daje". On bi vodio ukidanju obaveznog oporezivanja i njegovom pretvaranju u poklon opštem – a da pri tom javni prostor zbog toga ne bi nužno bio osiromašen. Taj timotički preokret bi pokazao da u večitom sukobu između pohlepe i ponosa povremeno i ovo drugo može da prevlada.

--------------------------------

* Tekst  je preuzet  iz: Frankfurter Allegemeine Zeitung, 13. jun 2009

 

Prevela sa nemačkog: Aleksandra Kostić

Robert Nozik i bezgrešno začeće države

Autor: 
Murray Rothbard

Knjiga Roberta Nozika Anarhija, država i utopija (Robert Nozick, Anarchy, State, and Utopia, New York: Basic Books, 1974) predstavlja pokušaj da se teorija "nevidljive ruke" primeni kao deo lokovsko-kontraktarijanskog opravdanja države ili, makar, minimalne države koja se ograničava na funkciju zaštite. Nozik objašnjava da država nastaje iz anarhističkog prirodnog stanja u kojem važe principi slobodnog tržišta. Ona procesom nevidljive ruke, koji ne ugrožava ničija prava, od dominantne agencije za zaštitu, preko "ultra-minimalne", konačno postaje minimalna država.

Pre nego što se prihvatimo detaljne kritike različitih nozikovskih etapa, trebalo bi istaći nekoliko značajnih nedostataka same Nozikove zamisli. Svaki od njih bi sam po sebi bio dovoljan da pobije njegov pokušaj opravdanja države.

Prvo, veoma je važno razmotriti da li je, uprkos Nozikovom pokušaju da prikrije svoje izvore, njegova ingeniozna logička konstrukcija ikada odgovarala istorijskoj stvarnosti: naime, da li se bilo koja država ili većina država de facto razvila na nozikovski način. Raspravljajući o instituciji koja je odveć duboko ukorenjena u istoriskoj stvarnosti, Nozik se nijednom nije pozvao na istoriju aktuelnih država, ili na nju uputio. To već samo po sebi govori o velikom Nozikovom propustu. Naime, ne postoji baš nikakvo svedočanstvo da se neka država pojavila ili razvila na ovaj način. Celokupno istorijsko iskustvo navodi na suprotan zaključak: ono pokazuje da je svaka država nastala procesom nasilja, osvajanja i eksploatacije: ukratko, na način u kojem bi i sam Nozik morao da prepozna kršenje individualnih prava. Kao što je o poreklu kraljeva i država napisao Tomas Pejn u knjizi Zdrav razum (Common Sense):
 

"Kada bismo samo razgrnuli tamne pokrove starine i pogledali njihove prve uspone, otkrili bismo da oni nisu bili ništa bolji od glavnog nasilnika nemirnih bandi; kome su divlje ponašanje ili prednjačenje u spretnosti doneli titulu glavnog među pljačkašima; i koji je uvećavajući moć i šireći pljačku prisilio mirne i nemoćne da čestim doprinosima kupuju sigurnost ".(1)
 
Uočite da u Pejnovom prikazu "ugovor" pre ima prinudni karakter "zaštitnog reketa", nego dobrovoljnog pristanka koji bi bio prihvatljiv za liberterarijanca. 

Nozikovo opravdanje postojećih država - pod pretpostavkom da jesu ili da će postati minimalne – zasniva se na njihovom navodno bezgrešnom začeću. S obzirom na to, i budući da takva država ne postoji, nema smisla tražiti njeno opravdanje, čak i kada bi kasnije postala minimalna. Štaviše, Nozikov model bi, u najboljem slučaju, mogao opravdati samo onu državu koja se zaista razvila procesom nevidljive ruke. Stoga bi za Nozika bilo prirodno da se priključi anarhistima zahtevajući ukidanje svih postojećih država. Nakon toga bi napokon mogao da odahne čekajući učinak svoje navodno nevidljive ruke. Odatle sledi da bi, u najboljem slučaju, Nozikovo opravdanje bilo ograničeno na minimalnu državu proizašlu iz budućeg anarho-kapitalističkog društva. 

Drugo, čak i da neka postojeća država jeste bezgrešno začeta, to još uvek ne opravdava njeno sadašnje postojanje. Problem je u suštinskom nedostatku svih ugovornih teorija države, po kojima je svakiugovor zasnovan na obećanju obavezujući i primenljiv. Teoretičari društvenog ugovora smatraju da bi u slučaju da u prirodnom stanju svi - ovo je, naravno, odveć smela pretpostavka - predaju sva ili neka prava Državi, dato obećanje bilo zauvek obavezujuće. Međutim, iz ispravne teorije ugovora, koju je Vilijamsons Evers (Williamsons Evers) nazvao teorijom "transfera nadležnosti" sledi da je ugovor validan (i stoga obavezujući) samo u slučaju kada se njime predaje ono što je, u stvari, filozofski otuđivo, kao i da su to samo određene nadležnosti nad imovinom na ovaj način otuđive; s druge strane, čovek ima i druge važne osobine: činjenica je da jedino on raspolaže svojom sopstvenom voljom, svojim telom i sledstveno tome uživa "neotuđiva" prava na ličnost i imovinu koja nije moguće predati obavezujućim ugovorom. Iz toga što niko ne može predati svoju volju, telo ili prava putem ugovora koji bi bio važeći, sledi da je to a fortiori nemoguće i kada je reč o ličnostima ili pravima potomaka. Upravo su na ovo mislili Očevi utemeljivači kada su tvrdili da su prava "neotuđiva" ili, kako je to Džordž Mejson (George Mason) izneo u svojoj "Deklaraciji prava Virdžinije": 

"...Svi ljudi su po prirodi podjednako slobodni i nezavisni, i imaju određena urođena prirodna prava, koja, kada se stupi u društveno stanje, nije moguće putem ugovora oduzeti ili uskratiti potomstvu".(2) 

Kao što je rekao Evers, "sve filozofske odbrane ljudskih prava na život, slobodu i vlasništvo...zasnivaju se na prirodnoj činjenici da je svaki čovek vlasnik sopstvene volje. Ne bi bilo filozofski valjano upotrebiti prava kao što su pravo na svojinu i ugovornu slobodu za uništenje apsolutnog vlasništva nad sopstevnom voljom, jer je upravo ono temelj iz koga su prethodno izvedena“.(3) 

Dakle, videli smo da: 1) nijedna postojeća država nije bezgrešno začeta – naprotiv; 2) jedina minimalna država koju bi možda bilo moguće opravdati, morala bi da nastane nakon uspostavljanja anarhističkog sveta sa slobodnim tržištem; 3) sledstveno tome, i sam Nozik bi trebalo da postane anarhista i da čeka kada će započeti da deluje njegova nevidljiva ruka; i konačno, 4) čak i da je država zaista bezgrešno začeta, iz nedostaka teorije društvenog ugovora proizlazi da ni jedna sadašnja država, pa bila ona i minimalna, ne može biti opravdana. 

Sada ću početi sa razmatranjem nozikovskih etapa, a posebnu pažnju posvetiću prelasku iz jedne etape u drugu. Taj prelazak bi trebalo da bude ne samo nužan, već i moralno opravdan. Nozik počinje sa pretpostavkom da svaka anarhistička agencija za zaštitu deluje moralno i neagresivno, to jest "dobronamerno, u okviru granica Lokovog prirodnog zakona". 

Kao prvo, Nozik pretpostavlja da bi svaka agencija za zaštitu zahtevala od svojih klijenata da se odreknu prava da lično vrše odmazdu u slučaju agresije, time što bi odbijala da im pruži zaštitu u slučaju odmazde koju bi druga strana mogla učiniti zauzvrat. Možda bi tako i bilo, ali možda i ne bi. To ni u kom slučaju nije samoočigledno i zavisilo bi od odluke različitih agencija za zaštitu koje trenutno deluju na tržištu. Izvesno da je moguće, ako ne i verovatno, da bi ih potisnule druge agencije, koje svoje klijente ne bi ograničavale na ovaj način. 

Nozik, u nastavku, prelazi na razmatranje nesuglasica između klijenata različitih agencija za zaštitu. On nudi tri različita scenarija po kojima bi se ova situacija mogla dalje razvijati. Od ponuđenih, dva scenarija (kao i deo trećeg) predviđaju fizičku borbu među agencijama. Kao prvo, ovi scenariji protivreče Nozikovoj sopstvenoj pretpostavci dobronamernosti i neagresivnog ponašanja svake od agencija. Jasno je, naime, da bi u bilo kojoj borbi, barem jedna od agencija vršila agresiju. Osim toga, sa ekonomske tačke gledišta bilo bi apsurdno očekivati da će se agencije za zaštitu fizički obračunavati, pošto bi ratno stanje udaljilo klijente i zahtevalo previše sredstava. Apsurdno je verovati da se agencije za zaštitu koje deluju na tržištu ne bi unapred dogovorile kakvi će biti privatni apelacioni sudovi i arbitri kojima će se obraćati kada budu rešavale nesuglasice. Odista, postojanje dogovora da se svi sukobi rešavaju putem određenih apelacionih sudova, arbitara ili grupa arbitara, predstavlja vitalni deo zaštitne ili sudske usluge koju bi privatna agencija ili sud mogli da ponude svojim klijentima. 

Sada bi trebalo razmotriti Nozikov krucijalni treći scenario po kojem se "dve agencije ... dogovaraju da mirno rešavaju sukobe u slučaju kada na različite načine sude o datoj situaciji. One se dogovaraju da postave trećeg sudiju čijim bi se odlukama mogle povinovati u slučaju kada se njihova viđenja razlikuju. (Ili bi mogle da uspostave pravila kojima se određuje kojoj agenciji pripada jurisdikcija u datim okolnostima". Nemam zamerki na ovo što je do sada rečeno. Međutim, u nastavku teksta sledi ogroman skok: "Na ovaj način nastaje sistem apelacionih sudova i pravila oko kojih postoji opšta saglasnost...Uprkos različitosti agencija postoji i jedinstveni federalni sudski sistem čiji su sve one delovi". Verujem da je u prethodnoj rečenici upotreba sintagme "na ovaj način" potpuno nelegitimna, a da za ostatak važi non sequitur. Činjenica da će se svaka agencija za zaštitu dogovoriti sa drugima da rešavanje nesuglasica prepusti određenim apelacionim sudovima ili arbitrima ne implicira postojanje "jedinstvenog federalnog sudskog sistema". Naprotiv, moguće su, a verovatno da bi se i pojavile, na stotine, pa čak i hiljade, izabranih arbitara ili sudija apelacionih sudova. Nema potrebe da se svi oni posmatraju kao deo jednog "sudskog sistema". Na primer, nije neophodno zamisliti ili uspostaviti jedan Vrhovni sud koji bi rešavao nesuglasice. Pošto svaka nesuglasica podrazumeva samo dve strane, dovoljno je da postoji treća strana kao što je sudija apelacionog suda ili arbitar; danas u Sjedinjenim Državama postoji preko 23 000 profesionalnih arbitara, a čini se da bi se njihov broj značajno povećao ukoliko bi bio ukinut sadašnji državni sistem sudova. Svaki od ovih sudija mogao bi da vrši žalbenu ili arbitražnu funkciju. Nozik veruje da bi na ovaj način u svakoj teritorijalnoj oblasti procesom nevidljive ruke iz anarhije nužno proizišla dominantna agencija za zaštitu pod koju bi potpadale "gotovo sve osobe iz te oblasti". Međutim, videli smo da je glavna pretpostavka ovog zaključka u potpunosti pogrešna. Pogrešni su i drugi argumenti koje on daje u prilog ovom stavu. Na primer, on kaže da "[n]e mogu postojati agencije za zaštitu u maksimalnoj konkurenciji, što nije slučaj sa drugim dobrima koja se komparativno procenjuju". Zašto reći "ne mogu"? Čemu upotreba tako jakog izraza? Najpre, zato što, osim nadmetanja oko mušterija, i sama "priroda usluge dovodi različite agencije ... u žestok međusobni konflikt ". Međutim, videli smo da je ova pretpostavka o konfliktu netačna. Najpre, na osnovu teze samog Nozika po kojoj svaka agencija dela neagresivno, a zatim, i na osnovu njegovog trećeg scenarija po kojem bi svi sklapali dogovore sa drugima u cilju mirnog rešenja nesuglasica. Nozikov drugi argument u prilog ovom zaključku glasi da se mušterije "ne bi trajno opredeljivale za manje dobar proizvod, pošto vrednost svakog proizvoda koji nije maksimalan opada u disproporciji sa brojem ljudi koji kupuju maksimalni proizvod, pa bi konkurentske kompanije bile uhvaćene u silaznu spiralu". Ali, zašto? Ovde Nozik iznosi tvrdnje o ekonomiji tržišta za zaštitu koje su potpuno neosnovane. Zašto se u oblasti zaštite javlja "ekonomija obima" za koju Nozik predoseća da vodi do gotovo-prirodnog monopola u svakoj geografskoj oblasti? To ni u kom slučaju nije očigledno. Naprotiv, sve činjenice - a ovde su, opet, empirijske činjenice o savremenim i prošlim događanjima od neposredne važnosti - navode na suprotan zaključak. Kao što je gore rečeno, postoje na desetine hiljada profesionalnih arbitara u SAD. Takođe, ima i na desetine hiljada advokata i sudija, kao i veliki broj privatnih agencija za zaštitu koje nude stražu, noćne čuvare, itd. a da se ne javlja ni naznaka bilo kakvog prirodnog monopola u nekim od ovih oblasti. Zašto bi to onda važilo za agencije za zaštitu u anarhizmu? 

Ako bismo razmotrili ono što je u istoriji ličilo na anarhističke sudove i sisteme za zaštitu, naišli bismo na obilato svedočanstvo protiv Nozikovog zaključka. Stotinama godina, vašari u Šampanji bili su najveća međunarodna trgovačka tržišta u Evropi; veliki broj sudova, koji su pripadali trgovcima, plemićima, Crkvi, itd. nadmetao se oko mušterija; ne samo da nije pojavila nijedna dominanta agencija, već nije postojala ni potreba za apelacionim sudovima. U staroj Irskoj su hiljadu godina, sve do kromvelovskih osvajanja, postojali sistemi mnogobrojnih pravnika, pravnih škola i agencija za zaštitu. One su se nadmetale u okviru određenih geografskih oblasti, a nijedna od njih nije postala dominantna. Nakon pada Rima, razna susedna varvarska plemena mirno su rešavala svoje nesuglsice u okviru svake od oblasti. Svaki pripadnik plemena pokoravao se zakonu svog plemena, a između ovih sudova i zakona postojala je saglasnost o mogućnosti mirnog rešavanja sukoba. Osim toga, danas bi, u vreme moderne tehnologije i jeftinog transporta i komunikacije, bilo još lakše nadmetati se i van geografskih granica; agencijama za zaštitu kao što su "Metropolitan", "Equitable" i "Prudential" bilo bi veoma lako da otvore filijale na velikom geografskom prostoru. 

U stvari, verovatnije da će prirodni monopol nastati u oblasti osiguranja, a ne u oblasti zaštite, jer bi veliki kartel u oblasti osiguranja težio smanjenju premija. Osim toga, u oblasti osiguranja postoji velika konkurencija i ona bi bila još veća kada ne bi bila ograničena državnim propisima. 

Tako Nozikova tvrdnja da će se u svakoj geografskoj regiji razviti po jedna dominantna agencija za zaštitu predstavlja nelegitiman pokušaj da se, zanemarujući konkretno istorijsko i institucionalno znanje, a priori odluči šta će se na slobodnom tržištu dešavati. Sigurno je zamislivo da bi dominantna agencija za zaštitu mogla nastati u određenoj geografskoj oblasti, međutim, ne postoje veliki izgledi da će se to dogoditi. I kao što je, kritikujući Nozika, istakao Roj Čajlds (Roy Childs), čak i da je istina, to i dalje ne bi podrazumevalo "jedinstven federalni sistem". Čajlds, takođe, ispravno ukazuje na činjenicu da nije ništa legitimnije skupiti sve agencije za zaštitu i nazvati ih jedinstvenim monopolom, nego skupiti sve uzgajivače hrane i proizvođače na tržištu i reći da oni imaju kolektivni "sistem" ili "monopol" nad proizvodnjom hrane.(4)
 
Štaviše, zakon i država su i pojmovno i istorijski odvojivi. Zakon bi se razvio iz anarhističkog tržišnog društva i bez ikakvog oblika države. Tačnije, konkretan oblik anarhističkih pravnih institucija - sudije, arbitri, proceduralni metodi za rešavanja sporova itd.- nastao bi procesom nevidljive ruke. Oko osnovnog člana zakona (koji tvrdi da niko ne sme ugrožavati drugu osobu ili njenu imovinu) nužno bi se složile sve sudske agencije, baš kao što su se sudije, koje su se međusobno nadmetale, složile da primene i prošire osnovne principe običajnog prava.(5) Međutim, to opet ne bi impliciralo postojanje jedinstvenog pravnog sistema ili dominantne agencije za zaštitu. Svaka agencija koja bi prekršila osnovni libertarijanski kodeks bila bi otvoreni odmetnik od zakona i agresor. I sam Nozik priznaje da, u nedostatku legitimiteta, ove odmetničke agencije ne bi dobro prošle u anarhističkom društvu.
 
Pretpostavimo sada da dominantna agencija za zaštitu zaista postoji, ma koliko to neverovatno bilo. Na koji će nas način ona odvesti do Nozikove ultra-minimalne države, a da pritom ne dođe do narušavanja ničijih prava? Na stranicama 55-56. Nozik piše o neprilici u kojoj se nalazi dominantna agencija za zaštitu kada vidi kako nezavisna lica vrše grubu i nepravednu odmazdu nad njenim klijentima služeći se svojim nepouzdanim procedurama. Zar dominantna agencija ne bi imala pravo da brani svoje klijente od ovih prenagljenih postupaka? Nozik tvrdi da dominantna agencija ima pravo da zabrani riskantne procedure protiv svojih klijenata i da se na taj način zabranom uspostavlja "ultraminimalna država", u kojoj jedna agencija prinudno zabranjuje da se druge agencije bave odbranom prava pojedinaca. 

Na samom početku javljaju se dva problema. Najpre, šta se dogodilo sa mirnim razrešenjem nesuglasica koje je bilo karakteristično za treći scenario? Zašto dominantna i nezavisne agencije ne mogu da se dogovore da rešavaju nesuglasice sudskom odlukom ili arbitražom, i to po mogućstvu unapred? Ali ovde nailazimo na Nozikovu čudnovatu "Na taj način..." rečenicu, kojom su ovi voljni pristanci odjednom pretvoreni u "ujedinjeni federalni sudski sistem". Ukratko, svaki put kada dominantne i nezavisne agencije unapred reše svoje nesuglasice, Nozik, misleći na njih, počinje da govori o "jednoj agenciji". Tako se, po definiciji, sprečava mogućnost mirnog rešavanja sporova bez pribegavanja prisilnom monopolu ultraminimalne države. 

Radi nastavka argumenta bi trebalo pretpostaviti da je Nozikova cirkularna definicija "jedne agencije" ipak prihvatljiva. Da li bi i dalje bilo moguće opravdati postupke dominantne agencije koja konkurente stavlja van zakona? Sigurno da ne bi, čak ni u slučaju kada to čini u nameri da spreči sukob. Jer, šta bismo onda radili sa mnogim slučajevima nezavisnih agencija koje se zalažu za pravdu prema svojim sopstvenim klijentima, i nemaju nikakve veze sa klijentima dominantne agencije? Da li je moguće zamisliti pravo na koje bi se dominantna agencija oslanjala u pokušaju da zabrani mirna sudska ili arbitražna rešenja između klijenata nezavisnih agencija, koji ni malo ne utiču na njene klijente. Odgovor je da nije moguće zamisliti takvo pravo, tako da ova agencija sigurno povređuje prava konkurenata i njihovih aktuelnih ili potencijalnih mušterija. Osim toga, kao što naglašava Roj Čajlds, teško da se može reći da je ova odluka da se nametne monopol, delo nevidljive ruke. Ona je odveć svesna i očigledna, pa joj se kao takvoj mora i prići.(6) 

Dominantna agencija, kaže Nozik, ima pravo da ukine "riskantne" aktivnosti kojima se bave nezavisne agencije. Ali šta je sa samim tim agencijama? Zar one nemaju pravo da zabrane riskantne aktivnosti dominantne agencije? I zar, suprotno trećem scenariju, neće iznova nastati rat svih protiv sviju, kao i usputno kršenje prava koje ga nužno prati? Gde su sada moralna delovanja u prirodnom stanju, koja je Nozik sve vreme pretpostavljao? Štaviše, kao što je to istakao Čajlds, šta je sa opasnostima agencije za zaštitu koja ima monopol nad prinudnom moći? Kao što kaže Čajlds, "Ko će kontrolisati njenu moć? Šta će se desiti u slučajui da ona prisvoji pravo na još veću moć? Pošto ona ima monopol, svaku raspravu u vezi sa njenim funkcijama, rešavaće i procenjivati ona sama.“(7) Kao što nam Nozik eksplicitno kaže: "Ona će u nedostatku konkurencije, budući da su procedure gonjenja skupe, najverovatnije postati manje pažljiva i sama suditi o legitimnosti sopstvenih procedura". 

Ne samo da postojanje stvarno ili potencijalno suparničkih agencija obezbeđuje zaštitu viskokog kvaliteta po vrlo niskim cenama u odnosu na nametnuti mnonopol, već one takođe obezbeđuju istinsku kontrolu i ravnotežu tržišta ne dozvoljavajući da bilo koja agencija podlegne iskušenju da se nađe "van zakona", to jest, da povređuje osobe i svojinu svojih klijenata, kao i onih koji to nisu. Ukoliko se, od mnogih agencija, jedna nađe "van zakona", tu su one druge da se bore protiv nje u ime prava svojih klijenata; ali ko bi trebalo da pruži zaštitu od države, bila ona ultraminimalna ili minimalna? Samo jedan osvrt na istorijske podatke, jezive anale zločina i ubistava koje je Država izvršila tokom istorije, dovoljan je da uzdrma poverenje u bezazlenu prirodu njenih aktivnosti. Ja tvrdim da je pretnja državnom tiranijom mnogo veća od opasnosti koju nose jedna ili dve nepouzdane procedure konkurentskih agencija za odbranu. 

Ali, ovo nije sve. Jer, kada se jednom dozvoli da se sa odbrane pređe na otvoreni akt stvarne agresije, odnosno, kada se dozvoli korišćenje sile protiv nekoga ko se bavi "rizičnim" aktivnostima, izgleda kao da granica agresije protiv tuđih prava uopšte i ne postoji. Ako jednom dozvoliš da nečiji strah od "riskantnih" aktivnosti drugih dovede do prinudne akcije, onda svaka tiranija postaje opravdana, i Nozikova "minimalna" država ubrzo postaje "maksimalna". Ja, u stvari, verujem da ne postoji nozikovska prepreka za prelazak ultra-minimalne u maksimalnu, totalitarnu državu. Ne postoji prepreka kojom bi se sprečilo tzv. preventivno ograničavanje i zatvaranje. Naravno, teško da će Nozikov odveć groteskni predlog da se pruži "kompenzacija" u obliku "zatvorskih centara za pomoć" uspeti da odagna duh totalitarizma (142 i dalje). Evo nekoliko primera: Danas su u Sjedinjenim Državama crni tinejdžeri muškog pola verovatno najveća kriminalna grupa. Verovatnoća da će ova grupa izvršiti zločin uveliko prevazilazi verovatnoću da će to uraditi osoba drugog godišta, pola ili rase. Zašto, onda, ne bismo zatvorili sve crne tinejdžere muškog pola, sve dok ne ostare dovoljno da rizik nestane? Pretpostavljam da bismo tada mogli da im nadoknadimo gubitke dajući im zdravu hranu, odeću, igrališta i učeći ih korisnim zanatima u centru za pomoć. Zašto ovo ne bi bilo ispravno? Evo primera: Najvažniji argument za prohibiciju bila je nesumnjivo činjenica da ljudi čine znatno veći broj zločina, da ima mnogo više nepažnje u saobraćaju, kada su pod uticajem alkohola nego kad su trezni. Zašto onda ne bismo zabranili alkohol i smanjili rizik i strah, "nadoknađujući" gubitke nesrećnih žrtava zakonom o slobodnim neoporezovanim nabavkama soka od grejpfruta koji je veoma dobar za zdravlje? Kao primer takođe možemo uzeti ozloglašeni plan dr Arnolda Hačnekera (Arnold Hutchneker) po kojem je u srednjim školama trebalo "prepoznati" one koji su, navodno, budući kriminalci i zatvarati ih radi odgovarajućeg ispiranja mozga. Zašto ovo ne bi bilo prihvatljivo? Tvrdim da za svaki od ovih slučajeva postoji jedan odgovor na pitanje "Zašto ne?" i to ne bi trebalo da predstavlja novost za libertarijance, koji po pretpostavci veruju u neotuđiva individualna prava: niko nema pravo da bude nasilan prema nekome ko nije upleten u otvoreni akt agresije protiv prava. Slabljenje ovog kriterijuma, koje bi uključivalo prinudu radi sprečavanja udaljenih "rizika", omogućilo bi nedopustivu agresiju protiv tuđih prava. Svakim daljim slabljenjem otvorio bi se put za neograničeni despotizam. Nijedna država zasnovana na ovim principima nije nastala na bezgrešan način bez ugrožavanja prava, već putem divljeg čina nasilja. Njegov ritual prelaska od dominantne agencije do ultraminimalne države ostao bi agresivan, osvajački i nelegitiman, čak i kada bi rizike bilo moguće izmeriti, odnosno kada bi Nozik mogao da ukaže na graničnu tačku u kojoj aktivnosti postaju "previše rizične". Štaviše, kao što je Čajlds pokazao, ne postoji način da se izmeri ovaj rizik (njegova verovatnoća), a kamoli strah, jer su obe kategorije u potpunosti subjektivne.(8) Rizik je moguće izmeriti jedno u retkim situacijama – kao što su lutrija ili rulet – gde su pojedinačni događaji uvek homogeni i ponovljaju se veći broj puta. U gotovo svim slučajevima stvarnog ljudskog delanja ovaj uslov nije moguće zadovoljiti, tako da nema ni izmerljive donje granice rizika.
 
Tako dolazimo i do izuzetno korisnog pojma "sopstvenog izlaganja riziku" koji je smislio Vilijamsons Evers. U svetu u kome živimo neizbežno se susrećemo sa brojnim oblicima neizvesnosti i rizika. U slobodnom društvu, svaki pojedinac sa punim individualnim pravima, sam izlaže riziku svoju ličnost i svoju pravdeno stečenu imovinu. Zato niko nema pravo da primora drugog da smanji sopstvene rizike; mogućnost prinude predstavlja agresiju i nasilje, koje pravni sistem mora zaustaviti i kazniti. Naravno da u slobodnom društvu svako može preduzeti korake ka smanjenju rizika, ako time ne ugrožava tuđa prava ili svojinu; na primer, putem osiguranja, zaštite od gubitaka, osiguranja dela. Međutim, ovde je reč o dobrovoljnim potezima od kojih ni jedan ne podrazumeva oporezivanje ili prinudan monopol. A, kao što kaže Roj Čajlds, svaka prinudna intervencija nad količinom rizika na tržištu sve više udaljava društvenu količinu rizika od optimalne, i tako povećava rizike po samo društvo.(9)
 
Slučaj privatnog zemljoposednika kome neprijateljski nastrojene komšije ne dopuštaju da napusti svoje imanje izložen je u okviru Nozikovog pokušaja da zaštiti svojinska prava. Odgovorajući na libertarijanski prigovor da bi svaki racionalni zemljoposednik uvek prethodno kupio prava na prilaz svom imanju, Nozik se poziva na nešto drugačiju problematičnu situaciju u kojoj bi zemljoposednik bio okružen tako velikim brojem neprijatelja da i dalje ne bi mogao nikuda da se kreće. Međutim, poenta je u tome da se ovde ne radi samo o problemu posedovanja zemlje. To ne mora isključivo važiti za slobodno društvo, nego bismo mogli da pretpostavimo da čitav svet toliko mrzi nekog čoveka da niko ne želi da sa njim trguje ili da mu dozvoli da kroči na njegov posed. U tom slučaju, mogli bismo jednostavno da kažemo da je ovde reč o njegovom sopstevnom izlaganju riziku. Svaki pokušaj da se taj dobrovoljni bojkot prekine prinudom predstavljao bi nelegitimno ugrožavanje njihovih prava. Najbolje bi bilo da momak o kome je reč što pre nađe prijatelje ili barem saveznike.
 
Kako izgleda sledeći korak kojim Nozik od "ultraminimalne" dolazi do "minimalne" države? On tvrdi da ultraminimalna država ima moralnu obavezu da "kompenzuje" one koji su pogođeni prohibicijom, to jest, nekadašnje potencijalne korisnike usluga nezavisnih agencija. To će učiniti tako što će im pružiti zaštitne usluge - a time i "noćnog čuvara" ili minimalnu državu. Ova odluka je, prvo, odveć svesna i očigledna, pa teško da se do nje došlo procesom nevidljive ruke. Međutim, još je važnije da je Nozikov princip kompenzacije, ukoliko je to uopšte moguće, lošije filozofski uobličen nego njegova teorija rizika. Naime, kompenzacija je, u teoriji kazne, najobičniji metod nadoknade za žrtve zločina; ona se ni u kom smislu ne može shvatiti kao moralna sankcija za sam zločin. Nozik se pita da li pravo na svojinu podrazumeva da je ljudima dozvoljeno da postupaju nasilno, "ukoliko time nadoknađuju gubitak osobi na čiji se posed nedozvoljeno kročilo". Suprotno Noziku, odgovor uvek mora biti "ne". Kao što u svojoj kritici Nozika kaže Rendi Barnet (Randy Barnett): "Suprotno principu kompenzacije, svako ugrožavanje tuđih prava jeste zabranjeno. To sledi iz pravog značenja pojma prava". A "[d]obrovoljno plaćanje cene čini razmenu dopustivom, ali kompenzacija ni u kom slučaju ne opravdava agresiju".(10) Ne sme doći do kršenja prava, i tačka! Kompenzacija predstavlja puko sredstvo nadoknade ili kazne, nakon što je delo izvršeno; ne može mi biti dopušteno da kavaljerski upadnem u nečiji dom i polomim nameštaj samo zato što sam spreman da to kasnije "nadoknadim".(11) Na drugom mestu, ne postoji način da se sazna u čemu se kompenzacija mora sastojati. Nozikova teorija zavisi od pretpostavke da su skale korisnosti za različite ljude konstantne, samerljive i očigledne za spoljašnje posmatrače, a ništa od ovoga nije istinito.(12) Austrijska teorija subjektivne vrednosti pokazuje da su skale korisnosti uvek podložne promeni, tako da ih spoljnji posmatrač ne može saznati i izmeriti. Kada bih kupio novine za 15 centi o mojoj skali vrednosti ne bismo mogli da zaključimo ništa drugo do da su u trenutku kupovine novine za mene imale vrednost veću od 15 centi. Ta procena vrednosti može se već sutra promeniti, a nijedan drugi deo moje skale vrednosti nije poznat drugima. (Usputna opaska: Nozikova pretenciozna upotreba pojma "krive indiferentnosti" uopšte mu nije neophodna da bi branio svoju tezu, a njome se samo unose dodatne poteškoće: naime, indiferentnost je nesaznatljiva i objektivno nema značenje, jer se po definiciji nikada ne ispoljava u postupcima, odnosno, stvarnim razmenama. Pored toga kriva indiferentnosti postulira dve ose korisnosti - a šta bi obe bile na Nozikovoj takozvanoj krivoj indiferentnosti.) (13) Međutim, ako ne postoji način da se sazna šta će određenu osobu učiniti isto onoliko zadovoljnom koliko je bila i pre neke promene, onda nema ni načina da spoljašnji posmatrač, kao što je minimalna država, otkrije količinu neophodne kompenzacije. Čikaška škola pokušava da reši ovaj problem tako što jednostavno pretpostavlja da se gubitak korisnosti za određenu osobu može izmeriti novčanom cenom gubitka; ako je to tako, onda bi u slučaju da neko raseče moju sliku i spoljašnji procenjivači štete ustanove da sam mogao da je prodam za 2000 dolara, ta suma za mene predstavljala ispravnu kompenzaciju. Ali, niko, najpre, ne zna kakva bi bila njena tržišna cena jer se sutrašnje tržište razlikuje od jučerašnjeg. Štaviše, moja psihološka vezanost za tu sliku može mi biti mnogo značajnija od njene tržišne cene: ne bi bilo ispravno upitati kolika je ona bila pošto me ništa ne može sprečiti da slažem kako bih povećao "kompenzaciju".(14) 

Štaviše, Nozik ništa ne kaže o tome da bi i dominantna agencija morala svojim klijentima da kompenzuje ukidanje njihovih mogućnosti da vrše razmene sa drugim kompanijama. Njihove mogućnosti su, pak, nasilno ukinute, a moguće je da će se njima ipak učiniti korisnim da konkurentske kompanije postave ograničenja na potencijalne tiranske impulse dominantne agencije. Međutim, kako je moguće odrediti obim ove konkurencije? Osim što je zaboravio na kompenzaciju za klijente dominantne agencije, Nozik ne rešava ni problem iskrenih anarhista u anarhističkom prirodnom stanju. Šta je sa njihovom traumom zbog nastanka države na način koji se ni izdeleka ne čini bezgrešnim? Da li će se njima dati kompenzacija zbog toga što su se suočili sa užasom njenog nastanka? I koliko bi im u tom slučaju trebalo isplatiti? U stvari, postojanje jednog jedinog zagriženog anarhiste kome nije moguće nadoknaditi psihičku traumu koju mu je naneo nastanak države, samo je po sebi dovoljno da dovede u pitanje Nozikov navodno nenasilan model nastanka minimalne države. Nikakva nadoknada ne bi bila dovoljna da se ublaži bol ovog apsolutnog anarhiste. 

Ovo nas dovodi do još jednog nedostatka nozikovske sheme: interesantno je da se kompenzacija koju daje dominantna agencija ne plaća u gotovini, već kroz proširenje njenih ponekad dubioznih usluga na klijente drugih agencija. A ipak su zastupnici principa kompenzacije dokazali da je sa nihovog stanovišta mnogo bolje plaćati u kešu nego u naturi, jer tako primaocima ostavlja slobodu da kupe šta god zažele. Uprkos tome, Nozik proširenje zaštite postulira kao oblik kompenzacije, a da prethodno nije ni uzeo u obzir mogućnost plaćanja u kešu. Za anarhistu je ova forma kompenzacije - sama institucija države - i pored svega odista grozna i ironična. Kao što Čajlds snažno ističe: Nozik "želi da nam zabrani da se okrenemo bilo kojoj konkurentskoj agenciji, osim dominantne agencije za zaštitu. A šta nam nudi kao kompenzaciju za takvu zabranu? Zaista je previše velikodušan. Nudi nam ništa manje do samu državu. Dozvolite mi da budem prva osoba koja će javno odbiti njegovu nesumnjivo velikodušnu ponudu. Međutim...problem je u tome što ne možemo da je odbijemo. Utrapili su nam je, hteli mi to ili ne, bili mi spremni da prihvatimo državu kao kompenzaciju ili ne!“(15) Štaviše, čak i pod samim Nozikovim uslovima, nema baš nikakve garancije da će, kao što je postulirano, minimalna država davati jednaku kompenzaciju svima; sigurno je da smo daleko od toga da su svačije skale vrednosti identične. Međutim, kako je moguće otkriti razlike i sa njima uskladiti kompenzacije? 

Čak i kada bismo prihvatili postojanje tih ljudi kojima bi po Noziku trebalo obezbediti kompenzaciju - bivših ili sadašnjih potencijalnih klijenata konkurentskih agencija - postavlja se pitanje: ko su oni? Kako da ih pronađemo? Jer kako sam Nozik kaže, jedino je ovim aktualnim ili potencijalnim konkurentskim klijentima potrebna kompenzacija. Ali kako je moguće napraviti razliku, koja je inače nužna radi ispravne kompenzacije, između onih koji, budući da su lišeni nezavisnih agencija kojima su želeli da se priključe, zaslužuju kompenzaciju i onih koji nisu podržavali nezavisne agencije, pa im stoga kompenzacija i nije potrebna. Pošto ne pravi ove distinkcije, Nozikova minimalna država ne uspeva da zadovolji ni same Nozikove standarde ispravne kompenzacije. Problematizujući teške posledice koje po minimalnu državu nosi činjenica da će isplaćivanje tih kompenzacija nužno povećati troškove, a time i cene koje postavlja dominantna agencija, Čajlds na izvrstan način dovodi u pitanje oblik kompenzacije koji nam Nozik preporučuje. Kao što kaže Čajlds: 

"Ako minimalna država mora da pruži zaštitu svakome, pa čak i onima koji ne mogu da plate, dok ostalima istovremeno nadoknađuje za zabranu njihovih riskantnih aktivnosti, onda to mora značiti da će svoje prvobitne mušterije opteretiti više nego što je bio slučaj sa ultraminimalnom državom. Ali, ovo bi, ipso facto, povećalo broj onih koji bi zbog činjenice da imaju takve i takve krive tražnje, radije izabrali nedominantne nego dominantnu agenciju. Da li bi stoga minimalna država morala da ih štiti besplatno ili da im da nadoknadu za zabranu da se obrate drugim agencijama? 

Ako je tako, onda joj opet preostaju dve mogućnosti: da poveća cene preostalim mušterijama ili da smanjiti usluge. To u oba slučaja dovodi do pojave onih koji bi, da su uzeli u obzir svoju prirodu i oblik svojih krivih tražnje, i da su mogli da biraju, pre izabrali nedominantne nego dominantnu agenciju. Da li i njima treba dati kompenzaciju? Ako je tako, onda ovaj proces vodi do tačke kada niko sem bogatih fanatika koji zagovaraju minimalnu državu neće biti spreman da plaća za ove, odista, skromnije usluge. Ukoliko bi se ovo dogodilo, bilo bi razumno verovati da bi se minimalna država vrlo brzo našla u nevidljivom smetlištu istorije, gde joj , po mom mišljenju, i jeste pravo mesto".(16) 

Usputna, ali važna, poenta o kompenzaciji: prihvatajući Lokov nezahvalni "uslov" o zemljišnim svojinskim pravima na neiskorišćenoj zemlji, Nozik proglašava da niko ne sme da prisvoji neiskorišćenu zemlju ukoliko to "pogoršava" položaj preostalog stanovništva koje želi da ima pristup toj teritoriji. Međutim, opet se javlja problem: kako možemo znati da li je tim ljudima zaista gore? U stvari, Lokov uslov može voditi tezi da treba staviti van zakona celokupno privatno vlasništvo nad zemljom, pošto se uvek može tvrditi da smanjenje dostupne zemlje stavlja svakog drugog, ko je mogao da je prisvoji, u gori položaj nego pre. Naime, ne postoji način da se izmeri, ili sazna, da li im je stvarno gore. Čak i da to jeste slučaj, ja tvrdim da je tu opet reč o njihovom sopstevnom preuzimanju rizika. Svako bi trebalo da ima pravo da zemlju ili druge resurese koje prethodno nije posedovao prisvoji kao svoje vlasništvo. Ukoliko to pogoršava položaj onih koji su kasnije došli, to je jednostavno njihovo sopstevno preuzimanje rizika u ovom slobodnom i nesigurnom svetu. Otvorena granica Sjedinjenih Država više ne postoji i nema smisla plakati zbog ove činjenice. U stvari, nama je generalno omogućeno da imamo "pristup" ovim resursima koliko god želimo ukoliko za njih platimo tržišnu cenu. Ali, čak i da vlasnici odbijaju da nam ih prodaju ili iznajme, to bi ostalo njihovo pravo u slobodnom društvu. Ovo bi čak i Lok ponekad podržao.(17) 

Tako dolazimo do još jednog važnog mesta: Nozikova pretpostavka da je, koristeći se kompenzacijom, moguće zabraniti riskantne aktivnosti, zasniva se na njegovom uverenju da niko nema pravo da preduzima "neproduktivne" (uključujući i riskantne) aktivnosti ili vrši "neproduktivnu" razmenu.(18) To je zato što Nozik prihvata da zabrana i kompenzacija ne bi bile važeće ako bi riskantne aktivnosti drugih bile legitimne, kao i da bi se od nas "zahtevalo da sa njima pregovaramo ili sklapamo ugovore u kojima bi pristali da ne čine riskantne aktivnosti o kojima je reč. Zar tada ne bismo morali da ih podstaknemo, unajmimo ili podmitimo da se suzdrže od tog čina?" Ukratko, da nije njegove pogrešne teorije nelegitimnih "neproduktivnih aktivnosti", Nozik bi morao da prizna prava ljudi da ulaze u takve aktivnosti. Zabrana rizika i princip kompenzacije ne bi više važili, pa ni njegove ultra-minimalna i minimalna država ne bi mogle da bude opravdane. 

Ovde se susrećemo sa nečim što bismo mogli nazvati Nozikovim principom "da Bog da crk'o". Reč je, zapravo o tome da on razmenu naziva "produktivnom" ukoliko je svakoj strani bolje kada druga strana postoji nego kada ne postoji; s druge strane, razmena je "neproduktivna" ako bi jednoj strani bilo bolje kada bi druga propala: "ukoliko bih ti platio da me ne povrediš, ne bih od tebe dobio ništa više od onoga što već ne bih imao da ti uopšte ne postojiš ili bar da nemaš nikakve veze sa mnom". Nozikovim "principom kompenzacije" se tvrdi da "neproduktivna aktivnost" može biti zabranjena kada zabrana povećava dobrobit oštećene osobe. 

Pogledajmo sada kako Nozik primenjuje kriterijume "neproduktivnosti" i kompenzacije na problem ucene. Nozik pokušava da osnaži nezakonski karakter ucene time što tvrdi da bi "neproduktivni ugovori" trebalo da budu zabranjeni i da je ucenjivački ugovor neproduktivan, jer je ucenjenom gore zbog same činjenice da ucenjivač postoji. Ukratko, da je ucenjivač Smit umro, Džounsu (ucenjenom) bilo bi bolje. Ili, da to formulišemo na drugi način, Džons ne plaća Smitu da bi mu bilo bolje već da mu ne bi bilo još gore. Ovo je, međutim, takođe produktivan ugovor, jer je Džonsu ipak bolje kada je razmena izvršena nego što bi mu bilo da se to nije desilo. 

Ali, ova teorija odvodi Nozika u zaista mutna razmišljanja, od kojih neka, ali ne i sva, i sam prepoznaje. On, na primer, priznaje da je iz istog razloga iz koga je zabranio ucenu primoran da zabrani i sledeći ugovor: Braun dolazi kod Grina, njegovog prvog komšije, sa ovim predlogom: "Nameravam da izgradim takvu i takvu zgradu roze boje na svom imanju (za koju, inače, zna da će veoma iznervirati Grina). Postoji, međutim, i mogućnost da je ne izgradim ukoliko mi platiš tu i tu sumu novca". Nozik priznaje da bi njegova shema morala nužno isključila ovaj slučaj kao nelegalan, jer bi u tom slučaju Grin plaćao Braunu da mu ne bi bilo gore, a samim tim bi i ugovor bio neproduktivan. U suštini, Grinu bi bilo bolje da je Braun umro. Libertarijancu je ipak je teško da ovakvu zabranu uskladi sa bilo kojom plauzibilnom teorijom prava na svojinu. U analogiji sa gornjim primerom ucene, Nozik, štaviše, priznaje da bi u njegovoj šemi bilo legalno da Grin, nakon što je saznao za Braunove planove o izgradnji roze zgrade, dođe kod Brauna i ponudi da mu plati da ovaj ipak to ne učini. Ali, zašto bi takva razmena bila "produktivna" samo zato što je Grin prvi izneo ponudu?(19) Na koji je način značajno ko u ovoj situaciji iznosi ponudu? Zar Grinu i dalje ne bi bilo bolje kada bi Braun umro. I opet, zar bi, po analogiji, Nozik smatrao da je nelegalno da Braun odbije Grinovu ponudu i nakon toga zatraži još više novca? Zašto? Da li Nozik veruje da je nelegalno da se Braun potajno postara da Grin sazna za projekat roze zgrade i posle toga pusti da se stvari odvijaju svojim tokom: recimo, da objavi oglas u novinama i Grinu pošalje isečak? Zar ovaj čin ne bi bio izraz uljudnosti? I zašto bi najobičnije reklamiranje bilo nešto nelegalno? Jasno je da razmatranje ovih implikacija čini Nozikov slučaj još slabijim. 

Štaviše, Nozik uopše nije uzeo u obzir mnoštvo implikacija svog "da Bog da crk'o" principa. Ukoliko on kaže, kao što izgleda da je slučaj, da A nelegitimno "primorava" B-a ako bi B-u bilo bolje da je A umro, onda treba razmotriti sledeći slučaj: Braun i Grin se takmiče ko će na aukciji kupiti jednu određenu sliku koju obojica žele. Oni su jedina dva preostala kupca. Zar ne bi Grinu tada bilo bolje da je Braun umro? Zar to ne znači da Braun na neki način nelegalno primorava Grina i da bi mu trebalo zakonom zabraniti da učestvuje na aukciji? Ili, per contra, zar Grin ne primorava Brauna na isti taj način i zar ne bi i Grinu trebalo da bude zakonom zabranjeno da učestvuje na aukciji? Zašto ne bi trebalo to učiniti? Ili, pretpostavimo da se Braun i Grin bore za ruku jedne devojke; zar ne bi svakom od njih bilo bolje da je onaj drugi umro, i zar udvaranje obojice ne bi trebalo zakonom zabraniti? Čini se kao da ima beskonačno mnogo posledica ovakvog principa.
 
Nozik, osim toga, upada u još veću nevolju kada dodaje da razmena koja podrazumeva ucenu nije "produktivna", jer njena zabrana ne dovodi jednu od strana (ucenjenog) u lošiji položaj. Ali, to naravno nije istina: kao što je pokazao profesor Blok (Block), zabrana ugovora kojim se uspostavlja ucena dovodi do nastanka tajni, a time i omogućava da se od njene prodaje trećoj osobi "zaradi" čak i više od novčanog povraćaja. Ovde, Nozik u stvari diže ruke, priznajući da ucenjivač "koji uživa u prodaji tajni“ može "da ih naplati na razne načine". Međutim, koja bi spoljašnja agencija za zaštitu prava u tom slučaju mogla da otkrije u kojoj meri ucenjivač uživa u otkrivanju tajni i koju cenu bi mogao legalno da ponudi "žrtvi"? Opštije rečeno, nije moguće zamisliti način da se otkrije postojanje i obim njegovog subjektivnog zadovoljstva ili bilo kojih drugih psihičkih faktora koji bi mogli da utiču na njegovu skalu vrednosti, a samim tim i na razmenu. 

I četvrto, pretpostavimo da se desio Nozikov najgori slučaj u kojem ucenjivač ne uspeva da odredi novčanu cenu svoje tajne. Ukoliko bismo ga tada sprečili da ucenjuje, bilo u potpunosti bilo u skladu sa Nozikovom verzijom "pravedne cene", zaustavljeni ucenjivač bi jednostavno objavio tajnu za džabe – pustio bi da informacija procuri (Blokov "trač ili rekla-kazala"). Čineći tako nešto ucenjivač bi jednostavno iskoristio svoje pravo da se služi svojim telom ili, kao u ovom slučaju, slobodom govora. Ne postoji "pravedna cena" za ograničavanje ovog prava, jer ono nema objektivno izmerljivu vrednost.(20) Njegova vrednost je relativna u odnosu na ucenjivača, tako da ni njegovo pravo ne može biti ograničeno na pravedan način. Štaviše, "zaštićenoj" žrtvi je u ovom slučaju sigurno gore, a to nije ništa drugo do posledica zabrane ucenjivanja.(21) 

Stoga se nameće zaključak da se u modernoj, post-srednjovekovnoj ekonomskoj teoriji, "pravedna cena" transakcije poistivećuje sa cenom oko koje su se dve strane dobrovoljno dogovorile. Osim toga i generalno gledano, moramo prihvatiti modernu ekonomsku teoriju koja sve voljne razmene naziva "produktivnim" i koja tvrdi da je obema stranama bolje nakon razmene. Svako dobro ili usluga koje su korisnik ili potrošač dobrovoljno kupili donose im neku korist i stoga su, s njihove tačke gledišta, "produktivni". Na ovaj način propadaju svi Nozikovi pokušaji da zabrani ucenu ili da joj odredi neku vrstu pravedne cene (što takođe važi i za druge ugovore kojima se neko plaća da ne bi delovao). 

Primenjujući svoju teoriju rizika na opasne "neproduktivne" aktivnosti nezavisnih agencija kojima se navodno opravdava nametanje prinudnog monopola ultra-minimalne države, Nozik posebnu pažnju posvećuje "proceduralnim" pravima koja pripisuje svakom pojedincu, i koja, po njegovom mišljenju, predstavljaju "pravo da krivica bude određena najmanje opasnom procedurom, to jest, procedurom za koju je najmanje verovatno da će nevinog nepravedno proglasiti krivim." Ovde Nozik uobičajenim supstantivnim prirodnim pravima - pravu na ličnost i na neprikosnovenost pravedno stečenog vlasništva – pretpostavlja takozvana "proceduralna prava", ili prava na određene procedure za utvrđivanje nevinosti ili krivice. Međutim, suštinska razlika između pravih i lažnih "prava" sastoji se u tome što se prvim pravima ni od koga ne zahteva nikakva pozitivna akcija osim neuplitanja.
 
Otuda, pravo na ličnost i svojinu ne zavisi od vremena, mesta ili broja ljudi u društvu i njihovog bogatstva: Kruso isto tako može imati ova prava u odnosu na Petka kao i bilo koji čovek u industrijskom društvu. S druge strane pravo na "doživotnu nadnicu" nije istinsko pravo, jer njegovo ispunjenje zahteva pozitivnu akciju drugih ljudi; zbog toga ovakvo pravo ne može biti nezavisno od vremena, mesta ili broja i bogatstva drugih ljudi u društvu. Međutim, sigurno da "pravo" na manje riskantne procedure zahteva pozitivnu akciju dovoljno velikog broja stručnjaka koji bi trebalo da ostvare dati zahtev; zato ono nije istinsko pravo. Štaviše, nije moguće dedukovati ovo pravo iz prava na sopstvenu ličnost. Naprotiv, svako ima apsolutno pravo da brani svoju ličnost i imovinu od napada. S druge strane, kriminalac nema pravo da brani svoju nezakonito stečenu zaradu. Ali, koju bi proceduru trebalo da usvoji neka grupa ljudi da bi branila svoja prava – bilo da je reč o napadu, ličnoj samoodbrani ili upotrebi sudova ili posredničkih agencija – zavisi od znanja i veštine pojedinaca o kojima je reč. Verovatno je da slobodno tržište uglavnom navodi većinu ljudi da izaberu da se zaštite pomoću onih privatnih institucija i agencija za zaštitu čije će procedure naići na najveće odobravanje društva. Ti ljudi će biti spremni da ostanu pri svojim odlukama kao najpraktičnijem načinu da se približno odredi ko je u određenom slučaju nevin, a ko kriv. Ali ovo je stvar utilitarističkog otkrića da je tržište najefikasnije sredstvo za ostvarenje samoodbrane, i ni na koji način ne implicira problematičan pojam "proceduralnih prava"(22). 

Konačno, u sjajnom tour de force-u, nakon što je dokazao da se nijedna etapa na putu do Nozikove države ne ostvaruje "nevidljivom rukom" već vidljivom odlukom, Roj Čajlds u potpunosti preokreće Nozikove teze. On dokazuje da bi nas nevidljiva ruka, po shavatanju samog Nozika, iz minimalne države ponovo vratila direktno u anarhizam. 

Čajlds piše: 

"Pretpostavimo da postoji minimalna država. Tada se pojavljuje agencija koja imitira njene procedure, dozvoljavajući joj pritom da uzme učešća na njenim suđenjima, postupcima itd. U ovakvoj se situaciji ne može prigovoriti da je ova agencija "rizičnija" od države. Ako ipak smatramo da je previše rizična, onda je isto tako opravdano reći da je i država previše rizična, i da treba ukinuti njene aktivnosti ukoliko pritom možemo da nadoknadimo štetu onima koji su oštećeni ovakvom zabranom. Ukoliko se držimo ovog principa, doćićemo do anarhije. U suprotnom će se dominantna agencija koja je postala minimalna država suočiti sa nesumnjivo dobro nadgledanom konkurentskom agencijom. Ali, čekajte: potisnuta i špijunirana, druga konkurentska agencija dolazi do zaključka da bi mogla da smanji cenu svojih usluga, pošto minimalna država mora da kompenzuje one koji bi podržavali agencije sa riskantnim procedurama. Ovo pokreće dva različita procesa: oni kojima je ranije data nadoknada zato što su im se više dopadale druge agencije, hrle da se priključe nezavisnoj agenciji, čime iznova potvrđuju svoje stare preference. Takođe je učinjen još jedan sudbonosan korak: ukinuvši kompenzaciju, nekada ponosna minimalna država, polako se vraća na stupanj ultraminimalne države. Ovaj proces se, nažalost, ne može zaustaviti. Da bi zadobila klijente ultra-minimalne države nužno je da nezavisna agencija ostvari dobru zaradu, i ona to zaista i čini. Ona je u mogućnosti da nudi usluge koje su raznovrsnije, da se igra sa različitim cenama i generalno postane atraktivnija alternativa, iako sve vreme dozvoljava da je država špijunira, proveravajući njene procese i procedure. Drugi plemeniti preduzetnici slede njene stope. Uskoro, ono što je nekad bila jedva ultra-minimalna država postaje obična dominanta agencija, koja otkriva da su i druge agencije postigle značajne rezultate i to koristeći bezbedne, nerizične procedure. Nakon toga prestaje da ih špijunira, odlučujući se umesto toga za neke manje skupe dogovore. Njeni rukovodioci su se, avaj, obogatili i postali ravnodušni do srži; njihove računice o tome koga bi trebalo štititi, kako, kakvom vrstom pomoći i kojim sredstvima za koje ciljeve...teško su pogođene činjenicom da su ranije uspeli da se izvuku iz zaista konkurentskog tržišnog sistema cena. Dominantna agencija postaje neefikasna u poređenju sa novim, dinamičnim i razvijenijim agencijama. Uskoro dominantna agencija postaje ništa drugo do još jedna među mnogim agencijama u legalnoj tržišnoj mreži. Nizom moralno dopustivih koraka kojima se ne povređuju ničija prava nesrećna minimalna država svedena je na najobičniju agenciju. Kraće rečeno, nevidljiva ruka je uzvratila udarac".(23) 

Slede neke kratke, ali važne poente. Nozik, kao uostalom ni drugi teoretičari ograničene vlasti i principa laissez-faire, nema teoriju poreza: koliki bi porez trebalo da bude, ko bi ga plaćao, kakve bi on bio vrste itd. Porez se zaista veoma retko spominje u Nozikovim etapama ka minimalnoj državi. Izgleda kao da bi Nozikova minimalna država mogla da nametne porez samo onim klijentima koje je imala pre nego što je postala država, ali ne i potencijalnim klijentima konkurentskih agencija. Jasno je, međutim, da postojeće države oprezuju svakoga, bez obzira na to ko koga podržava, tako da je odista teško zamisliti kako bismo mogli da otkrijemo i razdvojimo ove različite hipotetičke grupe. 

Nozik, zajedno sa istomišljenicima koji podržavaju ograničenu vlast i barem u slučaju kada je reč o njegovoj minimalnoj državi "zaštitu" posmatra kao rezultat kolektivnog delanja. Ali, koliku je zaštitu potrebno obezbediti i koliko je sredstava potrebno za nju izdvojiti? Problem je u tome što je zamislivo da se potroši gotovo celokupan nacionalni proizvod da bi se za svaku osobu obezbedili jedan tenk i oružana straža. S druge strane, moguće je zamisliti da u zemlji postoje samo jedan policajac i jedan sudija. Ko je taj koji odlučuje o stepenu zaštite i po kojim kriterijumima? Nasuprot tome, na privatnom tržištu se dobra i usluge proizvode na osnovu relativne potražnje i cena u odnosu na potrošače na tržištu. Ali ne postoji nikakav sličan kriterijum u minimalnoj ili bilo kojoj drugoj državi. 

Štaviše, Čajlds ističe da minimalna država koju Nozik pokušava da opravda predstavlja posed privatne, dominantne firme. Kod Nozika se još uvek ne može naći objašnjenje ili opravdanje modernog načina glasanja, demokratije, mehanizma kontrole i ravnoteže itd.(24)
 
Konačno, još jedan ozbiljan nedostatak prožima čitavu raspravu o pravima i vlasti u Nozikovom delu: on, kao kantijanski intuicionista, nema nikakvu teoriju prava. Prava su prosto naprosto emocionalno intuitivna i nemaju nikakvog utemeljenja u zakonu prirode - u prirodi čoveka i svemira. U krajnjem slučaju, može se reći da on ne nudi nikakav pravi argument za njihovo postojanje.
 
Da zaključimo: 1) Pošto nijedna postojeća država nije bila bezgrešno začeta, sam Nozik bi trebalo da se zalaže za anarhizam i da čeka da se država iz njega razvije; 2) Čak i da je neka država odista nastala na ovaj način budući da su prava neotuđiva i dalje nijedna ne može biti opravdana; 3) Nijedan korak u procesu Nozikove nevidlljive ruke nije validan: čitav proces je odveć svestan i vidljiv, a neispravni principi rizika i kompenzacije vode pravo u despotizam; 4) Ni sam Nozik ne može da garantuje da će dominantna agencija za zaštitu zabraniti riskantne procedure nezavisnih agencija čime bi trebalo da se uspostavi ultra-minimalna država; 5) Neispravna je Nozikova teorija "neproduktivne razmene", a to je dovoljno da propadne zabrana riskantnih aktivnosti kao i ultra-minimalna država; 6) Suprotno Nozikovom mišljenju, ne postoje nikakva "proceduralna prava" tako da nije moguće poći od teorije rizika i "neproduktivne" razmene da bi se došlo do ultramninalne države koja bi imala moć prinude; 7) Ni sam Nozik ne može da garantuje da će minimalna država nametati poreze; 8) Nozikova teorija pruža način da se u bilo kojoj državi opravdaju glasanje i demokratske procedure; 9) Iz same teorije proizlazi da bi minimalna država istovremeno opravdala i maksimalnu; 10) O procesu nevidljive ruke moglo bi se govoriti jedino kao o procesu kojim se društvo sa stupnja Nozikove države vraća nazad u anarhističko prirodno stanje. 

Tako je u potpunosti propao najznačajniji ovovekovni pokušaj da se pobije anarhizam i pruži opravdanje države. 

Beleške: 

1) The Compelete Writings of Thomas Paine, ed. P. Foner (New York: Citadel Press, 1945),V.I., str.13 

2) Vidi Robert A. Rutland, George Mason (Wiliamsburg, Va.: Colonial Wiliamsburg,1961), p.111. 

3) Wiliamson M. Evers, "Toward a Reformulation of law of Contracts", str 12. Veliki engleski levelerski vođa iz sedamnaestog veka, Richard Overton je napisao: "Priroda je svakom pojedincu dala individualno svojstvo da ga niko ne napada i ne uznemirava: da bi bio to što jeste, svako mora imati vlast nad samim sobom...Ne mogu postojati ni moje ni tvoje ukoliko ne važi da niko nema moć nad mojim pravima i slobodama, kao ni ja nad tuđim. Ja ne mogu biti ništa drugo do pojedinac, koji uživa u sebi i sopstvenoj svojini". Citat preuzet iz Silvester Petro, "Feudalism, Property, and Praxeology", u: S. Blumenfeld, ed., Property in a Humane Economy (La Salle, 111.: Open Court, 1974), str 162. 

4) Roy Childs, "The Invisible Hand Strikes Back", Journal of Libertarian Studies, str. 23-33. Up. Bruno Leoni, Freedom and the Law (Los Angeles:Nash Publishing,1772) i F.A. Hayek, Law, Legislation and Liberty, Vol.I (Chicago:University of Chicago Press.1973) 

5) Roy Childs, "The Invisible Hand Strikes Back", str.23-33 

6) Roy Childs, "The Invisible Hand Strikes Back", str.23-33 

7) Roy Childs, "The Invisible Hand Strikes Back", str.23-33 

8) Roy Childs, "The Invisible Hand Strikes Back", str.23-33 

9) Roy Childs, "The Invisible Hand Strikes Back", str.23-33 

10) Randy Bernett, "Whither Anarchy? Has Robert Nozick Justified the State?", The Libertarian Forum(December, 1975) p.5. 

11) Nozik, štaviše, povećava teret žrtve time što mu nadoknađuje samo za one postupke koji "primereno" odgovaraju na agresiju. 

12) Nozik eksplicitno pretpostavlja da se korisnost može meriti. 

13) Zahvalan sam gospodinu Robertu Graissonu sa odeljenja za ekonomiju, Univerzitet u Virdžiniji, što mi je skrenuo pažnju na ovo tezu. 

14) Nozik takođe koncept "transakcionih troškova" kao i drugih troškova da bi došao da aktivnosti koje je moguće zabraniti uz kompenzaciju. Ali ovo je netačno po istom osnovu, to jest, zato što transakcije i svi drugi troškovi relativni u odnosu na pojedinca, a ne objektivni, pa su time i nepoznati za spoljašnjeg posmatrača. 

15) Roy Childs, "The Invisible Hand Strikes Back", str.23-33 

16) Roy Childs, "The Invisible Hand Strikes Back", str. 23-33. 

17) Nozik ovde ponavlja Hajekov stav o naplaćivanju rente za korišćenje nečijeg ličnog bunara. 

18) Vidi Barnett, "Whither Anarchy?", str. 4-5. 

19) Nozik uopšte ne odgovara na krucijalno pitanje; on jednosatavno tvrdi da je ovde reč o "produktivnoj razmeni". Ironična je činjenica da je Nozik na ovaj korak unazad bio očigledno primoran – prihvatajući "produktivnost" razmene ako Grin daje ponudu – argumentima profesora Ronald Hamowaya: ironija je u tome što i sam Hamoway uputio isto tako razornu kritiku sličnoj definiciji prinude profesora Hayeka. 

20) Vidi Barnett, "Whither Anarchy?", str 4-5. 

21) Nozik povećava nedostatke time što u nastavku upoređuje ucenjivača sa "reketašem za zaštitu", ukazujući na to da, nasuprot zaštiti koja je produktivna, prodaja "reketaševog odustajanja od želje da vam naude" ni u kom slučaju to nije. Ali, "šteta" kojom preti reketaš za zaštitu nije deo slobodnog govora već agresivno nasilje, a pretnja agresivnim nasiljem predstavlja i sama po sebi agresiju. Ovde nema razlike između neprimerenih termina "produktivan" i "neproduktivan", već između "dobrovoljnog " i "prinudnog" ili "napadnog" – što je sama suština libertarijanske filozofije. Kao što profesor Block ukazuje, ono što kod agresije predstavlja pretnju jeste agresivno nasilje, koje agresor nema pravo da učini. Kod ucene, međutim, ono što predstavlja "pretnju" je nešto što ucenjivač izvesno ima pravo da učini. Da koristi svoje pravo slobode govora i rastrubljuje okolo naše tajne. Walter Block "The Blackmailer as Hero" Liberatarian Forum (December, 1972), p. 173. 

22) Odlična i detaljna kritika Nozikovog koncepta "proceduralnih prava" data je u delu Barnett, "Whither Anarchy?", str 2-4. Profesor Jeffrey Paul takođe je pokazao da svaki koncept "proceduralnih prava" podrazumeva "pravo" da neka druga procedura stigne to ovakvih procedura, a to sa svoje strane podrazumeva drugi set prava za metode odlučivanja o tim procedurama i tako dalje u beskonačni regres. Jeffrey Paul "Comment on Barnett" (unpublished MS). 

23) Roy Childs, "The Invisible Hand Strikes Back", str.23-33 

24) Roy Childs, "The Invisible Hand Strikes Back", str.23-33 

 
* Myrray N. Rothbard, "Robert Nozick and Imaculate Conception of the State", Journal of Libertarian Studies, vol. I, num.1, 1977. Prevod ovog teksta je rađen u saradnji sa časopisom Nova srpska politička misao, kao deo zajedničkog projekta “Libertarijanizam Roberta Nozika”. Tekst je u online izdanju prvobitno objavljen na sajtu “Katalaksija”.
 
 
Prevod: Bojana Kovačević
 

Teaser thumbnail sadržaja: 

Socijalizam: Problem vlasništva ili znanja?

Autor: 
Hans-Hermann Hoppe

Serijom nedavno objavljenih članaka u The Rewiev of Austrian Economics, Džozef Salerno je počeo da razdvaja često poistovećivane ekonomske i društvene teorije Ludviga fon Mizesa i Fridriha A. Hajeka. Naročito je pokazao da su njihova gledišta o socijalizmu bila potpuno različita – dokazujući u prilog tome da je Mizesov izvorni argument u takozvanoj debati o socijalističkoj kalkulaciji bio u celini ispravan i takođe predstavljao poslednju reč o tome, dok je Hajekov poseban prilog debati bio iz osnova pogrešan i samo povećao zbrku. Beleška koja sledi pružiće dodatno potkrepljenje Salernovoj tezi. 
 

Mizesov dobro poznati argument o kalkulaciji tvrdi sledeće: ako ne postoji privatno vlasništvo nad zemljom i ostalim faktorima proizvodnje, onda ne mogu postojati ni njihove tržišne cene. Stoga je ekonomska kalkulacija – odnosno, poređenje na osnovu tekućih cena između pretpostavljenog dobitka i očekivanog gubitka, izraženo u terminima opšteg medijuma razmene: novcu (omogućujući tako kardinalne računske operacije) – bukvalno nemoguća. Fatalnu grešku socijalizma, dakle, predstavlja odsustvo privatnog vlasništva nad zemljom i faktorima proizvodnje, i implicitno, odsustvo ekonomske kalkulacije.

Po Hajeku, problem socijalizma nije u odsustvu vlasništva, već u odsustvu znanja. Ova njegova teza je potpuno različita od Mizesove.(1) Za Hajeka, suštinska mana socijalizma sadržana je u činjenici da znanje, preciznije “znanje posebnih okolnosti vremena i mesta“, postoji samo u veoma rasutom obliku kao lični posed različitih pojedinaca; stoga je praktički nemoguće svekoliko postojeće znanje objediniti i preraditi u umu socijalističkog centralnog planera. Hajekovo rešenje nije privatno vlasništvo, već decentralizacija upotrebe znanja.

Ipak, ovo je sasvim izvesno jedna apsurdna teza. Prvo, ako je problem u centralizovanoj upotrebi znanja, onda je teško objasniti kako postoje porodice, klubovi i firme, odnosno, zašto se i oni sami ne suočavaju sa istim problemom kao i socijalizam. Porodice i firme isto tako uključuju centralno planiranje. Glava porodice i vlasnik firme takođe prave planove koji određuju kako će drugi ljudi koristiti svoje sopstveno znanje, pa ipak nije poznato da porodice i firme dele probleme socijalizma. Ova primedba ne predstavlja problem za Mizesa: privatno vlasništvo je u socijalizmu odsutno, dok su izolovane porodice i privatne firme zasnovane na samoj instituciji privatnog vlasništva. Ali, za Hajeka ovo glatko funkcionisanje porodica i firmi predstavlja zagonetku, zato što je njegova ideja potpuno decentralizovanog društva ideja društva u kojem svaka osoba donosi svoje sopstvene odluke, bazirane na vlastitom jedinstvenom poznavanju okolnosti, neometana nikakvim centralnim planom ili nadindividualnom (društvenom) normom (kakva je institucija privatnog vlasništva).
 

Drugo, ako je desideratum puka decentralizacija upotrebe znanja u društvu, onda je teško objasniti zašto se problemi socijalizma iz osnova razlikuju od onih koje srećemo u bilo kojoj drugoj formi društvenog organizovanja. Svaka ljudska organizacija, koja se sastoji od različitih pojedinaca, stalno i neizbežno se koristi decentralizovanim znanjem. Decentralizovano znanje se u socijalizmu ne koristi manje nego u privatnim firmama i domaćinstvima. Kao i u firmi, centralno planiranje postoji i u socijalizmu; a u okvira ovog plana, socijalistički radnici kao i službenici u firmi koriste svoje decentralizovano znanje okolnosti vremena i mesta radi primene i sprovođenja plana. Za Mizesa je sve ovo van svakog spora. Ali unutar Hajekovog analitičkog okvira, ne postoji nikakva razlika između socijalizma i privatne korporacije. Stoga, ne može ni prvo biti gore od drugog.

Jasno je da je Hajekova teza o centralnom problemu socijalizma besmislena. Ono po čemu se socijalizam kategorično razlikuje od firmi i porodica nije postojanje centralizovanog znanja ili izostanak korišćenja decentralizovanog znanja, već pre svega odsustvo privatnog vlasništva i, sledstveno tome, cena. U stvari, čini se da i Hajek, u svojim povremenim upućivanjima na Mizesa i njegov izvorni argument računa, takođe to s vremena na vreme uviđa. Ali propada njegov pokušaj da svoju sopstvenu tezu ujedini sa Mizesovom i tako proizvede novu i višu teorijsku sintezu.
 

Hajekovska sinteza sastoji se od spajanja sledećih stavova: “Suštinski, u sistemu u kojem je poznavanje relevantnih činjenica rasuto imeđu mnogo ljudi, cene mogu da deluju da bi koordinisale posebne akcije različitih ljudi“ i “sistem cena“ može da služi kao “mehanizam za razmenu informacija“.(2) Dok se drugi deo stava može nekom činiti nejasno mizesovskim, sve je drugo nego jasno u kakvu se on logičku relaciju može dovesti sa prvvim delom, sem pomoću Hajekovog zavodljivog povezivanja “cena“ sa “informacijom“ i “znanjem“. Kako bilo, ovo povezivanje predstavlja više semantički trik nego strog dokaz. S jedne strane, bezazleno je govoriti o cenama kao prenosiocu informacije. One nas informišu o odnosima prošlih razmena. Ali odatle ne možemo zaključiti da je centralni problem socijalizma nedostatak znanja. Ovo bi sledilo kada bi cene stvarno bile informacije. Međutim, to nije slučaj. Cene prenose znanje, ali one su odnosi razmena različitih roba, kao rezultat dobrovoljnih interakcija različitih pojedinaca zasnovanih na instituciji privatnog vlasništva. Bez institucije privatnog vlasništva, informacije koje bi bile prenete putem cena jednostavno ne bi postojale. Privatno vlasništvo predstavlja nužan uslov – die Bedingung der Möglichkeit – znanja koje se prenosi putem cena. Ali u tom slučaju je jedino ispravno zaključiti, kao što to Mizes čini, da je ono što čini problem socijalizma odsustvo institucije privatnog vlasništva. Tvrditi da je problem u nedostatku znanja, kao što to čini Hajek, znači pomešati uzrok i posledicu ili premisu i zaključak.

S druge strane, Hajekovo poistovećivanje “cena“ i “znanja“ pretpostavlja jednu obmanjujuće izvrdavanje. Hajek ne samo da propušta da povuče razliku između onoga što bismo mogli nazvati institucionalno znanje – informacije koje za svoje postojanje zahtevaju neku instituciju (kao što poznavanje cena zahteva privatno vlasništvo) – i sirovo ili van-institucionalno znanje – kao što je da je ovo hrast, da ja volim kikiriki ili da ptice mogu da lete. Štaviše, Hajek takođe propušta da primeti da poznavanje cena uopšte ne predstavlja onu vrstu znanja koju Hajek smatra odgovornom za “praktičku nemogućnost“ socijalizma i centralnog planiranja. Ono što, prema Hajeku, centralno planiranje čini nemogućim, jeste činjenica da deo ljudskog znanja postoji samo kao suštinski privatna informacija: 


praktično svaki pojedinac ima neku prednost nad svima drugima, jer on poseduje jedinstvenu informaciju koja se može delotvorno iskoristiti, ali koja može biti iskorišćena samo samo ako su odluke o tome prepuštene njemu ili ako su napravljene uz njegovu aktivnu saradnju.(3) 
 

Iako je sigurno istinito da takvo znanje postoji, i iako je takođe istina da jedinstveno privatno znanje naravno ne može nikad biti centralizovano (bez gubitka informacija), isto tako je sigurno da nije istina da poznavanje cena potpada u tu kategoriju jedinstvene privatne informacije. Da bude jasno, cene jesu “cene plaćene u određenom trenutku i na određenom mestu“, ali ih to ne čini privatnim informacijama u hajekovskom smislu. Upravo suprotno, informacije prenete putem cena su javne informacije, zato što su cene – qua objektivni odnos razmene – stvarni događaji. Može predstavljati teškoću saznati sve cene plaćene u određenom trenutku i na određenom mestu, isto kao što može predstavljati teškoću saznati fizičku lokaciju svake osobe u bilo kom datom trenutku. Ali teško da je bilo šta od toga nemoguće, a sa današnjom kompjuterskom tehnologijom to je verovatno lako. U svakom slučaju, iako ja mogu da nikad ne saznam sve što ti znaš, i vice versa, više nije problem da shvatimo da obojica možemo istovremeno da posedujemo iste informacije o cenama, na isti način na koji obojica možemo da znamo isti rezultat bejzbol utakmice. Dakle, znanje preneto putem cena stvarno može biti centralizovano. Ali, ako su informacije o cenama javne informacije i stoga mogu biti centralizovane, onda bi, prema Hajekovoj tezi da problem socijalizma potiče od neostvarivosti pokušaja da se centralizuje privatno znanje koje se izvorno ne može centralizovati, sledilo da odsustvo cena, i sledstveno tome privatnog vlasništva, nema nikakve veze sa greškom socijalizma. Hajekov doprinos debati o socijalizmu mora biti odbačen kao obmanjujuć, konfuzan i beznačajan. 

 

Hajekova pogrešna koncepcija o prirodi socijalizma je simptom temeljne greške u njegovom mišljenju, koja prožima ne samo njegovu ekonomiju, već naročito njegovu političku filozofiju: njegov ultra-subjektivizam. Hajek je bio uveren, kao što su beležili i citirali ad nauseam njegovi brojni sledbenici, da “verovatno ne predstavlja preterivanje reći da je svaki značajan napredak u ekonomskoj teoriji u poslednjih sto godina predstavljao korak dalje u konzistentnoj primeni subjektivizma“.(4) Iako to može biti istina, iz toga logički ne sledi da svako dalje napredovanje u pravcu subjektivizma mora takođe voditi napretku u ekonomskoj teoriji. Kako god bilo, čini se da je Hajek izveo ovaj zaključak i tako prvi, na sopstvenom primeru, ilustrovao njegovu lažnost. 
 

Mizes je shvatao ekonomiju, a na njegovom tragu čak i jasnije Marej N. Rotbard, kao nauku o ljudskom delovanju. Delovanje poseduje dva neodvojiva aspekta: subjektivni aspekt (delovanje je racionalno, razumno delovanje) i objektivni aspekt (delovanje je uvek delovanje sa stvarnim predmetima i fizičkim stvarima). Prema tome, Mizesova i Rotbardova ekonomska i politička filozofija je u potpunosti jasna, a njihove kategorije i teorije nesumnjivo poseduju stvarno, delotvorno značenje: privatno vlasništvo, podela rada zasnovana na privatnom vlasništvu, proizvodnja, neposredna i posredna razmena, kao i prisilno mešanje u privatno vlasništvo, proizvodnju i razmenu putem oporezivanja, falsifikovanog novca, zakonodavstva i regulacije. 
 

Za razliku od njih, Hajek – a, zavedeni njime, u različitom stepenu i Ajzriel Kirzner i Ludvig Laman – gledaju na ekonomiju kao na nauku o ljudskom znanju. Prema tome, Hajekove kategorije i teorije se odnose na čisto subjektivne fenomene i nesumnjivo su zavodljive, pa čak i obmanjujuće. Njega ne interesuje delovanje sa stvarima, već znanje i neznanje, podela, rasipanje i širenje znanja, svesnosti, otkrića, učenja i koordinacija i nesaglasnost planova i očekivanja. Spoljašnji – fizički – svet i stvarni – materijalni – događaji, gotovo su u potpunosti isparili iz njegovog vidokruga. Hajekove kategorije se tiču mentalnih stanja i odnosa, potpuno odvojene i nevezane sa bilo kakvim fizičkim stanjima i događajima. 
 

Mnogo značajniji i u većoj meri uznemirujući je ultra-subjektivistički obrt u Hajekovoj političkoj filozofiji. Prema dugotrajnoj tradiciji političke filozofije, kojoj pripadaju i Mizes i Rotbard, sloboda je definisana kao sloboda da se lično poseduje – i kontroliše – stvarno vlasništvo, a prinuda je nanošenje fizičke štete – povrede – tuđoj privatnoj svojini. Za razliku od toga, Hajek definiše slobodu kao “stanje u kojem svako može da koristi sopstveno znanje za vlastite ciljeve“,(5) a prinuda znači “takvu kontrolu okruženja i okolnosti u kojima se nalazi neka osoba od strane neka druge osobe, da je ona, da bi izbegla veće zlo, prinuđena da deluje ne u skladu sa svojim sopstvenim koherentnim planom, već služeći ciljevima drugih“,(6) ili alternativno, “prinuda se pojavljuje kada je delovanje nekog čoveka usmereno tako da služi volji drugog čoveka, ne za njegove vlastite nego za tuđe ciljeve“(7) (sva podvlačenja su moja). Jasno je da Hajekova definicija ne sadrži ništa što se odnosi na retkost dobara i stvarno opipljivo vlasništvo, kao i da ne daje nikakav fizički kriterijum ili indikator za postojanje ili nepostojanje bilo kog stanja stvari. Prinuda i sloboda se pre odnose na specifičnu konfiguraciju subjektivnih volja, planova, misli ili očekivanja. Kao mentalne imputacije, Hajekove definicije slobode i prinude su kompatibilne sa svakim stvarnim, fizičkim stanjem stvari. One ne poseduju moć da naprave bilo kakve stvarne distinkcije.(8) 
 

Detaljnija kritika i odbacivanje Hajekovog ultra-subjektivizma prevazilazilo bi okvir ove beleške. Kako god bilo, pored osnovnog pitanja da li je nauka o znanju kakvu nam predstavlja Hajek uopšte moguća, tj., da li može postojati bilo kakva nauka o znanju nezavisno od logike i epistemologije, s jedne strane, i istorije ideja, s druge,(9) dva zaključka su bolno očevidna. čak i ukoliko je Hajekova nauka o znanju moguća, ona je u najboljem slučaju irelevantna, jer je prakseološki – operativno – besmislena. U najgorem slučaju, ona je intelektualno opasna zbog promovisanja relativizma. 
 

Kao i kad se radi o stvarnom svetu delovanja sa fizičkim vlasništvom, proizvodnjom i razmenom, novcem i tržištem, profitima i gubicima, akumulacijom kapitala i bankrotstvima, isto tako ne može biti ni najmanje sumnje oko postojanuja zakona i stalnog delovanja tendencije ka opštoj ravnoteži – koordinacije delovanja. Isto tako, ne može biti nikakve sumnje oko postojanja zakona i stalnih operacija ne-ravnotežnih tendencija u svetu aktuelnog oporezivanja, falsifikovanog novca, zakonodavstva i regulacije. Zaista bi bilo veoma skupo – prohibitivno – ne prepoznati takve zakone i tendencije i prikloniti se relativističkom gledištu. U suprotnom slučaju, u neprimetnom pomeranju naglaska sa opipljivog sveta delovanja i vlasništva na eterični svet znanja, ideja, planova i očekivanja, relativističko gledište postaje privlačno (i jeftino). U Hajekovom svetu znanja ne postoje opažljive pravilnosti i tendencije. U stvari, teško je i zamisliti šta bi “zakon“ i “ravnoteža“ mogli da znače u kontekstu puko subjektivnih fenomena. Umesto toga, tamo očigledno ne postoji ništa osim stalne kaledioskopske promene. 
 

Teško da je onda iznenađujuće što Hajek i njegovi sledbenici mogu da zastupaju takve relativističke parole kao što su ona da mi ne možemo učiniti ništa kako bismo poboljšali naše stanje, osim da se oslonimo na spontanu evoluciju, da je naša budućnost potpuno nesaznatljiva ili da ne možemo da uradimo ništa drugo nego da učestvujemo u jednoj beskrajnoj i nezaključivoj raspravi. Ukoliko se radi o području puko subjektivnih fenomena i ukoliko je upućeno puko duhovnim – bestelesnim – bićima, ovo može biti dobar savet. Međutim, zašto bi iko ko poseduje fizičku, telesnu egzistenciju, želeo da ima takvo znanje? Primenjen na svet telesnih delatnosti i vlasništva, takav savet predstavlja samodestruktivnu besmislicu. 

Beleške
 

1) Vidi posebno nadaleko čuveni esej iz 1945 “Upotreba znanja u društvu“, reprintovan u: F. A. Hayek, Individualism and Economic Order (Chicago: University of Chicago Press, 1948). 
2) Ibid., pp. 85-86. 
3) Ibid., p. 80. 
4) The Counterrevolution of Science (New York: Free Press, 1955), p. 31. 
5) Legislation, and Liberty, Vol. 1 (Chicaho: University of Chicago press, 1973), pp. 55-56. 
6) Constitution of Liberty (Chicago: University of Chicago Press, 1960), pp. 20-21. 
7) Ibid., p. 133. 
8) Vidi takođe Hans-Herman Hoppe, “Hayek on Government and Social Evolution“, Rewiev of Austrian Economics 7, no. 1 (1994): esp. 70f. 
9) Za neke ozbiljne nedoumice u vezi ovoga vidi Hans-Herman Hoppe, Kritik der kausalwissenschaftichen Sozialforschung (Opladen: Westdeutscher Verlag, 1983). 


 

*Hans-Herman Hoppe, "Socialism: A Property or Knowledge Problem?", The Rewiev of Austrian Economics Vol. 9, No. 1. Hans-Herman Hope je profesor ekonomije na Univerzitetu Nevada u Las Vegasu. 

Prevod: Borislav Ristić

ZAKON

Autor: 
Frederik Bastija

KNJIGA I AUTOR
 

Kada recenzent želi da oda posebno priznanje nekoj knjizi, on joj proriče da će se čitati  i posle „sto godina”. Prvi put objavljen u vidu pamfleta, juna 1850., Zakon je star preko sto godina. A  pošto su njegove istine večne, čitaće se i kad prođe sledeći vek.
 
Frederik Bastija (1801-1850) je bio francuski ekonomista, državnik i pisac. Najviše je pisao u godinama koje su neposredno prethodile – ili sledile - Februarsku revoluciju 1848.godine. Bio je to period kada se Francuska ubrzano okretala totalnom socijalizmu. Kao predstavnik Zakonodavne skupštine, gospodin Bastija je proučavao i objašnjavao svaku socijalističku zabludu čim bi se pojavila i objašnjavao  kako se socijalizam mora neizbežno degenerisati u komunizam. No, većina njegovih sunarodnika odlučila je da ignoriše njegovu logiku.
 
Zakon je ,ovde, ponovo predstavljen zato što je danas u Americi prisutna ista situacija kao u Francuskoj 1848.godine. Iste socijalističko-komunističke ideje i planovi, koji su tada bili prihvaćeni u Francuskoj, danas kolaju Amerikom. Objašnjenja i argumenti koje je tada izložio gospodin Bastija - od rečI do reči - podjednako važe i danas. Njegove ideje zaslužuju da ih pažljivo saslušamo.

 
 
PREDGOVOR
 
Država je ona velika izmišljotina pomoću koje svako pokušava da živi na račun svakog drugog.
Frederik Bastija
 
 
Frederik Bastija (1801 - 1850) zauzima posebno mesto u srcima i svesti prijatelja slobode. Tu nema misterije koju trebarešavati. Ključ Bastijinog  apela je integritet  i elegancija njegove poruke. Njegovo pisanje pokazuje čistotu i promišljenu strast koje su retke u savremenom svetu. Uvek je pisao da ga razumeju, da ubedi, a ne da impresionira ili pomete.
 
Posredstvom priče, Bastija je svojim francuskim sunarodnicima spretno srušio  pogrešne predstave o ekonomiji. Kada nam, danas, u modernoj Americi, intelektualci i  političari i dalje govore da  nas slobodan ulaz inostranih proizvoda osiromašuje ili da destruktivni zemljotresi i uragani  dovode do prosperiteta, stvarajući potrebu za ponovnom izgradnjom, vidimo rezultate kulture koja ne zna za Frederika Bastiju.
 
Ali, misliti da je Bastija samo ekonomista znači ne ceniti ga dovoljno. Bastija je bio filozof zakona prvog ranga. Ono što ga je napravilo takvim je Zakon". Pišući, dok je Francuska bila zavođena lažnim obećanjima socijalizma, Bastija se bavio zakonom u klastičnom smislu; on svoj razum usmerava na otkrivanje principa društvene organizacije koja najbolje odgovara ljudskim bićima.
 
Počinje priznanjem da pojedinci moraju dejstvovati da bi se održavali u životu. Oni to čine delujući svojim sposobnostima na prirodni svet i transformišući njegove komponente u korisne proizvode. „Život, sposobnosti, proizvodnja - drugim rečima, individualnost, sloboda, svojina - to je čovek,” piše Bastija. A kako se nalaze u samoj srži ljudske prirode, oni „prethode svom ljudskom zakonodavstvu i pretpostavljeni su mu.” Isuviše malo ljudi shvata tu poentu. Zakonodavni pozitivizam, mišljenje da nema dobrog i lošeg pre donošenja zakonodavstva, nažalost, muči čak i neke zagovornike individualne slobode (utilitarističke potomke Bentama, na primer). Ali, Bastija nas podseća: „Život, sloboda i svojina ne postoje zato što su ljudi stvorili zakone. Naprotiv, činjenica da su život, sloboda i svojina  postojali ranije, upravo je i navela ljude da stvore zakone”.
 
Za Bastiju, zakon je odricanje. Složio se sa prijateljem koji je ista kao da je neprecizno reći da zakon treba da stvara pravdu. U stvari, zakon bi trebalo da sprečava nepravdu. „Pravda se postiže samo u odsustvu nepravde”. Ovo se nekim čitaocima može učiniti  dubiozno. No, ako razmislimo, možemo videti da je slobodno i pravedno društvo ono koje se javlja kao posledica izostanka nasilne intervencije protiv pojedinaca; njihovog ostavljanja na miru.
 
Svrha zakona je odbrana života, slobode i svojine. On je, kaže Bastija, „kolektivna organizacija individualnog prava na zakonitu odbranu”. Svaki pojedinac ima pravo da  brani svoj život, slobodu i svojinu. Za grupu pojedinaca se, stoga, može reći da ima „kolektivno pravo” da udruži resurse da se brani. „Stoga se princip kolektivnog prava - razlog njegovog postojanja, njegova legitimnost - zasniva na individualnom pravu. A zajednička snaga koja štiti ovo kolektivno pravo ne može, logično, imati nikakvu drugu svrhu niti zadatak od onog koji zastupa.” Ako je sama svrha zakona zaštita individualnih prava, onda se zakon ne može koristiti - bez kontradikcije -za ostvarivanje onoga što pojedinci nemaju pravo da rade. „Takvo  izopačenje sile bilo bi...suprotno našoj premisi.” Rezultat bi bio nezakonit zakon.
 
Društvo zasnovano na ispravnom konceptu zakona bilo bi uređeno i napredno. Ali, nažalost, neki će odabrati pljačku umesto proizvodnje, ako prva zahteva manje napora od druge. Ozbiljna opasnost javlja se kada  klasa ljudi koja stvara zakon (zakonodavstvo) pribegne pljački. Rezultat je, piše Bastija, „zakonita pljačka”. U početku, samo mala grupa zakonodavaca vrši legalnu pljačku. No, to može pokrenuti proces u kome se opljačkane klase bore da postanu deo izopačenosti zakona umesto da teže njegovom ukidanju. „Kao da je neophodno da, pre no što nastupi vladavina pravde, svako pretrpi okrutnu odmazdu - neki zbog toga što su loši, a neki zbog toga što ne razumeju stvari.”
 
Rezultat opšte legalne pljačke je moralni haos, upravo zato što su zakon i moral suprotstavljeni. „Kad zakon i moral  protivreče jedan drugom, građanin je suočen sa surovom alternativom: ili da izgubi osećaj za moral ili da izgubi poštovanje prema zakonu.” Bastija ističe da je, za mnoge ljude, sve ono što je zakonito i opravdano. Zato zapadaju u konfuziju.I konflikt.
 
Sve dok priznajemo da se zakon može odvratiti od svog pravog cilja - da može da narušava svojinu umesto da je štiti, svako će želeti da učestvuje u izradi zakona, bilo da bi se zaštitio od pljačke ili da bi ga iskoristio zarad  pljačke. Politička pitanja će uvek biti  štetna, dominantna i zaokupljaće sve živo. Biće  tuče na vratima Zakonodavne palate, a ni borba unutar nje neće biti manje žestoka.
Zvuči poznato?
 
Bastija  - pored želje za plenom -  nalazi još jedan motiv koji stoji iza legalne pljačke: „Lažnu filantropiju”.  Opet, on vidi protivurečnost. Ako filantropija nije dobrovoljna, ona uništava slobodu i pravdu. Zakon ne može dati ništa što prvo nije uzeto njegovom vlasniku. On tu analizu primenjuje na sve vrste vladinih intervencija, od carina do, takozvanog, javnog obrazovanja.
 
Bastijine reči su sveže kao da su danas napisane. On objašnjava da leganu pljačku možemo prepoznati ako potražimo zakone koji dozvoljavaju da se svojina jednog lica da nekom drugom. Takve zakone treba ukinuti „bez odlaganja”. Ali , upozorava on,  „osoba koja profitira od ovog zakona će se gorko žaliti, braneći svoja stečena prava,”svoja ovlašćenja. Bastijin savet je direktan: „Ne slušajte ovu sofistiku uticajnih krugova. Prihvatanje ovih argumenata ugradiće legalnu pljačku u celokupan sistem. U stvari, to se već dogodilo. Obmana današnjice je pokušaj da se svako obogati na račun svakog drugog.”
 
Globalni stav koji je pozadina izopačenja zakona, piše Bastija, smatra čoveka pasivnim entitetom, kome nedostaje sopstveni pokretač i koji čeka ruku i plan mudrog zakonodavca. On citira Rusoa: „Zakonodavac je mehaničar koji pronalazi  mašinu”. Sen-Žista: „Zakonodavac naređuje budućnosti. Na njemu je da hoće dobro čovečanstvu. Na njemu je da ljude napravi onim što on hoće da budu.” I, poput brijača oštrog, Robespjera: „Funkcija vlasti je da usmerava fizičke i moralne snage nacije prema cilju zbog kojeg je i stvorena politička zajednica.”
 
Bastija ponavlja osudu „čoveka sistema”  Adama Smita, koji vidi ljude kao proste pione koje treba pomerati po šahovskoj tabli. Da bi ostvario svoje ciljeve, zakonodavac mora suzbiti ljudske razlike jer one remete plan. Nametnuta pokornost (ima li kakve druge?) je pravilo dana. Bastija,u tom smislu, citira nekoliko pisaca, a onda odgovara:
 
„Oh, uzvišeni pisci! Molim vas, setite se ponekad da su ta glina, taj pesak i to stajsko đubrivo, kojima tako proizvoljno raspolažete, ljudi! Oni su vam ravni! Oni su inteligentna i slobodna ljudska bića poput vas! Kao i vi, i oni su od Boga dobili sposobnost da uočavaju, da planiraju unapred, da misle i da sami prosuđuju!”
Posle citiranja nekoliko pisaca koji su toliko spremni da se posvete ponovnom izmišljanju ljudi, Bastija više ne može da kontroliše svoj užas: „Ah, vi bedna stvorenja! Vi, koji mislite da ste tako veliki! Vi, koji prosuđujete da je čovečanstvo tako malo! Vi, koji želite sve da reformišete!  Zašto ne reformišete sebe same? Taj zadatak bio bi sasvim dovoljan.”
 
Bastija ne može da dozvoli ni neograničenoj demokratiji da umakne njegovom domašaju. Sa uobičajenom elegancijom, zadire pravo u srž problema. Demokrata pozdravlja narodnu mudrost. Iz čega se ta mudrost sastoji? Iz sposobnosti da izaberu svemoćne zakonodavce - i to je sve. „Ljudi, koji su za vreme izbora bili tako mudri, tako oralni i tako savršeni, sada nemaju nikakvih sklonosti; ili, ako ih imaju, to su sklonosti koje vuku dole, u degradaciju... ako su ljudi onako nesposobni, onako nemoralni i onako neuki kako to ističu političari, zašto se onda pravo glasa tih istih ljudi brani sa takvim ostrašćenim insistiranjem?” I „ako su prirodne sklonosti čovečanstva toliko rđave da nije bezbedno dozvoliti ljudima da budu slobodni, kako to da su sklonosti tih organizatora uvek pozitivne?”
 
Bastija završava svoju knjigu  prodornim pozivom na slobodu i odbacivanjem svih predloga da se ljudima nametne neprirodno društveno uređenje. On preklinje sve „zakonodavce i dobročinitelje [neka] odbace sve sisteme i probaju slobodu.”
 
Godinama posle prvog objavljivanja Zakona, malo toga napisanog u tradiciji klastičnog liberalizma, može se približiti njegovoj čistoći, snazi, njegovom skoro poetskom kvalitetu. Avaj, daleko od toga  da je svet  naučio lekcije Zakona. Bastiju bi ražalostilo u šta se Amerika pretvorila. Upozorio nas je. Identifikovao je principe neophodne za pravo ljudsko društvo i učinio ih pristupačnim svima. U borbi za okončanje legalizovane pljačke etatizma i odbranu individualne slobode, šta se još moglo tražiti od jednog čoveka?
 
 
Novembar, 1995.god.                                           Šeldon  Ričmen
 
 
 
 
 
 
ZAKON
 
 
Zakon - izopačen! I policijske snage države izopačene zajedno sa njim! Zakon, kažem, ne samo okrenut od svog pravog cilja, već nateran da sledi sasvim suprotan cilj!  Zakon - pretvoren u oružje svakojake pohlepe! Umesto da kontroliše zločin, zakon - i sam kriv za zla koja bi trebalo da kažnjava!
 
Ako je ovo tačno, to je ozbiljna činjenica, i moralna dužnost mi nalaže da na to skrenem pažnju svojim sugrađanima.
 
 
Život je Božji dar
 
Bog nam je dao dar koji obuhvata sve druge darove. To je dar života - fizičkog, intelektualnog i moralnog života.
 
Ali, život se ne može sam održavati. Stvaralac života nam je poverio odgovornost da ga čuvamo, razvijamo i usavršavamo. Da bi to ostvarili, snabdeo nas je nizom čudesnih sposobnosti. I smestio nas usred raznovrsnih prirodnih resursa. Delujući našim sposobnostima na te prirodne resurse, pretvaramo ih u proizvode i koristimo. Ovaj proces je neophodan da bi život tekao svojim određenim tokom.
 
Život, sposobnosti, proizvodnja - drugim rečima, individualnost, sloboda, svojina - to je čovek. I, uprkos lukavosti veštih političkih lidera, ova tri Božja dara prethode svom ljudskom zakonodavstvu i pretpostavljena su mu.
 
Život, sloboda i svojina ne postoje zato što su ljudi stvorili zakone. Naprotiv, činjenica da su život, sloboda i svojina  postojali ranije, upravo je i navela  ljude da stvore zakone .
 
Šta je zakon?
 
Šta je, onda, zakon? To je kolektivna organizacija individualnog prava na zakonitu odbranu.
 
Svako od nas ima prirodno pravo - od Boga - da brani svoju ličnost, svoju slobodu i svoju svojinu. Ovo su tri osnovna životna zahteva i očuvanje svakog od njih u potpunosti zavisi od očuvanja ona druga dva. Jer, šta su naše sposobnosti nego produžetak naše individualnosti? A šta je svojina nego produžetak naših sposobnosti?
 
Ako svaka osoba ima pravo da brani - čak i silom - svoju ličnost, svoju slobodu i svoju svojinu, onda sledi da grupa ljudi ima pravo da organizuje i podržava zajedničku snagu radi stalne zaštite tih prava. Stoga se princip kolektivnog prava - razlog njegovog postojanja, njegova legitimnost - zasniva na individualnom pravu. A zajednička snaga koja štiti ovo kolektivno pravo ne može, logično, imati nikakvu drugu svrhu niti zadatak od onog koji zastupa. Zato, pošto pojedinac ne može zakonito da koristi silu protiv ličnosti, slobode ili svojine drugog pojedinca, se onda zajednička sila - iz istog razloga - ne može  zakonito koristiti za uništavanje  ličnosti, slobode ili svojine pojedinaca ili grupa.
 
Takvo izopačenje sile bilo bi, u oba slučaja, suprotno našoj premisi. Sila nam je data da branimo svoja individualna prava. Ko će se usuditi da kaže da nam je sila data da bi uništavali ista ta prava naše braće? Pošto nijedan pojedinac koji nezavisno deluje ne može  zakonito da koristi silu  radi uništavanja prava drugih, zar iz toga logično ne sledi da se isti princip primenjuje i na zajedničku silu koja nije ništa drugo do organizovana kombinacija individualnih sila?
 
Ako je to tačno, onda ništa nije očiglednije od ovog: zakon je organizacija prirodnog prava zakonite odbrane. On je zamena individualnih sila  zajedničkom silom. A ova zajednička  sila treba da čini samo ono što pojedinačne sile imaju prirodno i zakonito pravo da učine: da štite lica, slobode i svojine; da očuvaju prava svakog i  dovedu do toga da pravda vlada nad svima nama.
 
 
Pravedna i trajna vlast
 
Kada bi nacija počivala na ovim temeljima, čini mi se da bi među ljudima vladao red, kako u mislima tako i u delima. Čini mi se da bi takva nacija imala najjednostavniju, najprihvatljiviju, najekonomičniju, najograničeniju, najmanje ugnjetavačku, najpravedniju i najtrajniju moguću vladu - ma kakva bila njena politička forma.
 
Pod takvom administracijom, svako bi shvatio da ima sve privilegije, kao i sve odgovornosti svoje egzistencije. Niko ne bi imao nikakav spor sa vladom, pod uslovom da se njegova ličnost poštuje, da je njegov rad  slobodan i da su plodovi tog rada zaštićeni od svakog nepravednog napada. Kad postignemo uspeh, ne bismo morali da zahvaljujemo državi  na svom  uspehu. A kada, pak, doživimo neuspeh, ne bismo pomišljali na to da za svoju nesreću krivimo državu više no što je seljaci okrivljuju zbog grada ili mraza. Država bi se osećala samo preko neprocenjivih blagoslova bezbednosti koje bi obezbeđivao ovakav koncept vlasti.
 
Može se dalje konstatovati da bi se, zahvaljujući nemešanju države u privatne poslove, naše potrebe i njihovo zadovoljavanje razvijali na logičan način. Ne bismo viđali siromašne porodice koje traže književno obrazovanje pre nego što dobiju hleb. Ne bismo gledali gradove naseljene  na račun seoskih okruga, niti seoske okruge na račun gradova. Ne bismo gledali velika pomeranja kapitala, radne snage i stanovništva izazvana zakonodavnim odlukama.
               
Izvori naše egzistencije postali su neizvesni i nepouzdani zbog takvih pomeranja koja je izazvala država. A, osim toga, ovakvi zakoni opterećuju vladu većim odgovornostima. 
 
Potpuno izopačenje zakona
 
Ali, nažalost, zakon se nikako ne ograničava na svoje prave funkcije. I, kada prevaziđe svoje prave funkcije, to ne čini samo u nekim nevažnim i spornim pitanjima. Zakon je otišao dalje od toga; on je delovao direktno suprotno svojoj sopstvenoj svrsi. Zakon je korišćen da uništi svoj sopstveni cilj:  primenjen je za uništavanje pravde koju je trebalo da održava; za ograničavanje i uništavanje prava koja je, po svojoj stvarnoj nameni, trebalo da poštuje. Zakon je stavio kolektivnu silu na raspolaganje beskrupuloznim ljudima koji žele da, bez rizika, eksploatišu ličnost, slobodu i svojinu drugih. Pretvorio je pljačku u pravo, kako bi zaštitio pljačku. I pretvorio je zakonitu odbranu u zločin, kako  bi kaznio zakonitu odbranu.
 
Kako je ostvareno ovo izopačenje zakona?  I kakvi su rezultati?
 
Zakon je izopačen pod uticajem dva potpuno različita uzroka: glupe pohlepe i lažne filantropije. Porazgovarajmo o prvoj.
 
Fatalna sklonost čovečanstva
 
Samoočuvanje i sopstveni razvoj uobičajene su aspiracije svih ljudi. I kada bi svako uživao u neograničnom korišćenju svojih  sposobnosti i slobodno raspolagao plodovima svoga rada, društveni  progres bi bio stalan, neprekidan i neiscrpan.
 
Ali, postoji još jedna tendencija uobičajena kod ljudi. Kad mogu, žele da žive i prosperiraju na račun drugih. Ovo nije ishitrena optužba. Niti potiče od mračnog i nemilosrdnog duha. Anali istorije svedoče o toj istini: neprestani ratovi, masovne migracije, verski progoni, univerzalno ropstvo, nepoštenje u trgovini i monopoli. Ova fatalna želja vodi poreklo iz same prirode čoveka - iz tog primitivnog, univerzalnog i neugušivog instinkta koji ga tera da zadovoljava svoje želje uz najmanji mogući trud.
 
Vlasništvo i pljačka
 
Čovek može da živi i da zadovoljava svoje potrebe samo neprekidnim radom; neprekidnom primenom svojih sposobnosti na prirodne resurse. Ovaj proces je poreklo svojine.
 
Ali, tačno je i to da čovek može da živi i zadovoljava svoje potrebe otimanjem i korišćenjem proizvoda tuđeg rada. Ovaj proces je poreklo pljačke.
 
No, kako je čovek prirodno sklon izbegavanju truda - a kako je rad sam po sebi muka - sledi da će ljudi pribeći pljački uvek kada je pljačkati lakše nego raditi. Istorija nam ovo sasvim jasno pokazuje.  A pod tim uslovima, ni religija ni moral to ne mogu zaustaviti.
 
Kada se, onda, okončava pljačka? Okončava  se kada postane mučnija i opasnija od rada. Očigledno je, onda, da je prava svrha zakona da koristi moć svoje kolektivne sile da zaustavi ovu fatalnu sklonost da se pljačka umesto da se radi. Sve zakonske mere trebalo bi da štite svojinu i kažnjavaju pljačku.
 
Ali, uopšteno govoreći, zakon stvara jedan čovek ili jedna klasa ljudi. A, kako zakon ne može da funkcioniše bez odobrenja i podrške dominantne sile, ova sila se mora poveriti onima koji  zakone prave.
 
Ova činjenica, kombinovana sa fatalnom sklonošću ljudskog srca da svoje potrebe zadovoljava uz najmanji mogući napor, objašnjava skoro univerzalnu izopačenost zakona.  Zato je lako razumeti kako zakon, umesto da kontroliše nepravdu, postaje nepobedivo oružje nepravde. Lako je shvatiti zašto zakonodavac koristi zakon da, u različitoj meri, kod drugih ljudi uništava njihovu ličnu nezavisnost ropstvom, njihovu slobodu ugnjetavanjem, a njihovu svojinu pljačkom. Ovo se čini radi koristi osobe koja stvara zakon, a srazmerno moći koju ima.
 
Žrtve legalne pljačke
 
Ljudi se, prirodno, bune protiv nepravde čije su žrtve. Stoga, kada pljačku organizuje zakon radi profita onih koji zakon prave, sve opljačkane klase - mirnim ili revolucionarnim putem - pokušavaju, nekako, i same da počnu da pišu zakone. Zavisno od stepena njihovog obrazovanja, te opljačkane klase,u pokušaju da dostignu političku moć, mogu predložiti jedan od dva sasvim različita cilja: da zaustave  legalnu pljačku ili da uzmu udela u njoj.
 
Teško naciji kada ovaj drugi cilj prevlada kod masovnih žrtava legalne pljačke kad na njih dođe red da prirabe vlast da prave zakone!
 
Dok se to ne desi, manjina vrši legalnu pljačku nad većinom, što je uobičajena praksa tamo gde je pravo učešća u izradi zakona ograničeno na nekoliko lica. Ali, onda, učešće u izradi zakona postaje univerzalno. A tada, ljudi teže da svoje suprodstavljene interese uravnoteže univerzalnom pljačkom. Umesto da iz korena iščupaju nepravdu koja se nalazi u društvu, oni od tih nepravdi prave opštu pojavu. Čim opljačkane klase zadobiju političku vlast, uvode sistem  represalija protiv drugih klasa. One ne ukidaju legalnu pljačku.(Ovaj cilj bi zahtevao više prosvećenosti nego što poseduju). Umesto toga, one se ugledaju na svoje loše prethodnike učestvujući u legalnoj pljački, mada je ona protiv njihovih sopstvenih interesa.
 
Kao da je neophodno da, pre no što nastupi vladavina pravde, svako pretrpi okrutnu odmazdu - neki zbog toga što su loši, a neki zbog toga što ne razumeju stvari.
 
Rezultati legalne pljačke
 
U društvo se ne može uneti veća promena i veće zlo od sledećeg: pretvaranja zakona u instrument pljačke.
Koje su posledice takvog izopačenja? Trebali bi nam čitavi tomovi sve da ih opišemo. Stoga se moramo zadovoljiti  isticanjem najupadljivijih.
 
Na prvom mestu,  ona iz svačije savesti briše razliku između pravde i nepravde .
 
Nijedno društvo ne može da postoji ukoliko se zakoni u izvesnoj meri ne poštuju. Najsigurniji put da zakoni budu poštovani je da ih učinimo vrednim poštovanja.  Kad zakon i moral  protivreče jedan drugom, građanin je suočen sa surovom alternativom: ili da izgubi osećaj za moral ili da izgubi poštovanje prema zakonu. Ova dva zla imaju podjednake posledice i pojedincu bi bilo teško da se opredeli.
 
Priroda zakona je da održava pravdu. Ovo je u toj meri tačno da su, u svesti ljudi, zakon i pravda jedno te isto.
 
U svima nama postoji snažna dispozicija da verujemo kako je sve ono što je zakonito i opravdano. Ovo uverenje je tako rasprostranjeno da mnoge osobe pogrešno veruju da su  neke stvari „pravedne”  samo zato što ih takvim čini zakon. Stoga, da bi pljačku učinili  naizgled pravednom  i svetom pred mnogim ljudskim savestima, potrebno je samo da je zakon  dekretom odobri. Ropstvo, restrikcije i monopol naći će branioce ne samo među onima  koji na njima profitiraju, već i među onima koji zbog njih pate.
 
Sudbina nekonformista
 
Ako nagovestite sumnju u moral tih institucija, hrabro se kaže „da ste opasan inovator, utopista, teoretičar, podrivač reda; rušili biste temelje na kojima počiva društvo.”
 
Ako držite predavanja o moralu ili političkoj nauci, naći će se političke organizacije da pišu peticije vladi u ovom smislu: „da se nauka više ne može predavati isključivo sa stanovišta slobodne trgovine (slobode, svojine i pravde) kao što je to dosad bio slučaj, već da se, ubuduće, mora predavati isključivo sa stanovišta činjenica i zakona koji regulišu francusku privredu (činjenice i zakoni koji su u suprotnosti sa slobodom, svojinom i pravdom). Da se, na radnim mestima nastavnika  koja dotira vlada, profesor mora strogo suzdržavati da, ni u najmanjoj meri, ne ugrozi  nužno  poštovanje zakona koji su trenutno na snazi.” (Opšti odbor proizvođača, poljoprivrede i trgovine, 6.maj 1850.god.)
 
Stoga,  ako postoji zakon koji sankcioniše ropstvo ili monopol, ugnjetavanje ili krađu u bilo kom obliku, on se nikada ne sme pominjati. Jer kako se može pomenuti bez nanošenja štete poštovanju koje izaziva? Štaviše, moral i politička ekonomija se moraju predavati sa stanovišta ovog zakona; na osnovu pretpostavke da to mora biti pravedan zakon samo zato što je zakon.
 
Sledeća posledica ovog tragičnog izopačenja zakona je da daje preteranu važnost političkim strastima i sukobima, i politici uopšte.
                 
Ovu tvrdnju bih mogao  dokazati na hiljadu načina. No, ilustracije radi, ograničiću se na temu koja u poslednje vreme okupira svačije misli: opšte pravo glasa.
 
Ko će da sudi?
 
Sledbenici Rusoove škole mišljenja - koji sebe smatraju veoma naprednim, a koje ja smatram dvadeset vekova iza svog vremena - neće se složiti sa mnom po ovom pitanju. Ali, opšte pravo glasa - koristeći ovu reč u najužem smislu - ne predstavlja jednu od onih svetih dogmi  koje je zločin preispitivati ili dovoditi u sumnju. U stvari, na opšte pravo glasa se mogu dati ozbiljne primedbe.
               
Kao prvo, reč opšte prikriva  grubu grešku. Na primer, u Francuskoj živi 36 miliona ljudi. Stoga, da bi pravo glasa postalo opšte, trebalo bi da postoji 36 miliona glasača. Ali, najširi sistem omogućava  glasanje samo 9 miliona ljudi. Tri od četiri lica su isključena. Štaviše, isključena su od strane onog četvrtog. To četvrto lice iznosi princip nesposobnosti kao svoj razlog za isključivanje ostalih.
               
Opšte pravo glasa, onda, podrazumeva opšte pravo glasa za one koji su sposobni. Ali, tu ostaje ovo suštinsko pitanje: Ko je sposoban? Da li su maloletnici, žene, duševni bolesnici i osobe koje su počinile neke veće zločine jedini koje treba smatrati nesposobnim?
 
Razlog zbog koga je glasanje ograničeno
 
Bliže ispitivanje ove tematike pokazuje nam motiv zbog koga se pravo glasa zasniva na pretpostavci nesposobnosti. Motiv je da onaj koji bira ili glasa to svoje pravo ostvaruje ne samo za sebe, već za svakog.
 
Najširi izborni sistem i najograničeniji izborni sistem su, u  ovom pogledu, slični. Razlikuju se jedino po tome šta čini nesposobnost. To nije razlika u principu, već samo razlika u stepenu.
 
Ako je, kao što se prave savremene grčke i rimske škole mišljenja, pravo glasa nekome dato rođenjem, bila bi nepravda za odrasle da sprečavaju žene i decu da glasaju. Zašto su sprečeni u tome? Zato što su unapred označeni kao nesposobni. A, zašto je nesposobnost  motiv za isključivanje? Zato što  glasač nije jedini koji snosi posledice svog glasanja; zato što se svaki glas dotiče i pogađa svakog u celokupnoj društvenoj zajednici; zato što  ljudi u društvenoj zajednici imaju pravo da traže neka jemstva u pogledu postupaka od kojih zavisi njihova dobrobit i egzistencija.
 
Odgovor je u ograničavanju zakona
 
Znam šta se može odgovoriti na ovo; kakvi mogu biti prigovori. Ali, ovo nije mesto da se iscrpno razmatra protivrečnost ove vrste. Ovde samo želim da primetim da bi ta polemika oko opšteg prava glasa (kao većina drugih političkih pitanja), koja uzrujava, uzbuđuje i ruši nacije, izgubila skoro sav svoj značaj da je zakon uvek bio ono što treba da bude.
 
U stvari, da je zakon ograničen na zaštitu svih lica, svih sloboda i svih svojina; da je zakon samo organizovana kombinacija prava pojedinca na samoodboranu; da je zakon prepreka, kontrola, onaj koji kažnjava svako ugnjetavanje i pljačku - da li bi se mi, građani, tada raspravljali oko obuhvaćenosti biračkim pravom?
 
Pod takvim okolnostima, da li  bi obuhvaćenost biračkim pravom ugrozila ono vrhunsko dobro - javni mir? Da li bi isključene klase odbile mirno da sačekaju dobijanje svog prava glasa? Da li bi oni koji su imali pravo glasa ljubomorno branili svoju privilegiju?
 
Da je zakon ograničen na svoje prave funkcije, svačiji interes pred zakonom bio bi isti. Nije li jasno da, pod takvim uslovima, oni koji su glasali ne bi ometali one koji nisu glasali?      
 
Kobna ideja legalne pljačke
 
No, s druge strane, zamislite da je uveden ovaj fatalni princip: pod izgovorom organizovanja, regulisanja, zaštite ili pomoći, zakon uzima svojinu jednog lica i daje je drugom; zakon uzima bogatstvo svih i daje ga nekolicini - bilo da su oni seljaci, proizvođači, brodovlasnici, umetnici ili komičari. Pod takvim uslovima će,onda, svaka klasa sigurno težiti da se dočepa zakona, i to je logično.
 
Isključene klase će ljutito tražiti svoje pravo glasa - i radije će srušiti društveni sistem nego da ostanu bez njega. Čak će vam i prosjaci i vagabundi tada dokazivati da imaju neosporno pravo glasa. Reći će vam:
 
„Mi ne možemo da kupimo vino, duvan ili so, a da ne platimo porez. A deo poreza koji plaćamo je zakonom - u vidu povlastica i subvencija - dat ljudima bogatijim od nas. Drugi koriste zakon da povećaju cene hleba, mesa, gvožđa ili platna. Pa, pošto svi drugi koriste zakon radi sopstvene koristi,  mi bismo takođe želeli da koristimo zakon zarad naše sopstvene koristi. Tražimo od zakona pravo na pomoć koja predstavlja pljačku od strane siromaha. Da bi ostvarili to pravo, i mi treba da budemo glasači i zakonodavci kako bismo za našu klasu Prosjačenje organizovali u širokim razmerama, kao što ste vi, u širokim razmerama, organizovali Zaštitu za vašu klasu. Ta, nemojte reći nama, prosjacima, da ćete vi raditi za nas i onda nam, kao što predlaže gospodin Mimerel, baciti 600.000 franaka da bi nas ućutkali, kao što bi nam bacili kost da glođemo. Mi imamo druge zahteve. I, u svakom slučaju, želimo da se cenjkamo za sebe kao što su se druge klase cenjkale za sebe!”
 
I, šta možete odgovoriti na takav argument!
 
Izopačen zakon izaziva sukobe
 
Sve dok priznajemo da se zakon može odvratiti od svog pravog cilja - da može da narušava svojinu umesto da je štiti - svako će želeti da učestvuje u izradi zakona, bilo da bi se zaštitio od pljačke ili da bi ga iskoristio radi pljačke. Politička pitanja će uvek biti  štetna, dominantna i zaokupljaće sve živo. Biće  tuče na vratima Zakonodavne palate, a ni borba unutar nje neće biti manje žestoka. Da bi  ovo spoznali, skoro i ne moramo razmatrati  šta  se dešava u francuskom i engleskom zakonodavstvu;  samo shvatiti ovo pitanje znači znati odgovor.
 
Treba li nuditi dokaze da je ovo odvratno izopačenje zakona večiti izvor mržnje i nesklada; da teži uništenju samog društva? Ako je takav dokaz potreban, pogledajte Sjedinjene Države (1850.godine). Nema zemlje u svetu gde se zakon više drži u okvirima svog pravog domena: zaštite slobode i svojine svakog lica. Kao posledica toga, čini se da nema zemlje u svetu gde društveni poredak počiva na čvršćim temeljima. Ali, čak i u Sjedinjenim Državama, postoje dva - i samo dva - pitanja koja su oduvek ugrožavala javni mir.
 
 
Ropstvo i carine su pljačka
 
Koja su ta dva pitanja? To su ropstvo i carine. To su jedina dva pitanja kod kojih je, nasuprot opštem duhu republike Sjedinjenih Država, zakon poprimio karakter pljačkaša.
 
Ropstvo je, po zakonu, narušavanje slobode. Zaštitna carina je, po zakonu, narušavanje svojine.
 
Izuzetna je činjenica da ovaj dvostruki legalni zločin tužno nasleđe Starog sveta - predstavlja  jedino pitanje koje može (a možda i hoće) dovesti do propasti Unije [Sjedinjenih Američkih Država]. Zaista je nemoguće zamisliti, u samom srcu društva, činjenicu koja izaziva veće zaprepašćenje od ove: Zakon je postao instrument nepravde. A, ako ova činjenica nosi užasne posledice po Sjedinjene Države - gde je prava svrha zakona izopačena samo u slučaju ropstva i carina  - kakve li će biti posledice u Evropi, gde je izopačenost zakona princip i sistem?
 
Dve vrste pljačke
 
Prihvatajući misao sadržanu u čuvenoj proklamaciji gospodina Karlijea, gospodin d' Montalamber (političar i pisac) je rekao: „Moramo ratovati protiv socijalizma”. Prema definiciji socijalizma koju je izneo gospodin Šarl Dipen, hteo je da kaže: „Moramo ratovati protiv pljačke”.
 
Ali, o kakvoj je pljački govorio? Jer, postoje dve vrste pljačke: legalna i nelegalna.
 
Ne mislim da se nelegalna pljačka, kao što su krađa ili prevara - koje krivični zakonik definiše, predviđa i kažnjava - može nazvati socijalizmom. Nije to ona vrsta pljačke koja sistematski preti temeljima društva. U svakom slučaju, rat protiv ove vrste pljačke nije čekao na komandu ove gospode. Rat protiv nelegalne pljačke vodi se od kako je sveta. Mnogo pre februarske revolucije 1848.godine - čak mnogo pre pojave samog socijalizma - Francuska je obezbeđivala policiju, sudije, žandarme, zatvore, tamnice i gubilišta u cilju borbe protiv nezakonite pljačke. Sam zakon vodi ovaj rat, a moja je želja i mišljenje da zakon treba uvek da održi takav odnos prema pljački.
 
Zakon brani pljačku
 
Ali, on to uvek ne čini. Ponekad, zakon brani pljačku i učestvuje u njoj. Zato su korisnici pošteđeni sramote, opasnosti i skrupula koje bi njihova dela ,inače, uključivala. Ponekad, zakon stavlja čitav aparat sudija, policije, zatvora i žandarma u službu pljačkaša i - kada se brani - tretira žrtvu kao kriminalca. Ukratko, postoji legalna pljačka i baš o tome, nema sumnje, govori gospodin d' Montalamber.
 
Ova legalna pljačka može biti samo izolovana mrlja među zakonodavnim merama naroda. U tom slučaju, najbolje je izbrisati je uz minimum govora i denuncijacija - i uprkos gužvi koju prave uticajni krugovi.
 
Kako identifikovati legalnu pljačku
 
Ali, kako identifikovati ovu legalnu pljačku? Sasvim prosto. Pogledajte da li zakon uzima od nekih ljudi nešto što im pripada i daje ga drugim ljudima kojima to ne pripada. Pogledajte da li zakon donosi koristi jednom građaninu na račun drugog, čineći ono što sam građanin ne može da učini, a da ne počini zločin.
 
Onda ukinite taj zakon bez odlaganja, jer on je ne samo zlo sam po sebi, već i bogat izvor daljih zala jer priziva represalije. Ako se takav zakon - koji je ,možda, izolovan slučaj - smesta ne ukine, on će se proširiti, umnožiti i razviti u sistem.
 
Osoba koja profitira od ovog zakona će se gorko žaliti, braneći svoja stečena prava. Tvrdiće da je država obavezna da štiti i podstiče njegovu konkretnu delatnost; da ta procedura obogaćuje državu zato što zaštićena dalatnost, na taj način, može da troši više i daje veće plate sirotim radnim ljudima.
 
Ne slušajte ovu sofistiku uticajnih krugova. Prihvatanje ovih argumenata ugraditiće legalnu pljačku u celokupan sistem. U stvari, to se već dogodilo. Obmana današnjice je pokušaj da se svako obogati na račun svakog drugog; da se pljačka učini univerzalnom pod izgovorom njenog regulisanja.
 
 
Legalna pljačka ima puno imena
 
Sad, legalna pljačka se može izvršiti na bezbroj načina. Stoga imamo bezbroj planova za njeno organizovanje: carine, zaštita, povlastice, subvencije, podsticajne mere, progresivno oporezivanje, narodne škole, garantovana radna mesta, garantovani profit, minimalne nadnice, pravo na pomoć, pravo na oruđa rada, bespovratni kredit i tako dalje, i tako dalje. Svi ovi planovi kao celina - sa svojim zajedničkim ciljem zakonitog pljačkanja - čine socijalizam.
 
No, budući da je, prema ovoj definiciji, socijalizam skup doktrine, kakav napad možemo izvršiti na njega osim rata doktrine? Ako smatrate da je ova socijalistička doktrina pogrešna, apsurdna i loša, onda je pobijte. I što je grešnija, apsurdnija i gora, to će se lakše opovrgnuti. Na prvom mestu, ako želite da budete jaki, počnite da čupate iz korena svaku česticu socijalizma koja se uvukla u vaše zakonodavstvo. To neće biti lak zadatak.
 
Socijalizam je legalna pljačka
 
Gospodin d' Montalamber optužen je da želi da se bori protiv socijalizma korišćenjem brutalne sile. Valjalo bi ga osloboditi te optužbe, jer on je jasno rekao: „Rat koji moramo voditi protiv socijalizma mora biti u skladu sa zakonom, čašću i pravdom”.
 
Ali, kako gospodin d' Montalamber ne vidi da je samog sebe stavio uzačarani krug? Koristili biste zakon da se borite protiv socijalizma? Ali, upravo je zakon ono na šta se socijalizam oslanja. Socijalisti žele da vrše legalnu, a ne nelegalnu pljačku. Kao i svi drugi koji imaju monopol, socijalisti žele da zakon pretvore u sopstveno oružje. A kad zakon jednom pređe na stranu socijalizma, kako se može upotrebiti protiv njega?
 
Jer, kad zakon podstiče pljačku, ona se ne plaši vaših sudova, vaših žandarma i vaših zatvora. Pre bi im se mogla obratiti za pomoć.
 
Da bi to predupredili, sprečili biste socijalizam da počne da stvara zakone? Sprečili biste socijaliste da uđu u zakonodavnu palatu? Nećete uspeti, proričem, sve dok legalna pljačka bude osnovni posao zakonodavstva. Nelogično je - u stvari, apsurdno - pretpostvljati drugačije.
               
Izbor pred nama
 
Pitanje legalne pljačke mora se rešiti jednom za svagda i postoje samo tri načina da se ono reši:
1. Manjina pljačka većinu.
2. Svako pljačka svakog.
3. Niko ne pljačka nikog.    
 
Moramo izabrati između ogranične pljačke, opšte pljačke i nikakve pljačke. Zakon može pratiti samo jedno od ova tri.
 
Ograničena legalna pljačka:  Ovaj sistem je preovladavao onda kada je  bilo ograničeno pravo glasa. Okretali bi leđa ovom sistemu da se spreči najezda socijalizma.
 
Opšta legalna pljačka: Pretili su nam ovim sistemom odkako je pravo glasa postalo opšte. Većina, koja je nedavno dobila pravo glasa, odlučila je da formuliše zakon na istom principu legalne pljačke koji su koristili njihovi prethodnici kad je pravo glasa bilo ograničeno.
 
Odsustvo legalne pljačke: Ovo je princip pravde, mira, reda, stabilnosti, harmonije i logike. Do dana svoje smrti, proklamovaću ovaj  princip svom snagom svojih pluća (što je  sve, avaj, suviše neadekvatno).
 
 
Prava funkcija Zakona
 
A, sasvim iskreno govoreći, može  li se od  zakona tražiti išta više od odsustva pljačke? Može li se zakon - koji  traži obaveznu primenu sile -  koristiti za bilo šta drugo, osim za zaštitu svačijih prava? Čikam sve da ga prošire van ove svrhe, a da ga ne izopače i, zbog toga, ne okrenu moć protiv pravde. Ovo je najkobnije i najnelogičnije izopačenje koje se ikako može zamisliti. Mora se priznati da je pravo rešenje - koje  se tako dugo traži u oblasti društvenih odnosa - sadržano u ovim  jednostavnim rečima: Zakon je organizovana pravda.
 
Sada moramo reći sledeće: Kada pravda - odnosno, sila - organizuje zakon, ovo isključuje ideju korišćenja zakona (sile) za organizovanje svake ljudske aktivnosti, bilo da se radi o radnoj snazi, dobrotvornim delatnostima, poljoprivredi, industriji, obrazovanju, umetnosti ili veri. Zakonsko organizovanje bilo koje od njih bi neizbežno uništilo suštinsku organizaciju - pravdu. Jer, zaista, kako možemo zamisliti upotrebu sile protiv slobode građana bez njene upotrebe i protiv pravde i, samim tim, delovanja protiv njene prave svrhe?
 
Zavodljivi mamac socijalizma
 
Ovde se srećem sa najpopularnijom zabludom našeg vremena. Ne smatra se dovoljnim da zakon bude pravedan; on mora biti  filantropski. Niti je dovoljno da zakon svakom građaninu garantuje slobodno i neuvredljivo korišćenje njegovih sposobnosti za fizičko, intelektualno i moralno lično usavršavanje. Umesto toga, zahteva se da zakon neposredno širi blagostanje, obrazovanje i moral po celoj naciji.
 
To je zavodljivi mamac socijalizma. I opet ponavljam: ove dve primene zakona direktno su protivurečne jedna drugoj. Moramo izabrati između njih. Građanin ne može istovremeno biti slobodan i neslobodan.

 
Prinudno bratstvo uništava slobodu
 
Gospodin d' Lamarten mi je jednom ovako pisao: „Vaša doktrina čini samo polovinu mog programa. Zaustavili ste se kod slobode; ja idem dalje,do bratstva.” Odgovorio sam mu: „Drugi deo Vašeg programa će uništiti prvi.”
 
U stvari, meni je nemoguće da razdvojim reč bratstvo od reči dobrovoljno.  Nikako ne mogu da razumem kako se bratstvo može zakonito nametnuti bez zakonitog uništavanja slobode i, samim tim, bez zakonitog bacanja pravde pod noge.
 
Legalna pljačka ima dva korena: kao što sam ranije rekao, jedan od  njih je ljudska pohlepa; drugi je lažna filantropija.
 
Na ovom mestu mislim da bih trebao da tačno objasnim šta podrazumevam pod rečju pljačka (spoliation).
 
Pljačka narušava svojinu
 
Ja ovu reč, kao što se često radi, ne koristim ni u kakvom nejasnom, neodređenom, približnom ili metaforičnom smislu. Ja je koristim u njenom naučno prihvaćenom značenju -  da izražava ideju suprotnu ideji svojine (nad platama, zemljom, novcem ili bilo čim drugim). Kada se deo bogatstva prenese sa osobe koja ga poseduje - bez njenog pristanka i bez naknadne, bilo silom ili prevarom - na bilo koga ko je ne poseduje, onda kažem da je svojina narušena; da je počinjen akt pljačke.
 
Kažem da je ovaj čin upravo ono što bi zakon trebalo da guši, uvek i svuda. Kada zakon sam  počini ono delo koje treba da guši, kažem da je, ipak, počinjena pljačka i dodajem da je, sa tačke gledišta društva i blagostanja, ova agresija na prava još gora. U ovom slučaju legalne pljačke, međutim, osoba koja stiče korist nije odgovorna za čin pljačkanja. Odgovornost za ovu legalnu pljačku snosi zakon, zakonodavac i samo društvo. U tome leži politička opasnost.
 
Treba žaliti što je reč pljačka uvredljiva. Uzalud sam pokušavao da pronađem neku reč koja ne bi bila uvredljiva, jer ne bih nikad želeo - a posebno sada - da našim razmiricama dodam jednu iritirajuću reč. Zato, bilo da mi verujete ili ne, izjavljuem da ne nameravam da napadam bilo čije namere ili moral. Pre bi se reklo, napadam jednu ideju koju smatram pogrešnom; sistem koji mi se čini nepravedan; nepravdu tako nezavisnu od ličnih namera da svako od nas ima koristi od nje, ne želeći da tako bude i zbog nje pati, ne znajući uzrok svoje patnje.
 
Tri sistema pljačke
 
Iskrenost onih koji se zalažu za protekcionizam, socijalizam i komunizam se, ovde, ne dovodi u pitanje. Svaki pisac koji to uradi mora biti pod uticajem političkog duha ili političkog straha. Treba istaći, međutim, da su protekcionizam, socijalizam i komunizam suštinski ista biljka u tri različite faze svoga rasta. Sve što se može reći je da je legalna pljačka vidljivija kod komunizma - zato što je to kompletna pljačka; i kod protekcionizma - zato što je pljačka ograničena na specifične grupe i privredne grane.* (1) Stoga sledi da je, od ova tri sistema, socijalizam najnejasniji, najneopredeljeniji i, shodno tome, najiskreniji stadijum razvoja.
 
Ali, iskrene ili neiskrene, namere ljudi se ovde ne dovode u pitanje. U stvari, već sam kazao da se legalna pljačka delimično zasniva na filantropiji, premda je to lažna filantropija.
 
S ovim objašnjenjem, ispitajmo vrednost - poreklo i tendenciju - ove popularne aspiracije koja pretenduje na to da ostvari opšte blagostanje  uz pomoć opšte pljačke.

 
Zakon je sila
 
Pošto zakon organizuje pravdu, socijalisti pitaju zašto zakon ne organizuje i radnu snagu, obrazovanje ireligiju.
 
Zašto se zakon ne bi  koristio za te svrhe? Zato što ne bi mogao da organizuje radnu snagu, obrazovanje i religiju, a da ne uništi pravdu. Moramo se setiti da je zakon  sila i da se, shodno tome, prave funkcije zakona ne mogu zakonski proširivati izvan pravih funkcija sile.
 
Kada zakon i sila drže pojedinca u okvirima pravde, oni ne nameću ništa drugo do puku negaciju. Obavezuju ga samo na to da se suzdrži od povređivanja drugih. Oni ne narušavaju ni njegovu ličnosti, ni slobodu, ni svojinu. Oni štite sve njih. Oni su defanzivni; podjednako brane prava svih.
 
Zakon je negativan koncept
 
Neškodljivost zadatka koji obavljaju zakon i zakonita odbrana je očita sama po sebi; beskorisnost je očevidna; a legitimnost se ne može osporiti.
 
Kao što je primetio jedan moj prijatelj, ovaj negativni koncept zakona istinit je u toj meri da konstatacija svrha zakona je da dovede do toga da caruje pravda ne predstavlja rigorozno tačnu tvrdnju. Trebalo bi konstatovati da je svrha zakona u tome da spreči da caruje nepravda. U stvari, upravo nepravda, a ne pravda, ima sopstveno postojanje.
 
Pravda se ostvaruje samo u odsustvu nepravde.
 
Ali, kada zakon, uz pomoć svog neophodnog pomagala, sile, ljudima nameće regulativu radne snage, metoda ili predmeta  obrazovanja, religioznog uverenja ili vere - onda zakon više nije negativan; on pozitivno deluje na ljude. On zamenjuje njihovu sopstvenu volju voljom zakonodavca; njihovu sopstvenu inicijativu inicijativom zakonodavca.
 
Kada do toga dođe, ljudi više nemaju potrebu da razmatraju, da upoređuju, da planiraju unapred; zakon sve to radi za njih. Inteligencija za ljude postaje beskoristan rekvizit ; prestaju da budu ljudi; gube svoju ličnost, svoju slobodu, svoju svojinu.
 
Pokušajte da zamislite propise vezane za radnu snagu, nametnute silom koja nije narušavanje slobode; transfer bogatstva, nametnut silom koji nije narušavanje svojine. Ako ne možete da pomirite te protivurečnosti, onda morate zaključiti da zakon ne može da organizuje radnu snagu i industriju bez organizovanja nepravde.
 
Politički pristup
 
Kada političar posmatra društvo iz osame svoje kancelarije, njega pogađa prizor neravnopravnosti koji vidi. On osuđuje odricanja koja su sudbina tolike naše braće, odricanja koja izgledaju još tužnija u poređenju sa luksuzom i bogatstvom.
 
Možda bi političar trebalo da se zapita da nije takvo stanje stvari prouzrokovano starim osvajanjima i pljačkanjima ili legalnom pljačkom novijeg datuma. Možda bi trebalo da razmotri ovakav predlog: pošto svi ljudi teže blagostanju i savršenstvu, zar ne bi pravda, kao uslov, bila dovoljna da pobudi najveće napore u pravcu progresa i najveće moguće ravnopravnosti koja je spojiva sa individualnom odgovornošću? Zar to ne bi bilo u skladu sa konceptom individualne odgovornosti koju je želeo Bog da bi čovečanstvo imalo izbor između poroka i vrline, i kazne i nagrade koji su njihov posledica?
 
Ali, političar o tome nikad ne razmišlja. Njegov mozak se okreće organizacijama, kombinacijama i uređenjima - zakonskim i naizgled zakonskim. On pokušava da nađe lek zlu povećavanjem i održavanjem upravo onog što je, na prvom mestu, i izazvalo zlo: legalne pljačke. Videli smo da je pravda negativan koncept. Postoji li bar jedno od tih pozitivnih zakonskih dela koje u sebi  ne sadrži princip pljačke?
 
Zakon i milosrđe
 
Kažete: „Ima ljudi koji nemaju novca” i okrećete se zakonu. Ali, zakon nije dojka koja se puni mlekom. Niti se mlečni kanali zakona snabdevaju mlekom sa nekog drugog izvora, osim društva. Ništa ne može ući u javnu blagajnu u korist jednog građanina ili jedne klase, osim ako ostali građani i ostale klase nisu bili primorani da ga pošalju. Kad bi svaka osoba izvlačila iz blagajne svotu koju je u nju unela, onda bi bila istina da zakon ne pljačka nikog. Ali, ova procedura ne čini ništa za one ljude koji nemaju nivca. Ona ne stimuliše ravnopravnost dohotka. Zakon može biti instrument izjednačavanja samo dok uzima od nekih ljudi i daje drugim ljudima. Kada to radi, zakon je instrument pljačke.
 
Imajući ovo u vidu, ispitajte zaštitne carine, subvencije, garantovan profit, garantovana radna mesta, pomoć i šeme blagostanja, javno obrazovanje, progresivno oporezivanje, slobodne kredite i javne radove. Videćete da se oni uvek zasnivaju na legalnoj pljački, organizovanoj nepravdi.
 
Zakon i obrazovanje
 
Kažete: „Ima ljudi kojima nedostaje obrazovanje” i okrećete se zakonu. Ali, zakon nije, sam po sebi, baklja učenja koja oko sebe rasipa svetlost. Zakon obuhvata društvo u kome neke osobe imaju znanja, a druge ne; u kome neki građani imaju potrebu da uče, a drugi mogu da drže predavanja. Po pitanju obrazovanja, zakon ima samo dve alternative: on može dozvoliti da se ova transakcija predavanja - i - učenja vrši slobodno i bez upotrebe sile ili  može, u ovoj stvari, silom  delovati na volju ljudi, uzimajući od nekih dovoljno da se plate nastavnici koje je vlada imenovala da druge obučavaju besplatno. No, u ovom drugom slučaju, zakon vrši legalnu pljačku narušavajući slobodu i svojinu.
 
Zakon i moral
 
Kažete: „Ima ljudi kojima nedostaje morala ili vere” i okrećete se zakonu. Ali, zakon je sila. I treba li da pokazujem koliko je nasilan i uzaludan napor koristiti silu po pitanjima morala i vere?
 
Čini se da socijalisti, ma kako samozadovoljni bili, nisu mogli da ne vide ovu monstruoznu legalnu pljačku koja je posledica takvih sistema i takvih napora. Ali, šta socijalisti rade? Ovi mudro kriju  ovu legalnu pljačku od drugih - čak i od sebe samih - pod zavodljivim imenima bratsva, jedinstva, organizovanja i povezivanja. Pošto od zakona tako malo tražimo -  samo pravdu - socijalisti pod tim podrazumevaju da odbacujemo bratstvo, jedinstvo, organizovanje i povezivanje. Socijalisti nas žigošu imenom individualisti.
 
Ali, mi uveravamo socijaliste da  se odričmo samo prinudne organizacije, a ne prirodne organizacije. Odričemo se onih oblika povezivanja koji su nam nametnuti, a ne slobodnog povezivanja. Odričemo se prinudnog bratstva, a ne pravog pratstva. Odričemo se veštačkog jedinstva koje samo lišava ljude individualne odgovornosti. Ne odričemo se prirodnog jedinstva čovečanstva pod okriljem Proviđenja.
 
Brkanje termina
 
Poput drevnih ideja od kojih potiče, socijalizam brka obeležja države i društva. Kao posledica toga, svaki put kad imamo primedbu na nešto što uradi vlada, socijalisti zaključe da prigovaramo zato što se to uopšte radi.
 
Ne odobravamo državno obrazovanje. Onda socijalisti kažu da smo protivni bilo kakvom obrazovanju. Protivimo se državnoj religiji. Onda socijalisti kažu da uopšte ne želimo religiju. Protivimo se jednakosti koju nameće država. Oni, onda, kažu da smo protiv jednakosti. I tako dalje, i tako dalje.To vam je kao da nas socijalisti optužuju da ne želimo da ljudi jedu zato što ne želimo da država uzgaja žito.
 
Uticaj socijalističkih pisaca
 
Kako su političari uopšte počeli da veruju u ovu čudnu ideju da se zakon može navesti da stvara ono što ne sadrži - bogatstvo, nauku i religiju koji, u pozitivnom smislu, čine prosperitet? Da li je to uslovljeno uticajem  naših savremenih pisaca na društvena zbivanja?
 
Današnji pisci - posebno oni socijalističke škole mišljenja - svoje razne teorije baziraju na jednoj zajedničkoj hipotezi: oni čovečanstvo dele na dva dela. Ljudi uopšte - sa izuzetkom samog pisca - čine prvu grupu. Pisac, sasvim sam, čini drugu i najvažniju grupu. Ovo je, sigurno, najčudnija i najuobraženija ideja koja je ikad doprla do ljudskog uma!
 
U stvari, ti pisci o društvenim pitanjima kreću od pretpostavke da ljudi između sebe nemaju načina da se razlikuju; nemaju motiva da deluju. Ti pisci pretpostavljaju da su ljudi inertna materija, pasivne čestice, nepokretni atomi, u najboljem slučaju neka vrsta vegetacije ravnodušna prema načinu sopstvenog postojanja. Oni pretpostavljaju da su ljudi skloni oblikovanju - voljom i rukom druge osobe -u beskrajnu raznovrsnost oblika, više ili manje simetričnih, umetničkih i usavršenih.
 
Štaviše, nijedan od tih pisaca o vladinim poslovima ne okleva da zamisli sebe samog - pod nazivom organizatora, pronalazača, zakonodavca ili osnivača - kao tu volju i ruku, tu univerzalnu motivacionu silu, tu kreativnu snagu čija je uzvišena misija da oblikuje taj rasuti materijal - ljude - u društvo.
 
Ti socijalistiički pisci gledaju na ljude na isti način kao što baštovan gleda svoje drveće. Baš kao što baštovan kapriciozno oblikuje svoje drveće u piramide, suncobrane, kocke, vaze, lepeze i druge oblike, tako i socijalistički pisac ćudljivo oblikuje ljudska bića u grupe, serije, centre, subcentre, radničke službe i ostale varijacije. I, baš kao što su  baštovanu potrebne sekire, kuke za kresanje, testere i makaze za oblikovanje njegovog drveća, tako je socijalističkom piscu potrebna sila, koju može naći samo u zakonu, da oblikuje ljudska bića. U tu svrhu, on izmišlja zakone o carinama, zakone o porezima, zakone o pomoći i zakone o školama.
 
Socijalisti žele da izigravaju Boga
 
Socijalisti gledaju na ljude kao na sirovinu koju treba modelovati u društvene kombinacije. Ovo je u toj meri tačno da bi socijalisti, ako, kojim slučajem, iole posumnjaju u uspeh ovih kombinacija, zatražili  da se mali deo čovečanstva skloni ustranu da se njima eksperimentiše. Popularna ideja isprobavanja svih sistema je dobro poznata. A zna se da  je jedan socijalistički lider ozbiljno zahtevao da mu Ustavotvorna skupština da mali okrug sa svojim stanovnicima, da na njima isproba svoje eksperimente.
 
Na isti način, pronalazač pravi maketu pre no što konstruiše mašinu u prirodnoj veličini; hemičar troši neke hemikalije - poljoprivredni proizvođač nešto semena i zemljišta - da bi isprobali neku ideju.
 
Ali, kakva razlika postoji između baštovana i njegovog drveća, između pronalazača i njegove mašine, između hemičara i njegovih elemenata, između poljoprivrednog proizvođača i nejgovog semena! Sasvim iskreno, socijalista smatra da ista razlika postoji između njega i čovečanstva!
 
Nije čudo što pisci 19. veka na društvo gledaju kao na veštačku tvorevinu zakonodavčevog genija. Ova ideja - plod klasičnog obrazovanja - obuzela je sve intelektualce i znamenite pisce naše zemlje. Tim intelektualcima i piscima se odnos između ljudi i zakonodavca čini istim kao odnos između gline i grnčara.
Štaviše, čak i tamo gde su pristali da priznaju princip akcije u srcu čoveka - i princip razboritosti u čovečijem intelektu -  te božje darove smatrali su fatalnim darovima. Mislili su da bi ljudi, navedeni pobudama ova dva dara, imali fatalnu tendenciju da sami sebe unište. Ako ih zakonodavci ostave da slobodno slede svoje sklonosti, oni pretpostavljaju da bi ljudi došli do ateizma umesto vere, neznanja umesto znanja, siromaštva umesto proizvodnje i razmene.
 
Socijalisti preziru čovečanstvo
 
Prema ovim piscima, zaista je sreća da su Nebesa neke ljude - guvernere i zakonodavce - obdarila upravo suprotnim sklonostima, ne samo radi njih samih već, isto tako, zarad ostalog sveta! Dok je čovečanstvo sklono zlu, zakonodavci čeznu za dobrim; dok se čovečanstvo kreće prema tami, zakonodavci teže prosvetljenju; dok čovečanstvo privlači porok, zakonodavce privlači vrlina. Pošto su odlučili da je ovo pravo stanje stvari, oni onda zahtevaju da primene silu kako bi sopstvenim sklonostima zamenili sklonosti ljudske rase.
 
Otvorite nasumice bilo koju knjigu o filozofiji, politici ili istoriji i verovatno ćete videti kako je ova ideja duboko ukorenjena u našoj zemlji - dete klastične nauke, majka socijalizma. Kod svih njih, verovatno ćete se sresti sa idejom da je čovečanstvo samo inertna materija, da prima život, organizaciju, moralni prosperitet od državne sile. Još gore, konstatovaće se da je čovečanstvo sklono degeneraciji i da se na ovom negativnom kursu  može zaustaviti samo misterioznom rukom zakonodavca. Konvencionalna klasična misao svugde kaže da, iza pasivnog društva, leži skrivena sila po imenu zakon i zakonodavac (ili se koristi kakav drugi termin da bi se označilo neko neimenovano lice ili osobe od nesumnjivog uticaja i autoriteta) koji pokreće, upravlja, čini dobro i unapređuje čovečanstvo.
 
Odbrana prinudnog rada
 
Razmotrimo prvo citat iz Bosijea  (Bossuet) [Dofenovog] /Dauphin/ tutora na dvoru Luja XIV]:
 
Jedna od stvari najsnažnije utisnutih (od strane koga?) u svest Egipćana bio je patriotizam … Nikome nije bilo dozvoljeno da bude beskoristan za državu. Zakon je svakome propisivao njegov rad, što se prenosilo sa oca na sina. Nikome nije bilo dozvoljeno da ima dve profesije. Niti je neka osoba mogla ići s jednog posla na drugi... Ali, postojao je jedan zadatak kome su svi bili primorani da se povinuju: proučavanje zakona i mudrosti. Nepoznavanje religije i političkih propisa zemlje nije imalo opravdanja ni pod kojim okolnostima. Štaviše, svako zanimanje dodeljivano je (od strane koga?) određenom okrugu... Među dobrim zakonima, jedan od najboljih bio je što je svako bio obučen  (od  koga?) da im se pokorava. Kao posledica toga, Egipat je bio prepun divnih izuma i nije zapostavljano ništa što je život moglo učiniti lakim i mirnim.
Tako prema Bosijeu, ljudi ne izvlače ništa sami iz sebe. Patriotizam, prosperitet, izumi, zemljoradnja, nauka - sve to je dato ljudima radom zakona, vladara. Sve što ljudi treba da čine je da se poviju pred rukovodstvom.
 
Odbrana očinske vlade
 
Bosije ovu ideju države kao izvora sveukupnog napretka dovodi tako daleko da brani Egipćane od optužbe da su odbacili rvanje i muziku.
 
On kaže:
 
Kako je to moguće? Ove veštine izumeo je Trismegist [za koga se tvrdilo da je savetnik egipatskog boga Ozirisa.]
 
I, ponovo, kod Persijanaca, Bosije tvrdi da sve dolazi odozgo:
 
Jedna od najznačajnijih odgovornosti vladara bila je da podstiče poljoprivredu... Baš kao što su postojale službe, osnovane za regulaciju vojske, tako su postojale službe za upravljanje radom na farmama... Persijanci su bili inspirisani neodoljivim poštovanjem prema kraljevskoj vlasti.
 
A, prema Bosijeu, iako izuzetno inteligentni, Grci nisu imali osećaj lične odgovornosti; poput pasa i konja, oni sami nisu mogli da izmisle ni najjednostavnije igre:
 
Grci, prirodno inteligentni i hrabri, rano su kultivisani od strane kraljeva i doseljenika koji su stigli iz Egipta. Od tih egipatskih   vladara Grci su naučili šta su telesne vežbe, trke između ljudi i trke konjima i kolima... Ali, najbolje čemu su Egipćani naučili Grke bilo je da postanu poslušni i dozvole sebi da ih zakon oblikuje radi opšteg dobra.
 
Ideja o pasivnom čovečanstvu
 
Ne može se osporiti da su antičke teorije [koje su izneli ovi najnoviji učitelji, pisci, zakonodavci, ekonomisti i filozofi] smatrale da ljudi sve dobijaju od izvora izvan sebe samih. Kao drugi primer, uzmimo Fenelona  [arhiepiskopa, pisca i učitelja Vojvode Burgundskog].
 
Bio je svedok moći Luja XIV. Pored činjenice da je odgojen u duhu klasičnih nauka i divljenja prema antici, to je, prirodno, navelo Fenelona da prihvati ideju da čovečanstvo treba da bude pasivno; da  su ljudska nesreća i prosperitet - poroci i vrline - izazivani spoljašnjim uticajem koji na njih vrši zakon i zakonodavci. Zato u svojoj Utopiji Salentuma,  ljude - sa svim njihovim interesovanjima, sposobnostima, željama i stvarima koje su u njihovom vlasništvu -  podvodi pod apsolutno diskreciono pravo zakonodavca.
O kakvom god se pitanju radilo, ljudi o njemu ne odlučuju sami; vladar odlučuje za njih. Vladar je opisan kao duša ove bezoblične mase ljudi koji čine naciju. U vladaru obitava misao, predviđanje, sav napredak i princip svekolike organizacije. Stoga je sva odgovornost na njemu.                               
 
Čitava deseta knjiga Fenelonovog Telemaha to dokazuje. Ja čitaoca upućujem na nju i zadovoljavam se da nasumice citiram iz ovog slavnog dela kojem, u svakom drugom pogledu, prvi odajem poštovanje.
 
Socijalisti ignorišu razum i činjenice
 
Sa zapanjujućom lakovernošću, tipičnom za pobornike klasicizma, Fenelon ignoriše autoritet razuma i činjenice, kad opštu sreću Egipćana pripisuje, ne njihovoj sopstvenoj mudrosti, nego mudrosti njihovih kraljeva:
 
Nismo mogli baciti pogled ni na jednu obalu, a da ne vidimo bogate gradove i najlepše locirane seoske posede; polja, nikad na ugaru, svake godine prekrivena zlatnim plodovima; doline, pune stada; radnike, kako se saginju pod težinom voća kojim je zemlja raskošno obdarila svoje uzgajivače; pastire koji su jeku ispunili zvucima nežnih tonova svojih gajdi i svirala.
 
„Srećan je narod”, rekao je Mentor, „kojim vlada mudar kralj...”
 
Kasnije, Mentor je poželeo da posmatram zadovoljstvo i obilje koje se prostiralo celim Egiptom, gde se moglo izbrojati 22.000 gradova. Divio se dobrim policijskim propisima po gradovima; pravdi u korist siromaha, a protiv bogataša; solidnom obrazovanju dece u duhu poslušnosti, rada, trezvenosti i ljubavi prema umetnosti i književnosti; tačnosti sa kojom se izvode svi verski obredi; nesebičnosti, visokom uvažavanju časti, vernosti ljudima i strahu od bogova kojima je svaki otac učio svoju decu. Nikada nije prestajao da se divi prosperitetu ove zemlje. „Srećan je”, govorio            je, „narod kojim ovako vlada mudar kralj”.
 
Socijalisti žele da disciplinuju narod
 
Fenelonova idila na Kritu je još privlačnija. Mentor je primoran da kaže:
 
Sve što vidite na ovom divnom ostrvu resultat je Minosovih zakona. Obrazovanje koje je dodelio deci čini njihova tela jakim i robusnim. Od samog početka, deca se navikavaju na štedljiv i radan život  jer se pretpostavlja da sva čulna zadovoljstva slabe i telo i duh. Stoga im se ne dozvoljava nikakvo zadovoljstvo, osim da postanu nepobedivi, zahvaljujući vrlini, i da steknu slavu ...Ovde se kažnjavaju tri poroka koja prolaze nekažnjeno kod drugih naroda: nezahvalnost, licemerje i pohlepa. Nema potrebe da se ljudi kažnjavaju zbog pompe i raskalašnosti, jer one su nepoznate na Kritu... Nikakav skup nameštaj, nikakva veličanstvena odeća, nikakve slasne gozbe, nikakve pozlaćene palate nisu dozvoljene.
 
Tako Mentor priprema svoga učenika da  - nesumnjivo s najboljim mogućim namerama - oblikuje i manipuliše narod Itake. A da bi uverio učenika u mudrost ovih ideja, Mentor mu recituje primer Salentuma.
Upravo iz  filozofije ove vrste dobijamo naše prve političke ideje! Uče nas da tretiramo ljude slično kao što, u poljoprivredi, instruktor uči seljake kako da pripreme i obrađuju zemljište.
 
Slavno ime i rđava zamisao
 
Sada saslušajte slavnog Monteskijea (Montesquieu) na istu temu:
 
Da bi se održao trgovački duh, neophodno je da ga favorizuju svi zakoni. Proporcionalno deleći imetke koji se stvaraju u trgovini, zakoni treba da svakom siromašnom građaninu obezbede dovoljno povoljnu situaciju koja bi mu omogućila da radi kao drugi. Isti ti zakoni bi trebali da stave svakog bogatog građanina u tako nepovoljnu situaciju da ga primoraju da radi kako bi se održao ili zaradio.
Dakle, zakoni treba da raspolažu svačijim imetkom!
 
Premda je, u demokratiji, stvarna ravnopravnost duša države, nju je ,ipak, tako teško uspostaviti da ekstremna preciznost u ovoj stvari ne bi uvek bila poželjna. Dovoljno je da se ovde uspostavi cenzus da se te razlike u bogatstvu smanje ili utvrde u okvirima određenih granica. Pošto se to uradi, ostaje da se, izvesnim zakonima, izjednače nejednakost nametanjem  opterećenja bogatima i davanjem olakšica siromašnima.
 
Ovde, opet, srećemo ideju o izjednačavanju imetaka pomoću zakona, pomoću sile.
 
U Grčkoj, postoje dve vrste republike. Jedna, Sparta, bila je vojna; druga, Atina, bila je trgovačka. U prvoj je bilo poželjno da građanin bude dokon; u drugoj je podsticana ljubav prema radu.
 
Obratite pažnju na čudesan genije tih zakonodavaca: umanjivanjem vrednosti svih ustaljenih običaja - mešanjem uobičajenih koncepcija svih vrlina - znali su unapred da će se svet diviti njihovoj  mudrosti. Likurg  je svome gradu Sparti obezbedio stabilnost kombinujući sitnu krađu sa dušom pravde; kombinujući najveću vezanost sa najekstremnijom slobodom; kombinujući  najsvirepija verovanja sa najvećom umerenošću. Izgledalo je da svoj grad lišava svih njegovih resursa, umetnosti, trgovine, novca i odbrane. U Sparti, ambicija  nije imala nadu materijalne nagrade. Prirodna osećanja nisu nalazila oduška jer čovek nije bio ni sin, ni muž, ni otac. Čak se ni čednost više nije smatrala pristalom. Tim putem, Likurg je poveo Spartu ka veličini i slavi.
 
Ova smelost, koja se stretala u institucijama Grčke, ponovljena je usred degeneracije i korupcije našeg modernog doba. Povremeno pošten zakonodavac modelovao je narod kod koga se integritet čini isto onako prirodnim kao hrabrost kod Spartanaca.
 
Gospodini Vilijem Pen [Penn], na primer, pravi je Likurg. Iako je gospodin Pen za svoj cilj imao mir - dok je Likurg za svoj cilj imao rat - oni su slični jedan drugom po tome što im je njihov moralni prestiž u odnosu na slobodne ljude omogućavao da prevaziđu predrasude, da potisnu strasti i da povedu svaki svoj narod novim putevima.
 
Zemlja Paragvaj nam pruža još jedan primer [ljudi koje, zarad njihovog sopstvenog dobra, oblikuju njihovi zakonodavci?].
 
No, tačno je da, ako  neko smatra čisto zadovoljstvo komandovanja  najvećom radosti u životu, on razmišlja o zločinu protiv društva; međutim, biće uvek plemenit ideal upravljati ljudima na način koji će ih učiniti srećnijim.
 
Oni koji žele da osnuju slične ustanove moraju učiniti sledeće: uvedite zajedničko vlasništvo nad svojinom kao u Platonovoj republici; duboko poštujte bogove kako je naredio Platon; sprečite da se stranci pomešaju s narodom da biste očuvali običaje; pustite državu, a ne građane, da uspostavi trgovinu. Zakonodavci treba da obezbede zanate, a ne luksuz; oni treba da zadovoljavaju potrebe, a ne želje.
 
Zastrašujuća zamisao
 
Oni koji su podložni vulgarnoj zanesenosti mogu uskliknuti: „Monteskije je to rekao! Tako je veličanstveno! Uzvišeno!” Što se mene tiče, posedujem hrabrost sopstvenog mišljenja. Kažem: Šta! Imate smelosti da to nazovete lepim? To je zastrašujuće! To je užasno! Ovi slučajno odabrani delovi iz Monteskijeovih dela pokazuju da on ljude, slobode i svojinu - samo čovečanstvo - smatra ničim drugim do materijalom zakonodavaca da na njemu vežbaju svoju mudrost.
 
Lider demokrata
 
Ispitajmo sada Rusoa na ovu temu. Ovaj pisac o društvenim pitanjima vrhunski je autoritet demokrata. I, mada društvenu strukturu bazira na volji naroda, on je, više od bilo koga drugog, potpuno prihvatio teoriju ukupne intertnosti čovečanstva u prisustvu zakonodavaca:
 
Ako je istina da je veliki vladar retka pojava, nije li istina da je veliki zakonodavac još ređi? Vladar samo treba da sledi šablon koji stvori zakonodavac. Zakonodavac je mehaničar koji pronalazi mašinu; vladar je samo radnik koji je pušta u pogon.
 
A koju ulogu igraju ljudi u svemu ovome? Oni su samo mašina koja se pušta u pogon. U stvari, ne smatraju li se oni samo sirovinom od koje je mašina sačinjena?
 
Između zakonodavca i vladara postoji isti odnos kao između stručnjaka za poljoprivredu i seljaka; a odnos između vladara i njegovih podanika isti je kao onaj između seljaka i njegove zemlje. Koliko visoko iznad čovečanstva je, onda, postavljen ovaj pisac koji se bavi društvenim pitanjima? Ruso vlada nad samim zakonodavcima i uči ih njihovom zanatu ovim zapovednim izrazima:
 
Hoćete da date stabilnost državi? Onda, što je više moguće približite ekstreme. Nemojte tolerisati ni imućne ljude ni prosjake.
 
Ako je zemljište loše ili jalovo, ili zemlja previše mala za svoje stanovnike, onda se okrenite industriji i zanatima i trampite te proizvode za hranu koja vam je potrebna.
 
... Na plodnom zemljištu - ako vam nedostaje stanovništva - posvetite svu svoju pažnju poljoprivredi jer ona umnožava ljude; zabranite zanate, jer oni služe samo smanjenju broja stanovnika zemlje...
 
Ako imate prostranu i pristupačnu liniju obale, onda prekrijte more trgovačkim brodovima; imaćete sjajan, ali kratak vek. Ako vaša mora zapljuskuju samo nepristupačne stene, neka narod bude varvarski i jede ribu; živeće tiše - možda bolje - a, svakako, srećnije.
 
Ukratko, i pored maksima koje su zajedničke svima, svaki narod ima svoje konkretne uslove. I, sama po sebi, ova činjenica će imati za posledicu zakonodavstvo koje odgovara tim uslovima.
 
Zato su nekada Hebreji - i, odskora, Arapi - imali religiju kao svoj glavni cilj. Cilj Atinjana bio je književnost; Kartagine i Tira, trgovina; Rodosa, pomorstvo; Sparte, rat;  a Rima, vrlina. Autor Duha zakona pokazao je kojom veštinom zakonodavac treba da usmeri svoje institucije prema svakom od ovih ciljeva... Ali, pretpostavimo da zakonodavac pogrešno protumači svoj pravi cilj i radi u skladu sa principom drugačijim od principa navedenog u prirodi stvari? Pretpostavimo da izabrani princip ponekad stvara ropstvo, a ponekad slobodu; ponekad bogatstvo, a ponekad stanovništvo; ponekad mir, a  ponekad osvajanja? Ovo brkanje ciljeva će lagano oslabiti zakon i iskvariti ustav. Država će biti podvrgnuta beskrajnim agitacijama, sve dok ne bude uništena ili promenjena, a nepobediva priroda će povratiti svoje carstvo.
 
Ali, ako je priroda dovoljno nepobediva da povrati svoje carstvo, zašto Ruso ne prizna da joj, na prvom mestu, zakonodavac nije  ni trebao da ga dobije? Zašto on ne vidi da bi se ljudi, sledeći svoje sopstvene instinkte, okrenuli obradi plodnog zemljišta i trgovini na prostranoj i pristupačnoj obali, bez uplitanja Likurga ili Solona ili Rusoa koji bi lako mogli ne biti u pravu.
 
Socijalisti žele nametnut konformizam
 
Bilo kako bilo, Ruso daje stvaraocima, organizatorima, direktorima, zakonodavcima i kontrolorima društva strašnu odgovornost. On je, stoga, pun zahteva prema njima:
 
Onaj ko bi smeo da se primi političkog stvaranja naroda trebalo bi da veruje kako može da, tako reći, transformiše ljudsku prirodu; da transformiše svakog pojedinca - koji je, sam za sebe, usamljna i savršena celina - u običan deo veće celine od koje će pojedinac od tada primati svoj život i suštinu. Zato bi osoba koja se lati političkog stvaranja naroda trebalo da veruje u svoju sposobnost da izmeni čovekovu konstituciju; da je ojača; da zameni fizičku i nezavisnu egzistenciju koju daje priroda, egzistencijom koja je parcijalna i moralna. Ukratko, takozvani stvaralac političkog čoveka mora ukloniti sile samog čoveka i nadahnuti ga drugim silama koje su mu prirodno strane.              
 
Sirota ljudska priroda! Šta bi postalo od ljudskog dostojanstva kada bi ga poverili sledbenicima Rusoa?
 
Zakonodavci žele da oblikuju čovečanstvo
 
Ispitajmo, sada, Rejnala u vezi sa oblikovanjem čovečanstva od strane zakonodavca:
 
Zakonodavac, prvo, mora razmotriti klimu, vazduh i tlo. Resursi, koji njemu stoje na raspolaganju, određuju njegove dužnosti. On, prvo, mora razmotriti svoj lokalitet. Stanovništvo, koje živi na morskim obalama mora imati zakonodavstvo isplanirano za plovidbu... Ako se radi o kopnenom naselju, zakonodavac mora praviti planove prema prirodi i plodnosti zemljišta...
 
Genije zakonodavca otkriće se naročito u raspodeli svojine. Opšte je pravilo da se, pri osnivanju nove kolonije u ma kojoj zemlji svakom čoveku da dovoljno zemljišta da izdržava svoju porodicu...                        
 
Na nekultivisanom ostrvu koje naseljavate decom, ne treba da radite ništa drugo nego da pustite seme istine da klija uporedo sa razvojem razuma. Ali, kada naseljavate naciju s prošlošću u novu zemlju, umešnost zakonodavca leži u politici nedozvoljavanja ljudima da zadrže štetna mišljenja i običaje koji bi se na bilo koji način mogli korigovati i izlečiti. Ako želite da sprečite da ta mišljenja i običaji postanu stalni, snabdećete sledeće pokoljenje opštim sistemom javnog obrazovanja dece. Vladar ili zakonodavac ne bi nikada trebalo da osnivaju  koloniju, a da prethodno ne organizuju istovremeno upućivanje mudrih ljudi da podučavaju omladinu ...
 
U novoj koloniji se brižljivom zakonodavcu, koji želi da pročisti običaje i ponašanje ljudi, otvara obilje mogućnosti. Ako ima vrlinu i genijalnost, zemlja i ljudi koji mu stoje na raspolaganju će mu dušu nadahnuti društvenim planom. Autor može samo nejasno da anticipira plan, jer je on neminovno podložan nestabilnosti svih hipoteza; problem ima mnogo oblika, komplikacija i okolnosti koje je teško predvideti i detaljno urediti.
 
Zakonodavcima je rečeno kako da upravljaju ljudima
 
Rejnalova uputstva zakonodavcima o tome kako da upravljaju ljudima mogu se porediti sa profesorom agronomije koji drži predavanje studentima: „Klima je prvo pravilo poljoprivrednog proizvođača. Njegovi resursi određuju njegovu proceduru. On prvo mora razmotriti svoj lokalitet. Ako je zemljište glinovito, on mora da radi to i to. Ako je zemljište peskovito, on mora raditi na drugi način. Poljoprivrednom  proizvođaču, koji želi da očisti i unapredi svoje zemljište, otvorena je svaka mogućnost. Ako je dovoljno vešt, stajsko đubrivo koje mu stoji na raspolaganju sugerisaće mu plan rada. Profesor može samo nejasno da anticipira plan, jer je on neminovno podložan nestabilnosti svih hipoteza; problem ima mnogo oblika, komplikacija i okolnosti koje je teško predvideti i detaljno urediti.”
 
Oh, uzvišeni pisci! Molim vas, setite se ponekad da su ta glina, taj pesak i to stajsko đubrivo, kojima tako proizvoljno raspolažete, ljudi! Oni su vam ravni! Oni su inteligentna i slobodna ljudska bića poput vas! Kao i vi, i oni su od Boga dobili sposobnost da uočavaju, da planiraju unapred, da misle i da sami prosuđuju!
 
Privremena diktatura
 
Evo šta kaže Mabli o pitanju zakona i zakonodavca. U pasusima koji su prethodili ovom koji je ovde citiran, Mabli je pretpostavio da su zakoni, zbog zanemarivanja bezbednosti, istrošeni. On nastavlja da se obraća čitaocu ovako: Pod tim uslovima, očigledno je da su federi vlade labavi. Zategnite ih ponovo i zlo će biti izlečeno ... Mislite manje na to kako da kaznite greške, a više kako da nagradite ono što vam je potrebno. Na taj način, vraćate snagu mladosti vašoj republici. Pošto slobodni ljudi nisu poznavali ovu proceduru, oni su izgubili svoju slobodu! Ali, ako je zlo toliko napredovalo da ga uobičajene procedure vlade ne mogu izlečiti, onda jedno kratko vreme pribegnite vanrednom sudu sa znatnim ovlašćenjima. Mašti građanstva treba zadati težak udarac.
 
Tako Mabli nastavlja kroz dvadeset tomova.
 
Pod uticajem učenja poput ovog - koje potiče od  klasičnog obrazovanja - došlo je vreme kad je svako želeo da se postavi iznad čovečanstva kako bi ga uredion, organizovao i regulisao na sopstveni način.
 
Socijalisti žele ravnopravnost bogatstva
 
Ispitajmo po pitanju zakonodavaca i čovečanstva sledećeg, Kondijaka (Condillac):
 
Moj Bože, uzmi lik Likurga ili Solona. I pre no što završiš s čitanjem ovog eseja, zabavi se obezbeđivanjem zakona nekim divljacima u Americi ili Africi. Zatvori te nomade u utvrđena boravišta; nauči ih kako da gaje stada... Pokušaj da razviješ društvenu svest koju im je priroda usadila... Primoraj ih da počnu da obavljaju dužnosti čovečanstva... Koristi kaznu da im ogadiš čulna zadovoljstva. Tada ćeš videti da će svaka stavka tvog zakonodavstva navesti divljake da izgube porok i steknu vrlinu.
Svi ljudi su imali zakone. No, mali broj ljudi je bio srećan.
 
Zašto je to tako? Zato što su sami zakonodavci skoro uvek bili neuki po pitanju svrhe društva, koja  leži u sjedinjenju porodica pomoću zajedničkog interesa.
 
Nepristrasnost u zakonu čine dve stvari: uspostavljanje ravnopravnosti u bogatstvu i ravnopravnosti u dostojanstvu među građanima... Što uspostave veću ravnopravnost, zakoni postaju srazmerno nesigurniji za svakog građanina... Kad su svi ljudi ravnopravni u bogatstvu i dostojanstvu - i kad zakoni ne ostave nikakvu nadu da može doći do poremećaja ove ravnopravnosti – kako ljude tada može podsticati pohlepa, ambicija, raspusnost,dokonost, lenjost, zavist, mržnja ili ljubomora?
               
Ono što ste naučili o republici Sparti treba da vam razjasni ovo pitanje. Nijedna druga država nije nikada imala zakone koji bili više u skladu sa prirodnim poretkom, sa ravnopravnošću.
 
Greška socijalističkih pisaca
 
U stvari, nije neobično što je tokom 17. i 18. veka ljudska rasa smatrana inertnom materijom, spremnom da primi sve - oblik, lik, energiju, pokret, život - od velikog vladara ili velikog zakonodavca ili velikog genija.Ti vekovi su zadojeni proučavanjem antike. A antika svuda - u Egiptu, Persiji, Grčkoj, Rimu - pruža isti prizor nekoliko ljudi koji oblikuju čovečanstvo prema svome ćefu, zahvaljujući prestižu sile i obmane. No, to ne dokazuje da je takva situacija poželjna. Pošto su  čovek i društvo sposobni da se poprave, to pokazuje samo da je prirodno očekivati da greška, neznanje, despotizam, ropstvo i sujeverje treba da budu najveći na počecima istorije. Napred citirani pisci nisu pogrešili kad su utvrdili da su antičke institucije takve, već su pogrešili kad su ih ponudili na divljenje i podražavanje budućim generacijama. Nekritični i detinjasti  konformisti, uzeli su zdravo za gotovo veličinu, dostojanstvo, moral i sreću veštačkih društava antičkog sveta. Nisu razumeli  da se znanje javlja i raste protokom vremena; i da, srazmerno tom rastu znanja, moć zauzima mesto prava i društvo se ponovo uzima kontrolu nad samim sobom.
 
Šta je sloboda?
 
U stvari, kakve smo političke borbe svedoci? To je institktivna borba svih ljudi za slobodu. A kakva je ta sloboda, na pomenu čijeg  imena srce brže kuca i svet uzdrhti?  Nije li to zajednica svih sloboda – sloboda savesti, obrazovanja, udruživanja, štampe, putovanja, rada, trgovine? Ukratko, nije li sloboda sloboda svakog pojedinca da u  potpunosti koristi svoje sposobnosti, sve dok pri tom ne ugrožava druge ljude? Nije li sloboda uništenje svakog despotizma - uključujući, naravno, despotizam zakona? Najzad, nije li sloboda ograničavanje zakona samo na njegovu racionalnu sferu organizovanja prava pojedinca na zakonsku samoodbranu, kažnjavanja nepravde?
 
Mora se priznati da je sklonost ljudske rase prema slobodi uveliko osujećena, posebno u Francuskoj. Ovo je u velikoj meri posledica kobne želje - usvojene od antičkih učenja - koju naši pisci o društvenim problemima imaju kao nešto zajedničko: oni žele da se postave iznad čovečanstva da bi ga uređivali, organizovali i regulisali prema svojoj mašti.
 
Filantropska tiranija
 
Dok društvo krči put  prema slobodi, ti slavni ljudi koji se stavljaju na njegovo čelo, ispunjeni duhom 17. i 18. veka. Oni misle samo na podvrgavanje čovečanstva mentalnoj tiraniji sopstvenih društvenih izuma. Poput Rusoa, oni žele da primoraju čovečanstvo da pokorno nosi jaram javnog blagostanja koji su izmislili u sopstvenoj mašti.
 
Ovo je posebno važilo za 1789.godinu. Tek što je stari režim uništen, a već je društvo podvrgnuto drugim veštačkim aranžmanima, uvek polazeći sa iste tačke: svemoći zakona.
 
Čujte ideje nekoliko pisaca i političara iz tog perioda:
 
SEN ŽIST: Zakonodavac naređuje budućnosti. Na njemu je da hoće dobro čovečanstvu. Na njemu je da ljude napravi onim što on hoće da budu.
ROBESPJER: Funkcija vlasti je da usmerava fizičke i moralne snage nacije prema cilju zbog kojeg je i stvorena politička zajednica.
BILO-VAREN: Narod koji treba da se vrati slobodi mora se formirati iznova. Jaka sila i energična akcija neophodne su da se unište stare predrasude, promene stari običaji, poprave izopačena osećanja, ograniče suvišne potrebe i unište ukorenjeni poroci... Građani, nefleksibilna strogost Likurga stvorila je čvrste temelje spartanske republike. Slab i poverljiv karakter Solona gurnuo je Atinu u ropstvo. Ova paralela sadrži svu nauku vladanja.
Le PELTIJE (Le Pelletier): Imajući u vidu razmere ljudske degradacije, uveren sam da je neophodno sprovesti potpunu obnovu i, ako mogu tako da se izrazim, stvaranje novog naroda.
 
Socijalisti žele diktaturu
 
Opet se tvrdi da ljudi nisu ništa drugo do sirovine. Nije na njima da žele sopstveno unapređenje; oni su za to nesposobni. Prema Sen Žistu, za to je sposoban samo zakonodavac. Ljudi treba da budu samo ono što zakonodavac hoće da budu. Prema Robespjeru, koji bukvalno kopira Rusoa, zakonodavac počinje time što objavljuje cilj zbog kojeg je i stvorena politička zajednica. Kad se to utvrdi, vlada treba samo da usmeri fizičke i moralne snage nacije prema  tom cilju. U međuvremenu, pripadnici nacije treba da ostanu potpuno pasivni. A, prema učenju  Bilo-Varena narod ne treba da ima nikakve predrasude, nikakva osećanja i nikakve želje, osim onih koje odobri zakonodavac. On ide čak tako daleko da kaže kako je nefleksibilna strogost jednog čoveka temelj republike.
 
U slučajevima gde je navodno zlo toliko veliko da ga uobičajene procedure vlade ne mogu izlečiti, Mabli preporučuje diktaturu da bi se unapredila vrlina: „Pribegnite”, kaže on, „vanrednom sudu sa znatnim ovlašćenjima. Mašti građana treba zadati težak udarac.” Ova doktrina nije zaboravljena. Čujte Robespjera:
Princip republikanske vlasti je vrlina, a sredstvo potrebno za uspostavljanje vrline je teror. U našoj zemlji, želimo da zamenimo moral za sebičnost, poštenje za čast, principe za običaje, dužnosti za manire, carstvo razuma za tiraniju mode, prezir prema poroku za prezir prema siromaštvu, gordost za drskost, duševnu veličinu za taštinu, ljubav prema slavi za ljubav prema novcu, dobre ljude za dobre drugare, zaslugu za spletku, genije za razum, istinu za sjaj, šarm sreće za dosadu zadovoljstva, ljudsku veličinu za sitne duše velikana, darežljiv, jak, srećan narod za dobrodušne, frivolne, degradirane ljude; ukratko, želimo da zamenimo sve vrline i čuda republike porocima i apsurdima monarhije.
 
Arogancija diktatora
 
Kako strašno visoko iznad ostatka čovečanstva sebe, ovde, postavlja Robespjer! I obratite pažnju na aroganciju sa kojom govori. Ne zadovoljava ga da se moli za veliko buđenje ljudskog duha. Niti takav rezultat očekuje od dobro uređene vlade. Ne, on lično će prepraviti čovečanstvo i to uz pomoć terora.
 
Ova masa loših i kontradiktornih izjava je izvađena iz Robespjerovog govora u kome želi da objasni načela morala kojima bi trebalo da se rukovodi revolucionarna vlada. Obratite pažnju da Robespjer ne zahteva diktaturu samo u svrhe odbijanja inostrane invazije ili slamanja opozicionih grupa. On, pre, želi diktaturu da bi mogao koristiti teror za nametanje sopstvenih moralnih principa zemlji. On kaže da taj čin treba da bude samo privremena mera koja prethodni novom ustavu. Ali, u stvarnosti, želi ništa manje nego da teror iskoristi da u Francuskoj ugasi sebičnost, čast, običaje, manire, modu, tačtinu, ljubav prema novcu, dobro druženje, spletku, razum, čulnost i siromaštvo. Sve dok on, Robespjer, ne postigne ta čuda, kako ih s pravom zove, neće dozvoliti da zakon ponovo zavlada.*
 
Indirektan prilaz despotizmu
 
Obično,međutim, ta gospoda - reformatori, zakonodavci i pisci o društvenim pitanjima - ne žele da čovečanstvu nametnu direktan despotizam. O ne, oni su isuviše umereni i čovekoljubivi za takvu direktnu akciju. Umesto toga, okreću se zakonu za taj despotizam, taj apsolutizam, tu svemoć. Oni žele samo da stvaraju zakone.
 
Da bi pokazao prevlast ove čudne ideje u Francuskoj, trebalo bi da prepišem ne samo celokupna dela Mablija, Rejnala, Rusoa i Fenelona - uz dodatak dugih izvoda Bosijea i Monteskijea - već i celokupan zbornik Konvencije.Tako šta neću raditi; čitaoca jednostavno upućujem na njih.
 
Napoleon je želeo pasivno čovečanstvo
 
Uopšte ne čudi, naravno, da se ista ta ideja jako dopala Napoleonu revnosno ju je prigrlio i energično koristio. Poput hemičara, Napoleon je smatrao čitavu Evropu materijalom za svoje eksperimente. Ali, blagovremeno, taj materijal je reagovao protiv njega.
 
Na Sv. Jeleni - duboko razočaran - Napoleon je izgleda prepoznao neku inicijativu u čovečanstvu. Prepoznavši je, postao je manje neprijateljski raspoložen prema slobodi. Ipak, ovo ga nije sprečilo da u testamentu svom sinu ostavi ovu lekciju: „Vladati znači povećati i širiti moral, obrazovanje i sreću”.
 
Posle svega, teško da moramo citirati ista mišljenja Morelija, Babefa (Babeuf), Ovena (Owen), Sen-Simona (Saint-Simon) i Furijea (Fourier). Evo, međutim, nekoliko izvoda iz knjige Luja Blana  (Blanc) o organizaciji rada: „Prema našem planu, društvo dobija svoju pokretačku snagu od sile".
 
Razmotrite sada ovo: impuls iza te pokretačke snage treba da obezbedi plan Luja Blana; njegov plan treba nametnuti društvu; društvo na koje se misli je ljudska rasa. Stoga, ljudska rasa treba da dobije pokretačku snagu od Luja Blana.
 
Reći ćete sada da su ljudi slobodni da prihvate ili odbace ovaj plan. Mora se priznati, ljudi su slobodni da prihvate ili odbace savet od koga god žele. Ali, gospodin Luj Blan tako ne shvata stvar. On očekuje da se njegov plan ozakoni i, tako, silom nametne ljudima snagom zakona:
 
Prema našem planu, država treba samo da donosi zakone o radu (ništa drugo?), pomoću kojih industrijski progres može i mora da se nastavi u punoj slobodi. Država samo postavlja društvo na nagib (samo to?) Potom će društvo skliznuti niz nagib prostom snagom stvari i prirodnim funkcionisanjem ustanovljenog mehanizma.
 
No, kakav je taj nagib na koji ukazuje gospodin Luj Blan?Zar ne vodi u provaliju? (Ne, vodi u sreću). Ako je to tačno, zašto društvo,onda, ne ide tamo po sopstvenom izboru? (Zato što društvo ne zna šta hoće; ono mora biti pokrenuto). Šta će ga pokrenuti? (Sila.) A ko će obezbediti pokretačku snagu za tu silu? (Pa, izumitelj mašine - u ovom slučaju, gospodin Luj Blan).
 
Začarani krug socijalizma
 
Nećemo nikada pobeći iz tog kruga: ideje pasivnog čovečanstva i sile zakona koju veliki čovek koristi da bi pokrenuo ljude.
 
Kad se jednom nađe na nagibu, da li će društvo uživati istu slobodu? (Svakako). A šta je sloboda, gospodine Luj Blan?
 
Jednom za svagda, sloboda nije samo dato pravo; ona je takođe moć data nekoj osobi da koristi i razvija svoje sposobnosti pod vladavinom pravde i pod zaštitom zakona.
 
Ovo nije beznačajna razlika; njeno značenje je duboko, a njene posledice je teško proceniti. Jer kad se složimo da osoba, da bi bila potpuno slobodna, mora da ima moć da koristi i razvija svoje sposobnosti, onda sledi da svaka osoba ima pravo da od društva traži ono obrazovanje koje će joj omogućiti da se razvija. Takođe sledi da svaka osoba ima pravo da od društva traži oruđa za proizvodnju, bez kojih ljudska delatnost ne može biti u punoj meri efikasna. No, kojom akcijom društvo može dati svakoj osobi neophodno obrazovanje i neophodna oruđa za proizvodnju ako ne akcijom države?
 
Zato, opet, sloboda je moć. Iz čega se ta moć sastoji? (Iz obrazovanja i dobijanja oruđa za proizvodnju.) Ko će obezbediti obrazovanje i oruđa za proizvodnju? (Društvo, koje ih duguje svakom). Kojom akcijom će društvo dati oruđa za proizvodnju onima koji ih ne poseduju? (Pa, akcijom države.) A od koga će ih država uzeti?
 
Neka čitalac sam odgovori na ovo pitanje neka sagleda i pravac kuda nas ovo vodi.
 
Doktrina demokrata
 
Neobičan fenomen našeg vremena - koji će verovatno zaprepastiti naše potomke - je doktrina zasnovana na ovoj trostrukoj hipotezi: ukupnoj inertnosti čovečanstva, svemoći zakona i nepogrešivosti zakonodavca. Te tri ideje čine sveti simbol onih koji sebe proglašavaju potpuno demokratskim.
 
Zagovornici ove doktrine takođe izjavljuju da su društveni. U meri u kojoj su demokratski, oni bezgraničnu veru polažu u čovečanstvo. No, u meri u kojoj su društveni, oni čovečanstvo smatraju malo boljim od blata. Ispitajmo detaljnije ovaj  kontrast.
 
Kakav je stav demokrate kada se diskutuje o političkim pravima? Kako gleda na ljude kad treba izabrati zakonodavca. Ah, onda se tvrdi da ljudi poseduju instiktivnu mudrost; obdareni su najfinijom percepcijom; njihova volja uvek je  prava; opšta volja ne može da pogreši; glasanje nikada ne može biti previše univerzalno.
 
Kad dođe vreme glasanja, glasač  se očigledno neće pitati ni za kakvu garanciju svoje mudrosti. Njegova volja i sposobnost izbora se mudro uzimaju zdravo za gotovo. Mogu li ljudi pogrešiti? Zar ne živimo u doba prosvetiteljstva? Šta! Zar ljude uvek treba držati na uzici? Zar svoja prava nisu stekli velikim naporom i žrtvom? Zar nisu dali dovoljno dokaza o sopstvenoj inteligenciji i mudrusti?  Zar nisu odrasli? Zar nisu sposobni sami da prosude? Zar ne znaju šta je za njih najbolje? Postoji li klasa ljudi koja bi imala toliko smelosti da se postavi iznad ljudi  i sudi i deluje za njih?  Ne, ne, ljudi jesu i treba da budu slobodni. Oni žele sami da vode svoje poslove i to će i uraditi.
 
Ali, kad je zakonodavac konačno izabran – ah! Onda ton njegovog govora trpi zaista radikalnu promenu. Ljudi se vraćaju pasivnosti i nesvesnom; zakonodavac dobija svemoć. Sad je na njemu da inicira, usmerava, pokreće i organizuje. Čovečanstvo treba samo da se potčini; kucnuo je čas despotizma. Sada uočavamo ovu kobnu zamisao: ljudi koji su, za vreme izbora, bili tako mudri, tako moralni i tako savršeni sada nemaju nikakvih sklonosti; ili, ako ih imaju, to su sklonosti koje vuku dole u degradaciju.
 
Socijalistički koncept slobode
 
Ali, zar ljudima ne treba dati malo slobode?
 
No, gospodin Konsideran (Considerant) nas je uverio da sloboda neminovno vodi monopolu!
 
Shvatamo da sloboda znači konkurenciju. Ali, prema gospodinu Luj Blanu, konkurencija je sistem koji uništava privrednike i iskorenjuje ljude. Iz tog razloga se slobodni ljudi uništavaju i iskorenjuju srazmerno stepenu svoje slobode. (Možda bi gospodin Luj Blan trebalo da pogleda rezultate konkurencije, na primer, u Švajcarskoj, Holandiji, Engleskoj i Sjedinjenim Državama).
 
Gospodin Luj Blan nam takođe govori da konkurencija vodi monopolu. Pomoću istog rezonovanja, on nas tako informiše da niske cene vode visokim cenama; da konkurencija vodi proizvodnju destruktivnoj aktivnosti; da konkurencija iscrpljuje izvore kupovne moći; da konkurencija nameće porast proizvodnje pri čemu, istovremeno, nameće smanjenje potrošnje. Iz ovog sledi da slobodni ljudi proizvode da ne bi trošili; da sloboda znači ugnjetavanje i ludilo među ljudima; i da se gospodin Luj Blan za to apsolutno mora pobrinuti.
 
Socijalisti se boje svih sloboda
 
Pa, kakvu bi slobodu zakonodavci trebalo da dozvole ljudima? Slobodu savesti? (No, kad bi to bilo dozvoljeno, videli bi ljude kako koriste priliku da postanu ateisti).
 
Onda, slobodu obrazovanja? (Ali, roditelji bi plaćali profesore da njihovu decu uče nemoralu i neistinama; pored toga, prema gospodinu Tijeru (Thiers), kad bi obrazovanje bilo prepušteno nacionalnoj slobodi, ono bi prestalo da bude nacionalno i mi bismo svoju decu učili idejama Turaka i Indusa; dok, zahvaljujući ovom  zakonskom despotizmu nad obrazovanjem, naša deca  imaju tu sreću da ih uče plemenitim idejama  Rimljana.)
 
Onda, slobodu rada? (Ali,to bi značilo konkurenciju koja, zauzvrat, ostavlja neutrošenu proizvodnju, uništava privrednike i iskorenjuje ljude).
 
Možda, slobodu trgovine? (Ali, svako zna - i zagovornici zaštitnih carina su dokazali u više navrata - da sloboda trgovine uništava svakog ko se u nju upusti i da je neophodno suzbiti slobodu trgovine da bi prosperirali).
 
Možda, onda, slobodu udruživanja? (Ali, prema socijalističkoj doktrini, prava sloboda i dobrovoljno udruživanje su u međusobnoj protivurečnosti, a cilj socijalista je da suzbiju slobodu udruživanja upravo da bi primorali ljude da se udružuju u pravoj slobodi).
 
Jasno je, onda, da savest socijaldemokrata ne može ljudima da dozvoli nikakvu slobodu zato što veruju da je ljudska priroda uvek sklona degradacji i katastrofi svake vrste. Zato, naravno, zakonodavci moraju praviti planove za ljude da ih spasu od njih samih.
 
Ovaj način rezonovanja dovodi nas do teškog pitanja: ako su ljudi onako nesposobni, onako nemoralni i onako neuki kako na to ukazuju političari, zašto se onda pravo glasa tih istih ljudi brani sa takvim ostrašćenim insistiranjem?
 
Ideja natčoveka
 
Tvrdnje ovih organzatora čovečanstva nameću još jedno pitanje koje sam im često postavljao i na koje, koliko znam, nisu nikada odgovorili: ako su prirodne sklonosti čovečanstva toliko rđave da nije bezbedno dozvoliti ljudima da budu slobodni, kako to da su skonosti tih organizatora uvek dobre? Zar zakonodavci i njihovi naimenovani  zastupnici takođe ne pripadaju ljudskoj rasi? Ili, veruju da su oni sami sačinjeni od finijeg materijala nego ostatak čovečanstva? Organizatori smatraju da društvo, ako ostane neusmereno, juri strmoglavce u neminovnu propast zato što su ljudski instinkti tako izopačeni. Zakonodavci tvrde da zaustavljaju ovaj samoubilački kurs i daju mu zdraviji pravac. Očito su,onda, zakonodavci i organizatori od Nebesa dobili inteligenciju i vrlinu koji ih stavljaju izvan i iznad čovečanstva; ako je tako, pustimo da pokažu  pravo svojine nad takvom superiornošću.
 
Bili bi pastiri nama, njihovim ovcama. Takav aranžman , svakako, pretpostavlja da su oni prirodno superiorni u odnosu na nas ostale. I, svakako, imamo puno opravdanje da od zakonodavaca i organizatora zahtevamo dokaz te prirodne superiornosti.
 
Socijalisti odbijaju slobodan izbor
 
Molim shvatite da ja ne osporavam njihovo pravo da izmišljaju socijalne kombinacije, da ih reklamiraju, da ih zagovaraju i isprobavaju  na sebi, na sopstveni račun i rizik. Ali, osporavam njihovo pravo da nam te planove nameću zakonom - silom - i da nas primoravaju da za njih plaćamo poreze.
 
Ne insistiram na tome da se pobornici raznih društvenih škola mišljenja - prudonisti, kabetisti, furijeovci, univerziteristi, protekcionisti - odreknu svojih raznovrsnih ideja. Insistiram samo da se odreknu te jedne zajedničke ideje: treba samo da odustanu od ideje da nas primoraju da pristanemo na njihove grupe i serije, njihove podruštvljene projekte, njihove banke s bespovratnim kreditima, njihov grčko-rimski koncept morala i njihove trgovinske propise. Tražim samo da nam se dozvoli da sami odlučimo o tim planovima; da nas ne teraju da ih prihvatamo, direktno ili indirektno, ako smatramo da su u suprotnosti sa našim interesima ili odvratni našim savestima.
 
Ali, ti organizatori žele pristup poreskim fondovima i zakonskoj moći da bi sproveli svoje planove. Pored toga što je ugnjetačka i nepravedna, ova želja takođe implicira kobnu pretpostavku da je organizator nepogrešiv, a čovečanstvo nekompetentno. Ali, opet, ako ljudi nisu kompetentni da sami prosuđuju,čemu  onda sva ta priča o opštem pravu glasa?
 
Uzrok francuske revolucije
 
Ovo idejno protivurečje se, nažalost ali logično, odrazilo na događaje u Francuskoj. Na primer, Francuzi su predvodili sve ostale Evropljane u ostvarivanju prava - ili, preciznije, političkih zahteva. Ipak, ova činjenica nas ni u kom pogledu nije sprečila da postanemo narod kojim se najviše vlada, koji se najviše reguliše, kome se najviše nameće, koji se najviše upreže i koji se najviše eksploatiše u Evropi. Francuska  takođe predvodi druge nacije kao ona u kojoj se stalno mogu očekivati  revolucije. A, pod tim okolnostima, sasvim je prirodno da to i bude slučaj.
 
I ostaće slučaj sve dok naši političari budu prihvatali ideju koju je tako lepo izrazio gospodin Luj Blan: „Društvo dobija svoju  pokretačku snagu od sile”.Ovo će ostati tako sve dok ljudska bića sa osećanjima ostaju pasivna; sve dok sebe smatraju nesposobnim da svoj prosperitet i sreću unaprede sopstvenom inteligencijom i sopstvenom energijom; sve dok očekuju sve od zakona; ukratko, sve dok zamišljaju da je njihov odnos prema državi isti kao odnos ovce prema pastiru.
 
Ogromna moć vlasti
 
Sve dok te ideje preovlađuju, jasno je da je odgovornost vlasti ogromna. Dobra i loša sreća, bogatstvo i siromaštvo, jednakost i  nejednakost, vrlina i porok - svi, onda, zavise od političke administracije. Optererećena je svim, preduzima sve, radi sve; zato je odgovorna za sve. Ako imamo sreće, onda vlast traži našu zahvalnost; ali, ako nemamo sreće, onda vlast mora da snosi krivicu. Jer, zar ne stoje  sada naše ličnosti i svojina na raspolaganju vlasti? Zar zakon nije svemoćan?
 
Stvarajući monopol nad obrazovanjem, vlast mora odgovoriti nadama očeva porodica koji su, tako, lišeni svoje slobode; a ako se ta nada poljulja, čija je to greška?
 
Regulišući privredu, vlast se obavezala da učini da privreda procveta; u suprotnom, apsurdno je lišiti privredu slobode. A, ako privreda sada ispašta, čija je to greška?
 
Mešajući se u trgovinski bilans igranjem sa carinama, vlast se obavezuje da učini da trgovina procveta; a ako to ima za posledicu uništenje umesto prosperiteta, čija je to greška?
 
Dajući pomorskim delatnostima zaštitu u zamenu za slobodu, vlast preuzima na sebe da ih učini profitabilnim; a ako postanu teret poreskim obveznicima, čija je to greška?          
 
Stoga, nema nevolja sa nacijom za koju se vlast dobrovoljno ne pravi odgovornom. Iznenađuje li,onda, da svaki neuspeh povećava opasnost od još jedne revolucije u Francuskoj?
 
A kakav se lek za to predlaže? Beskrajno širenje zakonskog domena; odnosno, odgovornosti vlasti.
 
Ali, ako vlast preuzme na sebe da kontroliše i povećava plate i ne može to da uradi; ako vlast preuzme ne sebe brigu o svima koji bi mogli biti u stanju potrebe i ne može to da uradi; ako vlast preuzme na sebe da pomaže sve nezaposlene radnike i ne može to da uradi; ako vlast preuzme na sebe da daje beskamatne novčane pozajmice svim  zajmoprimcima i ne može to da uradi;  ako, po rečima koje su se, moramo sa žaljenjem reći, izmakle peru gospodina d' Lamartena „država smatra da je njena svrha da prosveti, razvija, širi, jača, produhovljuje i posvećuje dušu naroda” - i ako vlast ne može da uradi sve te stvari, šta onda? Nije li izvesno da će posle svakog  neuspeha vlasti - koji je, avaj, više nego verovatan - doći do jedne podjednako neizbežne revolucije?
 
Politika i ekonomija
 
[Vratimo se sada pitanju koje je ukratko razmotreno na početnim stranicama ove teze: odnosu ekonomije i politike - političke ekonomije.]
 
Ekonomija se mora razviti kao nauka pre no što postane moguće logički formulisati politiku kao nauku. U suštini, ekonomija je nauka kojom se utvrđuje da li su interesi ljudskih bića usklađeni ili suprotstavljeni. To se mora znati pre nego što se  formuliše politika, kao nauka kojom se utvrđuju prave funkcije vlasti.

 
Neposredno posle razvijanja ekonomije kao nauke i na samom početku formulacije politike kao nauke, mora se odgovoriti na sledeće pitanje od opšte važnosti: Šta je zakon? Šta bi trebalo da bude? Koji je njegov delokrug; njegove granice? Na kom mestu, logično, prestaju prave moći zakonodavca?
 
Ne oklevam da odgovorim: Zakon je zajednička sila organizovana da deluje kao prepreka nepravdi. Ukratko, zakon je pravda.
 
Prave zakonodavne funkcije
 
Nije istina da zakonodavac ima apsolunu vlast nad našim ličnostima i svojinom. Postojanje ličnosti i svojine prethodi postojanju zakonodavca i njegova funkcija je samo u tome da garantuje njihovu bezbednost.
 
Nije istina da je funkcija zakona da regulše naše savesti, naše ideje, naše volje, naše obrazovanje, naša mišljenja, naš rad, našu profesiju, naše talente ili naša zadovoljstva. Funkcija zakona je da zaštiti slobodno ostvarivanje tih prava i da spreči svakoga da ometa slobodno ostvarivanje istih tih prava od strane bilo koje druge osobe.
 
Pošto zakon obavezno zahteva podršku sile, njegov zakonodavni domen je samo u oblastima gde je neophodna primena sile. To je pravda.
 
Svaki pojedinac ima pravo da koristi silu za zakonitu samoodbranu. Upravo iz tog razloga se kolektivna sila - koja je samo organizovana kombinacija individualnih sila - može zakonito koristiti u iste svrhe; i ne može se zakonito primenjivati u bilo koje druge svrhe.
 
Zakon je isključivo organizacija individualnog prava na samoodbranu koje je postalo pre formalnog ustanovljenja zakona. Zakon je pravda.
 
Zakon i milosrđe nisu isti
 
Misija zakona nije da ugnjetava ljude i pljačka  njihovu svojinu, čak i kada deluje u filantropskom duhu. Njegova misija je da štiti ljude i svojinu.
 
Dalje, mora se reći da zakon može biti filantropski ako se, usput, suzdrži od ugnjetavanja ljudi i pljačkanja njihove svojine; to bi bila protivrečnost. Zakon ne može izbeći da utiče na ljude i svojinu; a ako zakon deluje na bilo koji način osim da ih štiti, njegove akcije tada neminovno narušavaju slobodu ljudi i njihovo pravo na sopstveno vlasništvo.
 
Zakon je pravda - prosto i jasno, precizno i sigurno. Svako oko ga može videti i svaki mozak razumeti; jer pravda je merljiva, nepromenljiva i naizmenjiva. Pravda nije ni više ni manje od toga.
 
Ako pređete ovu pravu granicu - ako pokušate da zakon napravite religioznim, ujednačavajućim, čovekoljubivim, privrednim, literarnim ili umetničkim, onda ćete se izgubiti na neucrtanoj teritoriji, u nejasnoći i neizvesnosti, u nametnutoj utopiji ili, još gore, u mnoštvu utopija, od kojih svaka teži da prigrabi zakon i nametne vam ga. Ovo je tačno zato što bratstvo i filantropija, za razliku od pravde, nemaju tačne granice. Kad jednom krenete, gde ćete se zaustaviti? I gde će se zaustaviti zakon?
 
Glavni put za komunizam
 
Gospodin De Sen-Krik (Saint-Cricq) bi proširio svoju filantropiju samo na izvesne industrijske grupacije; zahtevao bi da zakon kontroliše potrošače u korist proizvođača.
 
Gospodin Konsideran bi sponzorisao stvar radničkih grupa; koristio bi zakon da im obezbedi garantovani minimum odeće, smeštaja, hrane i ostalih životnih potrepština.
 
Gospodin Luj Blan bi rekao - i to s pravom - da su te minimalne garancije samo početak potpunog bratstva; rekao bi da zakon treba da obezbedi oruđa za proizvodnju i besplatno obrazovanje svim radnim ljudima.
Neko drugi bi primetio da bi ovaj aranžman, ipak,ostavio mesta neravnopravnosti; tvrdio bi da zakon treba da svakome - čak i u najnepristupačnijem zaseoku - obezbedi luksuz, književnost i umetnost.
 
Svi ti predlozi su glavni put za komunizam; zakonodavstvo će onda biti - u stvari, već i jeste - bojno polje za svačije fantazije i pohlepu.
 
Osnova stabilne vlade
 
Zakon je pravda. Na ovom predlogu može se osmisliti jednostavna i trajna vlast. I čikam svakoga da kaže kako bi se mogla javiti makar i pomisao na revoluciju, na ustanak, na najmanju pobunu protiv vlasti čija je organizovana sila ograničena samo na gušenje nepravde.
 
Pod takvim režimom, vladao bi najveći napredak - i bio bi najravnopravnije distribuiran. Što se tiče patnji neodvojivih od čovečanstva, niko ne bi ni pomišljao da za njih optuži vlast. Ovo je tačno jer, da je sila vlasti ograničena na gušenje nepravde, onda bi vlast bila tako malo kriva za te patnje kao što je sada kriva za promene temperature.
 
Kao dokaz za ovu konstataciju, razmotrite sledeće pitanje: da li je poznato da su se ljudi ikada dizali protiv apelacionog suda ili se okupljali oko mirovnog sudije da dobiju veće plate, bespovratne kredite, oruđa za proizvodnju, povoljne carine ili radna mesta koja je obezbedila vlast? Svako savršeno dobro zna da takve stvari nisu u okvirima sudske nadležnosti apelacionog suda ili mirovnog sudije. I, kada bi vlast bila ograničena na svoje prave funkcije, svako bi ubrzo naučio da te stvari nisu u okviru jurisdikcije samog zakona.
 
Ali, izradimo zakone na principu bratstva - proglasimo da sve što je dobro i sve što je loše potiče od zakona; da je zakon odgovoran za sve individualne nesreće i sve društvene nejednakosti - onda su vrata otvorena beskrajnom nizu žalbi, iritacija, neprilika i revolucija.
 
Pravda znači jednaka prava
 
Zakon je pravda. I zaista bi bilo čudno kad bi zakon mogao pravilno da bude išta drugo! Zar nije pravda pravo? Zar nisu prava jednaka? Kojim pravom mene zakon nagoni da se povinujem društvenim  planova gospodina Mimerela, gospodina De Mlena (De Melun), gospodina Tijera ili gospodina Luja Blana? Ako zakon ima moralno pravo to da učini, zašto, onda, ne primora tu gospodu da se pokore mojim planovima? Da li je logično pretpostaviti da mi priroda nije podarila dovoljno mašte da i ja izmislim utopiju? Da li zakon,od mnogih, treba da odabere jednu fantaziju i stavi organizovanu silu vlasti u službu jedino njoj?
 
Zakon je pravda. I neka se ne kaže - kao što se stalno govori - da bi, po ovom konceptu, zakon bio ateistički, individualistički i bezdušan; da bi čovečanstvo stvorio prema sopstvenom liku. To je apsurdan zaključak, dostojan samo onih obožavatelja vlasti koji veruju da zakon jeste čovečanstvo.
 
Glupost! Da li ti obožavatelji vlasti veruju da će slobodni ljudi prestati da deluju? Ako od zakona ne dobijemo energiju, da li sledi da uopšte nećemo dobiti energiju? Ako je zakon ograničen na funkciju zaštite slobodne primene naših sposobnosti, da li sledi da uopšte nećemo moći da koristimo svoje sposobnosti? Pretpostavimo da nas zakon ne primorava da sledimo određene oblike religije, ili sisteme udruživanja, ili metode obrazovanja, ili propise o radnoj snazi, ili propise o trgovini, ili planove dobrotvornih aktivnosti; da li, onda, sledi da ćemo željno uronititi u ateizam, pustinjački život, neznanje, bedu i pohlepu? Ako smo slobodni, da li sledi da da više nećemo priznavati moć i dobrotu Boga? Da li sledi da ćemo, onda, prestati da se međusobno udružujemo, da pomažemo jedan drugom, da volimo i pomažemo našoj nesrećnoj braći, da proučavamo tajne prirode i da težimo sopstvenom usavršavanju što bolje možemo?
 
Put u dostojanstvo i progres
 
Zakon je pravda. I upravo će pod zakonom pravde - pod vladavinom prava; pod uticajem slobode, bezbednosti, stabilnosti i odgovornosti svaka osoba dostići svoju stvarnu vrednost i pravo dostojanstvo svoga bića. Samo pod ovim zakonom pravde će čovečanstvo nesumnjimo polako, ali sigurno, ostvariti Božji plan urednog i mirnog progresa čovečanstva.
 
Čini mi se da je to teorijski tačno, jer bilo o kom da se pitanju diskutuje - bilo da je versko, filozofsko, političko ili ekonomsko; bilo da se tiče prosperiteta, morala, jednakosti, prava, pravde, progresa, odgvornonosti, saradnje, svojine, rada, trgovine, kapitala, plata, poreza, stanovništva, finansija ili vlasti - na bilo kjojoj tački naučnog horizonta da otpočnem svoja istraživanja, neminovno dolazim do sledećeg zaključka: rešenje problema ljudskih odnosa nalazi se u slobodi.
 
Dokaz jedne ideje
 
I zar iskustvo to ne dokazuje? Pogledajte čitav svet. Koje zemlje imaju najmirnije, najmoralnije i najsrećnije ljude? Ti ljudi se sreću u zemljama gde se zakon najmanje meša u privatne stvari; gde se vlast najmanje oseća; gde pojedinac ima najširi prostor, a slobodno mišljenje najveći uticaj; gde su administrativna ovlašćenja najmanja i najprostija; gde su porezi najniži i najujednačeniji, a narodno nezadovoljstvo najmanje uzburkano i najmanje opravdano; gde pojedinci i grupe najaktivnije preuzimaju svoje odgovornosti i gde se, kao posledica toga, moralni principi, po opštem priznanju, nesavršenih ljudskih bića stalno unapređuju; gde su trgovina, okupljanje i udruživanje najmanje ograničeni; gde radna snaga, kapital i stanovništvo trpe najmanja prinudna pomeranja; gde čovečanstvo najbliže sledi svoje prirodne sklonosti; gde su ljudski izumi u najvećoj harmoniji sa Božjim zakonima; ukratko, najsrećniji, najmoralniji i najmirniji ljudi su oni koji najbliže slede ovaj princip: iako čovečanstvo nije savršeno, sva nada, ipak, leži u slobodnom i dobrovoljnom delovanju ljudi u okvirima prava; zakon ili silu treba koristiti samo za sprovođenje univerzalne pravde.
 
Želja da se vlada drugima
 
Ovo se mora reći: ima isuviše „velikih” ljudi na svetu - zakonodavaca, organizatora, dobročinitelja, narodnih vođa, očeva nacija  i tako dalje, i tako dalje. Suviše mnogo ljudi se postavlja iznad čovečanstva; pravi karijeru od njegovog organizovanja, njegove zaštite i vladanja nad njim.               
Sad, neko će reći: „I vi sami radite to isto”.
 
Istina. Ali, mora se priznati da ja delujem u jednom sasvim drugačijem smislu; ako sam se pridružio redovima reformatora, to je samo sa ciljem da ih ubedim da ostave ljude na miru. Ne gledam na ljude kao što je Vankauson (Vancauso) gledao na svoj automat. Naprotiv, baš kao što fiziolog prihvata ljudsko telo onakvim kakvo jeste, tako i ja prihvatam ljude onakvim kakvi jesu. Želim samo da proučavam i da se divim.
 
Moj stav prema svim drugim ljudima lepo ilustruje priča čuvenog putnika: Stigao je jednog dana u pleme divljaka gde je upravo rođeno dete. Gomila proroka, čarobnjaka i šarlatana - naoružana prstenjem, kukama i užadima - okruživala ga je. Jedan je rekao: „Ovo dete neće nikada omirisati miris lule mira ako mu ja ne raširim nozdrve”. Drugi je rekao: „On neće nikada moći da čuje ako mu ja ne isteglim uši do ramena”. Treći je rekao: „On nikad neće videti sunčev sjaj ako mu ja ne iskosim oči”. Sledeći  je rekao: „Nikada neće stati pravo ako mu ne savijem noge”. Peti je rekao: „Nikada neće naučiti da misli ako mu ne zaravnim lobanju”. 
 
„Stanite”, povikao je putnik. „Ono što Bog uradi je dobro urađeno. Ne tvrdite da znate više nego On. Bog je ovom slabašnom stvorenju dao organe; pustite ih da se razvijaju i jačaju vežbom, upotrebom, iskustvom i slobodom.”
 
Probajmo sada slobodu
 
Bog je ljudima dao sve što im je potrebno da ispune svoje sudbine. Obezbedio je društvenu formu, kao i ljudsku formu. I ti društveni organi ljudi su tako konstituisani da će se harmonično razvijati na čistom vazduhu slobode. Napolje, onda, sa šarlatanima i organizatorima! Napolje sa njihovim prstenjem, lancima, kukama i kleštima! Napolje sa njihovim veštačkim sistemima! Napolje sa čudima vladinih administratora, njihovim podruštvljenih projekata, njihovom centralizacijom, njihovim porezima, njihovim vladinim školama, njihovim državnim religijama, njihovim bespovratnim kreditima, njihovim bankarskim monopolima, njihovim propisima, njihovim ograničenjima, njihovim izjednačavanjima preko poreza i njihovim pobožnim moralisanjem!
 
I, sad, kada su zakonodavci i dobročinitelji tako uzaludno naneli toliko sistema društvu, neka konačno završe tamo gde je trebalo da počnu: neka odbace sve sisteme i probaju slobodu; jer, sloboda je potvrda vere u Boga i njegova dela.
 


(1) Da je specijalna privilegija vladine zaštite od konkurencije - monopol - data samo jednoj grupi u Francuskoj, na primer radnicima koji se bave obradom gvožđa, taj čin bi  tako očito bio legalna pljačka da ne bi dugo potrajao. Upravo zato vidimo sve zaštićene zanate ukombinovane u zajedničku stvar. Oni se, čak, organizuju tako da se izgleda da  zastupaju sve radne ljude. Instinktivno, oni osećaju da se legalna pljačka prikriva njenim uopštavanjem.
(2) Na ovom mestu u originalnom francuskom tekstu, g.Bastija zastaje i ovako govori o svim dobročiniteljima i takozvanim vladarima čovečanstva: „Ah, vi bedna stvorenja! Vi koji mislite da ste tako veliki! Vi koji prosuđujete da je čovečanstvo tako malo! Vi koji želite sve da reformišete! Zašto ne reformišete sebe same? Taj zadatak bio bi sasvim dovoljan.”

Prevela: Jelena Ribić

Izvor: http://www.globalbook.co.rs/besplatno.htm

Čemu još filozofija?

Autor: 
Ayn Rand

Budući da sam spisateljica, dozvolite da započnemo s jednom kratkom pričom. Pretpostavite da ste astronaut u svemirskom brodu koji je izgubio svoje kontrolne funkcije i srušio se na nepoznatu planetu. Kada ste došli svesti i shvatili da niste teško povređeni, prva tri pitanja koja bi vam pala na pamet bi bila: Gde se nalazim? Kako to mogu da saznam? Šta treba da činim? 

 

Oko sebe biste videli nepoznatu vegetaciju i imalo bi vazduha da dišete; sunčeva svetlost bi bila bleđa od one kakve se sećate i bilo bi hladnije. Podižete glavu ka nebu, ali odjednom stajete. Proželo vas je iznenadno osećanje: ako ne budete pogledali, nećete morati da saznate da ste možda predaleko od Zemlje i da povratak nije moguć; sve dok ne budete znali, možete da verujete u ono što hoćete – i imaćete iskustvo nejasne, prijatne, ali unekoliko nelagodne, nade. 

 

Okrećete se vašim instrumentima: moguće da su u kvaru, ali ne znate koliko ozbiljno. Ali zastajete, pogođeni iznenadnim osećanjem straha: kako možete da verujete tim instrumentima? Kako možete da budete sigurni da vas neće izneveriti? Kako možete da znate da li će raditi u različitom svetu? Ostavljate po strani bavljenje instrumentima. 

 

Sada počinjete da se pitate zašto nemate želju da bilo šta uradite. Čini se mnogo sigurnijim da naprosto čekate da se tok stvari nekako preokrene; bolje je, kažete sebi, ne prevrtati svemirski brod. U daljini primećujete neku vrstu živih stvorenja kako vam prilaze; ne znate da li se radi o ljudskim bićima, ali hodaju na dve noge. Odlučujete da će vam oni reći šta da radite. 

 

Nije više bilo ni glasa o vama. 

 

To je samo priča, reći ćete? Vi ne biste tako postupili, niti bi to učinio ijedan astronaut. Možda i ne biste. Ali, to je način na koji većina ljudi, ovde na Zemlji, živi svoje živote. 

 

Većina ljudi provodi svoje dane nastojeći da izbegnu tri pitanja, odgovori na koja čine osnovu svake čovekove misli, osećanja i delovanja, bilo da ih je on svestan ili ne: Gde se nalazim? Kako to mogu da saznam? Šta treba da činim? 

 

Kada dovoljno odrastu da mogu razumeti ova pitanja, ljudi veruju da odmah znaju i odgovore na njih. Gde se nalazim? U Nju Jorku, recimo. Kako to mogu da otkrijem? To je samoočigledno. Šta treba da činim? Kod ovog pitanja nisu toliko sigurni – ali uobičajeni odgovor je: šta i svi drugi. Čini se da je jedini problem u tome što nisu baš previše aktivni, nemaju samopouzdanja i što nisu previše srećni – a to njihovo iskustvo vremenom uzrokuje strah i neodređeno osećanje krivice, koje ne mogu da objasne ili da ga se oslobode. 

 

Oni se nikada nisu suočili sa činjenicom da problem zbog tri pitanja koja su ostala bez odgovora – i da postoji samo jedna nauka koja im te odgovore može dati: filozofija. 

 

Filozofija proučava fundamentalnu prirodu egzistencije, čoveka i čovekovog odnosa prema egzistenciji. Nasuprot posebnim naukama, koje se bave samo određenim aspektima, filozofija se bavi onim aspektima univerzuma o kojima ovisi sve što postoji. U području mišljenja, posebne nauke su drveće, filozofija je, međutim, plodno tle koje omogućava da nastane šuma. 

 

Filozofija vam, na primer, neće reći da li se nalazite u Nju Jorku ili Zanzibaru (iako će vam dati sredstva da to otkrijete). Evo, međutim, šta će vam reći: da li se nalazite u univerzumu kojim upravljaju prirodni zakoni i koji je, stoga, stabilan, postojan, apsolutan – i saznatljiv. Ili se nalazite u nerazumljivom haosu, području neobjašnjivih čuda, nepredvidljivog, nesaznatljivog toka, koji vaš um ne može da shvati? Da li su stvari koje vas okružuju stvarne – ili su samo iluzija? Da li postoje nezavisno od posmatrača – ili ih stvara posmatrač? Da li su objekt ili subjekt ljudske svesti? Da li su ono što jesu - ili mogu biti promenjene delovanjem vaše svesti, kao što je želja? 

 

Priroda vaših radnji – i vaše ambicije – biće različita, u zavisnosti od toga koji skup odgovora prihvatite. Ti odgovori su podoblasti metafizike – izučavanja egzistencije kao takve, odnosno, Aristotelovim rečima, “bića kao bića” – osnovne grane filozofije. 

 

Bez obzira na to do kojih zaključaka dođete, suočićete se sa nužnošću da odgovorite na drugo, dodatno pitanje: Kako to mogu da saznam? Budući da čovek nije sveznajuće i nepogrešivo biće, treba sami da otkrijete šta možete da smatrate saznanjem i kako da dokažete ispravnost svojih zaključaka. Da li čovek do saznanja dolazi razumskim procesom – ili putem iznenadnog otkrovenja od strane neke natprirodne sile? Da li je razum sposobnost identifikovanja i objedinjavanja materijala dobijenog putem čovekovih čula – ili je snabdeven urođenim idejama, usađenim u čovekov um pre njegovog rođenja? Da li je sposoban da opaža stvarnost ili čovek poseduje neku drugu kognitivnu sposobnost, koja je superiorna u odnosu na razum? Može li čovek doseći izvesnost – ili je osuđen na stalnu sumnju? 

 

Razmere vašeg samopouzdanja – i vašeg uspeha – biće različite, zavisno od toga koji skup odgovora prihvatite. Ti odgovori su podoblasti epistemologije, teorije saznanja, koja proučava čovekova sredstva saznanja. 

 

Te dve oblasti čine teorijsku osnovu filozofije. Treću oblast, etiku možemo smatrati njenom izvedbom. Etika se ne primenjuje na sve što postoji, već samo na čoveka, ali nju primenjujemo na svaki aspekt čovekovog života: njegov karakter, njegovo delovanje, njegove vrednosti, na njegov odnos prema celini egzistencije. Etika ili moralnost, definišu kodeks vrednosti koje upravljaju izborima i delovanjima čoveka – izborima i delovanjima koja određuju smer njegovog života. 

 

Kao što astronaut iz moje priče nije znao šta treba da čini, zbog toga što je odbijao da sazna gde se nalazi i kako da to otkrije, isto tako ni vi ne možete znati šta treba da činite sve dok ne saznate prirodu univerzuma čiji ste deo, prirodu vaših sredstava saznanja – i vašu sopstvenu prirodu. Pre nego što stignete do etike, morate da odgovorite na pitanja koja postavljaju metafizika i ontologija: da li je čovek racionalno biće sposobno da se nosi sa stvarnošću – ili je bespomoćno traljavo stvorenje, slamka među svetske vihorove? Da li su uspesi i zadovoljstva mogući za zemaljskog čoveka – ili je on osuđen na promašaje i razočaranja. U zavisnosti od odgovora na ova pitanja, možete nastaviti da razmatrate pitanja koja postavlja etika: Šta je dobro ili loše za čoveka – i zašto? Da li čovekova primarna briga treba da bude traganje za užicima – ili izbegavanje patnje? Treba li čovek da samoostvarenje – ili samodestrukciju – smatra ciljem svog života? Treba li čovek da traga za sopstvenim vrednostima – ili treba da interese drugih ljudi postavlja iznad svojih? Da li čovek traga za srećom – ili za samožrtvovanjem? 

 

Nema potrebe da izvodim različite posledice koje slede iz ova dva skupa odgovora. Možete da ih vidite svuda – u sebi i oko vas. 

 

Odgovori koje daje etika određuju kako čovek treba da postupa prema drugom čoveku, a to određuje četvrtu granu filozofije: politiku, koja definiše principe ispravnog društvenog sistema. Kao jedan primer filozofske funkcije, politička filozofija vam neće reći koliko sledovanje hrane treba da dobijete i kog dana u nedelji – ona će vam reći da li država ima pravo da vam nameće bilo kakvo sledovanje bilo čega. 

 

Peta i poslednja grana filozofije je estetika, izučavanje umetnosti, koje se zasniva na metafizici, epistemologiji i etici. Umetnost se bavi dopunskim potrebama ljudske svesti. 

 

Sada neko od vas može reći, kao što to mnogi ljudi i čine: "Ma, ja nikad nisam razmišljao u tako apstraktnim pojmovima – ja želim da se bavim konkretnim, posebnim, stvarnim životnim problemima – šta će mi filozofija?" Moj odgovor je: Da biste bili sposobni da se bavite konkretnim, posebnim, stvarnim životnim problemima – tj. da biste bili sposobni da živite na Zemlji. 

 

Vi možete – poput većine ljudi – da tvrdite da na vas filozofija nikada nije imala nikakav uticaj. Zamolila bih vas da proverite tu vašu tvrdnju. Da li ste ikad pomislili ili izrekli neku od sledećih rečenica? "Nemoj da si toliko siguran – niko ne može da bude siguran u bilo kojoj stvari". To shvatanje ste preuzeli od Dejvida Hjuma (i mnogih, mnogih drugih), čak iako možda nikad niste ni čuli za njega. Ili: "To je možda tako teorijski, ali ne važi u praksi". To ste preuzeli od Platona. Ili: "To je naopaka, ali ljudska rabota, u ovom setu niko nij savršen." To ste preuzeli od Avgustina. Ili: "To je možda istinito za tebe, ali ne i za mene".To ste preuzeli od Vilijama Džejmsa. Ili: "Ne mogu mu pomoći. Niko mu ne može pomoći". To ste preuzeli od Hegela. Ili: "Ne mogu to da dokažem, ali osećam da je istinito". To ste preuzeli od Kanta. Ili: "To je logično, ali logika nema veze sa stvarnošću". To ste preuzeli od Kanta. Ili: "To je zlo, zato što je sebično". To ste preuzeli od Kanta. Da li ste čuli kada moderni aktivisti kažu: "Prvo delaj, posle razmišljaj"? To su preuzeli od Džona Djuija. 

 

Neki će možda da odgovore: "Naravno da sam sve to rekao u različitim prilikama, ali ne moram da u sve te stvari verujem sve vreme. To je možda bilo istinito juče, ali nije istinito danas". To su preuzeli od Hegela. Možda će reći: "Konzistentnost je bauk malih umova". To su preuzeli od jednog zaista malog uma, Emersona. Možda će reći: "Ali, zar ne možemo da pravimo kompromise i da pozajmljujemo različite ideje iz različitih filozofija u zavisnosti od trenutnih potreba?" To su preuzeli od Ričarda Niksona – koji je to preuzeo od Vilijama Džejmsa. 

 

Sada se upitajte: ako vas ne interesuju apstraktne ideje, zbog čega se (kao i svi ostali) osećate prinuđenim da ih koristite? Stvar je u tome da su apstraktne ideje pojmovna objedinjavanja koja supsumiraju nebrojivo mnoštvo konkretnih stvari – i da bez apstraktnih ideja ne biste bili sposobni da se bavite konkretnim, posebnim, stvarnim životnim problemima. Bili biste u poziciji novorođenčeta, za koga je svaki predmet jedinstvena, neuporediva pojava. Razlika između njegovog i vašeg mentalnog stanja leži u broju pojmovnih objedinjavanja koje je izvršio vaš um. 

 

Nemate izbora u vezi nužnosti objedinjavanja vaših posmatranja, vašeg iskustva, vašeg znanja u apstraktne ideje, tj. u principe. Vaš jedini izbor je u tome da li će ovi principi biti istiniti ili lažni, da li će predstavljati vaša svesna, racionalna uverenja – ili zbir nasumično izvučenih pojmova o čijem poreklu, ispravnosti, kontekstu i posledicama ne znate ništa, pojmova koje biste vrlo često odbacili kao vruć krompir kada biste to znali. 

 

Međutim, principi koje (svesno ili nesvesno) prihvatate mogu međusobno biti u sukobu ili kontradikciji; i oni moraju da se objedine. Ko ih objedinjava? Filozofija. Filozofski sistem je jedinstveno gledište o egzistenciji. Kao ljudsko biće, vi nemate izbora u vezi toga da li vam je potrebna filozofija. Vaš jedini izbor je u tome da li ćete vašu filozofiju definisati putem svesnog, racionalnog, disciplinovanog misaonog procesa i skrupuloznim logičkim promišljanjem – ili ćete pustiti da vaše nesvesno akumulira gomilu produkata neispravnog zaključivanja, pogrešnih generalizacija, neodređenih kontradikcija, nesvarljivih slogana, neartikulisanih želja, sumnji i strahova, nabacanih slučajno na jedno mesto, ali objedinjenih od strane vašeg nesvesnog u neku vrstu polovične filozofije i spojenih u jedno, postojano breme: samo-sumnju, poput kugle i lanaca koji stoje na mestu gde treba da izrastu krila vašeg uma. 

 

Možete reći, kao što mnogi ljudi i čine, da nije uvek lako delovati u skladu sa apstraktnim principima. I nije lako. Ali, koliko je teže delovati u skladu sa njima bez njihovog poznavanja? 

 

Vaše nesvesno je poput kompjutera – mnogo složenijeg od onog koji čovek može da napravi – a njegova glavna funkcija je objedinjavanje vaših ideja. Ko ga programira? Vaš svesni um. Ukoliko to izostane, ako ne dođete do nekog postojanog uverenja, vaše nesvesno će biti programirano slučajem – a sebe ćete prepustiti moći ideja za koje nećete znati da ste ih usvojili. Na jedan ili drugi način, vaš kompjuter vam, svakodnevno i svakog sata, daje izlazne podatke u obliku osećanja koja osvetljavaju stvari oko vas, procenjujući ih u skladu sa vašim vrednostima. Ako ste svoj kompjuter programirali svesnim razmišljanjem, onda će vam priroda vaših vrednosti i osećanja biti poznata. Ako niste, onda neće. 

 

Mnogi ljudi, naročito danas, tvrde da ljudi ne mogu da žive upravljajući se samo logikom; da postoji i element osećanja u njihovoj prirodi, i da se oni oslanjaju na vođstvo svojih osećanja. Pa, to je činio i astronaut u mojoj priči. On – ili oni – snose konsekvence: čovekove vrednosti i osećanja su određene njegovim fundamentalnim gledanjem na život. Vrhovni programer njegovog nesvesnog je filozofija – nauka koja je, prema emocionalistima, nesposobna da utiče ili prodre do mračnih misterija njihovih osećanja. 

 

Kvalitet izlaznih podataka kompjutera određen je kvalitetom njegovih ulaznih informacija. Ukoliko je vaše nesvesno programirano slučajem, i njegovi izlazni podaci će imati sličan karakter. Verovatno ste čuli za elokventni termin kompjuterskih operatera "gigo" – što znači: "Đubre ulazi, đubre izlazi". Ista formula odgovara i za opis odnosa između čovekovog mišljenja i njegovih osećanja. 

 

Čovek koji se upravlja prema emocijama je poput čoveka kojim upravlja kompjuter čije izlazne podatke ne ume da čita. On ne zna da li je programiran na istinit ili lažan način, ispravno ili pogrešno, da li ga taj skup podataka vodi do uspeha ili uništenja, da li služi sopstvenim ciljevima ili nekoj zloj, nepoznatoj moći. On je slep u dvostrukom smislu: slep za svet koji ga okružuje i slep za svoj unutrašnji svet, nesposoban da shvati stvarnost ili svoje sopstvene motive, a nalazi se pod stalnim terorom obe te stvari. Osećanja nisu alati mišljenja. Ljudima koje filozofija ne interesuje, ona je još potrebnija: oni su još bespomoćniji pod njihovom vlašću. 

 

Oni koje filozofija ne interesuje usvajaju njene principe iz kulturne atmosfere koja ih okružuje – iz škola, koledža, knjiga, časopisa, novina, filmova, televizije, itd. Ko daje ton kulturi? Šačica ljudi: filozofi. Ostali ih slede, bilo iz ubeđenja ili po inerciji. Već nekih dvesta godina, pod uticajem Imanuela Kanta, vladajući trend u filozofiji je bio usmeren na jedan jedini cilj: uništenje ljudskog uma, njegovog poverenja u moć razuma. Danas prisustvujemo vrhuncu tog trenda. 

 

Kada ljudi odbace razum, otkrivaju ne samo da im osećanja ne mogu biti vodič, već da ne mogu ništa ni da osete, sem jednog: terora. Širenje narkomanije među mladima je rezultat današnje intelektualne mode, iskazivanja nepodnošljivog unutrašnjeg stanja ljudi koji su lišeni sposobnosti razmišljanja i koji traže beg od realnosti – od terora njihove nesposobnosti da se nose sa životom. Posmatrajte te mlade ljude koji se plaše nezavisnosti i njihovu fanatičnu želju za "pripadanjem", želju da se priključe nekoj grupi, sekti ili bandi. Većina njih nikada nije ni čula za filozofiju, ali oni osećaju da su im potrebni neki fundamentalni odgovori na pitanja koja se ne usuđuju da postave – i nadaju se da će im pleme raći kako da žive. Oni su spremni da se predaju bilo kom vraču, guruu ili diktatoru. Jedna od najgorih stvari koju čovek može da uradi jeste da svoju moralnu autonomiju preda u ruke nekog drugog: poput astronauta u mojoj priči, on ne zna da li su oni ljudska bića, čak ni da li hodaju na dve noge. 

 

Sad možete da pitate: Ako filozofija može da bude toliko loša, zašto bismo je proučavali. Naročito, zašto bi čovek proučavao filozofske teorije koje su očigledno pogrešne, besmislene i bez veze sa stvarnim životom? 

 

Moj odgovor je: Zbog samozaštite – zbog odbrane istine, pravde, slobode i bilo koje vrednosti koju ste ikada imali ili mogli imati. 

 

Nisu svi filozofi bili zli, iako mnogi od njih jesu, posebno u modernoj istoriji. S druge strane, u osnovi svakog civilizacijskog dostignuća, kao što su nauka, tehnologija, napredak, sloboda – u osnovi svake vrednosti koju danas uživamo, uključujući i nastanak ove zemlje – naći ćete ime jednog čoveka koji je živeo pre više od dve hiljade godina: Aristotela. 

 

Ako ne osećate ništa sem dosade dok čitate bukvalno neshvatljiva teorije nekih filozofa, imate moje najdublje simpatije. Ali, ako ih odgurnete na stranu, govoreći: "Zašto da proučavam tu stvar kada znam da se radi o besmislici – pogrešićete. To jeste besmislica, ali vi to ne znate – ne, sve dok ne usvojite sve njene zaključke, sa svim njenim pogrešnim frazeološkim zamkama koje su smislili ti filozofi. I neće proći dugo kad više nećete moći da ih opovrgnete. 

 

Ta besmislica ima veze sa najsuštinskijim pitanjem, pitanjem života ili smrti ljudske egzistencije. U osnovi svake značajne filozofske teorije stoji jedno legitimno pitanje – u smislu da postoji autentična ljudska potreba ljudske svesti, koju neke teorije nastoje da razjasne a druge da zamrače, iskvare, da zauvek sačuvaju čoveka od njenog otkrivanja. Filozofska bitka je bitka za ljudski um. Ako ne razumete njihove teorije, bićete najranjiviji na najgore među njima. 

 

Najbolji način da izučavate filozofiju jeste da joj pristupate kao što pristupate detektivskim pričama: sledite svaki trag, indiciju i implikaciju da biste otkrili ko je ubica a ko heroj. Kriterijum prepoznavanja jesu dva pitanja: Zašto? i Kako? Ako dato načelo izgleda istinito – zašto? Ako se drugo načelo čini lažno – zašto? i kako je ono nametnuto? Nećete odmah naći odgovore na sve, ali ćete steći neprocenjivu osobinu: da razmišljate u pojmovima suštine stvari. 

 

Ništa čoveku nije po sebi dato, ni znanje, ni samopouzdanje, ni unutrašnji spokoj, niti pravi način upotrebe uma. Svaka vrednost ili potreba koju on ima mora da bude otkrivena, naučena ili usvojena – čak i pravilno držanje njegovog tela. U ovom kontekstu, želim da kažem da sam se uvek divila držanju diplomaca Vest Pointa, stavu koji predstavlja ponosnog čoveka, čoveka koji kontroliše svoje telo. Pa, filozofski trening daje čoveku ispravan intelektualni stav – ponosnu, disciplinovanu kontrolu uma. 

 

U vašoj vlastitoj profesiji, u vojnoj nauci, poznat vam je značaj praćenja razvoja neprijateljskog naoružanja, strategije i taktike – i značaja pripreme za uzvraćanje udarca. Isto važi i za filozofiju: morate razumeti neprijateljske ideje i biti spremni da im uzvratite, morate poznavati njihove osnovne argumente i biti spremni da žestoko uzvratite. 

 

U stvarnom ratu nećete poslati svoje ljude u minsko polje: preduzećete svaki napor da otkrijete njegovu lokaciju. Pa, Kantov sitem predstavlja najveće minsko polje u istoriji filozofije – ali on je toliko šupalj da kada jednom shvatite njegov trik, možete da ga odbacite bez ikakvog problema i da ga potpuno bezbedni pređete uzduž i popreko. A kada ga jednom odbijete, Kantovi sledbenici – niži rang njegove vojske, filozofski kaplari, obični vojnici i današnji plaćenici – lančanom reakcijom će se naći u vakuumu. 

 

Postoji poseban razlog zbog kojeg vi, budući lideri Vojske Sjedinjenih Država, morate već danas da se filozofski naoružate. Vi ste meta specijalnog rata kantovsko-hegelovsko-kolektivističkog establišmenta koji danas vlada našim kulturnim institucijama. Vi ste vojska poslednje preostale polu-slobodne zemlje danas na ovoj planeti, iako vas optužuju da ste oruđe imperijalizma – a "imperijalizam" je ime koje se prideva spoljnoj politici ove zemlje, koja se nikad nije angažovala u vojnom sukobu i nikad nije profitirala iz dva svetska rata, koja ona nije prouzrokovala, ali je u njih ušla i pobedila. (Bila je to, na nesreću, posledica prevelikodušne politike ove zemlje koja je protraćila svoje bogatstvo pomažući svojim saveznicima i bivšim neprijateljima.) Nešto što se naziva "vojno-industrijskim kompleksom" – što predstavlja mit ili nešto još gore – optužuju za sve nedaće ove zemlje. Prokleti fakultetski hohštapleri vrište optužujući R.O.T.C. jedinice (Reserve Officers’ Training Corps) za uništenje studentskih kampusa. Naš budžet za odbranu napadaju, ponižavaju i krešu ljudi koji tvrde da finansijski prioritet treba da budu ekološki vrtovi ruža i ulaganja u estetski izgled sirotinjskih kvartova. 

 

Neki od vas će možda biti zbunjeni ovom kampanjom i možda će se, u dobroj nameri, upitati šta ste pogrešili s tim u vezi. Ako je tako, onda je od izuzetnog značaja za vas da shvatite prirodu neprijatelja. Vas napadaju ne zbog neke greške ili štete, već zbog vaše vrline. Vas potcenjuju, ne zbog neke slabosti, već zbog vaše snage i stručnosti. Vas kažnjavaju zbog toga što branite Sjedinjene Države. Na nižem nivou istog problema slična vrsta kampanje se vodi protiv snaga reda i zakona. Oni koji žele da unište ovu zemlju, traže način da je razoružaju – intelektualno i fizički. Ali, to nije puko političko pitanje; politika nije uzrok, već poslednja konsekvenca filozofskih ideja. To nije neka komunistička zavera, iako u nju mogu biti uključeni i neki komunisti – koliko se radi o zametku buduće katastrofe koju ne mogu neposredno da proizvedu. Motiv ovih destruktora nije ljubav prema komunizmu, već mržnja prema Americi. Zašto je mrze? Zbog toga što Amerika predstavlja živo pobijanje kantovskog univerzuma. 

 

Danas preterana osetljivost i saosećanje za gladne, oštećene i one koji pate, zločince, predstavlja pokriće za kantovku mržnju prema nevinima, jakima, sposobnima, uspešnima, kreposnima, samopouzdanima, srećnima. Filozofija koja želi da uništi ljudski um jeste nužno filozofija koja mrzi na čoveka, ljudski život i svaku ljudsku vrednost. Mržnja prema dobru zbog toga što je dobro jeste obeležje dvadesetog veka. To je neprijatelj sa kojim ste suočeni. 

 

Bitka ove vrste zahteva specijalno oružje. Ona mora biti vođena sa punim razumevanjem njenih uzroka, sa punim poverenjem u same sebe i potpunom izvesnošću u moralnu ispravnost obojega. Samo filozofija može da vas snabde ovim oružjem. 

 

Zadatak koji sam sebi večeras dodelila nije da vam prodajem moju filozofiju, već filozofiju kao takvu. Međutim, svejednako sam u svakoj rečenici implicitno govorila o mojoj filozofiji – budući da niko od nas i nijedan naš iskaz ne može da izbegne svojim filozofskim premisama. Koji je moj sebični interes u ovoj stvari? Dovoljno sam ubeđena da mislim da ćete, ako prihvatite značaj filozofije i zadatak njenog kritičkog izučavanja, moja filozofija biti ta koju ćete prihvatiti. Ja je formalno nazivam "objektivizam", a neformalno je nazivam filozofijom življenja na Zemlji. Njenu eksplicitnu formulaciju možete pronaći u mojim knjigama, posebno u knjizi Atlas je slegnuo ramenima. 

 

Dozvolite mi da vam se na kraju obratim u ličnom tonu. Ovo veče mi pričinjava veliku čast. Osećam se duboko počastvovanom mogućnošću da vam se obratim. Mogu reći – ne kao otrcanu frazu, već sa punom svešću o nužnosti metafizičkih, epistemoloških, etičkih, političkih i estetskih osnova te izjave – da su Sjedinjene Američke Države najveća, najplemenitija i, po svojim izvornim principima, jedina moralna država u svetskoj istoriji. U mojoj svesti postoji neka vrsta tihog zračenja koje vezujem za ime Vest Pointa – zbog toga što ste vi očuvali izvorne osnivačke principe i što predstavljate njihov simbol. Postoje protivrečnosti i propusti u tim principima, a možda i u vašim – kao što postoje i u svakoj instituciji – ali ja govorim o suštini. Možda postoje pojedinci u vašoj istoriji koji se nisu uzdigli do vaših najviših standarda – kao što ih ima i u svakoj instituciji – budući da nijedna institucija i nijedan sistem ne mogu da automatski garantuju savršenost svakog njenog člana; to zavisi od slobodne volje svakog pojedinca. Govorim o vašim standardima. Vi ste očuvali tri karakterne osobine koje su bile tipične u vreme nastanka Amerike, ali su danas bukvalno odsutne iz njene egzistencije: privrženost ovom svetu – posvećenost – osećanje časti. Čast je delovanjem osvedočeno samopoštovanje. 

Vi ste izabrali da rizikujete svoje živote za odbranu ove zemlje. Ne želim da vas povredim time što ću reći da ste se odlučili za nesebično služenje – to ne predstavlja vrlinu u mojoj moralnosti. U mojoj moralnosti, odbrana sopstvene zemlje znači da lično ne želite da živite kao rob bilo kog neprijatelja, stranog ili domaćeg. To predstavlja izuzetnu vrlinu. Neki od vas možda je nisu dovoljno svesni. Ja želim da vam pomognem da do te svesti dođete. 

 

Vojska slobodne zemlje ima na sebi veliku odgovornost: pravo da koristi silu, ali ne kao instrument prinude ili brutalnog osvajanja – kao što su vojske drugih zemalja činile u svojoj istoriji – već kao instrument samoodbrane slobodne zemlje, što znači: odbrane individualnih prava. Princip korišćenja sile samo u svrhu odmazde nad onima koji je primenjuju jeste princip nadređenosti prava sili. Za takav zadatak su potrebni najviši integritet ličnosti i osećanje časti. Nijedna druga vojska na svetu, sem vas, nije to ostvarila. 

 

Vest Point je Americi dao čitavu plejadu heroja, poznatih i nepoznatih. Vi, ovogodišnji diplomci, imate iza sebe slavnu tradiciju koju treba da nastavite – kojoj se ja najdublje divim, ne zbog toga što je tradicija, već zbog toga što jeste slavna. 

 

Budući da dolazim iz zemlje koja je odgovorna za najgoru tiraniju koja se pojavila na Zemlji, posebno sam kvalifikovana da cenim značaj, veličinu i najvišu vrednost onoga što branite. Stoga, u svoje sopstveno ime i u ime mnogih ljudi koji misle isto kao i ja, želim da svim ljudima Vest Pointa, onima iz prošlosti, današnjim i budućim, kažem: Hvala vam! 

--------------------------

Tekst predavanja koje je čuvena spisateljica Ajn Rend održala 1974. pred dilpomcima West Pointa 

 

Prevod: Borislav Ristić 

Šta je slobodno tržište?

Autor: 
Marej Rotbard
Slobodno tržište je opšti termin za skup razmena koje se dešavaju u društvu. Svaka razmena vrši se kao dobrovoljni dogovor između ljudi ili između grupa ljudi koje predstavljaju agenti. Dve individue (ili dva agenta) razmenjuju ekonomska dobra, odnosno robu ili usluge. Stoga, kada kupujem novine od prodavca novina za 50 centi, prodavac novina i ja razmenjujemo dve vrste robe: ja se odričem 50 centi a prodavac novina se odriče novina. Ili, ako radim u preduzeću, ja razmenjujem svoj rad (uslugu), na međusobno dogovoren način, za novčanu platu; ovde preduzeće predstavlja menadžer (agent) sa ovlašćenjem da me zaposli.
 
Obe strane učestvuju u razmeni jer očekuju da će biti na dobitku. Isto tako, svaka strana pristaće (ili će odbiti) da ponovi razmenu u budućnosti jer su u bliskoj prošlosti ispunjena (ili nisu ispunjena) njena očekivanja. Trgovina ili razmena odvija se upravo zbog toga što su obe strane na dobitku; ako ne bi očekivali dobitak, oni ne bi dobrovoljno stupili u razmenu.
 
Ovo jednostavno zaključivanje pobija tvrdnju protiv slobodne trgovine tipične za “merkantilistički” period u Evropi od 16. do 18. veka, iznete od Montanja, čuvenog francuskog eseiste 16. veka. Merkantilisti su tvrdili da u svakoj trgovini jedna strana dobija na račun druge strane, da u svakoj transakciji postoji pobednik i gubitnik, “eksploatator” i “eksploatisani”. Netačnost ove još uvek popularne tvrdnje je očigledna: pristanak pa čak i želja da se trguje znači da su obe strane na dobitku. U modernom žargonu teorije igara, trgovina je situacija u kojoj obe strane dobijaju (win-win), igra sa “pozitivnom sumom” pre nego igra sa “nultom” ili “negativnom” sumom.
 
Kako to da obe strane dobijaju pri razmeni? Svaka od strana u razmeni vrednuje dve robe ili usluge različito i ove razlike pripremaju teren za razmenu. Ja, na primer, šetam ulicom sa novcem u džepu ali bez novina; prodavac novina, s druge strane, ima novina u izobilju ali priželjkuje da stekne novac. I onda, kad se sretnemo, napravimo posao.
 
Dva faktora određuju uslove svakog dogovora: koliko svaki od učesnika vrednuje dobra za razmenu i koliko je svaki učesnik spretan u pregovaranju. Koliko centi će se menjati za jedne novine, ili koliko sličica Miki Mentla se menja za sličicu Bejb Ruta, zavisi od svih učesnika na tržištu novina ili na tržištu sličica – od toga koliko svako vrednuje sličice u poređenju sa svim drugim dobrima koje može da kupi. Ovi uslovi razmene, zvani “cene” (novina u novcu, sličica Bejb Ruta u sličicama Miki Mentla), su konačno određeni količinom novina i sličica koje su na tržištu u odnosu na to koliko kupci vrednuju ova dobra. Ukratko, međusobnim uticajem njihove ponude i potražnje.
 
Ako je ponuda nekog dobra nepromenljiva, povećanje njegove vrednosti u glavama kupaca povećaće potražnju za tim dobrom, više novca će biti ponuđeno za njega i njegova će cena rasti. Obrnut je slučaj ako vrednost, pa stoga i potražnja za tim dobrom opadne. S druge strane, kad se ne menja vrednovanje kupaca, odnosno potražnja nekog dobra, ako poraste ponuda, svaka jedinica ponude – svaka sličica igrača bejzbola ili vekna hleba – će biti manje vrednovana, pa će mu i cena pasti. Suprotno se dešava kada ponuda dobra poraste.
 
Tržište, prema tome, nije samo skup, nego vrlo komplikovana, međuzavisna mreža razmene. U primitivnim društvima, razmena je naturalna ili direktna. Dva čoveka razmenjuju direktno korisna dobra, na primer konje za krave ili sličice Miki Mentla za sličice Bejb Ruta. Ali sa razvojem društva, postepeno se kroz obostrano korisnu razmenu pojavljuje situacija u kojoj jedna ili dve korisne i vredne robe bivaju izabrane kao medijum indirektne razmene. Ova roba – novac – uglavnom zlato ili srebro, mada ne uvek, tražena je ne samo sama po sebi, već mnogo više da olakša indirektnu razmenu drugih roba. Umesto čeličnim šipkama, mnogo je lakše platiti radnike u čeličani novcem, kojim radnici mogu da kupe šta god žele. Oni rado primaju novac jer shvataju i iz iskustva znaju da će svaki drugi pripadnik društva takođe prihvatiti plaćanje novcem.
 
Moderna, gotovo bezgranična mreža razmena – tržište – postoji zahvaljujući novcu. Svaka osoba se specijalizuje, učestvuje u podeli rada i proizvodi ono što najbolje zna. Proizvodnja započinje od prirodnih resursa, preko različitih oblika mašina i kapitalnih dobara, da bi na kraju dobra bila prodata potrošaču. U svakoj fazi proizvodnje od prirodnih resursa do potrošačkih dobara, novac se dobrovoljno razmenjuje za kapitalna dobra, usluge rada i zemljišne resurse. Na svakom koraku, uslovi razmene odnosno cene, određene su dobrovoljnim odnosima isporučilaca i kupaca. Tržište je “slobodno” jer su sve odluke, na svakom koraku slobodne i dobrovoljne.
 
Slobodno tržište i sistem slobodnih cena čine dobra iz celog sveta dostupnim potrošačima. Slobodno tržište obezbeđuje široko polje rada za preduzetnike, koji rizikujući kapital zapošljavaju resurse kako bi zadovoljili buduće želje mnogih potrošača na najefikasniji mogući način. Štednjom i investiranjem u kapitalna dobra podiže se produktivnost i plate radnika i njihov standard života. Tržište na kome vlada slobodna konkurencija nagrađuje i stimuliše tehnološke inovacije koje omogućuju inovatoru da prednjači u zadovoljenju potreba potrošača na nove i kreativne načine.
 
Ne samo da je ohrabreno investiranje kapitala, već možda još važnije, sistem cena i tržišni podsticaji profita i gubitka usmeravaju ovo investiranje kapitala i proizvodnju na pravi put. Komplikovane mreže se formiraju i uravnotežavaju tržišta tako da nema iznenadnih, nepredviđenih i neobjašnjivih nestašica i viškova bilo gde u privrednom sistemu.
 
Ali razmene nisu obavezno slobodne. Mnoge su nasilne. Ako vam razbojnik zapreti “pare ili život”, vaše plaćanje je nasilno a ne dobrovoljno, i on dobija na vaš račun. Pljačka, a ne slobodno tržište, odgovara merkantilističkom modelu: pljačkaš dobija na račun prisiljenog. Eksploatacija se ne dešava na slobodnom tržištu, već kada nasilnik eksploatiše svoju žrtvu. Gledano na duži rok, prisila je igra sa negativnom sumom koja dovodi do smanjenja proizvodnje, štednje i investiranja, potrošenih zaliha kapitala i smanjene produktivnosti i životnog standarda za sve, čak i za nasilnike.
 
Država je u svakom društvu jedini zakoniti sistem prinude. Porez je prinudna razmena, i što je veće poresko opterećenje, pre će se ekonomski rast zaustaviti i počeće pad. Neke vrste prinude od strane države (na primer kontrola cena ili sprečavanje da novi konkurenti uđu na tržište) ograničavaju i sprečavaju tržišnu razmenu, dok druge (zabrane prevarantskog ponašanja, prinudno sprovođenje odredbi slobodno zaključenog ugovora) mogu da olakšaju dobrovoljnu razmenu.
 
Najrazvijeniji oblik državne prinude je socijalizam. U socijalističkom centralnom planiranju, centralnim planerima nedostaje sistem cena zemlje i kapitalnih dobara. Kako čak i socijalisti sada priznaju, socijalistička komisija za plan nema načina da proračuna cene ili troškove ili da investira kapital tako da se mreža proizvodnje razvije i uravnoteži. Stanje u nekadašnjoj sovjetskoj Rusiji, gde požnjeveno žito ne stiže u prodavnice, predstavlja poučan primer nemogućnosti funkcionisanja složene, savremene privrede bez slobodnog tržišta. Ne postoji ni podsticaj ni sredstva da se proračunaju cene i troškovi teretnih vagona koji bi dopremili žito, mlinova koji bi ga preuzeli i preradili, i tako dalje sve do velikog broja prodavnica potrebnih da ono stigne do potrošača u Moskvi ili Sverdlovsku. Investicija u žito je skoro potpuni gubitak.
 
Tržišni socijalizam je u stvari kontradikcija. Moda diskutovanja o tržišnom socijalizmu previđa jedan ključan aspekt tržišta. Kada se dva dobra razmenjuju, ono što se zaista razmeni su vlasnička prava nad dobrima. Kada kupim novine za 50 centi, prodavac i ja razmenimo vlasnička prava: ja se odreknem vlasništva nad 50 centi i predam ih prodavcu novina, a on se odrekne vlasništva nad novinama u moju korist. Događa se potpuno isti proces kao kada se kupuje kuća, osim što je u slučaju novina stvar mnogo manje formalna i izostavljaju se tapije, overeni ugovori, agenti, advokati, krediti, hipoteke i ostalo. Ali po svojoj ekonomskoj prirodi, kupoprodaja je ista.
 
Ovo znači da je za postojanje i razvoj slobodnog tržišta ključno da se u društvu vlasništvo i pravo nad privatnom svojinom poštuju, štite i osiguraju. Ključ za socijalizam, s druge strane, je državno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, zemljom i kapitalnim dobrima. Stoga, tamo ne može postojati nikakvo tržište zemlje ili kapitalnih dobara koje bi zavređivalo to ime.
 
Neki kritičari slobodnog tržišta tvrde da su vlasnička prava u sukobu sa “ljudskim” pravima. Ali oni ne shvataju da u sistemu slobodnog tržišta svaka osoba ima pravo vlasništva nad samom sobom i svojim sopstvenim radom, i da ima pravo slobodnog ugovaranja za te usluge. Ropstvo krši osnovno pravo vlasništva roba nad njegovim sopstvenim telom i osobom, pravo koje je osnova za pravo vlasništva nad materijalnim objektima. Štaviše, sva prava su ljudska prava, bilo to svačije pravo na slobodu govora ili vlasništvo nekog pojedinca nad svojom kućom.
 
Uobičajena optužba protiv društva u kome vlada slobodno tržište je da ono uspostavlja “zakon džungle”, gde je “čovek čoveku vuk”, da ono odbacuje saradnju u korist takmičenja, i da veliča materijalno bogatstvo nasuprot duhovnim vrednostima, filozofiji ili dokolici. Upravo je suprotno: džungla je zapravo društvo u kome vlada prinuda, otimačina i parazitizam, društvo koje uništava živote ljudi i životni standard. Miroljubivo tržišno nadmetanje proizvođača i isporučilaca je proces duboko prožet saradnjom u kome svi dobijaju, i gde svačiji životni standard raste (u poređenju sa onim kakav bi bio u neslobodnom društvu). A nesumnjivo materijalno blagostanje slobodnih društava obezbeđuje opšti standard koji nam omogućuje da daleko više uživamo u dokolici u poređenju sa drugim društvima i da tragamo za duhovnim vrednostima. Upravo su zemlje u kojima vlada prinuda, sa malo ili nimalo slobodnog tržišta, pre svega u komunizmu, mesto gde mukotrpnost svakodnevnog života ne samo da materijalno osiromašuje ljude već ubija i njihov duh.
 

------------- 
Marej Rotbard (Murray N. Rothbard, 1926-1995) je bio dekan austrijske škole ekonomije. Ovo je tekst iz The Fortune Encyclopedia of Economics (Time Warner, 1993), David Henderson, ed., pp 636-639.